< 6. Poglavlje Sadržaj 8. Poglavlje >

 

7. AKO POSTOJI BOG, ZAŠTO ONDA NEVINI STRADAJU?

 

        Po mom iskustvu mi se čini da je ovo najkompleksnija tema. Znam da su mnogi ljudi išli stazom ka Bogu do jedne određene granice, a kad se razgovaralo o ovoj temi vrlo često su odustajali. Najveći skeptici i kritičari hrišćanstva su upravo navodili ove argumente u prilog činjenice da Bog ne postoji. Argumenti idu otprilike ovako: ako postoji Bog koji je svemoguć, zašto onda nevina deca stradaju, zašto nevini ljudi stradaju? Ako je on sveznajuć, zar nije mogao pronaći neko drugo rešenje za situaciju na ovoj planeti? I problem postoji i do današnjeg dana. Sve dok je u pitanju život nekog drugog, mi vrlo malo o tome razmišljamo, ali kada smo mi u pitanju, kada se bolest ili smrt nađe u našoj porodici, onda ljudi sasvim drugačije razmišljaju. Hiljade uzvika: "O, zašto Bože, ako te ima? Zašto?", svakog dana su upućeni Bogu. Mi ćemo zato pokušati ovde da pronađemo koliko je to moguće biblijski odgovor. Ja ne tvrdim da ćemo mi doći do apsolutnog saznanja, međutim, verujem da ćemo bar delimično moći da shvatimo Božji odgovor na ovaj problem.

        Ja se sećam kada sam još studirao u Francuskoj, možda je to bilo pre dvadesetak godina, i sećam se jednog jutra, krenuo sam na doručak, bilo je proleće. Inače, fakultet gde sam studirao nalazio se u podnožju jedne planine, iznad njega se dizala jedna stena 1500 metara visoka, a dole u podnožju se nalazila Ženevska dolina i grad Ženeva. Dakle, to je bilo na samoj francusko‑švajcarskoj granici. Uvek kad je sunce izlazilo leti, onda je izlazilo iza planine. Obično smo mi do 10, 11 sati bili u senci, a onda bi sunce obasjalo nas, obično je Ženevska dolina bila obasjana. I sećam se tog jutra, proleće, vrlo lep prolećni dan, ptice su pevale na sve strane, pupoljci na drveću su se pojavili, jednom rečju život u svoj svojoj snazi se mogao videti u prirodi. I dok sam hodao od zgrade studentskog doma do trpezarije, zapazio sam jednog čoveka kako vozi veliki valjak. Nisam često viđao takve mašine. Prečnik tog valjka koji je išao ispred bio je negde možda moje visine. Vrlo veliki valjak. A iznad, gore, je sedeo šofer. I zapazio sam kako ide, verovatno je i on bio oduševljen tim jutrom, tom lepotom prirode i zapazio sam kako zvižduće ustima, i verovatno je krenuo na posao. Ja sam otišao na doručak i posle doručka vraćao sam se, dosta je nizbrdo, i vidim tamo malo dalje jedna velika grupa ljudi se sakupila. Pitao sam se, šta je to sad tako rano, kako to da se skupila tolika grupa ljudi. I kada sam malo bliže prišao i kada sam malo bolje video šta se događa, video sam, ne znam kako do današnjeg dana, da je ovaj čovek nekako pao sa tog svog sedišta gde je sedeo, ispred valjka. Ono što se moglo videti na putu, to je bila jedna koža, jedna strašna scena koju nikada neću zaboraviti. Od tada sam razmišljao uvek, i zbog mnogih drugih scena, kako je život jedna kompleksna realnost. S jedne strane život buja, proleće, ptice, pupoljci, drveće, s druge strane čelična ruka smrti je prisutna u toj krasoti prirode. Šta se to dogodilo, odakle smrt? Ako te ima, o Bože, zašto? I možda se sećate da je prva knjiga koja je napisana u Bibliji Knjiga o Jovu, verujemo da je ona prva. Ona upravo tretira problem ljudske patnje i ljudskog bola. Mi ćemo ovde pokušati polako da otvaramo ovaj predmet i da vidimo šta nam Biblija o tome kaže. Vi koji imate posebne rane i nosite ih u svom srcu i u svom životu, verujem da ste jako zainteresovani za ovu temu. Možda je dobro da krenemo od činjenice da, kada je Bog stvarao svet, da je pred sobom imao dve mogućnosti, ja vas molim da ovo zapazite. Dakle, prilikom stvaranja sveta verujemo na osnovu Biblije da je Bog imao dve mogućnosti. Prva mogućnost je bila da bića koja će stvoriti budu roboti. Šta to znači? Vi znate šta su roboti. Pritisnete dugme i robot reaguje i deluje kako god to vi zamislite. Postojala je i druga mogućnost koju je Bog imao, verujemo na osnovu Biblije, a to je da stvori bića sa slobodnom voljom odlučivanja. Međutim stvaranje bića sa slobodom odlučivanja uključuje u sebe rizik, veliki rizik. Ako stvorite robota, vi znate da možete upravljati njegovim komandama. Ako stvorite bića sa slobodom odlučivanja, postoji rizik da to biće u jednom trenutku svoga postojanja može jednostavno reći Bogu: "Ja želim ići nekim svojim vlastitim putevima. Tvoji putevi, o Bože, mene više ne interesuju."

        Bog se ipak odlučio, kao što znamo iz Biblije, da stvori bića sa slobodnom voljom odlučivanja. Zašto? Ako imate dva bića, i dan danas, da bi postojala radost u tom odnosu, na primer između muža i žene, između dva bića, da bi taj odnos bio smisaon, da bi postojala radost, da bi postojala sreća, mora postojati kategorija koju mi nazivamo sloboda. Vi jednostavno znate da i dan danas u braku gde recimo nema slobode, vrlo često nema ni radosti ni ljubavi ni sreće. Zbog toga na osnovu biblijskog izveštaja sloboda je neophodni uslov da bi postojala radost, ljubav i sreća. Pitanje koje se često postavlja: zašto je Bog odlučio da stvori čoveka, konačno? Mi nemamo konkretan i tačan biblijski odgovor, ali možemo na osnovu različitih indikacija na primer reći ovako: zašto roditelji odlučuju da imaju decu? Da li u današnjim uslovima roditelji imaju neku korist od te svoje dece? U većini slučajeva nemaju koristi. Zašto roditelji ipak žele da imaju decu? Da im se raduju, da uživaju u zajednici sa njima. Na osnovu svog vlastitog iskustva, ja sam duboko ubeđen da nije bilo većeg događaja i radosnijeg u mom životu od onog kada sam dobio sina. I dan danas to je najdraže biće koje mi pričinjava veliku radost u životu. Ja verujem, ako postoji ljubav u roditeljima, u nama, da je to samo bleda slika ljubavi koju je Bog imao prema stvorenjima kada je On stvarao, jer mi smo stvoreni prema slici Božjoj. Kada je dakle Bog stvarao ljude, stvorio ih je da se raduje, da uživa u zajednici sa njima, da postoji ljubav u tom odnosu. To je jedini racionalni odgovor koji možemo dati. Da bi postojala ljubav, još jedanput, da bi postojala sreća u tom odnosu, morala je da postoji sloboda. Ali sloboda uključuje rizik, rizik da biće može reći: "Ja želim ići svojim vlastitim putem."

        Biblija govori o tome da je Bog u jednom trenutku svoga postojanja, ako to uopšte možemo reći, stvorio biće koje se zove ili zvalo Lucifer. "Lucifer" dolazi od dve reči: "luks" što znači "svetlo" i "fero" što znači "nositi". Reč "Lucifer" znači "svetlonoša". Ovo je svakako smisaono ime kao i mnoga druga imena u Bibliji, i označava kakvo je to biće bilo. To je bilo biće koje je održavalo svetlost. Svetlost je simbol jasnoće, čistote, ljubavi. Bog je stvorio jedno sjajno biće. Međutim, Lucifer, taj koga je Bog stvorio, na osnovu biblijskog teksta, u jednom trenutku istorije svemira je odlučio da više ne živi u zajednici sa Bogom. Hajde da čitamo kako Biblija objašnjava taj svemirski događaj. Prvi izveštaj koji ćemo čitati nalazi se u knjizi proroka Jezekilja, 28. glava, od 12. stiha: "Sine čovečiji, nariči za carem Tirskim, i reci mu", odmah da kažem ovde se spominje car Tirski, vi se sećate da smo govorili o proročanstvu o Tiru. Car Tirski u biblijskoj literaturi predstavlja Lucifera. To je česti slučaj da određene istorijske ličnosti ili događaji ili institucije postaju "tipos". Car Tirski postaje tipos jedne druge realnosti, kao što ćete videti iz teksta, postaje tip samoga sotone. Zanimljivo je da Biblija govori o tome da i mi ljudi danas u sebi možemo imati dva lika. Na primer, kada Hristos govori o očinstvu, On kaže: "Vi ste sinovi đavola." Drugima kaže: "Vi ste sinovi Božji." Dakle i danas postoji to dvostruko očinstvo. U istoriji su takođe postojali događaji ili ličnosti koji su tipos nekih drugih realnosti, u ovom slučaju samoga sotone ili Lucifera.

        Pogledajte tekst: "Sine čovečiji, nariči za carem Tirskim, i reci mu: ovako veli Gospod Gospod: ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti i sasvim si lep." Ti si Lucifer, drugim rečima, ti si pečat savršenstva, vrhunac savršenstva, pun si mudrosti i sasvim si lep. 13. stih: "Bio si u Edemu vrtu Božjem, pokrivalo te je svako drago kamenje", i onda se nabraja, da ne čitamo simbolički jezik koji pokazuje lepotu, svetlost, mudrost, savršenstvo tog bića koje je Bog stvorio. 14. stih: "Ti si bio heruvim, pomazan da zaklanjaš", heruvim je jedna kategorija anđela. Znači ovde nam se kaže ko je bio taj Lucifer, da je on bio heruvim, pomazan da zaklanja. Heruvimi zaklanjači, na osnovu drugih tekstova Biblije, su bili anđeli ili bića Božja koja su bila u samoj prisutnosti Božjoj. "I ja te postavih, ti beše na svetoj gori Božjoj", sveta gora Božja je mesto u svemiru gde živi Bog. "Ti beše na svetoj gori Božjoj, hođaše posred kamenja ognjenoga." Zatim, 17. stih, prvi deo: "Srce se tvoje ponese lepotom tvojom, ti pokvari mudrost svoju svetlošću svojom." Vrlo zanimljivo, bio si mudar, bio si savršen, ali ti pokvari mudrost svoju svetlošću svojom. Još jedanput da ponovim, ovde nam se govori o biću koje se zove Lucifer, za sada je to car Tirski, koji je očito ovde simbol nekog drugog. Zašto mi ovde smatramo da nije reč o caru Tirskom, nego da je reč o jednom drugom biću koje mi zovemo Lucifer, na osnovu čega, da li imamo pravo na jednu takvu interpretaciju? Imamo pravo. Na primer, car Tirski nikada nije bio u Edemu, vrtu Božjem, nikada nije bio heruvim, nikada nije hodao po svetoj gori Božjoj, nikada nije bio savršen na putevima svojim. Očito je dakle, da biblijski pisac polazi od lokalnog i govori o univerzalnom. Lokalni car, jedna istorijska ličnost, postaje simbol ili tipos samoga Lucifera ili sotone. To je prvi tekst.

        Drugi tekst je zapisan u Knjizi proroka Isaije. Dakle, iz Knjige proroka Jezekilja smo saznali da Lucifer, ili car Tirski koji predstavlja Lucifera, je pokvario mudrost svoju svetlošću svojom. Možda ćemo iz Knjige proroka Isaije dobiti još kompletniji odgovor. Knjiga proroka Isaije, 14. glava, 12., 13.i 14. stih: "Kako pade s neba, zvezdo Danice, kćeri zorina? Kako se obori na zemlju, koji si gazio narode? A govorio si u srcu svom: 'Izaći ću na nebo, više zvezda Božijih podignuću presto svoj, i sešću na Gori zbornoj, na strani severnoj, izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s Višnjim.'" S kim? S Višnjim, dakle, s Bogom. Ovde saznajemo nešto više o tom prvom grehu koji je nastao u svemiru, grehu za koji verujemo da je prouzrokovao sve druge probleme u svemiru. Postoji dakle na osnovu Biblije Bog, Bog koji je apsolutan na svim poljima, koji je garancija stabilnosti, harmonije i postojanja svemira. Druga bića koja je Bog stvorio nazivamo stvorenja. Stvorenja nikada ne mogu biti Stvoritelj, jer stvorenja, kao što smo kazali, nemaju apsolutnu slobodu, stvorenja nisu sveznajuća, ja ću malo kasnije govoriti o stanju stvorenja, ali stvorenja mogu biti savršeno srećna u stanju u kome se nalaze. Međutim, za Lucifera se kaže da je u jednom trenutku pokušao da on sam bude Bog, da se izjednači s Višnjim. Možda vam se čini da je ovo stari izveštaj. Ja bih vas podsetio da se to događa svakoga dana u našim životima, svakoga dana. Prvobitni greh koji se dogodio u svemiru, u srcu Lucifera, zbiva se svakodnevno u tvom i mom srcu, svakodnevno. Uvek kada želimo da mi sami budemo kreatori svoga života i zanemarujemo u potpunosti ono što je Bog kazao, mi stavljamo sebe na mesto Boga. Ja bih vas podsetio, ja sam čini mi se citirao veliku krilaticu koja je postojala za vreme Fojerbaha i Marksa: "homo homini deus est", "čovek je čoveku Bog". Sve je u rukama čoveka. Čovek je u stanju da reši svoje probleme, čovek će ih rešiti. Sada se možda o tome više ne govori, ali do pre samo dvadesetak godina: "Tehnika će rešiti probleme čoveka, nauka će rešiti sve probleme ljudskoga bića", da bi čovek na kraju ovoga veka stajao umoran, začuđen, ne samo da mu nauka i tehnika nisu doneli rešenja, nego su doneli mnogobrojne probleme. Nije čovek čoveku Bog. Da bi čovek bio srećan u svom životu, on mora poštovati Božje postojanje, i samo u jednom takvom odnosu on može biti srećan.

        Prvobitni greh o kome se ovde govori jeste želja čoveka ili bića, stvorenja, za autonomijom, nezavisnošću od Boga. Čovek, dragi moji prijatelji, ne može postojati nezavisno od Boga. To je pusta želja za autonomijom, koja vodi u tragediju, u smrt i u propast. To je biblijski stav. Dakle, evo kako Biblija objašnjava prvu pojavu zla u svemiru. I šta se dogodilo u svemiru? Otkrivenje Jovana Bogoslova, poslednja knjiga u Bibliji, 12. glava, 7. stih: "I posta rat na nebu. Mihailo i anđeli njegovi udariše na aždahu, i bi se aždaha i anđeli njezini." Mihajlo, verujem da u Bibliji predstavlja samoga Isusa Hrista. To je jevrejska reč koja znači "ko je kao Bog." "Mikael" znači "ko je kao Bog". U Knjizi proroka Danila, to ćemo kasnije proučavati, to je poslednji krik spašenih. Kada zla nestane, onda će svi oni koji će biti spaseni kazati: "Ko je kao Bog?" ("Mikael?!") U ovom tekstu "Mikael" verujemo da predstavlja samoga Isusa Hrista. Tekst kaže: "I posta rat na nebu. Mihajlo i anđeli njegovi udariše na aždahu, i bi se aždaha i anđeli njezini." Ja se sećam, ovde imam jednog dobrog prijatelja, astronoma u Beogradu, koji radi gore na Zvezdari. Jednom prilikom na jednom predavanju koje je on imao, ja sam ga pitao: "Otkud asteroidi u svemiru, ako je Bog stvorio svemir?" Onda je on kazao: "U Bibliji piše da je bio rat na nebu, ko zna kako su oni vodili taj rat?" Dalje, 8. stih: "I ne nadvladaše, i više im se ne nađe mesta na nebu." Kome se to nije našlo mesta na nebu? Aždahi i anđelima njezinim. 9. stih: "I zbačena bi aždaha velika, stara zmija, koja se zove đavo i sotona, koja vara sav vasioni svet, zbačena bi na zemlju, a i anđeli njezini zbačeni biše s njom." 12. stih: "Zato veselite se nebesa i vi koji živite na njima", ovde Biblija jasno kaže da postoje i druge planete u svemiru na kojima žive stvorenja Božja. "Veselite se nebesa i vi koji živite na njima. Teško vama koji živite na zemlji i moru, jer đavo siđe k vama, i vrlo se rasrdio, znajući da vremena malo ima." Dakle, Biblija jasno kaže da je došlo do rata na nebu, kada je došlo do sukoba između Boga i jednog stvorenja koje se zvalo Lucifer, da je došlo do sukoba; kakve je prirode taj rat mi ne znamo. Biblija dalje kaže da je aždaha ili sotona ili Lucifer bio zbačen na ovu Zemlju sa svojim anđelima. Biblija kaže: "Teško vama koji živite na zemlji i na moru, jer đavo siđe k vama i vrlo se rasrdio, veselite se vi koji živite na drugim planetama." Eto toliko o ratu u svemiru, o pojavi greha u svemiru.

        Ako idemo malo dalje, postavićemo sebi pitanje: "Kako je došlo do pojave zla na ovoj našoj planeti?" Ja se sećam jednog čoveka s kojim sam proučavao Bibliju i kada smo čitali ovaj tekst on kaže: "Zašto je Bog smatrao da je ova planeta smetlište na koju je bacao sve ono što nije valjalo u svemiru?" Bog nije arbitrarno zbacio sotonu na ovu planetu. Prva knjiga Mojsijeva, 3. glava, prve stranice Biblije govore o tom dramatičnom događaju. Od prvog stiha tekst kaže: "Ali zmija bijaše lukava mimo sve zveri poljske, koje stvori Gospod Bog, pa reče ženi: 'Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu?' A žena reče zmiji: 'Mi jedemo roda sa svakoga drveta u vrtu. Samo sa onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete.' A zmija reče ženi: 'Nećete vi umreti, nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi", ponovo želja da čovek postane Bog, "i znati što je dobro, što li zlo.' I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade mužu svojemu, te i on okusi. Tada im se otvoriše oči i videše da su goli, pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače. I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi, i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu. A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: 'Gde si?' A on reče: 'Čuh glas tvoj u vrtu pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih.'" Evo ovaj tekst je pun dubokog smisla. Ovde je zmija medijum ili predstavnik samoga sotone i ovaj dijalog koji se vodio između Eve i sotone je vrlo ovde značajan. Postoje mnogobrojni detalji o kojima ja nemam vremena da sada govorim, međutim dozvolite mi da pokušam da rezimiram ove misli.

        Prvo: svi hrišćanski teolozi, pravoslavni, katolici, protestanti, gledaju na ovaj greh koji se dogodio u Edemskom vrtu kada je Bog stvorio Adama i Evu, kao na neku vrstu pada. Naime čovek se nalazio u jednom drugom stanju savršenstva. Posle greha protiv Boga, čovek je pao na jedan niži stepen postojanja. On je izgubio ono što se u teologiji naziva "prvobitna pravednost". Čovek se nalazio u stanju prvobitne pravednosti. Željom da on bude Bog, da se izjednači s Višnjim, čovek gubi tu prvobitnu pravednost i pada na jedan niži nivo postojanja. To je prva misao.

        Druga: pre nego što je čovek sagrešio, okolina u kojoj se čovek nalazio, taj Edemski vrt, prostor koji je Bog stvorio za čoveka je bio savršen. Ništa nije bilo oko čoveka ili u samom čoveku što bi ga navelo da učini ovaj greh. Jedan teolog kaže: "Nije postojao ni jedan 'ton skandalon' (što znači 'kamen spoticanja') koji je Bog namerno stavio pred čoveka da bi učinio greh. Sve je bilo savršeno." Kada Biblija opisuje Božje stvaranje kaže: "I sve beše veoma dobro." Zatim, dobro je naglasiti da je ljudska priroda bila savršena, ništa joj nije nedostajalo, sve je odlično funkcionisalo. Biblija kaže da je čovek bio načinjen po slici Božjoj, po svojoj spoljašnjosti i po svojoj unutrašnjosti. Zapovesti Božje nisu bile strane ljudskoj prirodi. One su bile deo čoveka, deo njegove prirode. Njegove racionalne snage, kaže jedan autor, su bile svete i sretne. Dakle danas kada mi razmišljamo i koristimo svoj um, imamo često problema da dođemo do pravih zaključaka. Kada je Bog stvorio čoveka, njegove umne moći su bile savršene. Međutim, postoji nešto što nije bilo savršeno, ja bih kazao, svršeno. To je bio ljudski karakter. Naime, možda je dobro da kažemo sledeću stvar, da je ljudska priroda bila savršena, međutim čovek nije imao svršen karakter. Šta to znači? Znači: priroda savršena i možda svršena, dok je njegov karakter trebao da se razvija, nije bio svršen. Ovde treba napraviti jednu malu razliku. Dakle, okolina je bila izvanredna, ljudska priroda duhovna i fizička je bila savršena, ali čovek je trebalo da svoj odnos sa Bogom razvija. Kao na primer ako govorimo o odnosu dvoje mladih. Oni se upoznaju, oni su savršeni u svojoj ljubavi, ali to međusobno poverenje će se izgrađivati postepeno kroz život, putem različitih sukcesivnih malih ispita. Čovek je mogao da izgrađuje svoj karakter i ovde bi kazao ono što sam napomenuo u nekom od predhodnih predavanja, da čovek nema zatvorenu prirodu. Bog ga je tako stvorio da može da se razvija kroz celu večnost. Cilj ljudskoga života, na osnovu Biblije, jeste putovanje, putovanje koje je ispunjeno novim saznanjima kroz celu večnost. Čovek je dakle mogao da razvija svoje umne moći, mogao je da razvija svoj odnos sa Bogom, taj odnos je mogao da bude sve kompletniji i kompletniji, savršeniji, njegov karakter je mogao biti bolji.

        Dakle, ljudska bića nisu bila zaključana u savršenstvo. I sećate se ovde smo čitali da je Bog postavio jedan test. To je bilo drvo poznanja dobra i zla. Postoji i drugo drvo, ali o tome ćemo govoriti drugom prilikom. Mnogi smatraju da je to bio kamen koji je Bog namerno postavio da bi naši praroditelji pogrešili. Ja ne verujem u to. Neki teolozi pretpostavljaju da su još mnoga drveta bila takva, ista drveta u vrtu. Problem nije bio u drvetu, problem je bio u ljudima, u njihovom odnosu prema Bogu. Ako posmatramo taj problem greha, i to je sada suština onoga što želim u ovom predavanju da kažem, zašto je onda čovek pogrešio? Ako je sve bilo savršeno, ako je sve dobro funkcionisalo, šta je to onda što je prouzrokovalo želju čoveka da se izjednači sa Bogom? Prva stvar koju bih želeo večeras da naglasim, prva pretpostavka kada govorimo o grehu ili zlu jeste, da mi pretpostavljamo da zlo ili greh ima neku vrstu zakonitosti u sebi. Mi obično tražimo zakonitosti u realnostima koje nas okružuju. Na žalost, zlo nema u sebi zakonitosti. Zlo je jedna čudna realnost.

        Drugo: mi takođe, kada govorimo o ovom prvobitnom grehu koji su učinili Adam i Eva, mi smatramo da taj greh možemo shvatiti svojim racionalnim kategorijama, da ga možemo razumeti. Nažalost, stotine hiljada teologa tokom vekova su shvatili da zlo nije racionalna kategorija i ne može se objasniti umnim putem. Neko je kazao: "Ako bismo mogli da putem logike objasnimo zašto je Lucifer, ili zašto su Adam i Eva pogrešili, mi bismo mogli opravdati to njihovo zlo koje su učinili. Ne postoje racionalne strukture u samom činu greha." Kada govorimo o zlu, mi često smatramo da zlo pripada uzročno‑posledičnom polju realnosti. Mi bismo želeli da kažemo: "Nešto je postojalo u Edemskom vrtu, neki uzrok je postojao u čoveku ili u vrtu, koji je učinio da jčovek pogreši." Nažalost, biblijski gledano, zlo nema uzrok svog postojanja, ne pripada uzročno‑posledičnom redu stvari. Jedan autor kaže: "Greh je zagonetka, tajna." Jedan drugi autor kaže da je greh realnost "sui dženeris", što znači jedina takva realnost u svemiru. Greh se ne može uporediti ni sa čim i ni sa kim. Greh takođe nema ontološku realnost, mi ne možemo reći da je greh sto ili mikrofon. Greh je realnost "sui dženeris", ona ne pripada uzročno‑posledičnom redu stvari, ona je neuporediva ni sa čim i ni sa kim.

        Ja sam imao priliku da slušam jednog profesora u Čikagu koji se zove Pol Rikar. On je inače Francuz koji je dobar deo svoga života posvetio izučavanju fenomena greha ili zla. Šta je to greh? On je došao do sledećih zaključaka, ja bih želeo da zapamtite, ovo je vrlo, vrlo važno, možda nije atraktivno, ružno je u sebi, ali je bitno za svakodnevni život. Pol Rikar kaže ovako: "Greh je razaranje." Pol Rikar kaže: "Kada je Bog stvarao svet, Bog je stvarao svet 'eks nihilo', on je ni iz čega stvarao nešto." Greh je obrnuti proces, greh od nečeg stvara ništa i zato on kaže: "Greh je razaranje, greh je aktivni razarajući princip koji razara čoveka, on je suprotni princip stvaranju." Na primer kada čitamo prve stranice Biblije, onda nalazimo te poznate reči: "I reče Bog: 'Neka bude svetlost.'" To su te čuvene reči u teologiji: "Dabar Elohim". Kada Bog nešto kaže, ono postaje, ni iz čega postaje nešto. "Dabar Elohim", i postaje svetlost. Greh, na osnovu Pola Rikara, je suprotni proces, greh od nečeg što je Bog već stvorio stvara ništa.

        Drugo, kaže Pol Rikar: "Greh je samoubilačka sila." Šta to znači? To znači da on jede sam sebe. Kada završi da uništava samoga sebe, on umire, i to je najveća kontradikcija greha. Neko je kazao, jedan drugi pisac, da se greh u istoriji čovečanstva množio kao lančana reakcija, i neko je dobro zapazio da proces degradacije čovečanstva ide uzlaznim putem. Ako je evolucija tačna, onda bi čovečanstvo trebalo da ide uzlaznim putem. Na žalost, Biblija a i konkretni rezultati ljudskog života pokazuju da čovečanstvo ide na dole. Greh se množio u istoriji čovečanstva. Neko je kazao da je greh kao grudva snega, koju čovek baci sa vrha planine, a u podnožju čitava avalanša. Greh je samoubilačka sila. Još jedanput da citiramo Pola Rikara, ja sam to spominjao u nekom od prošlih predavanja. "Dakle mržnja ne uništava samo objekat mržnje nego uništava i subjekat mržnje. Prekršaj, bilo kakav prekršaj moralnih zakona, ne uništava samo okolinu nego jede samoga čoveka. Bilo kakav greh ili bilo kakvo zlo koje čovek čini deluje samoubilački na njega samoga."

        Pol Rikar spominje takođe i jednu drugu dimenziju greha, a to je dimenzija prljanja. Evo šta on kaže: "Kada ljudska bića postanu svesna da su učinila greh, u njima se javlja želja za očišćenjem." Ne znam da li se to vama dogodilo, kada ste svesni da ste učinili nešto što nije dobro, jednostavno osećate u sebi, mi to kažemo grižu savesti, nezadovoljni ste, osećate da ste prljavi, želite da se očistite od toga što ste učinili. To znači da čovek ima bitnu strukturu, ima duhovni skelet, ima prirodu koju je Bog ugradio u njega koja je ili oslabljena ili je u boljem stanju i koja reaguje kada čovek učini greh. Greh je prljanje, dakle i čovek ima želju ili potrebu za očišćenjem. Na žalost, nema andola u apotekama za očišćenje od greha, ne možete otići u apoteku i očistiti se, popiti lek i reći "sve je u redu". Postoji samo jedno biće u svemiru koje vam može dati lek da biste se očistili.

        Drugo, Pol Rikar kaže da je druga dimenzija greha, dimenzija zaveta. Evo šta on kaže, jednu zanimljivu misao. On kaže ovako: "Biti čovek ‑ biti u stanju zaveta prema Bogu." To znači, biti čovek znači postojati u jednom određenom odnosu prema Bogu. Samim tim što sam ja čovek, to znači da ja posedujem u svom biću tu bitnu srtukturu ili skelet duhovni. Na sam taj način ja težim Bogu, samim rođenjem obećavam nešto Bogu. Biti čovek znači obećati nešto Bogu, biti u stanju zaveta. Biti Bog znači biti u stanju zaveta prema čoveku. Bog je obećao nešto čoveku. Kada čovek čini greh on jednostavno kida te veze sa Bogom i zato se oseća prljavim, zato se oseća nelagodno u svojoj koži, zato želi da pobegne, zato oseća neurozu, zato oseća nemir i jednostavno želi da reši taj problem koji nosi u sebi. Greh je, kaže Rikar, uljez u ljudsku realnost.

        Dozvolite mi da još jednom preciziram dva termina koja su ovde bitna. Svaki greh je zlo, ali svako zlo nije greh. Šta to znači? To znači: ako sam ja imao roditelje koji su bili hronični alkoholičari, ja sam nasledio bolest ili sklonost, ja nisam kriv, ja nosim to zlo u sebi, ja učestvujem u tom zlu, ja patim zbog tog zla ako sam se rodio sa određenim nedostacima, ali ja nisam kriv. To nije greh, to je zlo, ali ja nisam prekršio nešto ili učinio nešto što bi me učinilo krivim. Zato, svaki greh je zlo, ali svako zlo nije greh. Evo kako Biblija opisuje greh. Prvi izraz koji Biblija koristi, recimo u Starom Zavetu, za greh je reč "het", što znači "promašiti, doživeti neuspeh", to je akcija koja ne dostiže cilj. Drugim rečima, ako čovek kao ljudsko biće greši, to znači da je on promašio smisao svoga života, nije stigao na cilj, doživeo je neuspeh kao ljudsko biće. Drugi izraz koji Biblija koristi jeste "avon", što znači "iskrivljenje, perverzija, distorzija" ili kako god hoćete. Znači, postoji bitna priroda u čoveku, čovek nešto iskrivljuje, ide drugim putem od onoga kojim bi trebalo da ide. Ili npr. "paša" je druga reč koju biblijski pisci koriste. "Paša" znači "kršenje zavetnog obećanja"; biti čovek znači obećati Bogu, biti Bog znači obećati čoveku. Biti Bog znači biti u stanju zaveta prema čoveku, biti čovek znači biti u stanju zaveta prema Bogu. Iluzija je verovati da mi kao ljudska bića možemo biti slobodni, živeti svoj život, i mnogi ljudi kažu: "Ja ne želim služiti ni Bogu, ni nikome." To nije moguće. Za čoveka ne postoji srednji put. Čovek je stvoren da bude sa Bogom, čovek je stvoren da bude u zavetnom odnosu sa Bogom. Onoga trenutka kada pokida taj zavet, čovek učestvuje u onome što Biblija naziva "paša", kršenje zaveta, distorzija, perverzija, promašaj, potpuni promašaj života, ne stiže čovek do cilja.

        Novi Zavet koristi drugačije izraze. Vi znate da je Novi Zavet pisan na grčkom, i izraz koji se koristi za greh jeste "adikia", što znači "činiti zlo, činiti nepravdu, činiti nešto što je suprotno od pravde". Drugi izraz je "hamartia", što znači "promašiti cilj, ići stranputicom". To su načini kako Biblija opisuje zlo. Sada sam pokušao teološkim sredstvima da objasnim fenomen greha.

        E sad, moramo se vratiti na sam početak. Čovek je učinio zlo, Lucifer je učinio zlo, čovek je učinio zlo, i s pravom se možemo pitati: zašto je Bog onda stvorio čoveka, ako je to znao? Bog je znao, Bog zna budućnost. Ako je Bog znao šta će čovek učiniti, zašto ga je stvorio? Ako je Bog znao da će Lucifer učiniti zlo, zašto ga je onda stvorio? Druga stvar: zašto Bog odmah nije uništio sotonu? Jednostavno bi uništio problem svih ubijanja, Aušvica, i svih koncentracionih logora sveta svih vremena, i ovog što se danas zbiva kod nas. Na drugo pitanje imamo jednostavniji odgovor, ja bih vas zamolio da zapazite taj odgovor. Kada je zlo nastalo u svemiru, Bog je mogao odmah uništiti sotonu, međutim, zamislite jednog oca koji ima petoro dece i jedno od te dece dođe k ocu i kaže: "Tata, apsolutno me tvoja pravila više ne interesuju, želim da idem svojim putem, želim da budem isto to što si i ti", iako dete ima tek sedam, osam godina, nesvesno je, nezrelo je, ali: "Ja želim ići svojim putem, ne želim više da slušam ono što mi ti govoriš." A tata kaže: "Jel' tako, sine?", "Tako.", i otac uzme sekiru i odseče mu glavu. Šta mislite šta bi druga deca mislila o tom ocu? Kazali bi: "Tiranin.", kazali bi: "Zašto mu nije dao neku drugu priliku? On je nepravedan, bez ljubavi." Ovaj odgovor nam pomaže da shvatimo zašto je Bog dozvolio da šest hiljada godina zla postoji na ovoj planeti, hiljade ubijene dece, milioni bolesnih ljudi koji žive na ovoj planeti.

        Biblija tvrdi da smo mi gledanje celoga svemira, Bog je jednostavno dopustio da se zlo razvija lančanom reakcijom, kao avalanša sa vrha planine i da zlo u potpunosti iskaže svoje pravo lice. Naravno, mi koji živimo na ovoj planeti, nije nam to tako jednostavno. Međutim, na osnovu Biblije će doći dan kada će čovečanstvo doći u stanje samouništenja. Znači, zlo će dovesti čovečanstvo u stanje samouništenja. Kada zlo bude dostiglo tu kulminaciju, dakle stanje samouništenja, Bog će intervenisati. Mi takođe moramo znati da je pred Bogom strahovito težak zadatak na kraju istorije sveta. Mi takođe moramo znati da će Bog morati da uništi hiljade svoje dece, Biblija kaže da će ih biti kao pesak morski kada dođe sud Božji. Da li će Bog uspeti to da učini, kako će to učiniti a da ponovo ne bude proglašen diktatorom? Zato je Bog dopustio da zlo se iskaže, da onog trenutka kada će Bog morati da amputira jedan deo stvorenja i ljudske rase, jednostavno svi, i oni koji su patili tokom vekova, mogu reći: "Pravedan si, o Bože."

        Drugo pitanje koje postavljamo sebi: ako je Bog znao da će Adam i Eva pogrešiti, zašto ih je stvorio? Ovo je vrlo teško razumeti. Mi nemamo racionalan odgovor na ovo pitanje. Ono što možemo pretpostaviti jeste, da Božje predznanje, ja sam vam to već jedanput kazao, ne smemo poistovetiti sa jednim unapred razrađenim planom i reći: "Zato što je Bog znao, Bog je učinio da oni pogreše" i tako dalje. Ovo što ću vam sada reći je moja teorija, ovo ne piše u Bibliji, molim vas. Znači, nemojte ovo uzeti kao biblijsko učenje. Ja pretpostavljam, pokušavam, iako se zlo ne može razumeti, pokušavam ipak da razumem. Ako svemir ima uopšte neku svoju istoriju (ako je svemir živeo u stanju večnosti, onda je teško govoriti o istoriji), može biti da se zlo već nekada pojavilo, može biti da je Bog eliminisao tom prilikom zlo, može biti da je u ovom našem slučaju odlučio da jednom zauvek dopusti da se zlo iskaže, možda. Zato na osnovu Biblije, svi oni koji budu pobedili u borbi sa zlom na ovoj planeti će biti najveća dragocenost svemiru, jer će biti živi svedoci; oni su prolazili kroz patnje, kroz smrt, kroz bolesti, kroz sve moguće tragedije i oni će znati kroz celu večnost da cene, da budu živi svedoci potrebe da svemir živi u skladu sa principima koji se u njemu nalaze. Ja uvek razmišljam, dok sam radio kao sveštenik, sećam se kada sam posećivao ljude, imam utisak, dragi moji prijatelji, da samo jedan deo ljudi vidite na ulicama, drugi deo ljudi je u zatvorenim prostorijama, mračnim sobama, retko kad ih neko obiđe; veliki broj ljudi pati na ovoj planeti već danas, nema nikog da ih obiđe, da im donese nešto.

        Zlo je zaista preveliko danas na ovoj planeti i mi imamo prilike da to gledamo svakoga dana na televiziji. Zašto nevini stradaju? Od kada je sotona zbačen na ovu zemlju, Hristos je kazao nešto vrlo zanimljivo; Jevanđelje po Jovanu, dakle Novi Zavet, Matej, Marko, Luka, Jovan, četvrto jevanđelje, 12. glava, 31. stih: "Sad je sud ovome svetu, sad će biti isteran knez ovoga sveta napolje." Ko je taj knez ovoga sveta? 14. glava, 30. stih: "Već neću mnogo govoriti s vama, jer ide knez ovoga sveta, i u meni nema ništa." Na osnovu Biblije, ko je knez ovoga sveta? Na osnovu Biblije, knez ovoga sveta je sotona. Danas na ovoj planeti, na osnovu Biblije, vladaju principi sotone. To su principi zla, principi mržnje, principi nasilja, principi nepravde, principi nemorala. U molitvi "Oče naš", o kojoj ćemo govoriti u nekom od narednih predavanja, Isus je kazao: "Neka volja tvoja bude na zemlji kao što je i na nebu." Šta nam govori ova rečenica? Da danas na ovoj Zemlji nije volja Božja. Zašto nevini stradaju? Zato što na ovoj planeti danas nema nikakve logike tražiti principe dobra, principe logike gde bi se sve događalo po uzročno‑posledičnom redu stvari, znači, ako činim dobro doživeću dobro, ako činim zlo doživeću zlo. Nevini stradaju jer danas na ovoj planeti nema reda više. Bog je dopustio da se zlo razvija. Svi mi udišemo vazduh koji više nije čist, pijemo vodu, jedemo hranu koja je dosta zagađena i svi učestvujemo u patnjama ove planete.

        Ja često pričam događaj koji sam doživeo jedanput u Engleskoj, kad sam bio na postdiplomskim studijama. Bila nas je jedna mala grupica studenata i profesor je predavao, bio je vrlo tvrd čovek i vrlo strog u ocenama, onda je govorio o problemu zla i u jednom trenutku je stao, stavio je svoje ruke na lice i počeo da jeca. Bili smo svi odrasli ljudi, bili smo se začudili šta se to zbiva, ali tvrdi čovek, završio je doktorat na Oksfordu, nikada ga nismo videli u takvom stanju i posle nekoliko minuta on je sklonio svoje ruke i onda je počeo da priča. Pričao je o tome da je pre tačno 20 godina imao dečaka koji je imao dve i po godine, dečak se zvao Henri. Vi znate da u Engleskoj kiša pada cele godine i sve je zeleno i lepo, imaju lepe travnjake svuda koje oni lepo održavaju. I dečak se igrao na travnjaku iza kuće. Ne znaju ni oni kako, tog jutra je došao jedan veliki kamion ili buldožer da ne znam šta radi tu iza kuće, i pregazio je dečaka. Na sahrani koju je obavljao neki sveštenik, on je postavio sledeće pitanje: "Gde je bio Bog kada se mali Henri igrao na travnjaku iza kuće?" Onda je odgovorio i kazao: "Bio je na onom istom mestu gde je bio kada je Isus Hristos razapet na krstu Golgote."

        Ono što možemo znati jeste da Bog pred našim patnjama nije ostao skrštenih ruku negde na nebu i na dan Velikog Petka mi slavimo taj veliki događaj, da je Bog u ličnosti Isusa Hrista sišao na ovu planetu i umro smrću, podelio je našu sudbinu. Ne samo to, omogućio je svima onima koji žele da pronađu spasenje iz situacije u kojoj se nalaze, da mogu to učiniti. U svakom slučaju, problem će ostati. Postoje dve reakcije kada nas zlo snađe. Jedna jeste: ljudi odlaze od Boga kada ih zlo snađe i kažu: "Bože, gde si?" Drugi ljudi reaguju drugačije i kažu: "Nevolja je tu, danas na ovoj planeti vlada sotona, ja želim još više služiti Bogu, ja znam da Bog ima rešenje za problem zla."

                    Čitao bih za završetak čitao tekst koji je meni vrlo drag i koji često čitam. On se nalazi u poslednjoj biblijskoj knjizi. To je Apokalipsa Jovana Bogoslova ili Otkrivenje Jovanovo, 21. glava. Ovde se nalazi čvrsto Božje obećanje da će doći dan kada će nestati zla. Tekst kaže, od početka ćemo čitati: "I videh nebo novo i zemlju novu, jer prvo nebo i prva zemlja prođoše, i mora više nema. I ja Jovan videh grad sveti, Jerusalim nov, gde silazi od Boga s neba, pripravljen kao nevesta ukrašena mužu svojemu. I čuh glas veliki s neba gde govori: 'Evo skinije Božije među ljudima, i živeće s njima, i oni će biti narod njegov, i sam Bog biće s njima Bog njihov. I Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više, jer prvo prođe.' I reče onaj što seđaše na prestolu: 'Evo sve novo tvorim.' I reče mi: 'Napiši, jer su ove reči istinite i verne.' I reče mi: 'Svrši se. Ja sam alfa i omega, početak i svršetak. Ja ću žednome dati iz izvore vode žive zabadava. Koji pobedi, dobiće sve, i biću mu Bog, i on će biti moj sin.'" Ako ste, dragi moji prijatelji, žedni Boga, ako u svojoj duši osećate žeđ za Bogom, doći će dan kada ćemo ugasiti tu našu žeđ.

 

< 6. Poglavlje Sadržaj 8. Poglavlje >