5. VASKRSENJE ISUSA HRISTA

        Imamo vrlo delikatnu temu. To je Hristovo vaskrsenje. Dozvolite mi da ustvrdim da je ovo srž hrišćanstva, najveće biblijsko čudo. I zato što je ovo srž hrišćanstva, zato što je najveće biblijsko čudo, u istoriji filozofije i teologije vodile su se strahovite borbe argumenata, različitost mišljenja u vezi sa Hristovim vaskrsenjem. Jer ako je Hristos zaista vaskrsao iz groba, sve se menja, sve poprima drugačiju dimenziju, sve je različito. To znači da smrt nije kraj. Ako je Hristos naš primer, ako je došao da nam pokaže kakvim životom možemo živeti, onda možemo sa radošću i sa sigurnošću reći, ako je On zaista vaskrsao iz groba, da je smrt pobeđeni neprijatelj. Za ateizam je ovo nemoguće. Ja ću vam malo kasnije navesti najvažnije argumente koje su filozofi naveli protiv činjenice da je Hristos ikada vaskrsao iz groba. Međutim, za sada samo želim da kažem da sa Hristovim vaskrsenjem hrišćanstvo ili ostaje ili pada. Ako je Hristos ostao da leži u grobu, ako nikada nije vaskrsao iz groba, onda apostol Pavle uzvikuje: "Uzalud vera naša!" Zato je ovo neka vrsta kamena temeljca koja jednostavno čini da hrišćanstvo može da opstane kao filozofsko‑teološki koncept ili ne opstaje kao takav.

        Mi ćemo ovde početi od negativnog, da bismo išli ka pozitivnom. Negiranje biblijskog čuda, najvećeg čuda, čuda o vaskrsenju, nije ništa novo kada je u pitanju istorija filozofije. Čak i u periodu kada je pisana Biblija, u novozavetno vreme, neki su govorili, tekst je zapisan u Jevanđelju po Mateju, 28. glava, 13. stih: "Učenici njegovi dođoše noću i ukradoše ga kad smo mi spavali." Dakle, i u vreme kada je Hristos bio na ovoj Zemlji, kada je umro i kada se smatralo da je vaskrsao, postojale su sumnje. Neki su tvrdili: "Nije moguće da je Hristos vaskrsao, učenici njegovi dođoše noću kad smo mi spavali i ukradoše ga." Ja kao sveštenik imao sam prilike da govorim na mnogobrojnim sahranama. Ja bih skrenuo vašu pažnju na sledeći fenomen. Kada mi ovde ugodno diskutujemo na filozofsko‑teološki način o Hristovom vaskrsenju, to nam može izgledati kao jedna vežba zdravoga uma. Međutim, kad se nađete pored mrtvog tela svoje majke ili svoje sestre ili svog brata ili svog oca ili svog deteta, ova tema poprima sasvim drugačije dimenzije. Tada vaskrsenje postoji ili ne postoji. Zato je ovo esencijalno bitna stvar u hrišćanstvu.

        Dok sam ja još pre desetak godima radio u Beogradu, dolazila je jedna divna gospođa, ja mislim iz Stare Pazove, na proučavanje Biblije kod mene. I sve je lepo išlo. I kada smo došli do teme Hristovog vaskrsenja, ona meni kaže: "Sine, volim tebe, lepo mi izgleda hrišćanstvo, ali ne mogu, sine, da verujem da će jednoga dana iz tog groba da neko vaskrsne." I ta žena je otišla. Ja je već godinama nisam video. Dakle, nije jednostavno za mnoge ljude da veruju da je vaskrsenje mogući fenomen. Za drugu grupu ljudi to je vrlo lako. Međutim postoji jedan segment ljudi, poštenih ljudi, koji imaju problema da veruju u vaskrsenje. Zato je ovo suštinska stvar. U kojoj meri ćemo mi ovde uspeti da odgovorimo, ja ne znam. Ja ću pokušati, ali mi ćemo ovu temu dodirivati i kasnije.

        Najpoznatija kritika Hristovog vaskrsenja je sadržana u pretpostavci da Hristos nikada živ nije izašao iz groba. Ova ideja je izražena na različite načine. Npr. neki tvrde da je Hristovo telo ostalo u grobu, a da su učenici otišli na pogrešan grob. Ne znam da li se sećate da Biblija opisuje Hristove učenike, jednog mlađeg i jednog starijeg. Mlađi je bio Jovan, a stariji je bio Petar, koji je bio najstariji od svih učenika, i kada su čuli vest da je Hristos vaskrsao, Petar nije izdržao, trčali su prema grobu. Bio je to verovatno pravi maraton. Međutim, Petar je bio stariji i nije mogao da sledi Jovana. Jedna vrsta kritike kaže: "Učenici su bili toliko zbunjeni, toliko pod stresom, psihičkim pritiskom, da u tom svom trčanju nisu otišli na pravi grob, nego su otišli na pogrešan grob i videli su prazan grob i poverovali su da je Hristos vaskrsao." To je jedna vrsta kritike.

        Drugi tvrde da su učenici ukrali Hristovo telo iz groba, a zatim su tvrdili da je Hristos vaskrsao iz groba. Neki smatraju da Hristos nikada nije ni umro na krstu, nego je bio u nekom polusvesnom stanju, a da je kasnije, kada su Ga stavili u grob, jednostavno oživeo i da su učenici proglasili to vaskrsenjem. Dakle, Hristos nije ni umro pravom smrću, to je kritika upućena takođe na račun Hristovog vaskrsenja. Vi znate kakvi su grobovi bili u Hristovo vreme. Dakle, grobovi su uglavnom bili kopani u nekoj steni i unutra je stavljano mrtvo telo. Posle toga je stavljan jedan veliki kamen na ulaz ove pećine, male pećine. Bilo je jako skupo imati grobnicu u vreme kada je Hristos bio na ovoj Zemlji, jer nije bilo lako iskopati ovu jamu ili grobnicu. Zato postoji jedna knjiga koju je napisao Frenk Morison i koja se zove "Ko je sklonio kamen?" Jer ovaj kamen je bio vrlo veliki i postavlja se pitanje, ako su žene došle, ko je sklonio taj toliki kamen. Međutim, o tome ću vam govoriti malo kasnije.

        Zajednički element svih ovih kritika koje su upućene protiv Hristovog vaskrsenja jeste da neki filozofi i mislioci na ovom svetu nisu mogli i ne mogu prihvatiti čuda kao takva. Za mnoge čuda i ne postoje. A videćete kasnije zašto. Naime, oni smatraju da određene zakone svemira niko ne može kršiti. Čuda bi značila kršenje tih zakona, dakle, čuda su nemoguća. Meni se čini da su najizrazitiji predstavnici ove kritike koja je upućena protiv čuda jevrejski panteistički mislilac Benedikt Spinoza, kao i škotski skeptik Dejvid Hjum. Zato, evo nekoliko reči o ovim filozofima koji su negirali činjenicu Hristovog vaskrsenja i uopšte postojanje čuda. Benedikt Spinoza je čitao u literaturi koju je pisao Isak Njutn o univerzalnom zakonu prirode. Njutn je bio veliki vernik. On je napisao komentar Knjige proroka Danila. Međutim, Spinoza je, smatram, pogrešno upotrebio ovaj univerzalni zakon prirode; evo šta je kazao Spinoza: "Ništa se ne događa u prirodi u suprotnosti sa njenim univerzalnim zakonima. Dakle, ništa što nije u saglasnosti sa njima i ne proizilazi iz njih, jer ona održava fiksirani i nepromenljivi red." Da samo rezimiram ove misli Spinoze: postoje univerzalni zakoni prirode svemira, i pošto su oni fiksirani i nepromenljivi, ništa se ne može događati što je u suprotnosti sa njima. Dakle, po njemu, čuda su kršenje tih zakona i prema tome mi ne možemo u njih verovati. On dodaje i kaže ovako: "Mi možemo biti apsolutno sigurni da se svaki događaj opisan u Bibliji dogodio u skladu sa prirodnim zakonima." Drugim rečima, ako se nešto dogodilo što piše u Bibliji, što nije bilo po prirodnim zakonima, to ne može biti istina, dakle, čuda su nemoguća.

        Njegov argument može biti rezimiran na sledeći način. Prvo: čuda su kršenje prirodnih zakona. Drugo: prirodni zakoni su nepromenljivi. Treće: nemoguće je kršiti ili menjati nepromenljive zakone i četvrto: čuda su dakle nemoguća. Na osnovu ovih argumenata, Spinoza je odbacio sva čuda u prirodi, zaključujući da sve što se dogodilo u Bibliji, dogodilo se po prirodnim zakonima. To znači da se vaskrsenje Isusa Hrista nikada nije dogodilo. Kako je on objasnio ovaj fenomen? On kaže ovako: "Apostoli su posle Hrista propovedali hrišćanstvo svim ljudima kao univerzalnu religiju, ali su to činili samo na osnovu Hristove smrti." Evo, dakle kritike koju je Benedikt Spinoza uputio na račun Hristovog vaskrsenja, čuda, najvećeg čuda.

        Međutim, čini mi se da je najoštriji argument protiv čuda došao na videlo dana jedan vek posle Benedikta Spinoze, i njega je izrazio škotski skeptik Dejvid Hjum. Evo šta je kazao Hjum. On se hvalio svojim argumentom na sledeći način: "Ponosim se sobom, jer sam otkrio argument koji će za mudre i učene biti večna provera svih vrsta praznovernih zabluda i stoga biti koristan sve dok svet postoji." Dakle, Dejvid Hjum je smatrao da je pronašao logiku, zakone razmišljanja, koji su toliko vredni da će služiti svim ljudima svih vekova i biti čvrsta odbrana protiv svakog praznoverja.

        Evo četiri argumenta koje je Hjum naveo protiv Hristovog vaskrsenja i čuda uopšte. Prvo: čudo je kršenje zakona prirode (slično kao i Spinoza). Drugo: čvrsto i nepromenljivo iskustvo je promenilo ovaj zakon. Dakle, na osnovu iskustava mi znamo da postoje ti zakoni, kaže Hjum. Treće: mudar čovek usklađuje svoje verovanje sa argumentima, dakle, nelogično je, ako je čovek mudar, da jednostavno zatvori oči pred argumentima i da veruje drugačije. Četvrto: stoga, dokaz protiv čuda je isto toliko jak kao i bilo koji drugi argument iskustva. Evo dakle tih nekoliko argumenata koje je naveo Dejvid Hjum. On je zatim kazao: "Mora zato postojati univerzalno iskustvo protiv svakog događaja čuda, inače taj događaj ne bi zaslužio taj naziv. Stoga, ništa se ne smatra čudom ako se to nikada nije dogodilo u normalnom toku prirode." Dakle, na osnovu ovog argumenta Hjum je zaključio da nijedno čudo u Bibliji nije verodostojno, uključujući i Hristovo vaskrsenje.

        Čini mi se, na osnovu onoga što sam izučavao, da je zajednička nit svih ovih argumenata, takozvanih naturalističkih argumenata (naturalizam je jedan pravac koji smatra da sve što se zbiva, zbiva se tu, na ovoj Zemlji i isključuje svaku mogućnost božanske intervencije iz svemira), ako čitate dalje argumentaciju koju navode i Hjum i Spinoza u svojim delima, videćete da se njihove pretpostavke baziraju na činjenici da je nauka nešto što se događa ne kao singularnost nego kao regularnost. U sledećih nekoliko trenutaka mi ćemo baratati terminima "regularnost" i "singularnost". Osnovna pretpostavka (presupozicija) svih kritičara čuda jeste da je nauka (mada postoje razlike u definiciji šta je to ustvari nauka) nešto što se može uvek iznova potvrditi, što pripada vrednostima koje možemo nazvati regularnostima. Sve ono što je singularnost, to ne može biti naučno.

        Ja ću vam to objasniti sada. To znači da je određeni naučni stav moguć samo ako se nešto događa uvek i uvek iznova. Tada je moguće govoriti o regularnostima i tada je moguće govoriti o nauci. Ako se nešto dogodi samo jedanput, nema razumne osnove da se u to veruje. Nauka kao takva dakle ne može verovati u čuda, jer se ona po svojoj prirodi događaju kao singularnosti, dakle samo jedanput, i nema ponavljanja tih fenomena. Ipak, dozvolite mi da ustvrdim, da jednostavno oni koji smatraju da slede nauku, u isto vreme veruju u mnoge fenomene da su nauka, a ti fenomeni pripadaju realnostima koje su singulariteti ili singularnosti, a ne regularnosti. Npr. naučnici koji prihvataju naturalistički pogled na svet, ili evolucionistički ili kako god hoćete, smatraju da je svet nastao samo jedanput. Dakle, nastanak sveta ne može pripadati regularnostima, nego singularnostima. Ipak oni koji su naturalisti i koji veruju u nemogućnost postojanja čuda prihvataju to kao naučni podatak. Ili na primer, poreklo prvog života u svemiru. Život je nastao samo jedanput. On pripada ponovo singularnostima, a ne regularnostima. Ipak, naturalisti i evolucionisti veruju da se to dogodilo i da pripada nauci. Vi ćete čuti tu iskrivljenu izjavu da je evolucija nauka. To je zaista lepo reći, ali je teško potvrditi, jer evolucija može biti samo jedna lepa teorija, ali nikako nauka. Npr. krenimo od ove prve pretpostavke. Svet ima dakle samo jedan početak. On ne pripada regularnostima nego singularnostima. Vi znate da, po teoriji o poreklu svemira koja je najrasprostranjenija, to je "Big beng", sva materija kosmosa je postala jednom gigantskom kosmičkom eksplozijom. Po drugom zakonu termodinamike, vi znate da svemir ima sve manje i manje upotrebljive energije. Ona bukvalno polako nestaje. Kada bi svemir bio večan, to je logično, stepen njegove upotrebljive energije bi bio konstantan a ne opadajući. Međutim, stepen upotrebljive energije u svemiru se smanjuje. Dakle, svemir mora imati svoj početak. To prihvataju svi naturalisti. Jedan astronom, agnostik, Robert Džestrou kaže da se naučnikovo traženje prošlosti završava trenutkom nastanka svemira, pošto je on nastao u jednom određenom trenutku i vremenu. Od tada, taj događaj se više nikada nije dogodio. Drugim rečima, onoliko koliko naučni podaci potvrđuju, poreklo svemira pripada fenomenima, kao što sam već kazao, koji su singularnost, a ne regularnost. To je jedinstven, jednovremenski događaj, a ipak naučnici veruju da se to dogodilo. Zašto onda, smatram, odbaciti čuda jer se čuda ne ponavljaju uvek iznova i ona su događaji koji pripadaju singularnostima ili jednovremenski, jedinstveni događaji? Ili na primer, naučnici naturalisti takođe veruju da je život otpočeo na Zemlji ili na nekoj drugoj planeti spontanim generacijama, ja sam to spomenuo na prvom predavanju. To znači da je život proizašao iz određenih hemijskih sastojaka čisto prirodnim putem. Ja sam takođe spomenuo da jedan scenario uključuje munje koje su uticale na mešanje gasova u aminokiseline, od kojih su nastali proteini, osnovni sastavni delovi života, iako i ti sami naučnici priznaju da je mogućnost jednog ovakvog scenarija vrlo minimalna. Jedan naučnik smatra da je mogućnost da je život nastao ovakvim procesom koji sam spomenuo jedan prema četrdeset hiljada (1 : 40 000). Ipak oni veruju da je to moguće i da se desilo. Taj događaj očito pripada singularnostima, ali se u to veruje. Drugim rečima, život je navodno otpočeo u prvobitnom okeanu samo jedanput, slučajno, i onoliko koliko mi možemo da kažemo, to se više nikada nije dogodilo. Ipak oni tvrde, iako se to ne može ponoviti na eksperimentalnom planu, da u to treba verovati i da je to nauka. Samo zato što je Hristovo vaskrsenje raritet, zato što pripada singularnostima, a ne regularnostima, oni odbacuju ovaj fenomen, dakle Hristovo vaskrsenje.

        Zašto vam sve ovo govorim? Smatram da je dobro da zapazite, to je zaključak ozbiljnih filozofa i teologa, da iza svih negiranja čuda stoje upravo filozofske presupozicije (pretpostavke) o regularnostima i singularnostima. Da još jedanput rezimiram celu ovu misao: postoje mnogi fenomeni, u koje naturalisti i evolucionisti veruju, koji pripadaju singularnostima a oni im pripisuju naučnu vrednost. Zašto onda, iako Hristovo vaskrsenje pripada singularnostima, raritetima, ne možemo verovati da se to ipak dogodilo? Ono što bih želeo da kažem, ovo je vrlo važna misao, ona glasi ovako: ako postoji Bog, onda problem čuda apsolutno više nije problem. Pojam čuda je implicitno uključen u postojanje Boga. Ako postoji Bog, a mi smo o tome govorili u prvom predavanju, čuda su onda sasvim, ja bih kazao ne više neprirodni nego prirodni fenomen. Čuda su uključena u pojam Boga. Bog može i On čini čuda. U hrišćanstvu, sa biblijske tačke gledišta, nema razloga da ne verujemo u mogućnost postojanja čuda. Jedan od hrišćanskih apologeta po imenu Karl Luis je kazao: "Ako priznamo Boga, mi moramo priznati čuda. Zaista ne postoji druga mogućnost odluke. Dejvid Hjum nije bio u pravu kada je tvrdio da ono što se dogodilo samo jedanput je apsolutno nemoguće. I cela istorija Zemlje se dogodila samo jedanput, i ona je dakle nemoguća." Moramo dakle pogledati i drugu stranu medalje.

        Ja bih želeo sada da odgovorim na neke probleme koje su postavljali liberalni teolozi, ne samo teolozi, kada je u pitanju Hristovo vaskrsenje. Prvo: mi imamo četiri Jevanđelja u Bibliji, koja govore o fenomenu Hristovog vaskrsenja. Kao da je Bog smatrao da nije dovoljno jedno Jevanđelje, nego u Bibliji nalazimo četiri Jevanđelja i nalazimo i druge izveštaje biblijske. Različiti ljudi su pisali o Hristovom vaskrsenju. Ima više manuskripata Novog Zaveta, nego za bilo koju drugu knjigu staroga sveta. Šta to znači? Manuskripti su spisi, kopije originala. Obično imamo originalne spise koje u teologiji nazivamo i "autografi", što znači "spisi koje su pisali sami autori". To su originali ili autografi. Kasnije, posle tih originala ili autografa imamo manuskripte. Manuskripti su dakle kopije originala. E sad, ako pogledate pošteno literaturu, videćete da postoji više originala za Novi Zavet nego za bilo koju drugu knjigu staroga sveta. Kao da je Bog želeo, ja verujem da je sam Bog bdio nad redakcijom biblijskog teksta, kao da je Bog želeo da sačuva taj tekst, da svi ljudi, svih vremena, koji žele da znaju da se dogodilo Hristovo vaskrsenje, mogu imati dovoljno argumenata da u to veruju. Na primer, mnogi klasici, dakle klasična dela su nadživela vreme na osnovu malog broja manuskripata. S druge strane, Novi Zavet je poduprt sa više od 5300 (pet hiljada trista) manuskripata. Zar ovo nije sjajan podatak? Dakle kada je u pitanju Novi Zavet u kome se nalazi opis Hristovog vaskrsenja, mi imamo više od 5300 manuskripata. To znači da posedujemo čitavo bogatstvo tekstualnih informacija o Hristovom vaskrsenju. Ovo vam govorim jer je to istorija, to je nauka, to je nešto opipljivo.

        Drugo: manuskripti Novog Zaveta stariji su od manuskripata drugih knjiga staroga sveta. To znači, ako imate autograf ili original, veoma je važan vremenski period između pisanja autografa i prvih kopija manuskripata. Za većinu spisa staroga sveta, ovaj jaz je negde oko hiljadu godina. Znači, imate autograf, pa tek kasnije prve manuskripte, koji su sačuvani, naravno. Ovaj jaz je negde oko hiljadu godina. Kada su u pitanju spisi Novoga Zaveta, jaz između autografa ili originalnih spisa i prvih manuskripata je negde oko 100 (sto) godina. Zašto je ovo vrlo važno? Sto godina je vrlo mali period, relativno mali, u kojem bi moglo doći do nekih izmena. Ili jednostavno, bili su živi očevici. Dakle, prve kopije koje mi imamo kada je u pitanju Novi Zavet, u kome se nalazi izveštaj o Hristovom vaskrsenju, su nastale u vreme kada su još uvek bili živi očevici, oni koji su se lično susreli sa vaskrslim Hristom.

        Treće: tačnost manuskripata tj. kopija Novoga Zaveta bolja je nego kod drugih starih knjiga. Na primer, ako uzmete indijsku Mahabaratu, ona je tačna u odnosu na svoje manuskripte 90%. Znači, ako uporedite kopije, manuskripte u odnosu na original, njihova tačnost je negde 90%. Ako uporedite recimo Homerovu Ilijadu, kopije u odnosnu na original, tačnost je negde 95%. Ako uporedite tačnost kopija Novog Zaveta u odnosu na originalne autografe, tačnost je 99%.

        Četvrto: broj različitih autora, to sam spomenuo; znači, kao da Bogu nije bilo dovoljno da jedan autor piše o Hristovom vaskrsenju, nego imamo četiri autora. Dakle broj različitih autora Novog zaveta koji su pisali o ličnosti Isusa Hrista i o događajima koji su vezani za Njegov život je veći od broja autora koji su opisali druge događaje staroga sveta. Ako želimo negirati Hristovo vaskrsenje kao istorijski događaj, tada moramo na neki način staviti pod sumnju sve druge istorijske događaje. Četiri ličnosti su pisali Jevanđelja. Vi znate da su to bili Matej, Marko, Luka i Jovan. Kao da Bogu ni to nije bilo dovoljno, jer još druge četiri osobe su pisale poslanice u kojima spominju Hristovo vaskrsenje. Ko su to bili? Bili su to apostol Pavle, koji je verovatno bio u gradu Jerusalimu kada je Hristos razapet, bio je tu Jakov, Hristov polubrat verovatno iz prvog braka Josifa, koji verovatno nije bio Hristova pristalica za vreme Njegovog života, ali posle Hristove smrti i vaskrsenja on je postao hrišćanin i jedan od stubova jerusalimske crkve. Jakov piše da je Hristos ustao iz groba. Petar, da o njemu ne govorimo, Hristov bliski saradnik, kao i jedna mala poslanica koja to spominje, to je Juda, ali ne onaj koji je izdao Hrista, nego jedna druga ličnost. Dakle, harmonija i konzistentnost ovih izveštaja, Matej, Marko, Luka, Jovan, Petar, Jakov, svi pišu o jednom događaju. Ne samo četiri osobe, nego je ovde reč o osmorici ljudi koji su pisali konzistentno, harmonično o fenomenu Hristovog vaskrsenja.

        Peto: postoji šest različitih ali ne i kontradiktornih izveštaja o vaskrslom Hristu. Ako želite, ja vam ih mogu dati, to su: Jevanđelje po Mateju 28. glava, po Luci 24. glava, po Jovanu 20. i 21. glava, Dela apostolska 1. glava i Prva Korinćanima 15. glava. Biblija kaže: dva ili tri svedoka su dovoljna za jedan verodostojan izveštaj.

        Šesto: bilo je preko petsto ljudi koji su videli Hrista posle Njegovog vaskrsenja; Prva poslanica Korinćanima, 15. glava: "Ali vam napominjem, braćo, jevanđelje, koje vam objavih, i koje primiste, u kome i stojite, kojijem se i spasavate, ako držite kako vam objavih, već ako da uzalud verovaste. Jer vam najpre predadoh što i primih", Pavle dakle piše crkvi u Korintu. Vi znate da je Korint luka i grad koji postoje i danas. Pavle kaže: "Najpre vam predadoh što i primih, da Hristos umre za grehe naše, po pismu." To je smrt. Isus umre za grehe naše kao po Pismu, kao što je bilo prorečeno, jer u Starom Zavetu je prorečena Hristova smrt. "I da bi ukopan, i da usta treći dan po pismu." Znači Hristos je umro, bio je ukopan i treći dan je vaskrsao iz groba. "I da se javi Kifi", ko je Kifa? To je drugo ime za Petra, Kifa je Petar, da znate. Znači Hristos je bio ukopan, ustao je treći dan, kao što je pisalo u Pismu, javio se Kifi, javio se Petru, znači Petar se susreo sa vaskrslim Hristom. Potom, kome se javljao dalje? "Potom jedanaestorici apostola." E sad ono što želim da vam kažem, 6. stih, da naglasim: "A potom ga videše jednom više od pet stotina braće, od kojih mnogi žive i sad, a neki i pomreše." Šta znači ovaj tekst? Zamislite da ste vi bili u crkvi u Korintu, ovaj tekst je nastao negde 60., 62. godine naše ere, ne znam tačno, možda i nešto kasnije, ali za samo nekoliko godina. Recimo da je nastao tu 62., 63. godine. Vi ste vernik crkve u Korintu i sveti apostol Pavle dolazi i propoveda u vašoj crkvi i govori i kaže: "Braćo, Hristos je umro, vaskrsao iz groba, javio se Petru, zatim se javio i drugim apostolima, a potom se susreo sa više od pet stotina ljudi od kojih neki žive i sad, a neki pomreše." Šta ste vi mogli da uradite? Aha, Pavle, u redu, ja idem na prvi brod i otići ću u Jerusalim da vidim koji su ti koji žive sad, da li su oni stvarno videli vaskrslog Hrista. Ovo je jedan naučni podatak, vrlo bitna stvar, da već u vreme apostola Pavla, 30 godina posle Hristove smrti, neko je mogao proveriti, susresti se sa ljudima koji su videli vaskrslog Hrista. Dakle, totalitet ovih događaja više je nego dovoljan za uspostavljanje činjenice da je Hristos vaskrsao.

        Hajde da čitamo jedan od tih izveštaja o Hristovom vaskrsenju. Znači, prvo Jevanđelje je po Mateju, pa po Marku, pa po Luci i onda po Jovanu. Mi ćemo čitati Jevanđelje po Luci, 24. glava. Ovo je vrlo lep tekst i vrlo je bitan. Čitaćemo od prvog stiha, tekst kaže: "A u prvi dan nedeljni dođoše vrlo rano na grob", o kome je ovde reč, ko je to došao vrlo rano na grob? To su bile žene, Hristovi učenici, "i donesoše mirise što pripraviše, i neke druge žene s njima." Znači u nedelju su došle vrlo rano na grob. 2. stih: "Ali nađoše kamen odvaljen od groba." Kamen, dakle veliki kamen. "I ušavši", mogli su dakle ući u grobnicu, "ne nađoše tela Gospoda Isusa. I kad se one čuđahu tome, gle, dva čoveka staše pred njima u sjajnim haljinama. A kad se one uplašiše i oboriše lica k zemlji, rekoše im: 'Što tražite živoga među mrtvima? Nije ovde, nego ustade, opomenite se kako vam kaza kad beše još u Galileji, govoreći da sin čovečji treba da se preda u ruke ljudi grešnika i da se razapne i treći dan da ustane.' I opomenuše se reči njegovih. I vrativši se od groba javiše sve ovo jedanaestorici i svima ostalima. A to bijaše Magdalina i Marija i Jovana i Marija Jakovljeva i ostale s njima koje kazaše ovo apostolima." I kad su kazali apostolima, šta se onda dogodilo? "I njima se učiniše njihove reči kao laž i ne verovaše im. A Petar ...". Petar je bio čovek koji je uvek bio pun akcije, života, uvek je prvi reagovao, on je voleo Hrista, ali nije bio čovek koji je u sebi zadržavao svoja osećanja. Petar je prvi kazao: "Gospode, nikada te se neću odreći" i odrekao se Hrista. Međutim, kada je Petar čuo, nije verovao i želeo je da proveri. Petar je pravi naučnik. 12. stih: "A Petar ustavši otrča ka grobu, i natkučivši se (naslonivši se) vide same haljine gde leže, i ode čudeći se u sebi šta bi." Ovo je za mnoge ljude najčudnija izjava svih vremena koja je zapisana u Novom Zavetu, da je Hristos ustao iz mrtvih i da je bio proslavljen kao Car i Gospod.

        Dozvolite mi da vam sada kažem još nekoliko bitnih argumenata u prilog činjenice da je Isus Hristos ustao iz mrtvih. Prvo: poreklo i kontinuirano postojanje hrišćanske crkve. Naime, istorijski i psihološki je nemoguće da su sledbenici Hristovi, koji su prilikom raspeća bili potpuno duhovno porušeni, u periodu od samo nekoliko dana posle tog događaja ušli u svet sa tolikom nečuvenom radošću. Dozvolite mi da rezimiram ovo sada i da vam kažem običnim rečima. Zamislite, recimo, da ste vi bili Hristov učenik, tri godine ste sledili Hrista onim prašnjavim palestinskim putevima, svi su vas znali. Hristos je bio osporavani učitelj, govorio je nešto neobično i novo. Zamislite činjenicu da vas svi poznaju, znaju da ste vi Njegov sledbenik, ostavili ste svoju rodbinu, ostavili ste svoj posao; većina Hristovih učenika su bili ribari. Sve ste to ostavili i krenuli za ovim neobičnim učiteljem. Verovali ste da će On verovatno osloboditi jevrejski narod od Rimljana, da će jevrejski narod konačno biti slobodan. Verovali ste, verovatno, da ćete vi biti neki ministar u vladi koju će Hristos osnovati kasnije, verovali ste u Boga, verovali ste da je On Bogočovek, ali prvenstveno ste očekivali od Njega da bude politički vođa naroda. Kad odjednom, posle tri i po godine, umesto da uzme krunu, On biva razapet kao najveći zločinac na krstu. Kakva bi bila vaša osećanja? Strašna, duboko razočarenje. Ako čitate pažljivo i pošteno biblijski tekst, videćete da su u trenutku Hristove smrti učenici Hristovi bili u potpunosti psihički porušeni, razoreni do temelja. Pobegli su. Samo se Petar usudio da sledi Hrista. Možete zamisliti Petra kako stoji u onoj jevrejskoj sudnici, vatra je bila založena u predvorju te sudnice, Hristu tamo sude, udaraju Ga, a Petar stoji tu kod vatre i greje se i razmišlja. Verovatno duboko oronuo, razočaran, sve se srušilo u životu. "Zašto sam ostavio svoje mreže i svoj čamac? Zašto sam krenuo za tim neobičnim učiteljem?" A jedna žena mu kaže: "I ti si jedan od njegovih!" A Petar kaže: "Ne, ne, nikad ga nisam video." Pa po drugi put žena prilazi i kaže: "Jezik kojim govoriš te izdaje da si njegov sledbenik." Petar ponovo negira Hrista. Ovo negiranje Petrovo pokazuje u kojoj meri su Hristovi učenici bili razočarani. I tekst biblijski kaže da su svi bili pobegli u jednu gornju sobu u gradu Jerusalimu "od straha jevrejskoga". Čekali su; Hristos je razapet u vreme pashe. Pasha je bio najveći praznik Jevreja, kada su dolazili sa svih strana, i čekali su da se ovo silno mnoštvo raziđe iz Jerusalima i da oni pobegnu, jer može biti da će i njih zadesiti ista sudbina kao i njihovog vođu. Duboko razočarani. Međutim, posle susreta sa vaskrslim Hristom, ti ljudi koji su bili duhovno potpuno porušeni, ući će u taj isti grad, nemojte zaboraviti da Jerusalim nije bio veliki grad. Svi su znali šta se dogodilo. Znali su da je na krstu, srednjem krstu, između dva razbojnika razapet Isus koji je tvrdio da je Mesija. Svi su poznavali učenike, svi su znali šta se dogodilo. Hristovi učenici, ti porušeni ljudi, kada su susreli vaskrslog Hrista, ulaze u taj isti grad i sa velikom odvažnošću, sigurnošću i čvrstinom, propovedaju i kažu: "Taj Isus koga ste vi razapeli, vaskrsao je iz groba! I ne samo to. On je Mesija." Da li znate šta se dogodilo? U tom istom Jerusalimu, koji je gledao smrt Isusovu, tri hiljade su prihvatili Hrista, pet hiljada su prihvatili Hrista, veliko mnoštvo je prihvatilo Hrista. Taj isti grad, ti isti stanovnici koji su vikali: "Raspni ga, raspni ga!", prihvatili su sad činjenicu da je Isus Mesija, poverovali su u Njega. U srcu postojanja hrišćanske crkve, dragi moji prijatelji, leži vest o Hristovom vaskrsenju, da smrt nije poslednje stanište čoveka, da je neko ko je tip čoveka, predstavnik ljudske rase, pobedio grob, da je Hristos vaskrsao iz mrtvih.

        Kako možemo još potvrditi ovu činjenicu? Da li znate da je od 12 hristovih učenika, 11 njih umrlo mučeničkom smrću? Samo je Jovan Bogoslov završio na ostrvu Patmosu i umro prirodnom smršu, iako je i on bio progonjen. Ja mogu pretpostaviti da bi neko od njih bio spreman da prihvati laž, međutim, svi su bili spremni život svoj dati za tog učitelja. Smrt više za njih nije predstavljala nikakav problem. I videćete kad apostoli govore, dozvolite da još jednom citiram Jovana Bogoslova, tekst koji sam čitao u nekom prošlom predavanju. Slušajte ove reči sada u svetlosti ovoga što sam kazao: "I život se javi, i videsmo i svedočimo i javljamo vam život večni." "Život! Život! Život!" ‑ kaže Jovan. Život se javi! Život videsmo! "Što videsmo i čusmo, to javljamo i vama, da i vi imate zajednicu sa nama. I ovo vam pišem da radost vaša bude ispunjena." Život, život, smrt više nije najtragičnija realnost, postoji neko ko je pobedio smrt. Za nepunih možda vek i po ili dva, od jedne nepoznate religije, hrišćanstvo je postala dominantna religija Rimske imperije. Da li znate da je u 4. veku i sam Imperator Rima postao hrišćanin? U srcu hrišćanske vesti koja je zadobila svet stoji vest o Hristovom vaskrsenju.

        Zatim, da Hristos nije ustao iz mrtvih, Novi Zavet, smatram, nikada ne bi bio napisan. Vi znate da je Novi Zavet remek delo književnosti i mnogo čega drugog. Ko bi uložio toliki trud i tolike muke da napiše biografiju nekog koji je tvrdio da je Mesija, poslan od Boga, ali mu se karijera završila sramnom smrću? Ali Hristos je ustao iz groba, i zato je grupa ljudi koji su pisali Novi Zavet uzela svoja pera i sa neviđenim entuzijazmom pisala o ovom najvećem događaju. I u svim spisima zapažamo jasno izraženo uverenje da je Isus Hristos umro, da je ustao iz mrtvih i da je dobio božansku silu od Oca.

        Zatim treće: prazan grob je snažna indikacija u prilog činjenice Hristovog vaskrsenja. Ja sam na početku spomenuo da postoji teorija da je neko ukrao Hristovo telo. Ili su ga ukrali Hristovi učenici ili su ga ukrali Njegovi neprijatelji. Hajde da stavimo pod lupu ove mogućnosti. Smatram da i jedna i druga alternativa izgledaju nemoguće. Pored činjenice da je rimska straža stajala pored groba i da je grob bio zapečaćen, ako je bilo koji od Hristovih neprijatelja ukrao telo Hristovo, u trenutku kada su Hristovi učenici ušli u grad Jerusalim i počeli stanovnicima Jerusalima da propovedaju: "Isus je vaskrsao iz mrtvih!", šta bi uradili neprijatelji da su ukrali Hristovo telo? Kazali bi: "Lepo je što vi propovedate, ali evo tela Hristovog." Istorijska je činjenica da do ovakvog dela ili izjave nikada nije došlo. Sve ovo korenito pobija mogućnost da su Hristovi neprijatelji ukrali Njegovo telo.

        Isto toliko je nemoguće da su Hristovo telo ukrali Njegovi učenici. Zašto? Prvo: zaista je nemoguće da su Hristovi učenici sačuvali takvu laž, takvu zaveru unutar svog kruga i unutar svoje vlastite psihe. Zamislite vi sami da ste bili sledbenik Isusa Hrista i da znate da sa neverovatnim entuzijazmom propovedate gigantsku laž: "Hristos je vaskrsao iz groba", a vi znate da nije vaskrsao. Verovatno bi njih troje možda bilo tvrdoglavo i umrlo s mačem u ruci, ali sigurno je da bi neko od njih izdao ovu tajnu, tim više što ne bi mogli da je zadrže unutar njih samih.

          Drugo: nemoguće je takođe verovati u ovo zato što su ovi ljudi bili spremni da žrtvuju svoja dobra, kao i svoju krv, svoj život u službi Hristovoj. Nemoguće je verovati da je sve to bilo bazirano na jednoj velikoj laži. Kako su beskrajna radost, sigurnost i sila došli u njihove živote posle raspeća, ako je sve ovo laž? Sve činjenice ukazuju da postoji samo jedno objašnjenje za prazan grob. Isusova tvrdnja da je Sin Božji bila je istinita i nikakvi okovi smrti i tame nisu Ga mogli zadržati u grobu. On je ustao i On živi. U toku svih vekova postoji jedno nebrojeno mnoštvo siromašnih i bogatih, jednostavnih i školovanih, starih i mladih, milioni koji dan za danom osećaju u svojim vlastitim srcima i životima sigurnost da je Isus Hristos zaista ustao i da živi danas. Ja sam u prošlom predavanju govorio o mogućnosti da vernik uspostavi putem molitve kontakt sa Hristom. To je smisao hrišćanstva. Pokušajte, ovo se ne može objasniti racionalnim putem. Ako bih želeo svoje iskustvo da vam objasnim, kleknite pored svojih kreveta, molite se Hristu, pokušajte da uspostavite kontakt sa Njim. On će naći načina da vam se obrati i da vas osvedoči da On živi i danas. Matej, 28. glava, 6. stih: "Nije ovde, jer ustade kao što je kazao", kako su ovo lepe reči. Zatim Rimljanima poslanica, 10. glava, 9. stih: "Jer ako priznaješ ustima svojim da je Isus Gospod i veruješ u srcu svom da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen." Vrlo zanimljivo. Dakle, ovo je srž hrišćanstva. Ja ću u sledećem predavanju govoriti o praktičnoj implikaciji vere u Hristovo vaskrsenje. Za ovo predavanje je glavna vest, centralna vest, da Hristos živi i da je vaskrsao iz groba.