|
I priroda i otkrivenje
svedoče nam o Božjoj ljubavi. Naš nebeski Otac izvor je života, mudrosti i radosti. Pogledajte samo
čudesa i lepote prirode! Mislite o njihovoj prilagođenosti
potrebama i sreći ne samo čoveka već i svih živih stvorenja!
Sunčeva svetlost i kiša, koji oživljavaju i osvežavaju Zemlju, bregovi,
mora i ravnice, sve to govori nam o Stvoriteljevoj ljubavi. Bog ispunjava
svakodnevne potrebe svih svojih stvorenja.
Prema prelepim rečima psalmiste,
“Oči su svih k Tebi upravljene,
i Ti im daješ hranu na vreme;
otvaraš ruku svoju,
i sitiš svašta živo po želji!”
Psalam 145, 15.16.
Bog je čoveka stvorio savršeno svetim i srećnim; a prelepa Zemlja,
kad je izašla iz Stvoriteljeve ruke, nije pokazivala ni traga raspadanja ili
senke prokletstva. Tek je prestup Božjeg zakona - zakona ljuvbavi - doneo
nesreću i smrt. Pa ipak, i usred patnji izazvanih grehom,
otkriva se Božja ljubav. Napisano je da je Bog prokleo Zemlju zbog
čoveka (1. Mojsijeva 3, 17). Trnje i čkalj, teškoće i
iskušenja koji njegov život ispunjavaju naporima i brigama, prema Božjem
planu neophodni su za njegovo uzdizanje iz propasti i izopačenja koje je
doneo greh. Svet, ogrezao u grehu, nije ispunjen samo žalošću i bedom. I
sama nam priroda upućuje poruke nade i utehe. Na čkalju može se
naći cveća a trnje je prekriveno ružama.
“Bog je ljubav” - zapisano je na svakom
pupoljku koji se rascvetava, na svakoj vlati proklijale trave. Divne ptice,
koje ispunjavaju prostor zvucima svojih veselih pesama, cvetovi nežnih boja,
koji u svom savršenstvu čine vazduh mirisnim, veličanstveno šumsko
drveće, bogato razlistano i zeleno - sve
to svedoči o nežnom, očinskom staranju našeg Boga i o Njegovoj želji
da svoju decu učini srećnom.
Božja reč otkriva Njegov karakter. On je sam objavio svoju
neograničenu ljubav i milosrđe. Kad se Mojsije molio: “Pokaži mi
slavu svoju!”, Gospod je
odgovorio:”Učiniću da prođe sve dobro moje ispred tebe!”(2.
Mojsijeva 33,18.19) Ovo je Njegova slava, Bog je
prošao ispred Mojsija i objavio:”Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor
na gnev i obilan milosrđem i istinom, koji čuva milost hiljadama,
prašta bezakonja i nepravde i grehe. “(2. Mojsijeva 34,6.
7) On je “spor na gnev i obilan milosrđem”, “jer mu je mila milost”.
(Jona 4,2; Mihej 7, 18)
Bog je povezao naša srca sa
Sobom nebrojenim znacima i na nebu i na Zemlji. On se trudio da nam otkrije
Sebe preko čuda prirode, preko najdubljih
i najnežnijih zemaljskih veza koje ljudsko srce može da upozna. Ali sve nam
to samo nepotpuno otkriva Njegovu ljubav. Iako smo dobili sve te dokaze,
neprijatelj dobra tako je zaslepio um ljudi da su gledali na Boga sa strahom
zamišljajući Ga kao okrutnog i neumoljivog. Sotona je naveo ljude da
zamišljaju Boga kao biće čija je osnovna osobina kruta pravda - kao
okrutnog sudiju, neumoljivog i strogog poverioca. On je predstavljao
Stvoritelja kao biće koje sumnjičavim okom posmatra ljude ne bi li
pronašao njihove zablude i pogreške i pohodio ih svojim sudovima. Da bi
uklonio ovu tamnu senku, otkrivajući svetu beskrajnu Božju ljubav, Isus
je došao da živi među ljudima.
Božji Sin došao je sa Neba da objavi Oca,”Boga niko nije video nikad:
jedinorodni Sin, koji je u naručju Očevom, On ga javi.” (Jovan 1,
18) “Niti Oca ko zna do Sin, i ako kome Sin hoće kazati.” (Matej 11,27)
Kad je jedan od učenika zahtevao: “Pokaži nam Oca!”,
Isus je odgovorio: “Toliko sam vreme s vama i nisi me poznao, Filipe? Koji vide mene, vide Oca; pa kako ti govoriš:
pokaži nam Oca?” (Jovan 14,8.9)
Opisujući svoju misiju na Zemlji, Isus je rekao: Gospod “me pomaza da
javim jevanđelje siromasima; posla me da iscelim skrušene u srcu; da
propovedim zarobljenima da će se otpustiti, i slepima da će
progledati; da otpustim sužnje”. (Luka 4,18) To je On činio. On
“prođe čineći dobro i isceljujući sve koje đavo beše
nadvladao”. (Dela 10,38) Bilo je čitavih sela u kojima se uzvik bola
nije čuo ni iz jedne kuće, jer je On prošao kroz njih i iscelio sve
bolesnike. Njegovo delo bilo je dokaz Njegovog božanskog pomazanja. LJubav,
milosrđe i samilost otkrivali su se u svakom činu Njegovog života;
Njegovo srce bilo je puno nežnog saučešća prema sinovima ljudskim.
On je uzeo čovekovu prirodu da bi mogao da shvati čovekove potrebe.
Najsiromašniji i najponiženiji nisu se bojali da Mu pristupe. Čak su i
mala deca osećala Njegovu privlačnost. Ona su volela da se penju na
Njegova kolena i gledaju Njegovo misaono lice, dobroćudno i puno
ljubavi.
Isus se nije ustezao da kaže istinu, ali je to uvek činio sa ljubavlju.
U svom ophođenju sa ljudima bio je vrlo taktičan, pokazujući
im promišljenu i ljubaznu pažnju. Nikad nije bio grub, nikad nije nepotrebno
izgovorio neku oštru reč, nikad nije naneo bol osetljivoj duši. Nije
osuđivao ljudske slabosti. Govorio je istinu, ali uvek sa ljubavlju.
Žigosao je licemerstvo, neverstvo i bezakonje; ali su se suze osećale u
Njegovom glasu dok je izgovarao svoje oštre prekore.Plakao je nad
Jerusalimom, voljenim gradom, koji je odbio da primi Njega, put, istinu i
život. Odbacili su Njega, Spasitelja, a On im je prilazio sa nežnošću
punom sažaljenja. Život mu je bio ispunjen samoodricanjem i
brižljivim staranjem o drugima. Svaki čovek bio je dragocen u Njegovim
očima. Iako je uvek čuvao svoje božansko dostojanstvo,
saginjao se sa najnežnijom pažnjom svakim pripadnikom Božje porodice. U
svakom čoveku gledao je posrnulu dušu zbog čijeg spasenja je došao.
Takav karakter Hristos je otkrio u svom životu. Bio je to Božji karakter. Iz
Očevog srca u stvari potekle su reke božanskog sažaljenja, koje su se
pokazale u Hristu, i izlile se na sinove ljudske. isus,
nežni, milostivi Spasitelj, bio je stvarno Bog koji se “javi u telu”. (1.
Timotiju 3, 16)
Da bi nas spasao, Isus je i živeo, i trpeo i umro. Postao je “čovek
bola”, da biamo mi mogli da uzmemo učešća u večnoj radosti.
Bog je dozvolio svom ljubljenom Sinu, punom milosti i istine, da iz svete
neopisive slave dođe u svet uprljan i izopačen grehom,
zamračen senkom smrti i prokletstva. Dozvolio mu je da ostavi
naručje Njegove ljubavi, da se odrekne obožavanja anđela i pretrpi
sramotu, poruge, poniženja, mržnju i smrt. “Ali on bi ranjen za naše
prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na njemu našega mira radi, i
ranom njegovom mi se iscelismo. (Isaija 53, 5)
Gledajte
Ga
u pustinji, u Getsimaniji, na krstu! Neokaljini Božji Sin uzeo je na sebe
teret greha. On, koji je bio jedno sa Bogom, osetio je u svojoj duši strašnu
razdvojenost između Boga i čoveka, izazvanu grehom. To je
učinilo da se sa Njegovih usana otme očajni krik: “Bože moj! Bože
moj! Zašto si me ostavio?” (Matej 27, 46) Teret greha, svest o njegovoj
strahovitoj veličini, o odvajanju od Boga - sve to slomilo je srce
Božjeg Sina.
Ali ta velika žrtva nije prinesena da bi se u Očevom srcu probudila
ljubav prema čoveku, ili želja da ga spase. Ne, ne! “Jer Bogu tako tako
omilje svet da je i Sina svojega jedinorodnog dao!” (Jovan 3, 16) Otac nas
voli, ali ne zbog te velike žrtve pomirenja, već se On pobrinuo za žrtvu
pomirenja zato što nas voli. Hristos je posrednik preko koga je On izlio
svoju beskrajnu ljubav na grešni svet. “Jer Bog beše u Hristu, i svet pomiri
sa sobom.” (2. Korinćanima 5, 19) Bog je trpeo sa svojim Sinom. Samrtna
borba u Getsimaniji, smrt na Golgoti - bila je cena koju je srce Beskrajne
ljubavi platilo za naše otkupljenje.
Isus je rekao:”zato me Otac ljubi, jer ja dušu svoju polažem da je opet
uzmem.” ( Jovan 10, 17) To znači: “Moj Otac toliko vas je ljubio da je
čak i mene još više zavoleo zato što sam dao svoj život da vas spasem.
Postao sam mio svom Ocu postajuči vaš Zamenik i Jamac, polažući
svoj život, preuzimajući vaše dugove, vaše prestupe; jer mojom žrtvom
Bog može da bude pravedan, a da ipak opravda onog koji veruje u Isusa!”
Niko osim Božjeg Sina ne bi mogao da nas otkupi; jer je Oca mogao da objavi
samo Onaj koji je bio u Njegovom naručju. Samo je Onaj mogao da objavi
Božju ljubav koji je upoznao njene dubine i visine. Samo beskrajna žrtva koju
je Hristos prineo za grešnog čoveka mogla je da objavi Očevu ljubav
prema izgubljenom čovečanstvu.
“Jer Bogu tako omilje svet da je i Sina svojega jedinorodnoga dao.” On Ga
nije dao da samo živi među ljudima, da nosi njihove grehe i umre kao
žrtva za njih. On Ga je poklonio
grešnom rodu. Hristos je morao da se poistoveti sa
interesima i potrebama čovečanstva. On, koji je bio jedno s Bogom,
vezao se sa sinovima ljudskim vezama koje se nikada ne smeju prekinuti. Isus
“ne stidi se nszvati ih braćom” (Jevrejima 2,11); On je naša Žrtva, naš
Zastupnik, naš Brat, koji i pred Očevim prestolom nosi naše obličje
i koji će tokom beskrajne večnosti ostati sjedinjen sa rodom koji
je otkupio - i biti Sin čovečji. A sve to učinjeno je da bi
čovek mogao da se podigne iz propasti i poniženja izazvanih grehom, da
bi mogao da pokazuje Božju ljubav i učestvuje u radosti koju donosi
svetost.
Cena plaćena za naše otkupljenje, beskrajna žrtva koju je prineo naš
nebeski Otac dajući svog Sina da umre za nas, sve to trebalo bi da nas
nadahne uzvišenim mislima o onome što bismo mogli da postanemo u Hristu.
Gledajući visinu, dubinu i širinu Očeve ljubavi prema rodu koji
umire, nadahnuti apostol Jovan bio je ispunjen obožavanjem i
strahopoštovanjem; i ne nalazeći prikladne reči da izrazi
veličinu i nežnost te ljubavi, pozvao je svet da je posmatra: “Vidite
kakvu nam je ljubav dao Otac, da se deca Božja nazovemo!” (1. Jovanova 3,1)
Kakvu vrednost to daje čoveku! Prestup je sinove ljudske načinio
sotonino, podanicima. Verom u Hristovu žrtvu pomirnicu Adamovi sinovi mogu da
postanu Božji sinovi. Uzimajući ljudsku prirodu Hristos je uzdigao
čovečanstvo. Grešni ljudi dobili su priliku, da povezani sa
Hristom, zaista mogu da postanu dostojni imena “sinovi Božji”.
Takva ljubav je neuporediva.
Deca nebeskog Cara! Dragocenog li obećanja! Teme za najdublje
razmišljanje! Nenadmašne li ljubavi Božje prema svetu koji Ga nije ljubio!
Ova misao ima moć da ukroti dušu i navede um na pokornost Božjoj volji.
Što više proučavamo božanski karakter u svetlosti krsta, to jasnije
otkrivamo milost, nežnost i oproštenje, povezane sa nepristrasnošću i
pravdom; to nam jasniji postaju nebrojeni dokazi neograničene ljubavi i
nežnog milosrđa koji nadmašuju čežnjivu ljubav majke prema zalutalom čedu.
|