|
“Ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo
postade.” (2. Korinćanima 5,17)
Neko možda neće moći da navede tačno vreme i mesto svog
obraćenja, ili sve okolnosti koje su do njega dovele; ali to još ne
dokazuje da nije obraćen. Hristos je rekao Nikodimu: “Duh diše gde
hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako
je svaki čovek koji je rođen od Duha.”(Jovan 3,8) Kao nevidljivi
vetar, čije se delovanje jasno vidi i oseća, i Božji Duh radi na
ljudskom srcu. Ta obnoviteljska sila, koju nijedno
ljudsko oko ne može da vidi, začinje novi život u čoveku; stvara
novo biće po Božjem obličju. Iako je delo Duha nečujno i
neprimetno, posledice su vidljive.
Ako je srce obnovljeno radom Božjeg Duha, život će to posvedočiti.
Iako mi sami ništa ne možemo učiniti da promenimo svoje srce, ili da
sebe dovedemo u sklad sa Bogom, iako ne smemo da se oslonimo na sebe ili na
svoja dobra dela, naš život pokazaće da li Božja milost stanuje u nama.
Videće se promena u karakteru, običajima, stremljenjima.
Bideće se jasna i odlučujuća razlika između onog što su
bili i onog što su sada. Karakter se ne otkriva slučajnim dobrim ili
lošim delima, već sklonostima koje se pokazuju uobičajenim
postupcima.
Istina je da se ljudi mogu naoko besprekorno ponašati i bez Hristove
obnoviteljske sile. Želja za uticajem u društvu i za poštovanjem drugih može
pokrenuti nekog da živi urednim životom. Samopoštovanje nas može navesti da
se naoko čuvamo zla. I sebično srce može da čini velikodušna
dela. Na koji način, onda, možemo utvrditi na čijoj smo strani?
Kome pripada naše srce? Kome su posvećene naše misli? O kome volimo da
razgovaramo? Kome poklanjamo svoja najtoplija osećanja i svoje najbolje
snage? Ako smo Hristovi, onda su i naše misli sa Njim, najslađe nam je
da razmišljamo o Njemu. Sve što imamo i što jesmo Njemu je posvećeno. Mi
čeznemo da nosimo Njegov lik, da dišemo Njegovim duhom, da ispunjavamo
Njegovju volju, da u svemu ugodimo Njemu.
Oni koji postaju nova stvorenja u Hristu Isusu donosiće i rodove Duha,
“ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrotu, milost, veru, krotost, uzdržanje”(Galatima 5,22.23). Oni se više neće povoditi za
nekadašnjim strastima, već će verom Sina Božjega ići Njegovim
stopama, odsjajivati Njegov karakter, čisteći se kao i On što je
čist. Ono što su nekad mrzeli, sada vole; a ono što su nekada voleli,
sada mrze. Oholi i nametljivi postaju krotki i ponizni. Tašti i drski postaju
ozbiljni i čedni. Pijanice postaju trezveni a raskalašni čisti.
Napuštaju se razmetljivi običaji i moda sveta. Hrišćani neće
čeznuti za spoljnim ukrašavanjem, već za lepotom”...u tajnome
čoveku srca, u jednakosti krotkoga i tihoga duha”(
1.Petrova 3,3.4).
Nema nikakvog dokaza da je pokajanje iskreno ako ne dovede do potpune
promene. Ako grešnik obnovi zavet, vrati ono što je oteo, prizna svoje grehe,
i počne da ljubi Boga i svoje bližnje, može biti siguran da je prešao iz
smrti u život.
Kada kao zabludela, grešna bića dođemo Hristu i dobijemo oproštenje
i milost, ljubav se rađa u našem srcu. Svaki nam je teret lak; jer je
lak jaram koji Hristos nudi. Dužnost postaje uživanje, a žrtva zadovoljstvo.
Put koji nam se ranije činio mračan sada je obasjan zracima Sunca
pravde.
Ljupkost Hristovog karaktera videće se i kod Njegovih sledbenika. Njemu
je činilo zadovoljstvo da ispunjava Božju volju. Ljubav prema Bogu,
revnovanje za Njegovu slavu, to je sila koja je upravljala životom našeg Spasitelja.
Ljubav je ulepšavala i oplemenjivala sve Njegove postupke. Ljubav je od Boga.
U neposvećenom srcu ona se ne može začeti, ne može nastati. Ona se
nalazi jedino u srcu u kome Isus vlada. “Mi imamo ljubav k njemu, jer On
najpre pokaza ljubav k nama!” (1. Jovanova 4,19) U srcu koje je obnovljeno
božanskom milošću, ljubav je načelo ponašanja. Ona menja karakter,
upravlja pobudama, vlada strastima, suzbija neprijateljstvo, opleminava
osećanja. Ova ljubav, ako se gaji u srcu, ulepšava život i širi svuda oko
sebe plemenit uticaj.
Postoje dve zablude kojih Božja deca - naročito ona koja su tek
počela da se oslanjaju na Njegovu milost - naročito moraju da se
čuvaju. Prva, o kojoj je veĆ bilo govora, jeste gledanje na svoja
dela, oslanjanje na ono što dela mogu da učine da nas dovedu u sklad sa
Bogom. Onaj koji pokušava da postane svet svojim delima, držanjem Zakona,
pokušava nemoguće. Sve što bi čovek mogao da učini bez Hrista
ukaljano je sebičnošću i grehom. Samo nas Hristova milost putem
vere može učiniti svetim.
Druga, ništa manje opasna krajnost jeste zabluda da verovanje u Hrista
oslobađa čoveka od držanja Zakona; i da, pošto samo verom dobijamo
Hristovu milost, naša dela nemaju nikakvog uticaja na naše spasenje.
Međutim, obratimo ovde pažnju na činjenicu da poslušnost nije samo
neko formalno pokoravanje već služenje iz ljubavi. Božji zakon izraz je
Njegove prave prirode; on je utelovljenje velikog načela ljubavi i prema
tome temelj Njegove vladavine i na Nebu i na Zemlji. Ako su naša srca obnovljena
po Božjem obličju, ako je božanska ljubav usađena u našu dušu,
neće li se onda i Božji zakon ostvarivati u našem životu? Ako je
načelo ljubavi usađeno u srce, ako je čovek obnovljen po
obličju Onoga koji ga je stvorio, onda je ispunjeno i novozavetno
obećanje: “Daću zakone svoje u srca njihova, i u mislima njihovim
napisaću ih!”(Jevrejima 10,16) A ako je Zakon upisan u srce, zar on
neće oblikovati život? Poslušnost - služenje i odanost iz ljubavi -
pravi je znak da smo Njegovi učenici. Tako i Pismo kaže: “Jer je ovo
ljubav Božja da zapovesti njegove držimo.” “Koji govori: poznajem ga, a
zapovesti njegovih ne drži, laža je, i u njemu istine nema.” (1. Jovanova
5,3; 2,4) Umesto da nas oslobodi poslušnosti, upravo nas vera, i samo vera,
čini učesnivima u Hristovoj milosti, što nas osposobljava da budemo
poslušni.
Mi ne zaslužujemo spasenje svojom poslušnošću; jer spasenje je besplatni
Božji dar, koji se prima verom. Međutim poslušnost je plod vere. “I
znate da se On javi da grehe naše uzme; i greha u njemu nema koji god u njemu
stoji ne greši; koji god greši ne vidi ga niti ga pozna!” (1. Jovanova 3,5.6)
Evo pravog dokaza! Ako budemo u Hristu, ako ljubav Božja bude u nama, naša
osećanja, naše misli, naše namere, naši postupci, biće u skladu sa
Božjom voljom koja je izražena u propisima Njegovog svetog Zakona.
“Dečice! Niko da vas ne vara: koji pravdu tvori pravednik je, kao što je
On pravedan!” (1. Jovanova 3,7) Pravednost je opisana merilom Božjeg svetog
zakona, koji je objavljen u deset pravila datih na Sinaju.
Ona takozvana vera u Hrista koja tvrdi da oslobađa čoveka obaveze
da bude poslušan Bogu, nije vera, već drskost. “Jer ste blagodaću
spaseni kroz veru.” Međutim, “vera ako nema dela, mrtva je po sebi”
(Efescima 2,8; Jakov 2,17). Isus je rekao o sebi pre nego što je došao na
Zemlju: “Hoću činiti volju Tvoju, Bože moj, i zakon je Tvoj meni u
srcu!” (Psalam 40,8) Neposredno pre svog ponovnog odlaska na Nebo, objavio
je: “Ja održah zapovesti Oca svojega i ostajem u ljubavi njegovoj.” (Jovan
15,10) Pismo kaže: “I po tom razumemo da ga poznasmo, ako zapovesti njegove držimo. ... Koji govori da u njemu stoji, i taj treba tako
da hodi kao što je On hodio.” (1. Jovanova 2,3.6) “Jer i Hristos postrada za nas, i nama ostavi ugled
da idemo njegovim tragom.” (1. Petrova 2, 21)
Uslov za večni život sada je upravo onakav kakav je uvek bio - upravo
onakav kakav je bio u raju pre pada naših praroditelja
- savršena poslušnost Božjem zakonu, savršena pravednost. Kad bi se
večni život mogao dobiti pod bilo kojim drugim uslovom osim ovog, bila
bi dovedena u opasnost sreća celog svemira. Stvorila bi se
mogućnost da greh, sa celom svojom svitom nesreće i bede, postane
besmrtan.
Pre pada Adam je mogao poslušnošću Božjem zakonu da oblikuje pravedan karakter.
Ali on to nije ostvario, pa je zbog njegovog greha i naša priroda postala
grešna, i mi nismo u stanju da sebe učinimo pravednima. Zato što smo
grešni, nesveti, mi ne možemo biti savršeno poslušni svetom Zakonu. Mi nemamo
neku svoju pravdu kojom bismo mogli zadovoljiti zahteve Božjeg zakona.
Međutim Hristos nam je omogužio rešenje problema. On je živeo na Zemlji
suočen sa istim nevoljama i iskušenjima sa kojim se i mi suočavamo.
Živeo je zaista bezgrešnim životom. Umro je za nas i sada se nudi da uzme
naše grehe a nama da svoju pravednost. Ako se budete Njemu predali i
prihvatili Ga kao svog Spasitelja, bećete, bez obzira na svu grešnost
svog pređašnjeg života, Njega radi proglašeni pravednim. Hristov
karakter staće na mesto vašeg karaktera i vi ćete biti
prihvaćeni pred Bogom kao da nikad niste ni gešili.
I više od toga, Hristos menja srce. On verom boravi u vašem srcu. Verom i
stalnim pokoravanjem svoje volje Hristu treba da održavate ovu vezu sa Njim;
i dokle god to budete činili, On će delovati u vama da želite i
činite ono što Mu je ugodno. I tako možete reći: “A što sad živim u
telu, živim verom Sina Božjega, kojemu omileh, i predade sebe za
mene.”(Galatima 2,20) Tako je Isus i rekao svojim učenicima: “Jer vi
nećete govoriti, nego Duh Oca vašega govoriće iz vas!” (Matej
10,20) I tada, kada hristos radi u vama, vi ćete pokazati isti duh i
činiti ista dela - dela pravičnosti, poslušnosti.
Prema tome nemamo u sebi ničeg
čime bismo mogli da se hvalimo. Nemamo nikakvog razloga da uzdižemo sebe.
Jedini temelj naše nade jeste Hristova pravednost koja nam je data, i ono što Njegov Duh čini u nama i preko nas.
Kad govorimo o veri, moramo imati na umu jednu razliku. Postoji, naime, jedna
vrsta verovanja koja se potpuno razlikuje od vere. Postojanje Boga i Njegove
sile, istina Njegove reči, sve su to činjenice koje ni sotona ni
njegova vojska ne mogu ozbiljno da poreknu. Biblija kaže da i
“đavoli veruju i dršću”,ali to nije vera.
Tamo gde nije samo verovanje u Božju reč, već i pokoravanje volje
Njemu, tamo je vera - vera koja kroz ljubav radi i čisti dušu. Tom verom
u srcu se obnavlja Božje obličje. A srce, koje se u svom
nepreporođenom stanju nije pokoravalo Božjem zakonu, a nije ni moglo,
sada uživa u njegovim svetim propisima, uzvikujući zajedno sa
psalmistom: “Kako ljubim zakon Tvoj! Sav dan mislim o njemu!” (Psalam 119,97)
I pravednost zakona ispunila se u nama “koji ne hodimo po telu, nego po Duhu”
(Rimljani 8,1).
Ima i onih koji su upoznali Hristovu ljubav koja prašta, i koji zaista žele
da budu Božja deca, ali su svesni nesavršenstva svog karaktera, grešnosti
svog života, pa zato sumnjaju da je Sveti Duh stvarno obnovio njihovo srce.
Takvima bih rekla: Ne povlačite se obuzeti očajanjem! Mi ćemo
se često morati bacati pred Isusove noge i plakati zbog svojih
nedostataka i pogrešaka, ali se ne smemo obeshrabriti! Čak i ako nas je neprijatelj nadvladao, Bog nas ne
odbacuje, ne zaboravlja i ne napušta!Ne? Hristos se nalazi s desne strane
Bogu, koji se i sam zauzima za nas. Ljubljeni Jovan kaže: “Ovo vam pišem da
ne grešite; i ako ko sagreši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista
pravednika!” (1. Jovanova 2,1)
Nemojte zaboraviti Hristove reći: “Jer sam Otac ima ljubav k
vama!” (Jovan 16,27) On čezne da vas vrati k sebi, da vidi kako se Njegova
čpistota i sveetost pokazuju u vama. I ako samo želite da se pokorite
Njemu, On koji je otpočeo dobro delo u vama, nastaviće ga sve do
dana Isusa Hrista. Molite se usrdnije, verujete potpunije! Kad budemo
posumnjali u svoju silu, oslonimo se na silu svog Otkupitelja i tada
ćemo proslaviti Onog koji je zdravlje našeg bića. Što se više
približavate Isusu, to ćete grešniji izgledati u svojim očima;
pogled će vam biti jasniji pa ćete videti oštru i određenu
razliku između svog nesavršenstva i Njegove savršene pravde. To će
biti dokaz da su sotonine opsene izgubile svoju moć i da
oživljavajući uticaj Božjeg duha deluje u vama.
Nikakva duboko ukorenjena ljubav prema Isusu ne može da boravi u srcu koje
još nije shvatilo svoju grešnost. Čovek koji je preobražen Hristovom
milošću diviće se Njegovom božanskom karakteru; ali ako još ne
vidimo svoju moralnu izopačenost, to je nepogrešiv dokaz da nismo
sagledali Hristovu lepotu i Njegovo savršenstvo.
Što manje budemo cenili sebe, to ćemo više ceniti
beskranju čistotu i lečotu svog Spasitelja. Pogled na našu grešnost
pokreće nas Onome koji nam može oprostiti; i kad čovek, shvativši svoju
bespomoćnost, posegne za Hristom, On će se otkriti u sili. Što nas više
svest o sopstvenoj nemoći bude gonila ka Njemu i Božjoj reči, to ćemo
imati uzvišenije poglede o Njegovom karakteru i potpujnije otkrivati
Njegov lik.
|