Čitate knjigu:

BIBLIJA I NAUKA

ODNOS BIBLIJE I NAUKE

SADRŽAJ>>

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>

Kad se govori o odnosu između religije i nauke, onda se obično govori o odnosu Biblije i nauke. To je prvo. Drugo je odnos između teologije i nauke (jer teologija i Biblija nisu isto), treće je odnos crkve i nauke, i četvrto - opšti odnos između nauke i religije. Ovde nas, dakle, interesuje odnos Biblije i nauke. 

Ako posmatramo naš trodimenzionalni svet, ili četvorodimenzionalni (ako uključimo i vreme) (sl.1), stavove o ovome svetu dobijamo iz dva velika izvora. Jedan od njih jesu prirodne nauke, a drugi izvor jeste Biblija.Kao što se vidi, znanja koja dobija iz Biblije izlaze van okvira ovog našeg sveta (npr. anđeoski svet).  

 Vidimo da informativni sadržaj Biblije premašuje, izlazi iz trodimenzionalnog sveta, iz ove naše realnosti, zato što kroz Bibliju dobijamo informacije koje se tiču nečeg metafizičkog.  

Ali je značajno, i na šta treba obratiti posebnu pažnju, da postoji područje preklapanja, koje sadrži pitanja koja su zajednička i Bibliji i nauci. Nema suviše mnogo pitanja na kojima se susreću Biblija i nauka. Međutim,  to su egzistencijalno važna pitanja, tako da je značajnije odgovoriti na jedno od ovih pitanja iz domena preklapanja, nego na hiljade pitanja koja nisu iz ovog domena.  Uzmimo jednu konkretnu nauku - biologiju, ona sadrži izvestan broj pitanja koja spadaju u domen preklapanja. To su zajednička pitanja i biologije i Biblije, i faktički to su ona pitanja do kojih može da dođe do eventualnog antagonizma. Ne može da dođe do antagonizma između Biblije i nauke po pitanju "Koliko pauk ima nogu?" Koja su to pitanja? Prvo pitanje jeste: "Suština i poreklo života", drugo: "Poreklo biološkiuh vrsta i čoveka" (kako su nastale biološke vrste, uključujući i čoveka), i treće pitanje jeste: "Pitanje teleologije". Potiče od grčke reči (telos gr.) (telos) koja znači: svrha, cilj, kraj. Teleologija je nauka o svrhovitosti ili celihshodnosti pojava u prirodi, uključujući i neorganski i organski deo.

 Nekoliko ograničenja ćemo izneti. Kada budemo govorili o odnosu između biblije nauke, nećemo podrazumevati celokupnu nauku, kao što nećemo podrazumevati ni celokupnu religiju, iz prostog razloga što nam to nije važno. Za nas je važno da vidimo kakav je odnos između konkretnih verovanja i naučnih tvrdnji.  

Kada budemo govorili o nauci, ograničićemo se uglavnom na prirodne nauke. Ovo ograničenje ima niz opravdanja, zato što prirodne nauke čine jedan celovit skup koje se ipak razlikuju od društvenih nauka, naročito po načinu kako se dolazi do određenih istina, i kako se određene istine interpretiraju i tumače. Jer, ne možemo mi da pravimo eksperimente sa društvom. Nije lako praviti eksperimente sa društvom da bi se rešio jedan problem. Mada istorijski tokovi, pa i prirodne katastrofe (na primer) naprave eksperimentalnu situaciju.  Imali smo tako jedan približno isti narod u dve Nemačke pod uticajem različitih ideologija i društvenih uređenja, i možemo da pratimo rezultate (slično kao u ekologiji, populacionoj genetici i dr.). Posle zemljotresa možemo da pratimo kako pojedini entiteti društva reaguju, itd.

 Ali u nekom tom saznajnom smislu, prirodne nauke ipak predstavljaju jednu celinu. Ograničenje je i zbog toga što autor bolje poznaje prirodne nauke, nego društvene. A ono što je najvažnije jeste to, budući da prirodne nauke pretenduju na fundamentalna pitanja, kao što je recimo pitanje porekla... (Ne može da se izjednači pitanje u društvenim naukama: "Zašto kod nas pada natalitet?", sa pitanjem porekla: "Odakle univerzum? Odakle sunčev sistem, mi u njemu, biološke vrste? Odakle sve to?" 

Dakle, naučnici u prirodnim naukama bi se sigurno uvredili ako bi pretenzije prirodnih nauka umanjili nego što je celi univerzum. Prirodne nauke pretenduju da odgovore na stravično duboka i kompleksna pitanja, pa onda, ako eventualno postoji antagonizam između prirodnih nauka i Biblije, on bi sigurno bio zaoštreniji, nego neki antagonizam između društvenih nauka i Biblije, zato što su pretenzije prirodnih nauka mnogo veće. Ako postoji razlika, nesuglasica, između Biblije i neke od prirodnih nauka, to se sigurno doživljava kao veći antagonizam, nego ako postoji nesuglasica između Biblije i društvenih nauka. I zato je onda važnije videti da li postoji antagonizam između prirodnih nauka i tvrdnji Biblije.

 Možda bi bilo dobro da počnemo sa stavovima prema Bibliji. Kad pitate jednog intelektualca on će verovatno odmah da vam kaže: "Biblija je jedna zastarela knjiga, to ne vredi, to ne treba ni čitati." Ni oni sami nisu čitali, a vrlo kritikuje Biblije. Vrlo je rašireno kod ljudi da se kritikuje nešto što se uopšte ne poznaje. To nije intelektualistički stav.  

Pored toga, napisane su i knjige koje o argumentima koji podupiru valjanost Biblije, i tih argumenata je puno i pripadaju različitim oblastima. Većina ljudi, na žalost, nije čitala nijednu od tih knjiga. U stvari, samo mali broj na našim prostorima je čitao i samu Bibliju. Dakle, to je skroz nepošteno da mi kritikujemo nešto što ne poznajemo. Mnogi ljudi nisu čitali Bibliju, a govore kritički o njoj. Čak i vernici. Tako mnoštvo ljudi sledi popularnu obmanu da je Biblija puna grešaka i više nije relevantna za naš savremeni svet.  

Kad se pogleda uopšte relacija između Biblije i nauke, imamo tri stava prema Bibliji:

Prvi je, da je Biblija vernička knjiga, da nju interesuje moral, da nju interesuje stanje čoveka, međuljudski odnosi, a što se tiče nauke i "naučnih" elemenata koje Biblija sadrži, oni su "vrlo zastareli i mogu se uporediti sa mitskim verovenjima naroda kada je živeo pisac." Znači, ako je pisao Jezdra, i ako je on nešto dodirivao nauku, to treba izjednačiti sa verovanjima Asiraca, Vavilonjana, i verovatno nije tačno.  

Prema tome, "savremena nauka je slobodna da se ni najmanje ne obazire na to šta kaže Biblija.  Jedan teolog, Heinz Willner, kaže: "Mi se moramo pitati da li očigledno zastareli biblijski tekst ima ikakvog mesta u savremenoj učionici."Znači, to je zastarela priča. To bi bio prvi ekstremni stav.  

Drugi jeste malo umereniji, i on kaže da Biblija ne samo što je vernička knjiga, nego Biblija sporadično ili na momente, povremeno spominje i neke naučne činjenice, ali njih ne treba shvatati doslovno. Nego, Biblija ima tendenciju da nas obavesti da ovaj svet nije delo slučaja, nego je delo Stvoritelja. I zato ne treba Bibliju tumačiti doslovno kada se tiče njen odnos sa naukom.  Dakle, i po ovom gledištu, Biblija ne nudi koristan, i svakako ne definitivan naučni materijal. 

Treći stav bi bio (to je drugi ekstrem), da je Biblija jednaka naučnom udžbeniku. Dakle, Biblija je udžbenik iz biologije, geologije, itd.  Ima mnogo pojednostavljenja kada se govori o odnosu Biblije i nauke.  

Mi nismo govorili o tome šta mi podrazumevamo pod Biblijom. Mi smo detaljno govorili o tome šta podrazumevamo pod naukom.  

Pod Biblijom ćemo podrazumevati skup knjiga koje su nastale božanskom inspiracijom, gde pisci nisu bili "slepi instrument" u Božjoj ruci. Znači, Biblija nije nastala nekim mehaničkim diktatom, da je čovek samo pisao kako je Bog diktirao, od reči do reči. Biblija je nastala u sadejstvu, ona je rezultanta, pre svega božanskog, ali i čovekovog učešća. Bog može sam, ali On hoće zajedno sa čovekom, i tako nastaje Biblija. Tako je i sa spasenjem. Bog može sam, ali On hoće u sadejstvu sa čovekom. Znači, bitno je da ona nije mehanički diktat. 

Bog je poštovao ličnost svakog pisca, tako da je Njegova ličnost mogla da dođe do izražaja, njegova kultura, njegovo shvatanje sveta, jezički fond itd. Bog je davao ideje, a nije diktirao "u pero". 

Stoga, ne možemo prihvatiti tvrdnju da je svaki deo Biblije, svaka rečenica, potpuno tačna, jer u Bibliji imamo tvrdnje koje nisu direktno Božje tvrdnje. Stav da je Biblija slobodna od svake greške, sama po sebi, nije biblijska. Nigde mi u Bibliji ne susrećemo tvrdnju da u njoj nije zapisan neki pogrešan stav. 

Kako bi mogli da znamo da li je nešto apsolutno tačno u Bibliji?

Apsolutno je tačno ono čemu predhode sledeće tvrdnje: "Ovako veli Gospod", ili kad govori anđeo, ili: "Dođe mi reč Gospodnja". Dakle, kad mi vidimo da to Bog direktno govori. Inače bi nastale razne zablude koje bi ateisti vrlo rado ismejavali.  

Recimo, jedan od Jovovih prijatelja kaže (to je poznati primer): "Bog nalazi mane i anđelima koje je stvorio." I šta bi sad jedan ateista rekao, koga bi neki teolog ubedio da je Biblija suva istina, od stiha do stiha? Rekao bi: "Eto vidiš, prvo imaš u 1.Knjizi Mojsijevoj da je Bog savršeni stvaralac, a onda isti On nalazi mane u svojim stvorenjima.

Dakle, ili On nije savršeni stvaralac, ili se On igra. Može da stvori savršeno, ali neće da stvori savršeno, nego stvori nesavršeno da bi se iz neke kapricioznosti igrao sa nesavršenim bićima." Kakav bi kapital napravili ateisti. Oni bi za tili čas to iskoristili. Znamo kako njihova logika radi. Možemo samo misliti kakve intelektualne veštine ima đavo.

Mnogo sposobnije od svih nas.  Znači, nikakva nasilna interpretacija odnosa između Biblije i nauke nije poželjna. Bog čak odobrava i skepticizam. Bog nije protiv skepticizma. Bog je protiv indiferentnosti. Indiferentnost je strašno stanje. Skepsa nije loše stanje. E sad, postoje razne skepse. Nećemo sad o tome.  

Znamo kad je Hristos pohvalio onog skeptičara i rekao: "Ovo je pravi Izrailjac", iako je ovaj rekao: "Da li može biti dobro nešto iz tog Nazareta?" A Hristos mu nije rekao: "A, ti skeptičaru, sad si došao ovde, sad ću ja da ti demonstriram da vidiš kako može da se poruši tvoj skepticizam." Ne, nego je rekao: "Pravi Izrailjac. Bog je dao nama razum. On ceni naše ozbiljno razmatranje." 

Da bismo dobro raščlanili odnos između Biblije i nauke, treba da ih posmatramo kao izvore informacija. Rekli smo da u ovom svetu imamo dva glavna izvora informacija. To su prirodne nauke i Biblija. Celokupni skup pitanja i problema možemo da podelimo u odnosu na dva velika izvora saznanja - Bibliju i nauku (sl.2).

 U odnosu na Bibliju, sva pitanja i probleme možemo da podelimo na dva dela:

1. Dato ili otkriveno u Bibliji, i  

2. Neotkriveno u Bibliji.  

Dakle, kada sva pitanja realnosti posmatramo u odnosu na Bibliju kao nformacioni sistem, možemo tu realnost podeliti na dva segmenta: onaj koji sadrži probleme koji su rešeni u Bibliji - pitanja za koje nalazimo odgovore u Bibliji, i segment koji sadrži pitanja na koja Biblija ne daje odgovor.  A u odnosu na nauku, takođe možemo da podelimo na dva dela (ovo je vrlo važno, jer ljudi vrlo simplifikuju stvari, i onda sve strpaju u jedan koš, i kad im zatreba samo "izvuku" iz tog koša, iz tog opšteg konglomerata, a neće uopšte da se potrude da naprave neku analizu).  

Dakle, u odnosu na nauku sva pitanja možemo da podelimo na dva dela:  

1. Dostupno naučnoj metodologiji, i  

2. Nedostupno naučnoj metodologiji.  

Znači, postoji segment ovog našeg sveta koji sadrži probleme i pitanja koja nisu dostupna naučnoj metodologiji. Jednostavno ne može da se priđe naučnom metodologijom tim pitanjima. Nekada se mislilo, to je bio jedan odomaćen stav, da "nauka može da reši sve probleme. A ako bi se i pojavio  neki problem koji nauka ne može da reši, to i nije pravi problem, već neki pseudoproblem. Inače, da je to pravi problem, nauka bi to rešila." 

Međutim, to danas nije tako. Sve se više uviđa pravo mesto i mogućnosti nauke. Jedan od fenomena 20.veka jeste pad nauke - pad preteranog poverenja u svemoć nauke. Kada ukrstimo ovu podelu, dobijamo 4 domena: 

1. Dato u Bibliji, a dostupno naučnoj metodologiji.

Ekstremno važan domen, koga nazivamo "apologetski domen". Sledeći domen: 

2. Nedostupno naučnoj metodologiji, a dato ili otkriveno u Bibliji.

To je "domen argumentabilne vere". Sledeći domen: 

3. Nije otkriveno u Bibliji, a dostupno naučnoj metodologiji.

To je legitimni domen nauke. I četvrto područje pokriva pitanja i probleme:

 4. Koji nisu otkriveni u Bibliji, a nedostupni su naučnoj metodologiji.

To je domen "terra incognita" ili nedokučiva zemlja. 

Mi moramo malo da rašćlanimo da ne bi tako grubo pristupili stvari. Nije to tako jednostavno. Ako neko stvarno hoće, ako nekog čoveka stvarno interesuje, on će da zastane, i temeljno se potrudi. 

Mi bi stalno hteli neki put - uverenost preko neposredne demonstracije Božje realnosti. Ali, to prisiljava, ugrožava čovekovu slobodu. Ljudi su stalno tražili od Isusa da im da neki znak da bi ga verovali. A Isus je bio strašno škrt u čudima, zato što čuda nisu temelji vere. Isus je rekao: "Ako ne verujete Mojsiju, nećete verovati ni da neko iz mrtvih vaskrsne. Jer da ste verovali Mojsiju, verovali bi ste i mojim rečima." Ne može vera tek tako da se izgradi. Vera zahteva ozbiljnost, više nego igde drugde. Religija je najozbiljnija stvar. Onaj koji religiju ne predstavi kao ozbiljnu stvar, bolje da ne govori o njoj. To je jedino što nam je ostalo. Sve je palo. \avo stvara kvazireligiju ili surogat-religiju, ali to je samo zato što je religija zakazala, što je hrišćanstvo zakazalo, inače ne bi toga bilo. Idemo sad na svaki od ovih domena.  

TERRA INCOGNITA. Šta može da se kaže o ovom domenu? On sadrži pitanja (ljudi strašno insistiraju na tim pitanjima) koja nisu ekstremno važna ni za nauku, ni za religiju. Što se tiče religije i njenog osnovnog cilja, ta pitanja su irelevantna. Recimo, gde je bio Edemski vrt? Koliko je Adam imao kćeri? Kojim je jezikom govorio prvi čovek? Kolika je bila debljina vodenog omotača pre potopa?  

Imamo, dakle, pitanja na koja bismo želeli da znamo odgovore, a ne možemo sada da saznamo. Međutim, postoje ljudi kojima ako se ne odgovori na ta pitanja, možete tačno da im objasnite plan spasenja, da im tačno objasnite sve, ali ako im ne odgovorite na ta pitanja, ne prihvataju Bibliju i ne postaju vernici. Kao da vera zavisi od odgovora na ta pitanja. 

Dakle, pitanja iz ovog domena nisu važna. Da li ćemo mi odgovoriti na njih ili nećemo, to zavisi od Božje volje, ako On bude smatrao za shodno da nam otkrije u budućnosti. Ali ako On ne bude smatrao za shodno da nam otkrije, neće nam ni otkriti. Ne moramo mi da znamo sve da bi dobro funkcionisali. To đavo nudi. On kaže prvim ljudima: "Ako probate - saznaćete, postaćete kao bogovi." Čovekova svest ima metafizički interes da sazna, to je tačno, da prodire u tajne prirode, ali čovek može da funkcioniše i bez svih odgovora, pogotovu ako ima odgovore navitalna pitanja.  

LEGITIMNI DOMEN NAUKE. Šta to znači "legitimni domen nauke"? To je onaj deo realnosti koji sadrži probleme za čije je rešavanje nauka merodavna. Znači, naučnom metodologijom se može prodrti u taj deo realnosti. A zašto odgovori nisu dati u Bibliji? Ne zato što nisu mogli biti dati, već zato što je Biblija jedna posebna knjiga. Ona nije udžbenik fizike, hemije, biologije, već ima svoju specifičnu "tematiku". Ona se prevashodno interesuje za čovekovo spasenje. To je glavna tema Biblije. Kako da se čovek oslobodi, kako da nadmaši sebe i svoje stanje. Odgovori na pitanja iz ovog domena nisu presudno važni za Bibliju, a ne da ona to nije mogla otkriti. Nauka ovde ima svoje mesto.  

Ali, postoje antiscientističke tendencije kod religioznih ljudi. (Scientizam je obožavanje nauke, "nauka je glavna, najvažnija, ona će da reši sve probleme, a antiscientizam je antinaučna tendencija kod nekih religioznih ljudi - pokušaj da se omalovaži nauka, kao: "Veruj, samo se ti moli...")

 Ali, nauka je pozitivan činilac barem u tri slučaja. Evo jedan: "Otkriva nam Stvoritelja." Znači, kada prodiremo u prirodu, kada upoznajemo ono što je Bog stvorio, kako je Njutn rekao: "Božje misli vidim stvorene." Kada je Galileo otkrio Jupiterove mene, on je skakao od sreće. Kazao je: "Bože, hvala ti što si meni ovako malome smrtniku dao da otkrijem takva čudesa." Znači, nauka nam pomaže da "snimimo" Stvoritelja. Vredna je religija jedne bake. Ali, jednog iskrenog naučnika neće njegova nauka pokolebati u odnosu prema Bogu, čak može i više da se divi.

Dakle, nauka pomaže da bolje upoznamo čudesa stvaranja, a što bolje upoznamo lepotu stvorenog, više ćemo slaviti Boga, a slaviti Boga je stanje izuzetne sreće za čoveka.  Druga stvar, naučna otkrića nam pomažu u međusobnim odnosima, u odnosu sa drugim ljudima, da pomažemo drugim ljudima. Međutim, ljudi postavljaju niz pitanja. Jedan teolog je pitao jednog genetičara: "Zar to nije opasno, zar to nije bogohulno da se vi mešate u Božja dela?" Nigde ne piše da je Bog zabranio da se mi mešamo u Njegova dela. On je rekao da On očekuje da čovek sarađuje sa njim. To je pogrešna tendencija udaljavanja Boga od čoveka. Zato je Bog otišao tako daleko i ostao je hladan za čovekov doživljaj. Bog baš očekuje da mi sarađujemo sa Njim. A mi ne popravljamo Njegova dela, nego popravljamo dela koja je đavo napravio. Đavo je kvario, a mi pokušavamo da popravimo. Ako tako radimo, mi pratimo Božju tendenciju. On želi da se stanje popravi. 

Kao da neko nema potrebu da ispravi te nasledne bolesti. To je đavo pokvario. Nije to Božje delo. Dakle, to je popravljanje onoga što je đavo unakazio, a ne što je Bog stvorio. Zaista je jadan takav bog čija bi dela jedan genetičar popravljao. Ne možemo mi poprvaljati Njegova dela.

 Šta ima u tome loše? Deca od 14 godina su kopala po rudnicima. Zar nije dobro da imamo ogromne bagere kojim može i na daljinu da se upravlja, a ne da deca tamo kopaju u rudnicima.  Dakle, budući da naukom bolje razumemo procese i pojave u prirodi, možemo uspešnije delovati za dobrobit čoveka. Depresivna činjenica da otkrića nauke mogu da se zloupotrebe, ne treba da diskredituje nauku, već da nas upozori da mi treba da se menjamo.  

I treća stvar - razvoj nauke nam pomaže da bolje shvatimo interakcije u stvorenom svetu, pa treba da mu prilazimo sa više odgovornosti (ne traćiti sirovine, zaštita životne sredine, odnos prema svome biću...) 

Dakle, legitimni domen nauke pokriva pitanja koja nisu ekstremno važna za religiju, ali su značajna za nauku. Kao što su recimo: od čega se sastoji voda, kako žabe dišu, kako rastu embrioni itd. I, nauka je merodavna da odgovori na ta pitanja.

 Dakle, ako je nauka tu merodavna, ne može Biblija ovde da se meša. Ne može ona imati tutorstvo, niti ona na to pretenduje. Znači, ne može ona imati tutorstvo nad rezultatima konkretne prirodne nauke. Ali se prilaženje rešavanju ova dva problema može vršiti sa dva aspekta. 

Mi smo već spomenuli da se naučni rad ne odvija bezinteresno, bez predkoncepcija. Ovde ćemo razlikovati dva načina kako se može obavljati naučni rad (istraživanje, učenje, primena), koji su fundamentalno različiti jedan od drugoga. Jedan je obavljanje naučno-istraživačke delatnosti saglasno biblijskim principima ili duhu Biblije, a drugi je na osnovu nekog drugog - nebiblijskog - polazišta. 

Znači, sa nekog biblijskog i vanbiblijskog aspekta može se pristupati svetu i rešavanju problema u ovome svetu. To je ono što smo ranije rekli da u nauci uvek imate neku pretkoncepciju koju svesno ili nesvesno poseduje naučnik. 

Ovaj biblijski aspekt nazvaćemo "pristavski" aspekt ili "poverenički". A drugi aspekt je gospodarski.  

Pristav je namesnik, poverenik, ili neko ko je relativni gospodar, neko kome je dato nešto čime može da se služi, da koristi na dobro sebi i bližnjima, ali ko nikad ne sme da zaboravi da nije apsolutni gospodar. A bavljenje naukom sa ovakvih pozicija nazvaćemo "pristavskim polazištem". Kakva je nauka kada se bavi sa ovog pristavskog aspekta? Na prvom mestu realistička. Mi smo to namerno stavili na prvom mestu, jer misli se da nauka sa tog aspekta nije realistička. Ali, ona jeste realistička i treba da bude realistička, ne sme da montira, zataškava, laže, obmanjuje naučnu javnost. Ako postoje ljudske rase - onda treba reći: "Postoje ljudske rase!", ako postoji razlika u koeficijentu inteligencije između muškog i ženskog roda, onda treba reći da postoji. Ako ne postoji onda to treba reći. Treba izneti realan rezultat.  

Nauka mora da bude objektivna, ne sme da laže. Ne može to: "Mi ljubimo muški ili ženski rod..." i onda lažemo. Nauka mora biti realistička. Ne treba nama laž. Nauka treba da se trudi da kritički vrednuje, ali da prihvata sve pouzdane činjenice prirode do kojih dolazimo naučnom metodologijom. Svaka nauka je slobodna da razvija svoje metode i terminologiju, i rezultati mogu biti slobodno diskutovani. 

Pristavska nauka je na slavu Bogu, a u službi čoveku. Šta to znači? To znači da u najmanju ruku treba da bude humana u eksperimentisanju, to jest podrazumeva humanost istraživanja i humanost rezultata.  

Šta znači to "hunmanost u istraživanju"? To znači da se ne postavljaju grozni eksperimenti. Da sada jedan evanđeoski vaspitan naučnik dođe i hoće da utvrdi koliko jedan četrnaestogodišnjak ima kalcijuma, i najlakši način jeste - da ga sagori. U nemačkim nacističkim logorima su bili još grozniji eksperimenti: koja kosa brže gori - plava ili tamna i sl. Sa čisto naučnog aspekta oni nisu obmanjivali naučnu javnost. Oni su tačno kazali koja kosa brže gori, nisu oni lagali, ali takvim naučnicima, uprkos činjenice da oni nisu prekršili neke "čisto naučne principe", nema mesta u nauci, posmatrajući sa ovog pristavskog aspekta.  

Iako pri eksperimentima sa zatvorenicima nisu povređeni čisto naučni principi (intelektualno poštenje, objektivnost (to jest kritičnost), sloboda mišljenja, sloboda razmene informacija, pa čak ni princip primarnosti znanja), oni su nedopustivi. Povređen je princip humanosti - poštovanja drugog, i takvim istraživanjima nema mesta u nauci. To je, znači, humanost eksperimentisanja.  

A šta to znači "humanost rezultata"? Humanost rezultata znači da se rezultati naučnog istraživanja ne zloupotrebljavaju. Odnosno, bolje reći da se rezultati naučnog rada primene u korisne i humane svrhe. E sad, tu manje zavisi od naučnika nego od nekih koji poseduju moć. Obično se postavlja pitanje: "Da li su naučnici krivi?" Ne može jedan naučnik biti kriv ako neko njegova matematička proračunavanja iskoristi za to kako će jedna granata da leti. Ne može Paster biti kriv zato što je otkrio mikrobe i pojedina njihova svojstva, ako nekome padne na pamet pa napravi bakterije koje mogu da se koriste u biološkom ratu. Rekli smo da rezultati nauke plemenski, nacionalno, politički, ideološki, treba da budu neutralni. A kako će neko to zloupotrebiti, ne mogu biti naučnici zbog toga krivi. Mada je jasno da naučnici kao eksperti, kao stručnjaci u svome domenu treba da se posebno založe da ne dođe do zloupotrebe naučne metode.

 Ali sa druge strane, i opšta javnost treba da ima poverenja prema eksperimentatoru. A ne kad se pojavi jedan nobelovac, Lederberg, i kaže: "Genetičko inženjerstvo nije opasna stvar kada je u rukama normalnih ljudi", pojave se "zeleni" i viknu: "Propali smo, smak sveta!" I onda ljudi veruju njima koji nemaju veze sa tim šta je gen, a govore da je to smak svetu. Zato mora postojati komunikacija između opšte društvene javnosti i samih naučnika. A nije tačno da su svi naučnici moralne ličnosti. Ali, naučnici uglavnom obezbeđuju sredstva za postizanje određenih ciljeva, a kakvi će ciljevi biti, to zavisi od onoga koji ima pare. Naučnik može samo da bira da li će da učestvuje na tom projektu ili neće. Ako ne učestvuje taj naučnik, učestvovaće neki drugi.

 Evo jednog pitanja: Imamo genetičko inženjerstvo... O tome se sad puno priča, to je sad kao što je bilo sa istraživanjima u vezi atomske energije koja su se naglo razvijala u prvoj polovini 20.veka, i ona su dovela do određenih etičkih dilema. E sad, genetičko inženjerstvo: Imamo užasne nasledne bolesti i nikako ne možemo da ih lečimo (nasledne bolesti ne mogu da se leče, medicina je tu nemoćna). To može da se leči samo genetičkim inženjerstvom. Postoji dilema, sa jedne strane postoji potencijalna zloupotreba i sa druge strane vrlo realna aplikacija ove tehnologije u lečenju ljudi. I šta da radimo? Zar zato što postoji potencijalna zloupotreba to jednostavno treba zabraniti? Pitajmo one koji imaju bolesnu decu, koji dolaze u genetičko savetovalište.  

Mi stojimo na stanovištu da to može da se zloupotrebi. Ali, zar da se mi odreknemo svih pozitivnosti zato što nekome može pasti na pamet da zloupotrebljava? Bog je stvorio svet iako je znao da može mnogo toga da se zloupotrebi, ali On se ne boji zloupotrebe zato što je On moćno biće. A mi se bojimo zloupotrebe zato što smo skroz nemoćni. Onaj koji je moćan On se ne boji toga. On uvek može to da reši. On je kreativan, On je produktivan, On je vitalan, On je zdrav, On je živ.  

Najzad, istaknimo ponovo da ne postoji neka imanentna (ovde relevantna) pogrešnost u nauci po sebi, nego postoji prirođena pogrešnost u ljudskoj prirodi, koja budući da je takva, može sve da zloupotrebi, pa i rezultate nauke. Ta pogrešnost u ljudskoj prirodi dovodila je do toga da se čak i religija zloupotrebljava. Znamo koliko je ljudi postradalo od onih koji su sebe zvali hrišćanima. Zato nemojmo prebrzo reći da je nauka sama po sebi pogrešna, nego postoji nešto pogrešno u nama, neko tamno jezgro koje može da zloupotrebi i "najčistije" rezultate nauke. Dakle, rezultati nauke su etički neutralni i naučnici, ako nisu učestvovali u zloupotrebi tih rezultata, ne mogu biti odgovorni. 

Kakva bi nauka bila sa gospodarskog aspekta? To znači da smo mi neprikosnoveni, apsolutni gospodari ovoga sveta. "Apsolutni gospodar" treba da se razume kao suprotnost nekom relativnom gospodaru kao što je pristav, a ne da čovek zaista može biti apsolutni gospodar svega.

Sa ovog gospodarskog aspekta "čovek je vladalac, on će da pobedi prirodu, on će da osvoji svet, on će ovo, on će ono..." A vidimo do čega nas je to dovelo. Imamo besomučnu eksploataciju ekološko zagađenje, rušenje šuma, šta se sve radi.  

Ova nauka (gospodarska) je često u službi ne opšteg čovečanstva, nego u službi pojedine grupe ljudi. Čak i firmi. Neka firma ima neku ambalažu, i možemo da očekujemo da će da bude montiran neki naučni rezultat da bi ta ambalaža ispala zdravija, nego neka druga, samo da bi se bolje prodala. Naruči se rezultat, i dok drugi to provere. Tako u ovoj gospodarskoj nauci može da dođe i do zloupotrebe ciljeva nauke u svrhe ideologije, politike.  Evo nekog primera: U južnoafričkoj Republici je strašno forsirano izučavanje rasa, jer ono je služilo lokalnim vlastodržcima, za navodne drastične razlike između bele i crne rase, jer su takvi rezultati trebali da opravdaju nemilosrdnu eksploataciju od strane belaca na račun crnaca.

 Sa druge strane, isto iz ideoloških razloga je bilo zabranjivano izučavanje takve vrste, jer "svi smo jednaki". Nismo svi jednaki. Kad bi smo barem imali svi jednake uslove. Ali je laž da smo svi mi jednaki. Mi nemamo svi jednake unutrašnje mogućnosti, ali to ne znači da mi ne treba da budemo jednaki prema opštim dobrima društva: u školstvu, zdravstvu,

da smo jednaki pred zakonom. Ni dva brata nisu jednaka. Nije potrebno da mi budemo unutra isti da bi smo bili jednaki pred zakonom. Ne treba svi da budemo monozigotni blizanci da bismo imali podjednaka prava na školstvo, zdravstvenu zaštitu...

 A da ne govorimo koliko je za vreme nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza nauka bila "sluškinja" ideologije. Hitler je želeo "arijevsku", a Staljin "socijalističku" nauku. Iz Nemačke su oterana takva imena kao što su Bor i Ajnštajn. Što je još apsurdnije, teorija relativnosti je u Nemačkoj proglašena "jevrejskom" naukom, a u isto vreme u Sovjetskom Savezu "buržoaskom" teorijom kojoj nema mesta u progresivnom socijalističkom društvu.

APOLOGETSKI DOMEN. Reč "apologetika" potiče od grčke reči "apologeome", što znači "branim se", a od nje je izvedena imenica "apologija", što znači "odbrana". Sad, to ne mora biti odbrana nekog verničkog stava, to može biti i neka druga odbrana. Recimo, poznata je Sokratova odbrana pred sudom.  A šta je "apologetika"? Apologetika je uređeni skup različitih

apologija, i karakteristična je za hrišćanstvo, a podrazumeva odbranu napadnutih i nenapadnutih verovanja. S time, da se kod nenapadnutih verovanja daje jedno logično obrazloženje zašto u određene teme Biblije treba verovati. I onda, kad imamo lepo uređene apologije, to je onda apologetika.  

Ovaj domen je izuzetno važan zbog toga, što se baš tu preklapaju Biblija i nauka, i to ne po svojim težnjama, pretenzijama da daju odgovor na određena pitanja (kao što je slučaj u domenu "argumentabilne vere"), već ovaj domen baš sadrži probleme koji se u osnovi mogu razrešiti naučnim putem. I to je ekstremno važno. Mi sada možemo da testiramo koliko je Biblija validna. Da nema ni jedno jedino naučno pitanje u Bibliji, da li bi smo mi mogli, da li bi savremeni intelektualac kome je važna nauka mogao da testira koliko je Biblija validna. Ne bi mogao.  

Zato je ekstremno važno to što Biblija sadrži pitanja koja su dodirna, koja su zajednička, koja su u domenu preklapanja. Ona nisu mnogobrojna, ali su ekstremno važna. Zašto je to važno?  

To je važno, jer ako mi utvrdimo na ovom domenu da Biblija vredi, onda je treba poslušati i za ono što je ekstremno važno za naš život, jer ona kaže i kako treba da živimo, kako da se ponašamo, kako treba da se odnosimo prema sredini u kojoj živimo, kako da se odnosimo prema drugim ljudima, kako da se odnosimo prema biljkama, prema životinjama, prema našem dvorištu, prema našem soliteru, zgradi, ulici i tako dalje. Dakle, važno je da se bavimo ovim pitanjima i mi ćemo se uglavnom baviti onima koji su dodirni između Biblije i nauke. 

Ono što je vrlo značajno jeste, da nikako ne treba praviti neku neprirodnu harmonizaciju između onoga što tvrdi nauka i onoga što tvrdi Biblija. Postoji jedna tendencija, da se po svaku cenu harmonizuje i usaglasi tvrdnja nauke i tvrdnja Biblije. Treba samo težiti istinskoj harmonizaciji, istinskoj, a ne obaveznoj. Zašto? Zato što u nauci postoje mnoge hipoteze, i mi napravimo neprirodnu himeru između nauke i Biblije, i jednog dana kad padne u nauci upotrebljena hipoteza, onda padne i naše slaganje. Znači, samo treba praviti slaganje između tvrdnji Biblije i činjenica nauke, nikako hipoteza nauke.

 Ovo je značajno upozorenje, jer mi možemo biblijsku objavu da vežemo, recimo, za Ptolomejev sistem. Pretpostavimo da živimo u prvom veku hrišćanstva, gde svuda oko nas svi ljudi, sveštenici, naučnici i umetnici, svi, veruju u Ptolomejev sistem vasione. Dakle, Zemlja je u centru svemira, gore su zvezde nekretnice, i mi biblijski stav vežemo uz jednu takvu nauku, i onda se pojavi Kopernik, pa Galileo. A tako je i bilo, i zbog toga je i bio ceo sukob, a zna se da nigde u Bibliji ne piše da važi Ptolomejev sistem. Znači, nama ne treba obavezna harmonizacija, već samo saglasnost između činjenica nauke i biblijskih tvrdnji. 

Dakle, najozbiljnije, najupornije naglašavamo da je bitno upozorenje: "Nikakvo obavezno i prisilno harmonizovanje između biblijskih tvrdnji i tvrdnji nauke." Rekli smo, postoji opasnost ili "bumerang" da ako harmonizujemo biblijske tvrdnje sa naučnim hipotezama, da onda kad padne hipoteza padne i naša harmonizacija.  Još je jedan momenat ovde značajan.

Da bi se uspešno sprovela analiza odnosa Biblije i nauke u pogledu ovih pitanja koja su im zajednička, treba precizno praviti razliku između tvrdnji Biblije i tvrdnji neke ličnosti u Bibliji.  U Bibliji postoje mnoge ličnosti čiji su životi opisani. Oni imaju neke zablude koje nose u svom životu, kao što i mi imamo određene zablude.

Nikako ne smemo pogrešno mišljenje neke ličnosti u Bibliji da pripišemo Bibliji. Znači, kad mi čitamo Bibliju, tačno možemo da razlikujemo tvrdnje Biblije i tvrdnje neke ličnosti u Bibliji, a kad to možemo, onda je pošteno da se te razlike i držimo.

PRIMER SA OVCAMA

Evo, sad ćemo da ilustrujemo. U 30.glavi Prve Knjige Mojsijeve, knjige Postanja, opisan je jedan zanimljiv slučaj, gde možemo da vidimo jasno razlike između tvrdnji Biblije i neke nesavršene tvrdnje određene ličnosti, čiji je život opisan u Bibliji. To je ličnost koja se zvala Jakov. Ta ličnost je jedno vreme živela kod svoga tasta, služila mu, i jednoga dana odlučila je da zaradi nešto i za svoj život. On je bio pastir i čuvao je stado svoga tasta. To stado je imalo i svetle i tamne ovce. Naravno, više je imao svetlih ovaca, zato što je svetla boja vune dominantna, dominira u odnosu na tamnu boju. 

I sada je dogovor bio ovakav: da se ovo stado podeli tako, što će se razdvojiti svetle i tamne ovce. Po zakonima genetike, odnos svetlih i tamnih ovaca je trebalo da bude 3:1. Ova dva stada su bila razdvojena na tri dana hoda, a to je negde oko 100 Km. Stado sa svetlim ovcama je čuvao Jakov, dakle ta ličnost o kojoj govorimo, a ovo stado tamnih ovaca su čuvali sinovi od tasta. I sada, dogovor je bio: ako se u svetlom stadu pojave tamne ovce, one idu u vlasništvo Jakova.(sl.3)

Budući da je Jakov želeo da se obogati, dadobije što više tamnih ovaca, pitao se kako sada od svetlih ovaca da dobije tamne? Tri dana hoda su razdvojena stada. On je pristupio jednom eksperimentu koji je bio primeren opštem mišljenju ljudi toga doba. Šta je on uradio? Kada su dolazile njegove svetle ovce na pojilo, on je pobadao pruće, tako da su one gledale u crne ili šarene štapove, i onda bi trebalo da se preko njihovog čula vida doživljeno prenosi preko mozga na žlezde, i na kraju na plod, ne bi li on dobio tamne ovce. Dakle, on misli da postoji prenatalni uticaj majke na plod. To verovanje nije opravdano nazvati primitivnim.

Zašto to nije opravdano? Pa, izađimo na ulicu i pitajmo ljude koji ne poznaju rezultate nauke. Možda 80% njih bi reklo da postoji stvarno takav oblik uticaja majke na plod. "Majka posmatra nešto u sredini, pa se to reflektuje na plod." Naravno, savremena nauka je pokazala da to nije tačno. Ne postoji uopšte nervna veza između majke i ploda, naročito kod tih biljojeda. Kod njih uopšte ne postoji ni tako čvrsta veza kao, recimo, kod čoveka. Nauka je pokazala da ne postoji takav prenatalni uticaj majke na plod. I onda naučnici, naročito pre, kada je bilo vrlo moderno kritikovati Bibliju, kažu: "Evo vidite, u Bibliji piše nešto što je nauka pokazala da nije tačno." I stvarno, kad mi čitamo 30.glavu, dobijamo utisak da Biblija zagovara tako nešto.

Jer stvarno, iz Jakovljevog stada su se pojavile tamne ovce, i Jakov, sav srećan, zaključuje da je to posledica pobadanja štapova, a kritičari dobijaju čitav materijal na osnovu koga mogu da kritikuju Bibliju. Međutim, kad pogledamo sa čisto naučnog aspekta, uopšte nema potrebe da se pobadaju ti prutevi, a opet će se pojaviti tamne ovce. Kako? Budući da je svetla boja vune dominantna, sve svetle ovce su ovakve: A/-. Sa "A" označavamo genski oblik na hromozomu koji se dobija od jednog od roditelja, a nije bitno šta je na drugom hromozomu. Sve tamne ovce moraju obavezno biti ovakve: a/a. Dakle, na oba hromozoma mora biti recesivni karakter, da bi bila tamna boja. Dalje, nije važno kod svetlih ovaca šta se nalazi na drugom od hromozoma, ako je na prvom "A".  

Šta može biti? Može biti A/A, dakle, od oca je ta jedinka dobila gen koji označavamo sa "A", i od majke je dobila "A". Uslovno rečeno, od oba roditelja je dobila "dominantne" genske oblike. Ali može biti i ovako: A/a i a/A. Sve one su svetle. I sada, kad se ukrste A/a i A/a, dobijamo: A/A, A/a, a/A, ali dobijamo i a/a. Kakve su one (a/a)? Tamne! 

Vidimo da iz ukrštanja dve svetle jedinke možemo da dobijemo tamnu jedinku, ali iz ukrštanja dve tamne jedinke nikada ne možemo da dobijemo svetlu. Drugo je to što Jakov misli da ti prutevi vrede. Ali rezultat tog procesa, rezultat zbivanja uopšte nije nenaučan. To je vrlo važno. I naravno, Biblija čak daje i objašnjenje. Kritičari bi trebalo da prevrnu jedan list, i da vide kako anđeo koji se javlja Jakovu kaže: "Bio si u zabludi, nije tako, nego si dobio tamne ovce zato što su se potencijalno tamni ovnovi parili sa belim ovcama." Kako su ovnovi potencijalno tamni? Samo u mendelovskom smislu.

Zar je moguće? Jeste, jedan anđeo zna genetiku! 

Kako da razlikujemo ono što je sigurno i tačno u Bibliji? To je, recimo, kad govori anđeo, kad piše ovako: "I reče anđeo." Iza toga je apsolutna istina. Ili kad prorok kaže: "Ovako veli Gospod." A kad neka ličnost nešto kaže, to treba meriti u kontekstu prethodnog. Recimo, Jovovi prijatelji govore o mnogim stvarima, tako da kad se to stavi u kontekst Biblije, vidi se da se radi o zabludama. Bila bi prava nesreća kada bi te zablude izvadili i kazali: "Ovako nas uči Biblija." Ne, moramo da čitamo sa razumevanjem da ne bi vršili svojim umom nasilje nad Biblijom, da menjamo Bibliju. 

DOMEN ARGUMENTABILNE VERE. On pokriva pitanja i probleme koji nisu dostupni naučnoj metodologiji, ali su otkriveni u Bibliji. Koja su to pitanja? To su pitanja postanka. Sad će materijalistički naučnici govoriti protiv jedne ovakve konstatacije. Oni bi kazali da nauka ovde nije nemoćna, nege da ona pretenduje da i na njih odgovori. 

Znači, naučnici bi tvrdili da nauka može da odgovori na ova pitanja. Mi zastupamo stanovište da nauka ne može da odgovori na ova pitanja, zato što konvencionalnom, uobičajenom naučnom metodologijom mi ne možemo da priđemo tim problemima i da odgovorimo na ta pitanja.  

Ilustrovaćemo to jednom ekstremnom tvrdnjom (uzećemo poreklo vrsta): "Čak i da mi naučnom metodologijom konstatujemo da su vrste promenljive (to je vrlo važno), opservacijom i eksperimentom potvrdimo da su vrste promenljive, da se menjaju (što niko do sad nije utvrdio), mi opet ne možemo da tvrdimo da su vrste evoluirale, da su nastale abiogenim putem." Zbog čega? Zato što bi jedan takav dokaz podrazumevao u sebi dokaz da stvoreno ne može da evoluira.  

Znači, čak i da vidimo da se vrste menjaju jedna u drugu, to nije dokaz da je život nastao evolutivno, jer to podrazumeva automatski i dokaz da stvoreno ne može da evoluira? Gde to piše? Zar ne može Bog da stvori, pa da ono što je Bog stvorio evoluira evoluira?  

Dakle, ne možemo konvencionalnom naučnom metodologijom da to dokažemo. Šta nam onda ostaje? (Nauka ne može da negira postojanje Boga, ali ne može ni da ga dokaže.) Onda nam ostaje da verujemo. Ali, naša vera nije slepa, to nije "skok u pomrčinu", nije to skok u maglu pa šta bude.  

Dakle, pitanje porekla sveta, pitanje porekla života, pitanje porekla bioloških vrsta, sve to pripada prošlosti. Zato to nije dostupno običnoj naučnoj metodologiji. Ne možemo mi sada, ovde, prošlost da reprodukujemo pa da gledamo šta je bilo u prošlosti. To je nemoguće. Međutim, baš na tim pitanjima nauka želi da nas uveri kako je apsolutno kompetentna. Ali, mi ćemo se time detaljnije baviti u nastavku. 

Sa druge strane, to je sve otkriveno u Bibliji, ali nas niko ne tera da mi u to slepo verujemo. Zato smo mi ovde kazali "domen argumentabilne vere", jer to ne možemo pouzdano znati, u smislu kao što možemo znati zašto se dešava neki fizički fenomen u našem svetu. To ne može biti domene neke dokazane vere, ali to je domen argumentabilne vere. Mi ne možemo da dokažemo istinitost nekog odgovora na prethodna pitanja, ali možemo da se bavimo nečim drugim.  

Šta možemo da uradimo kad se nađemo u takvoj situaciji? Pa nismo baš u beznadežnoj poziciji. Mi možemo da pravimo modele. Recimo, bavimo se pitanjem porekla života, ili porekla bioloških vrsta. I sada imamo dva modela koja su u osnovi dosta stara. 

Nas spasava to što možemo da pravimo određene modele. Jedan od njih je evolucionistički, a drugi je kreacionistički. Zašto su modeli značajni? Modeli su značajni zbog svojih funkcija. A dve su glavne funkcije modela.  Prva funkcija modela jeste eksplikativna, a druga funkcija modela jeste predikativna. Eksplikativna funkcija modela znači da model ima sposobnost da prirodno-naučne činjenice do kojih smo došli naučnom metodologijom (dakle, ne apstraktne činjenice) da složi, integriše u jednu koherentnu sliku i pokušava da objasni ovaj svet. Znači, eksplikativna, objašnjavalačka funkcija.  

E sada, tu je borba, koji model može više činjenica da integriše, da slika bude čvršća, a da što manje informacija "štrči". Onaj model ili koncept koji integriše više prirodno-naučnih činjenica, on zaslužuje veći kredibilitet, on zaslužuje da se njemu više veruje, on je argumentovaniji.  Zapazimo, pitanja porekla su vrlo značajna, ali mi opet tvrdimo da se mi ne nalazimo u beznadežnom položaju. Mi ne možemo da damo apsolutnu verifikaciju, ali je sasvim razumno da se razumno biće, čovek, opredeljuje za model, ili za shvatanje, ili za koncept koji je argumentabilniji. Znači, moćniji je onaj model koji ima veću, jaču, snažniju objašnjavalačku moć da saturiše, da pokrije što veći broj činjenica, a da pri tome napravi koherentnu sliku.

Zato što jedan model može fantastično da objašnjava, a opet da bude lažan. Neka ne zamere oni koji vole marksizam, ali sećamo se još iz srednje škole - to je bio model koji je bio u stanju sve da objasni. I obično su profesori govorili kako su prethodne koncepcije nosile zablude koje je marksistička filozofija prevladala. Za sve su imali objašnjenje, za sva područja. Znači, velika objašnjavalačka moć. Za sva pitanja su drugi modeli imali nedostatke, samo je marksizam uvek imao prave odgovore." Fantastično objašnjenje! Sveje mogao da objasni.  Međutim, objašnjavalačka moć nije dovoljna. Mi sada treba da testiramo posledice određenog modela. Koje su implikacije, ili koje su predikcije jednog modela?

 Znači, ovaj je model imao veliku objašnjavalačku moć. Zato je ova druga funkcija važnija - predikativna ili predviđajuća. Ona je ekstremno važana za nauku. Ako je model ispravan, on kao opšti stav implicira određene posledice, tačno možemo iz njega da dedukujemo određene posledice ili implikacije.  (Teologija ima mnoge dedukcije.Sveopšta Božja osobina jeste savršenstvo. Iz savršenstva se dedukuju sve Njegove osobine. Biće koje nije savršeno nije Bog. A onda se lako dedukuju sve osobine iz savršenstva. Iz savršenstva šta proizilazi? Kao savršena osobina emotivnost - ljubav, u odnosu na moć - svemogućstvo, u odnosu na prisutnost - sveprisutnost.) 

Ali kada govorimo o Marksu, Marks je znao šta radi. Pored toga, on je u mnogim stvarima bio bolji od predstavnika crkve. Ko se bunio protiv toga da deca kopaju u rudnicima sa 16 godina? Pre neko od njih, marksista, nego neko od crkvenih velikodostojnika. Treba pročitati od Sartra dramu "\avo i Gospod Bog". Nije to sve tako prosto. Crkva je jurila crnce po Africi da im uruči Bibliju, a u svojoj zemlji je tolerisala eksploataciju, često brutalnu. 

Da se vratimo na predviđajuću funkciju. Koje su predikcije dali Marks i Engels za svoj model? U suštini njihove teorije je stajala suprotnost između klasa, i oni onda govore kako proizvodni odnosi koče razvoj proizvodnih snaga, i onda mora da dođe do konflikta između proizvodnih odnosa i proizvodnih snaga, i mora da dođe do rušenja postojećeg društvenog poretka. I onog trenutka kad su feudalni klasni odnosi i feudalni proizvodni odnosi kočili razvoj buržoarskih snaga, došlo je do buržoarske revolucije.  Lako je Marksu bilo pričati unazad. To je uvek lako - pričati unazad i praviti priče. Ali, dajmo predikciju - šta će biti u budućnosti? Tu mi testiramo koliko je naš model validan.  šta Marks kaže? Gde će izbiti prva socijalistička revolucija? Prva socijalistička revolucija će izbiti (ako je koncept tačan, ako je unutrašnja filozofija tačna) u Engleskoj, Nemačkoj. Znači, u najrazvijenijim zemljama, jer tu postojeći proizvodni odnosi ne mogu više da odgovaraju proizvodnim snagama i one će da ih sruše.  

Znači, to je predikcija koja izlazi iz tog objašnjavalačkog modela, i ona predviđa šta će biti. I mi na toj predikciji testiramo koliko je to validan model. Vidimo, prva predikcija - omanula; prvasocijalistička revolucija je izbila u feudalnoj državi Rusiji.

 Znači, prva predikcija - omanula. Tačno se vidi kako može da se testira vrednost modela. A kakvih je tu bilo "simpatičnih" predikcija. Recimo, još jedna njihova predikcija: "Čovek će davati prema svojim sposobnostima, a uzimati prema svojim potrebama." I ova predikcija je pala. Oni koji su mogli najviše da daju, oni su davali najmanje, a uzimali su najviše. A to samo ilustruje da je sistem zasnovan na nepoznavanju ljudske prirode. Nije u ljudskoj prirodi da čovek daje celi svoj potencijal, a uzima samo onoliko koliko mu treba. Pre će biti suprotno. 

Mi ovo samo koristimo kao primere, da bi razumeli šta je to "model", šta su "predikcije".

 E sad, što se tiče kreacionističkog i evolucionističkog modela, imamo sada ovde dve predikcije. Vrlo je zanemaren taj primer kada je trebalo da se leti na Mesec. (Skoro je izašao jedan pamflet u kojem se kosmonauti dave u kosmičkoj prašini.) 1969.godine se letelo na Mesec. Zamislimo, sada mi treba da damo predikcije na osnovu evolucionističkog i kreacionističkog modela: "Kakvo će biti ateriranje na Mesec?"  Evolucionisti kažu: "Budući da je sunčev sistem vrlo star i da Mesec, kao deo sunčevog sistema je vrlo star, i budući da on nema atmosferu, onda meteori koji lete ka njegovoj površini ne mogu da dožive trenje(jer nema atmosfere), te ne mogu da se zapale i da sagore, nego kao celi  padaju na mesečeve površinu, tako na Mesecu postoje ogromne naslage meteorske prašine. "Zato na raketama moramo da pravimo specijalne uređaje, da bi bilo bezbedno sletanje", rekli su evolucionisti. 

E sada, pitamo kreacioniste, šta će oni da kažu? Kreacionisti bi trebali da kažu: "Mesec nije toliko star, nema potrebe za tako skupim uređajima." Ali, zapazimo, u pitanju su ljudski životi.  

To su predviđanja. I sada, jedna konkretna naučna metodologija, direktna opservacija: sleće raketa na Mesec, otvara se kupola, i Nil Amstrong iskače na Mesečeve površinu, i ostali su samo tragovi, jer Mesec nije toliko star. Vidimo koliko je važno da predikcije, ono što proizilazi iz određenog modela, budu pogodne za testiranje.   Da li zapažamo koliko to znači, koliko je moćno to predviđanje.

Uzmimo, recimo, ono što je najočiglednije u evolucionoj teoriji - transformizam, shvatanje po kojem se jedna vrsta pretvara u drugu, treću i tako dalje. To iskustvo se nikad ne potvrđuje. Međutim, evolucionisti kažu da "mi to ne možemo da testiramo u kratkom ljudskom veku", mada stvarno, kad bi povukli jedan presek kroz vreme, mi bi morali da dobijemo prelazne, intermedijarne, tranzicione forme. Uglavnom, evolucioni koncept zagovara transformabilnost vrsta, da se vrste pretvaraju jedne u druge. 

Sa druge strane, kreacionistički koncept ne govori to, nego on kaže da su vrste stvorene kao nepromenljivi entiteti, relativno nepromenljivi entiteti, stvoreni su takvi, nema prelaza, nema pretapanja jedne vrste u drugu.

Ako su ovo koncepti: evolucionistički i kreacionistički, koje su predikcije iz tih modela? Iz evolucionističkog: mi ćemo naći prelazne forme u fosilnom zapisu. Iz evolucionističkog modela izlazi predviđanje, posledica ili implikacija, da moraju postojati prelazne forme u fosilnom zapisu. Iz kreacionističkog modela je suprotno predviđanje, da fosilni zapis neće otkriti da postoje prelazne forme. 

I sada pretpostavimo da smo prirodnjaci koji znamo i za jedno i za drugo predviđanje. Mi smo istraživači koji ne znamo ništa o fosilnom zapisu,i hoćemo da idemo u prirodu da vidimo šta kažu fosili. I sada, odlaze istraživači u prirodu i istražuju fosile. Istražuju, istražuju... i stvarno, pokazalo se da nigde u fosilnom zapisu ne postoje prelazi. Iz toga, dakle, preko predikcija, mi testiramo model.  

Dakle, mi nismo prepušteni lutanju, mi možemo da koračamo da određenim istinama, ako hoćemo, ako smo iskreni, ako nas to interesuje, a trebalo bi da nas interesuje. Pitanja porekla su vitalna pitanja. 

Kod proročanstava postoji paralela. Kakav je naš model kroz koji mi prelamamo proročanstva, to može da se testira u predikcijama: "Biće to i to, za toliko i toliko dana." A drugi kažu: "Ne tad, nego će biti na Bliskom Istoku. Potok Kedron će biti prepun mrtvih..." i tako dalje. Ali na žalost, to je gorka činjenica ljudske istorije da onda kada se nešto potvrdi za mnoge je to kasno. Noje je rekao da će biti potop. Ljudi mu nisu verovali.  

Bolje je verovati pa biti prevaren, nego neverovati pa večno propasti. Ali ne valja biti ni stalno varan. Ne treba biti naivan. Čovek mora imati određenu podlogu zašto on u nešto veruje. On mora sebi da obrazloži zašto on u nešto veruje.

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>