OD BOGA OSTAVLJENI BOG

Presudna važnost Getsimanije

DWIGHT NELSON

PDF Format

Johananove kosti
Šta je ubilo Isusa
Zakašnjenje od dvanaest sati
Zbogom - zauvek
Krik u tami
Neshvatljiva ljubav

JEHOHANANOVE KOSTI

Imam jedan list papira za koji se nadam da nikad neće biti upotrebljen za mene.  Ali naravno, to je samo pusta želja.  Dobio sam ga od prijatelja koji je vlasnik pogrebnog zavoda.  Iako ostaje činjenica da će se svačije ime jednog dana pojaviti na sličnom listu papira ako vreme dovoljno potraje, moram priznati da mi je teško da prihvatim ideju da će na ovakvom papiru kad-tad biti i moje ime.

Papir koji posedujem?  To je smrtovnica izdata od države Mičigen.  Sa zadovoljstvom javljam da je moj prijatelj nije popunio za mene.  Ne zbog toga što se ja bojim smrti.  Nego, što je Woody Allen jednom rekao: «Ne bojim se da umrem, samo ne želim da budem tamo kad se to dogodi».  A ko želi? 

Ali to se već dogodilo.  Jehohananu ben Hagolu.  Umro je.  Ne postoji njegova smrtovnica.  Ali su našli njegove kosti, izbeljene i prašnjave u zapuštenom kovčegu.  A iz skeleta koji se raspada izronjava njegova tragična priča: ime - Jehohanan ben Hagol (aramejsko za Ivan sin Hagolov), narodnost – Jevrej, starost – negde između 24 i 28 godina, visina – 170 cm, ekonomski status – iz bogate porodice, zanimanje – nema tragova teškog rada, zdravlje – nema tragova nikakvog ozbiljnog oboljenja (iako asimetrična forma njegove lobanje ukazuje da je u prvim nedeljama nakon začeća i ponovo kasnije, kratko vreme pre ili za vreme samog rođenja, njegov život bio ozbiljno ugrožen nepoznatim traumatičnim događajima), mesto življenja – Jerusalim, vreme smrti – negde između 30 i 40 godina posle Hrista.

A kako je ovaj mladi čovek preminuo?  Nasilno. Cevanica njegove leve noge je slomljena, verovatno od udarca nekom batinom i verovatno kao posledica tog udarca obe kosti donjeg dela njegove desne noge takođe su bile slomljene.  Šta više, pošto je izdahnuo, njegova stopala su morala da budu amputirana udarcem sekire, da bi mu telo bilo sklonjeno.  Zašto?  Jednostavno.  Jehohanan ben Hagol je bio žrtva rimskog razapinjanja.  Pronađen je ekser kojim je njegova peta prikovana za krst (Očigledno, savijeni vrh eksera ostao je zariven  u čvoru drveta, što objašnjava amputaciju mladićevih stopala).  Tragovi eksera takođe su pronađeni između radiusa i kubitusa njegove leve ruke, što ukazuje na to da su mu i ruke i noge bile prikovane za krst.  Tragovi krsta koji su pronađeni otkrivaju da je krst bio napravljen od maslinovog drveta.

Ko je bio Jehohanan ben Hagol?  Istorija o njemu ništa nezna.  Skup njegovih prašnjavih kostiju pronašlo je

izraelsko ministarstvo stanovanja u  Junu 1968. na tlu jevrejskog groblja u severnom delu Jerusalima. Ono što ovo arheološko otkriće čini tako značajnim je činjenica da je to prvi ostatak raspetog čoveka koji datira iz vremena Rimljana, koji je pronađen u nekoj kosturnici.

Međutim svetu nije potrebna priča o Jehohananu

da bi saznao za tragediju raspeća, zar ne?  Priča o drugom mladom  čoveku na drugom rimskom krstu izvan istog antičkog grada u istom vremenu istorije već je i previše rekla o tome.  Mi znamo šta je ubilo Jehohanana ben Hagola.  Ali šta je ubilo Isusa iz Nazareta?

ŠTA JE UBILO ISUSA?

Kasno, tog fatalnog petka u podne, pre nego što je zalazeće sunce učinilo nebo nad svetim gradom krvavo crvenim, šta je crni islednik upisao na umrlici kao uzrok smrti?

Šta je ubilo Isusa?

Tri rimska eksera?  Koplje jednog centuriona?  Četrdeset manje jedan udarac po leđima koje je dobio od legionara?  Kruna ispletena od trnja i nabijena na njegovo okrvavljeno čelo?  Ili teško sazmodično disanje koje je konačno ugušilo  žrvu na krstu?  Šta je ubilo Isusa?

Zapitajmo američko medicinsko udruženje i njihov časopis je već spreman sa precizno razrađenim naučnim odgovorom.  U stvari, oni su objavili svoj odgovor pre nekoliko godina u članku koji se našao na naslovnoj strani časopisa američkog medicinskog udruženja.  William D. Edwards, doktor i Wesley J. Gebel, propovednik, zajedno sa Floyd E. Hosmer, anatomom sa klinike Mayo, udruženo su pažljivo ispitivali poslednja 24 sata Isusovog života.  Posle fascinantnog i grafički predstavljenog istraživanja, autori završavaju svoja otkrića sledećim rečima:

«Isusova smrt je možda samo bila ubrzana njegovom iscrpljenošću i teškim povredama izazvanim bičevanjem koje su dovele do gubitka krvi i prethodile stanju šoka.  Činjenica da nije mogao da nosi svoj patibulum (drveni krst za koji je žrtva konačno bila prikovana) podupire ovo objašnjenje.  Stvarni uzrok Isusove smrti, kao i ostalih razapetih žrtava, može biti sačinjen od mnogo faktora, a u vezi je prvenstveno sa hipovolemičnim šokom, gušenjem od iscrpljenosti, a možda i

akutnim srčanim zastojem.  Fatalna srčana aritmija možda je

doprinela očiglednom završnom događaju.»  «Očiglednom katastrofalnom završnom događaju.»  Tako su oni nazvali ono što mi jednostavno kažemo smrt.  To znači Isus je umro.  Tako završavaju ova trojica istraživača koji su pažljivo razmatrali više faktora uzročnika smrti.  Za medicinare, ovaj odgovor je zadovoljavajući.  Ali, da li je to stvarno odgovor?  Ostavljaju se na stranu fiziološko i anatomsko proračunavanje, pitanje ostaje: šta je ubilo Isusa?

I bez naučnog istraživanja, mi imamo spreman odgovor, zar ne?  Naravno.  U ostalom, od uvek smo učeni i trenirani brzom i jednostavnom odgovoru na pitanje šta je ubilo Isusa?

Bez ikakvog razmišljanja, kažemo: naši gresi?  Koji gresi?  Pa, eto, naša oholost i zaokupljenost sobom, naše zle naravi i neukroćeni jezici, naše srce koje voli strasti, naš skučeni um, naša mržnja i ljutina, ubistvo i pobuna, nemoral i nečistoća, naši izopačeni apetiti, naše bezverje i nepoštenje.  Ukratko, svi naši gresi - to je ubilo Isusa tog petka izvan Jerusalima.

Međutim, da li je to zaista bilo tako?  Ili, može biti da smo toliko ubeđeni da smo u pravu, da i ne sagledavamo pravu istinu?  Jer, kad tražimo odgovor na pitanje šta je ubilo Isusa, mi se žurnim koracima pobožno uputimo prema krstu i stojimo tamo kao i svi drugi koji teorišu o tom petku.  Našim zapadnjačkim umovima i srcima analiziramo krst, teoretišemo o njemu, filozofiramo, brižno istražujemo i čak stvaramo teologiju o njemu.  A onda, sjedinjenim glasovima odlazimo od Golgote zadovoljni i uvereni da smo rešili problem i otkrili tajnu.

ZAKAŠNJENJE OD DVANAEST SATI

Problem je u tome što, odlazeći na Golgotu, mi kasnimo dvanaest sati.  Uzeli smo prečicu i tako promašili pravi put.  Jer, put ka Golgoti uvek vodi kroz Getsimaniju.  U stvari, Golgota bez Getsimanije je odgovor bez pitanja.  A to je i razlog da, ako hoćemo da konačno saznamo istinu, moramo najpre požuriti u vrt, pre nego požurimo prema krstu.

Grupica mladih ljudi kreće se tiho pod mirnim, srebrno – belim mesecom koji gleda na usnuli grad.  Bešumno, oni izlaze kroz istočnu kapiju, spuštajući se u krivudavu, mrakom pokrivenu dolinu koja se zove Kedron, pažljivo birajući put preko potoka koji je noćas tekao tamno crven.  Voda je noćas krvava jer ovo je pashalna nedelja i krv milion zaklanih jaganjaca posuta je danas u skerletni Cedron.  Njihovi su glasovi pritajeni i utišani dok se penju krivudavom stazom kroz mesečinu i senke ka vrtu.

Aramejsko ime ovog vrta znači «presa za ulje.»  I zaista nedaleko od ulaza u vrt nalazi se «getsimanija» - presa za maslinovo ulje.  Grupa zastaje pored krvavih maslinovih stabala, kojih se mnoštvo nalazi oko ulaza u Getsimaniju.  Još nekoliko prigušenih reči i osmorica mladih ljudi zauzima mesta u blizini ulaza.  Ostala četvorica ulaze u mračnije senke sivozelenog maslinovog ogrtača.  Dok njih četvorica hodaju, srebrne zrake padaju im na lica i u tom oskudnom svetlu mi gledamo na Lice koje odražava neobičan teret i uznemirenost.  Nešto se događa sa Isusom, ali pisci jevanđelja namerno ćute, ne odobravajući tragediju koja se približavala.  U stvari, Jovan u svom jevanđelju o tome ne zapisuje ni slova.  Samo sinoptička jevanđelja šapuću o ovoj mračnoj tajni, i mada je opisuju, oni je ne objašnjavaju.  «I dođoše u selo koje se zove Getsimanija, i reče učenicima svojim: sednite ovde dok ja idem da se pomolim Bogu.  I uze sa sobom Petra i Jakova i Jovana, i zabrinu se i poče tužiti»  (Marko 14:32.33).  Grčke reči ovde upotrebljene mogu da se doslovce prevedu da je «osećanje zastrašujućeg iznenađenja» ovladalo njime.  Nešto počinje da se događa Isusu?  Da li je to isti Isus koji je samo pre nekoliko minuta u gornjoj sobi rekao: «Ovo vam kazah da radost moja u vama ostane i radost vaša se ispuni.»  Da li je to isti Isus koji se samo nekoliko sati pre smešio na svoje učenike i rekao: «Da se ne plaši srce vaše.»  Da li je to isti Isus koji je sa iskrenim oduševljenjem pevao pashalnu himnu: «Slavite Gospoda svi narodi ... jer je velika milost njegova k nama.»  Ako jeste, onda mu se nešto zastrašujuće i teško događa.

«Žalosna je duša moja do smrti», rekao je «počekajte ovde i stražite»  (Marko14:34).  Petre, Jakove, Jovane, meni se nešto čudno događa.  Osećam kao da mi se smrt prikrada.  Ostanite ovde.  Nemojte me sada napustiti.  Molite se za mene.  «I otišavši malo, pade na zemlju» (stih 35).

Posmatrajte vlastitim očima kako Gospodar svemira koji je postao čovek, posrćući ide dublje u mesečinom okupani vrt i sa jaukom pada na gladno noćno tlo.  Pridržavajući se za zemlju kao da ga neke mračne sile vuku u pakao, Isus očajničkim glasom prolama tihi noćni vazduh: «Ava, Oče», uzvikuje On (stih 36).  Kao iz nekog jevrejskog molitvenika za malu decu.  «Ava» je aramejska reč za tata, ime koje i naša deca koriste za svoje očeve.  «Moj dragi Tata, Oče», jeca Isus u hladnu zemlju, «Pronesi ovu čašu mimo mene» (stih 36).  Kakvu čašu?  Oh, Isus se ne usuđuje ni da imenuje strah koji je obuzeo njegovo srce.  Ovu čašu, ovu čašu.  O moj dragi Oče, ovu čašu.  Oče moj, pronesi je mimo mene.  Ako je tvoja volja.

Onda nastupa tišina ...  vide se samo nejasni obrisi Božjeg Sina naslonjenog na vlažnu zemlju.  Polako, Isus ustaje na noge.  Vratiće se svojim najbližim prijateljima, jer oni će sigurno, pošto su bili svedoci njegove duboke agonije, imati reči ljudske utehe za njega.  Ali, avaj!  Boga, koji se ponizio uzevši telo pozdravilo je samo teško uspavano disanje trojice «Simone», rekao je Petru, «Zar spavaš?»  «Ne možeš li jednog časa postražiti?»  (Stih 37).  Tragično, zar ne?  Sve što je Isus od njega tražio, bio je jedan sat.  Da li je to previše od tebe što traži Hristos koji pati?  Jedan sat sa Jay Leno, jedan sat sa Mets iz New Yorka, jedan sat sa palicom za golf, jedan sat sa košarkom, jedan sat na proslavi, jedan sat sa našim prijateljima.  Ali nema vremena preostalog za Isusa?  «Zar niste mogli postražiti sa mnom jedan sat?»

ZBOGOM  -  ZAUVEK

Kroz srebrnu svetlost i senke Isus posrćući ide natrag do mesta gde je zemlja još bila topla od kada je malo pre prvi put pao na nju.  Jevanđeoski zapis ponavlja isti očajnički krik.  Ali samo Luka, doktor, grafički unosi u svoj izveštaj svu strahotu mentalne agonije kroz koju je Isus prolazio.  «I budući u borenju, moljaše se bolje, znoj pak njegov bijaše kao kaplje krvi koje kapahu na zemlju.»  Luka 22:44.  Našem ograničenom, oslabljenom ljudskom umu ideja o krvi koja je potisnuta iz kapilarnog sistema u znojne žljezde i tako izbija na površinu kože skoro je neshvatljiva.  Kakvo je ovo preterivanje?  Život i stradanje ne treba uzeti tako ozbiljno.  Ustani i podnesi sve kao čovek.  Izdržaćeš ti to.  Samo se drži.  Kako prazan i besmislen savet smo mi spremni da damo drugima ... i Isusu.

Možemo li mi makar malo da zamislimo, kroz šta je ovaj čovek, ovaj Bogo – čovek prolazio.  Šta kaže Pismo?  «Jer je plata za greh smrt, a dar je Božji večni život u Hristu Isusu Gospodu našemu» (Rimljanima 6:23).  Za greh se dobija plata, a plata je smrt.  Kakva smrt?  Pošto je protivvrednost smrt večna, to dakle znači da je i plata za greh slavom i časti da bi po blagodati Božjoj za sve okusio smrt (Jevrejima 2:9).  Kakvu vrstu smrti je Isus okusio i propatio? Smrt kakvu svako ljudsko

biće zaslužuje kao buntovni grešnik – večnu smrt.  Jer, «Gospod pusti nanj bezakonja svih nas» (Isaija 53:6).

Šta sve ovo znači za Isusa?  Za njega, koji nije znao za greh, (vidi 2 Kor 5:21 – «onoga koji neznadijaše greha, nas radi učini grehom.»  Jevrejima 4:15 – «Koji je u svačemu iskušan kao i mi osim greha» i 1 Pet 2:22 – «Koji greha ne učini niti se nađe prevara u ustima Njegovim») da spremno dozvoli, značilo je da on mora podneti večnu smrt – večno odvajanje od Onoga koji je izvor svakoga života.  A ko je taj izvor?  Pa naravno, to je – Bog.  Onaj sa kojim je Hristos, pre nego što je došao u telu delio večnu prošlost!  Više nikada ne videti Boga, više nikada ne biti sa Ocem koji je nekad bio večni saradnik i zajedničar, Onaj sa kojim je delio ljubav pre nego što je postojao svemir da u njemu budu zajedno.  Ponekad se kući kasno vratim u noći i vidim da je moja supruga umorna posle dana u kojem je bila domaćica i majka naše dvoje dece, već zaspala.  Tamo u srebrnoj svetlosti sa upola otškrinutim vratima susedne prostorije, ja posmatram njeno usnulo lice.  I pitam se kako bih mogao da preživim ako bih morao da budem odvojen od nje.  Ne volim ni kada moram da budem na putu za vikend i celu nedelju.  Ali za svu večnost?  Biti odsečen od njene ljubavi zauvek?  Moje srce zadrhti pri toj pomisli?  Ne postoji ništa u ovom životu niti iko na ovom svetu, ko bi me mogao ubediti da ostavim život i ljubav koju sa njom delim. 

A evo Isusa, naslonjenog na tlo u Getsimaniji, kako zabada prste u prašinu i plače, od tuge koja slama Njegovo srce:  «O Oče moj, dragi moj Oče, prenesi ovu čašu mimo mene, ako je tvoja volja.»  Tri puta je izustio ovu molitvu.  Tri puta je ljudska priroda ustuknula pred poslednjom, najvećom žrtvom.  Sudbina čovečanstva podrhtavala je na merilima, Hristos je mogao čak i sada da odbije čašu dodeljenu grešnom čovečanstvu.  Još nije bilo prekasno.  Mogao je da otre krvavi znoj sa svoga čela i ostavi čoveka da pogine u svom bezakonju.

Dali mislite da je on patio sam?  Nikako.  Možemo biti sigurni u srcu da je i otpali Lucifer – sotona, anđeo koji se pobunio protiv Boga, bio uvijen u crne senke Getsimanije.  I za vrhovnog neprijatelja neba i ljudske rase bilo je sve ili ništa.  Ako Hristos ode na Golgotu i umre ko večni dokaz Božanske ljubavi, a i večne posledice ljudskog greha, tada će odzvoniti posmrtno zvono za sotonu i njegove legione.  Tako, sa ognjenom žestinom pakla, dok su učenici spavali, onaj koji se okomio na Isusa u pustinji, nasrnuo je na njega i u vrtu.  «Pusti ih neka umru.  Pusti ih neka umru, neka umru, ...» šaputao je u srce Bogo – čoveka.  «Napusti ih, spasi sebe, Isuse, idi kući svome Ocu gde i pripadaš ...  Ovo je moj svet i moje carstvo ... i svi oni pripadaju meni ... Gledaj ih, tvoji najbliži prijatelji na zemlji ... Spavaju dok ti patiš ... Ne mare ... Niko ne mari ... Ni Bog više ne  mari.  Zato idi kući, Tati, gde pripadaš.»

Da li je ovo bilo iskušenje za Isusa?  Krvavo tlo nad kojim je vapio Isus u srebrnom mraku Getsimanije dovoljan je odgovor.  Čaša misterije skoro se prolila iz Njegove ruke, ali sa konačnim očajničkim krikom u noći, Isus se srušio na tlo.  «Doneo je odluku.  Spasiće čoveka ma koliko to koštalo ...  Pošto je doneo odluku, pao je kao mrtav na tlo.  Agonija njegovog srca bila je tako velika, da bi Hristos i umro u tami Getsimanije, da nije  bilo anđela kojeg je Luka opisao da je došao sa prestola svemira sa svedočanstvom o Očevoj ljubavi (vidi Luka 22:43).  Neka učenici samo spavaju.  Ovaj anđeo će obrisati krvavo čelo svog voljenog Zapovednika.  I Isusu će biti dato dovoljno snage da izađe iz Getsimanije i popne se na Golgotu.  Po svaku cenu spasiće tebe i mene.

KRIK U TAMI

Dvanaest sati kasnije, u petak u podne.  Isus visi na rimskom krstu.  Njegova leđa se žuljaju o neotesano drvo – leđa koja su već izbrazdana otvorenim, ružnim krvavim prugama, razderana do mesa sićušnim komadima kostiju i metalnim kuglama upletenim u rimski korbač, ili bič koji je izranjivao njegovu nežnu kožu prilikom ranijeg batinanja.  Nervi, tetive i krvne stanice njegovih ruku i nogu bili su pokidani i probijeni s tri petnaest centimetara dugačka gvozdena eksera, koja je dželat zakucao u drvenu osnovu.  Prikovan u položaju okrutno sračunatom da dovede do grčevitog gušenja u procesu disanja, Isus je pokušavao da se malo skupi da bi došao do vazduha, ali da bi to učinio, On mora da se osloni svom težinom na svoje ranjene zglobove na rukama i da oguli izbrazdana leđa o krst, u očajničkom naporu da dijafragmu i grudni koš dovoljno proširi da bi udahnuo malo vazduha.  Ali, pri oslanjanju na prikovana stopala, sva težina njegovog tela prenosila se na koren stopala, izazivajući užasan bol.  Nije čudo što su latini skovali reč «excruciatus» što znači «sa krsta», iz koje potiče i engleska reč «excruating» - ubitačno.

A kao rezultat svega ovoga, mi gledamo krst kao vrhunac fizičke patnje, zar ne?  Najzad, to je bio zaista smrtni bol izazvan varvarskim načinom mučenja, koji je učinio da život isteče iz Isusa, šapućemo dok stojimo u nekoj tihoj umetničkoj galeriji i zurimo u umetnički prikaz raspeća u ulju.  Međutim, do ovog zaključka dolazimo samo ako smo požurili na Golgotu, a propustili da se prvo zadržimo u  Getsimaniji.  Jer, ako je Golgota prikaz ljudskog bola, onda je bilo mučenika koji su propatili još više nego Isus na Golgoti.  Bilo je obolelih od raka koji su provodili dane i nedelje u nadljudskom bolu.  Sećam se kako sam stajao pored kreveta čoveka koji mi je celog života bio prijatelj, i koji se do kraja borio protiv opakog raka.  Ono što je do kraja ostalo uz njega bila je kutija sa morfijumom koji je ističući kap po kap, bio poslednji ljudski naučni napor da se umanje patnje smrti koja se približavala.  Ne možete mi reći da tri sata na Golgoti mogu da se izjednače sa tri meseca umiranja od raka.  Ako krst za nas postane samo simbol fizičkog bola, promašili smo kritičnu tačku. 

Postoji razlika između mučenika i onih koji umiru od raka i smrti i imaju ponovnu zajednicu sa Bogom, ali Isus je iskusio smrt u stanju da posle nje neće biti vaskrsenja, sa tim užasom Isus je izašao iz Getsimanije i pošao na Golgotu.  Prema zapisima jevanđelista, tajanstveni crni pogrebni plašt ogrnuo je Golgotu i Isusa između podneva i tri sata popodne tog kobnog petka (Marko 15:33).  I u natprirodnom mraku u Hristovom srcu se ponavlja očajnička getsimanska borba.  Samo sada, ono čega se Isus zgražao u vrtu, tu na vrhu brega, postalo je beznadežna stvarnost.  Sada nije bilo «Ava», «Tata», «Oče», uzvika iz Isusovog uzdrhtalog srca.  Sada, u tami jedan glas vrišti u očaju.  «Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?»  (Marko 15:34). 

Ja nisam čuo mnogo ljudskih vrisaka.  Kao otac, čuo sam decu kako vrište od bola ili od straha.  Kao sveštenik, prolazio sam bolničkim hodnicima i čuo prigušene vriske bola iza nekih zatvorenih vrata.  Ali nikada nisam čuo čisti i goli užas koji proističe iz krika kakav je bio onaj na Golgoti: «Bože moj, Bože moj ...»

Ali, opet to su iste reči koje često čujemo iz fatalne «crne kutije» koju istražni organi nađu posle avionske nesreće. 

U večernjim vestima emitovali su jednu takvu u svojoj strahoti, čuli smo snimak poslednjih reči između nesretnog pilota i nepoznatog glasa sa kontrolnog tornja.  Mnogo puta takva snimka otkrije da su poslednje pilotove reči bile: «O Bože moj ...»  A onda «klik» i tišina.  Ali ni to nije isto – te reči neposredno pre smrti, i one reči golog užasa: «Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?»  Da li je prvo to bio vrisak, a na kraju jecaj?  Ili ih je u tom gustom mraku mumlajući ponavljao opet i opet?  «Bože moj, Bože moj, zašto ...»?

To je pravo pitanje – taj samrtni Isusov krik, zar ne?  Zašto, zašto, zašto?  Prigušeni ljudski uzvik patnje – da li je to što ovde imamo?  Roditelj slomljenog srca, koji tuži pored metalnog kovčega svojeg deteta: «Bože moj, zašto ... zašto ... zašto ...?»  Da li se to ovde pita?  Ali završimo njegovu rečenicu:  «Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?»  Ostavljen.  Od Boga ostavljen.  Iz ovih tajanstveni reči izranja tajanstvena istina.  U Isusovom umiranju se tajanstveno obistinjavalo ono presecajuće, konačno odvajanje od Boga, koje je posledica greha.  Nikada pre toga svemir nije video užas večne smrti (ili «druge smrti», kako to Jovan opisuje u Otkrivenju 20:6).  Istina, ljudi, žene i deca umirali su na ovoj pobunjenoj planeti hiljadama godina pre Golgote.  Ali, upravo kao što je učinio sa Evom u prvom vrtu (1 Mojsijeva 3:4) Sotona je kroz istoriju tvrdio da smrt koja dolazi kao posledica greha jednostavno nije istina.  Čovek može da nastavi da živi posle grešenja i smrti, šaputao je varajući.  Ali sada, iz drugog vrta dolazi strašna stvarnost smrti koja znači večno odvajanje od Boga – smrt koju svaki pobunjenik konačno izabira ako odbije Njega koji je večni život i beskonačna ljubav.  Očajnički krik sa Isusovih žednih usana zauvek utišava podlu sotonsku prevaru da za greh nema nikakve kazne: «Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?»

Nikakve?  Za Boga je cena bila tako visoka da je dao sebe u svom Sinu da bi svet i svemir zauvek mogli znati užasnu krvavu cenu našeg greha i spasenja.  I u tome je dobra vest: «drugima pomože», rekli su, a «sebi ne može pomoći» (Marko 15:31).  Podrugljivi sveštenici i rulja toga dana na Golgoti nisu ni znali da su objavljivali najveću vest u Kosmosu.  Upravo zato što je Isus odlučio da spase nas a ne sebe, Njegova duša je drhtala u Getsimaniji i očajavala na Golgoti?  Da spase takve kakvi smo ti i ja, bio je spreman da izgubi sebe!  I tako, tog kobnog petka koji je zauvek ostao petak, izgledalo je kao da je mač sa koga je kapala krv presekao  životnu vezu između Isusovog srca i srca Njegovog Oca.  «Bože moj, Bože moj!»  I Isus je umro – od Boga ostavljeni Bog.

Celog svog života Hristos je palom svetu objavljivao dobre vesti o Očevoj milosti i ljubavi koja prašta.  Često je govorio o spasenju za najveće grešnike.  Međutim, sada sa strašnim teretom krivice, koji je nosio nije mogao da vidi milostivo Očevo lice.  Povlačenje božanskog lica od Spasitelja u ovom času najveće patnje probolo je njegovo srce takvim bolom koji čovek nikada ne može potpuno da razume.  Njegova duševna patnja bila je tako velika da je jedva osećao svoje telesne bolove ...  Žestokim iskušenjima sotona je navaljivao na Isusovo srce.  Spasitelj nije mogao da vidi preko groba.  Nada mu nije pokazivala da će izaći iz groba kao pobednik ...  Bojao se da je greh tako odvratan Bogu da će njihovo razdvajanje biti večno.

«Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?»  Taj krik je dovoljan dokaz da je Isus na krstu iskusio krajnju strahotu i krajnji užas završne posledice greha, a to je – biti konačno, za svu večnost odvojen od našeg Ava, Oca.   Kako je u toj davnoj prošlosti prorok rekao «I Gospod pusti na Njega bezakonje svih nas» (Isaija 53:6).  Ili apostol Pavle: «Ali Njega, koji ne znadijaše greha, (Bog) nas radi učini grehom, da mi budemo pravda Božija u Njemu» (2 Korinćanima 5:21).  Vidite, Golgota nije slika ljudskog bola, to je slika božanske cene.

I Isus ju je u celosti platio.

NESHVATLJIVA LJUBAV

Međutim, vi kažete: čekaj malo.  Kako može biti da je Isus platio cenu večnog odvajanja od Oca?  Najzad, zar nije neposredno pre nego što se smrt spustila na Njega uskliknuo: «Svrši se!  Oče, u tvoje ruke predajem duh svoj» (Jovan 19:30; Luka 23:46).  Teško da se ovaj krik vere može nazvati dokazom da je jedno srce osuđeno na večno odvajanje od Boga!  I naravno, imate vi pravo.  Ovo ipak jako liči na priču koje se tako živo sećam još iz mojih dečačkih dana.  To je priča o dečaku koji je bio teško bolestan – ustvari tako bolestan da su lekari rekli da će umreti.  Osim – i od toga je zavisila njegova sudbina – ako uspeju da nađu nekog koji ima njegovu retku krvnu grupu. 

Tako su se okupili svi članovi familije i bili su testirani uzorci njihove krvi. Ničija krv nije se slagala sa dečakovom, osim krvi njegove sestrice.  Njena krv je savršeno odgovarala njegovoj.  Bila im je potrebna njena krv da spasu njegov život. Doktori i roditelji su objasnili devojčici prirodu ove hitne situacije i pitali je da li bi bila voljna da nešto svoje krvi da svom veoma bolesnom bratu.  Ona nije odmah odgovorila, njen dečiji um izgledao je izgubljen u dubokom razmišljanju.  Ali, konačno je podigla oči i potvrdno klimnula svojim uvojcima.  Da, daće krv za svoga brata.  Odmah su počele pripreme za transfuziju.  Devojčica je dovedena u bolničku prostoriju u kojoj su medicinski tehničari iglom ušli u njenu venu.  Mala plastična vrećica počela je da se puni njenom krvlju koja je trebalo da spasi život.  Minuti su sporo prolazili, i konačno, cela procedura bila je završena.  Dok su devojčicu izvodili napolje drhtavih usana i očiju punih suza, pogledala je u lice svog oca i tiho upitala:  «Tata, kad ću ja sad da umrem?»

Kada je pristala da da krv, za nju je to značilo: da, daću svoj život za svog brata.  Ona je dala svoj život, zar ne?  Pa naravno da jeste.  Za nju je to u stvari bilo umiranje.  Jer, blistava je istina da je u svom malom srcu ona prošla kroz davanje svog života za nekoga koga je volela.

Nikada nisam zaboravio tu priču.  Jer, između njenih redaka ja čujem istu priču kao što je i ona sa starog, grubog krsta.  I ljubav tako duboku i tako potpunu da donese i odluku: da bih spasio Dwajta, ja ću umreti zauvek.  Od Boga ostavljeni Bog.  Dok stojimo između Getsimanije i Golgote, naša srca su suočena sa dve neosporive i krajnje činjenice: kako je krajnje strašan naš greh, ali i kako krajnje je čudesna Njegova ljubav!  Bio je spreman da se odvoji od Boga za svu večnost da bi nas Bog mogao spasiti za svu večnost!  Ostavljen da bismo mi mogli biti nađeni, odbačen da bismo mi mogli imati drugu priliku.  U celom našem slabom ljudskom jeziku nema izraza za takvu žrtvu, osim reč LJUBAV.

George Matheson je bio zaljubljen.  On i devojka njegovih snova trebalo je uskoro da se venčaju.  Onda se dogodila nesreća.  George je bio pogođen neobičnim slepilom.  Ali, iako njegove oči više nisu mogle da vide, srce je moglo da nastavi da voli ženu koja je trebalo da mu postane supruga.  Onda se dogodila druga nesreća.  Jednog jutra, Matheson je čuo da se njeni koraci približavaju.  Kad je njegova verenica progovorila, objasnila mu je da je odlučila u svom srcu da se ne može udati za čoveka koji je slep.  I dok su odzvanjali koraci kojima je ona odlazila iz njegovog života zauvek, oči koje nisu videle isplakale su suze koje su mogle samo da se osete.  U vlastitoj agoniji Matheson je jednog dana uzeo pero i pisao o drugoj ljubavi:

«O, ljubavi, koja me nećeš napustiti

svoju umornu dušu u Tebi odmaram.

Život koji imam u Tebi ću vratiti.

Obiljem Tvojim hoću da se napajam

na moru Tvome uvek da nastavam.»

Šta je ubilo Isusa?  Vrt i krst dokazuju da je njegova ljubav prema nama nadjačala naš greh prema Njemu.  To je bilo ono što je odnelo njegov život na Golgoti.  To je bio ekserima zakovan zagrljaj ljubavi koja te nikada neće napustiti.

«Jerznamjamačnodanismrt, ni život, nianđeli, nipoglavarstva, nisile, nisadašnje, nibuduće, nivisinanidubina, nidrugakakvatvarmoženasrazdvojitiodljubaviBožjekojajeuHristuIsusuGospodunašemu» (Rimljanima 8:38.39).