Drugi deo

Velika prekretnica u američkoj istoriji bio je Građanski rat (1861-1865). Promene do kojih je došlo tokom rata i posle njega na kraju su obuhvatile sva područja američkog života. Ovo poglavlje će se pozabaviti promenama na društvenom i intelektualnom planu.

Najznačajnija od svih društvenih promena bila je industrijalizacija. Do šezdesetih godina prevladavao je džefersonski ideal velike ruralne republike, gde većina ljudi živi na svojoj zemlji i obrađuje je. Džeferson je sanjao o državi bez degradacije velikih gradova i ropskog rada u fabrikama i rudnicima uglja, što je video u Engleskoj. Zahvaljujući takvim agencijama kakva je bila “Louisiana Purchase” Džeferson je verovao da će Republika imati dovoljno zemlje “za hiljadu hiljaditu generaciju”.

Ni Džeferson, ni njegovi savremenici nisu mogli predvideti kakvom će se brzinom srušiti njihove vizije agrarne države. Čak i pre početka rata (1860) kapital uložen u industriju, železnice, trgovinu i gradsku imovinu premašivao je vrednost farmi. Međutim, izbijanje rata bukvalno je dovelo industrijski rast do prave eksplozije potrebom da se opremi ogromna vojska, ali se taj proces nije zaustavio obustavom neprijateljstava.

Železnica je stajala u centru nove industrijske ekspanzije. Železnička mreža otvorila je nova tržišta za industrijsku robu i ubrzala dopremu sirovina kojima je zemlja obilovala do fabrika. Železnici su se u preobražaju ekonomske osnove države pridružile nove mašine koje su smanjivale potrebu za radnom snagom, novi načini za finansiranje velikih poslovnih poduhvata kroz monopolske trustove, obilje jevtine radne snage zbog velikog doseljavanja, i sve veće tržište koje je stvarala upravo ta neprekidna plima doseljenika.

SAD su postale vodeća industrijska država do 1894. Međutim, industrijska transformacija je proširila ponor između bogatih i siromašnih. Oko 1900. godine približno jedna desetina populacije posedovala je i kontrolisala devet desetina bogatstva u zemlji, i pojavio se novi društveni sloj - milioneri.

Džefersonov san o poljoprivrednoj zemlji pretvarao se u noćnu moru dok su poslovni magnati koristili svaku priliku među konkurentima na tržištu, ohrabreni Darvinovom teorijom o opstanku najsposobnijih. Tomas Bejli (Thomas Bailey) ukazivao je na to da je Džon D. Rokfeler (John D. Rockefeller) “vladao nad više ljudi nego mnogi kraljevi”.

Za to vreme radnik “je postajao onaj koji povlači poluge u džinovskom mehanizmu”. Dok su pre Građanskog rata ljudi mogli raditi u nekom malom pogonu čiji bi ih vlasnik ujutru lično pozdravljao po imenu, sada su fabrički radnici radili u bezličnoj i obično nesavesnoj korporaciji, čiji je najviši cilj bio da se zaradi što više - i to suviše često na račun radnika. Tako su stvoreni uslovi za sukob između radnika i vlasnika kapitala.

Druga društvena transformacija u periodu posle Građanskog rata tiče se promene obima i vrste imigracije. U 90 godina koje su protekle od 1820. do 1910. zabeležena je jedna od najmasovnijih seoba u ljudskoj istoriji. Grafikon koji sledi pomoći će nam da donekle shvatimo same brojke.

Doseljavanje u SAD u periodu od 1865. do 1910. ne samo da je bilo brojčano veliko već je odražavalo i ono što je većina Amerikanaca doživljavala kao kvalitativni pomak. Pre osamdesetih godina devetnaestog veka većini doseljenika nije bilo teško da se uklope. Oni su najvećim delom dolazili sa Britanskih ostrva i iz Zapadne i Severne Evrope i obično su bili protestanti, osim irskih i nemačkih katolika o kojima je bilo reči u Glavi 4. Ti ljudi imali su relativno visok nivo pismenosti i bili naviknuti na neki oblik ustavne vlade.

Međutim, “novi doseljenici” koji su stigli u decenijama posle 1880. bili su drugačiji. Prvi put je znatan deo pridošlica bio iz Južne i Istočne Evrope. To su bili ljudi ne-tevtonskog porekla, pretežno rimokatoličke vere, obično nepismeni i siromašni, i često su dolazili iz država sa despotskom vladavinom. Osim toga, bili su skloni tome da žive zajedno u “Malim Italijama” i “Malim Poljskama” u gradovima kakvi su bili Njujork i Čikago, gde su održavali svoj maternji jezik, veru i običaje.

Negde u prvoj deceniji dvadesetog veka novi doseljenici činili su 66 procenata ukupnog priliva. Te pridošlice ne samo da su bile brojne nego su imale i visoke stope nataliteta. Amerikanci koji su stigli ranije i već se osećali starosedeocima uplašili su se da će more stranaca preplaviti prvobitno anglosaksonsko protestantsko jezgro, i da će uskoro biti u stanju da ih nadglasa i na taj način odvrati državu od njene milenijalističke misije prema svetu. Činjenica da su noviji doseljenici bili voljni da oduzmu od “starih” njihove poslove radeći za bedne nadnice, nije ih približila postojećoj radničkoj klasi, dok su se bogati plašili da će oni sa sobom doneti takve strane ideologije kakve su socijalizam, komunizam i anarhizam.

Prirodna posledica bila je buđenje nativizma (vidi Glavu 4). Među nativističkim grupama naročito je bila ozloglašena Američka asocijacija za zaštitu (American Protective Association), stvorena 1887. godine. Takve organizacije nisu bile samo protiv doseljenika, već naročito protiv katolika. Ova Asocijacija je, na primer, tražila od svojih članova “da ljudima sputanim i ograničene svesti, ljudima koje tlače i sveštenici i crkva pomognu da stresu okove i lance slepe poslušnosti Rimokatoličkoj crkvi”.

U tesnoj vezi sa novim doseljavanjem i industrijalizacijom u periodu posle Građanskog rata bila je urbanizacija. Za relativno kratko vreme SAD su od države farmi i sela postale država sa sve većim urbanim zonama. Godine 1860. nijedan američki grad nije se mogao pohvaliti da ima milion stanovnika, ali su već 1890. Njujork, Čikago i Filadelfija prešli tu brojku. Njujork je 1900. godine, sa nekih 3,5 miliona stanovnika bio drugi po veličini grad na svetu. Gradovi srednje veličine rasli su u korak sa ovim džinovima. Tako je broj gradova od 100 i više hiljada stanovnika skočio sa 9 u 1860. godini na 38 u 1900. odnosno na 68 u 1920.

Gradovi su privlačili ljude iz različitih razloga. Za neke su najvažniji bili više plaćeni poslovi u sve više fabrika koje su krasile urbani pejzaž. Za druge su blistava svetla, anonimnost i mogućnost “dobrog provoda” činili dobar kontrast dosadnom životu na farmi i budnom nadzoru u malim gradovima. A sve veći broj siromašnih doseljenika iz Južne i Istočne Evrope privlačio je etnički gradski geto, jer prosto nisu imali gde drugde da odu.

Dok su gradovi za neke ljude imali svojih prednosti, dotle su oni takođe imali i svoje probleme, od kojih su najveći bili poroci, prenaseljenost i higijena (vidi Glavu 9).

Jedan od najvećih izazova za progresivne društvene reformatore koji su se pojavili na prelasku u dvadeseti vek bio je kako očistiti gradove od kriminala, poroka i od obične prljavštine. Drugi su smatrali da je odgovor na probleme gradova da im se jednostavno okrenu leđa. Tako je Pokret za život na selu (Country Life Movement) bio jedno kratko vreme u modi početkom dvadesetog veka. Drugi izazov koji su nametali gradovi bio je kako propovedati jevanđelje urbanim masama, od kojih su mnogi bili ili katolici ili su izgubili kontakt sa svojim protestantizmom kad su se doselili u “veliki grad”.

Elen Vajt je na problem grada gledala kao na problem šire kulture. Ona je podržavala džefersonsku brigu Pokreta za život na selu sa njegovim jasnim poimanjem dobrog života van grada. Ali nezavisno od tog ideala, ona je od 1890. do 1910. sa sve većim žarom ohrabrivala adventističke vođe da ulože “veliki napor u korist miliona koji žive u senci bliske propasti” u velikim gradovima, gde je “pokvarenost bezbožnih ljudi skoro nepojmljiva” (Ev 25).

Grad i njegovi izazovi nisu jedini aspekt izmenjenog društva kojim će se ona baviti. U Glavi 9 na primer, daje se ukratko njena reakcija na probleme izazvane borbom vlasnika kapitala i radničke klase.

Tranformacija intelektualnog sveta u godinama posle Građanskog rata bila je isto toliko korenita kao i promene u društvenoj sferi. Na prvom mestu među ovim pomacima bile su pojave darvinizma, komparativnog verskog pokreta i biblijske kritike.

Moderna evolucija za svoj početak uzima 1859. godinu kada je Čarls Darvin objavio Poreklo vrsta (Origin of Species).U suštini, Darvin je postavio teoriju da su se sva živa bića razvila od jednostavnih oblika kroz proces evolucije i prirodne selekcije. Njegov pogled predstavljao je pomak u odnosu na tradicionalno hrišćansko učenje po kome je do stvaranja sveta došlo upravo onako kako je opisano u knjizi Postanje /1. Mojsijeva/.

Tridesetih godina prošlog veka Čarls Lajel (Charles Lyell) odstupio je od tradicionalnih stavova u svojoj knjizi “Principi geologije” (Principles of Geology). Rezultat toga bio je da su neki teolozi počeli da govore o šest dana stvaranja sveta kao o periodima od po hiljadu godina. Međutim, Darvinova teorija o prirodnoj selekciji i opstanku najsposobnijih prenela je bitku iz manje bliskog sveta geologije u bliži svet biologije.

Darvin je 1871. dolio ulje na već rasplamtelu vatru objavivši knjigu “Poreklo čoveka” (The Descent of Man), koja je pratila evoluciju i razvoj ljudske vrste, a ne opšte oblike života. Ova knjiga ne samo da je dovela u pitanje istinitost biblijskog izveštaja o stvaranju sveta već je i podrila tradicionalna shvatanja greha, moralnosti i ljudskog dostojanstva.

Ne treba ni reći da je Darvinova teorija podelila hrišćansku zajednicu. Mnogi protestanti su zaključili da, ukoliko je Darvin u pravu, onda mora da je Biblija pogrešila. Tako imamo Čarlsa Hodža (Charles Hodge) sa Prinstona koji je 1874. objavio da je darvinizam, kad se dobro izanalizira, u stvari “ateizam”. Sa druge strane, Džon Fisk sa Harvarda tvrdio je da je “evolucija način na koji Bog radi”. Fisk i mnogi drugi iz liberalnog krila protestantizma smatrali su da će Bog beskonačnom evolucijom popravljati ljudsku prirodu kako bi na Zemlji zavladao mir i kako bi na kraju došlo do hiljadugodišnjeg carstva Božjeg.

Teorija evolucije je izazvala intelektualnu revoluciju u Zapadnom svetu koja će na kraju prožeti sva polja učenja. U tom procesu je dominantna uloga Biblije u formiranju obrazaca ljudskog razumevanja prepuštena nauci kao primarnom autoritetu. U protestantskoj zajednici, u periodu između sedamdesetih godina prošlog veka i dvadesetih godina ovog, teorija evolucije će sve više deliti ljude, dok na kraju ne postane jedno od pitanja koje je pocepalo protestantizam na konzervativno i liberalno krilo (vidi Glavu 8).

A šta je Elen Vajt mislila o tom pitanju? Ona je čvrsto stajala uz pristalice kreacionizma. “Nema osnova,” pisala je ona, “za pretpostavku da je čovek evoluirao razvijajući se postepeno od nižih oblika životinje ili biljke. Ovakvo učenje spušta veliko delo Tvorca na nivo čovekovih uskih, ovozemaljskih shvatanja” (PP 45). Ona ne samo da je ostala pri učenju o stvaranju sveta za šest dana, već i pri tome da je Biblija autoritet koji daje okvire za razumevanje nauke. Ona je takođe smatrala da nauka “svojim istraživanjima ne donosi ništa što se, ako se pravilno shvati, kosi sa božanskim otkrivenjem” (Ed 128).

Centralnim idejama biološke evolucije nije trebalo mnogo vremena da preskoče ogradu i uđu i u društvenu sferu. Herbert Spenser (Spencer) postao je vodeći mislilac u onom što će biti poznato pod imenom društveni darvinizam. Spenser je primenjivao takve ideje kao što je opstanak najsposobnijih na razvoj društva i društvenih institucija po obrascu koji se kretao od primitivnih društvenih institucija do kompleksnih. Njegove ideje su se brzo širile i, kao što je zabeležio Ričard Hofsteter (Richard Hofstadter), “u tri decenije posle Građanskog rata bilo je nemoguće učestvovati na bilo kom polju intelektualnog rada bez savladavanja Spensera”.

Društveni darvinizam je postao dominantni ideal doba osionog kapitalizma koji se zalagao za slobodnu i neregulisanu konkurenciju. Zakon džungle i opstanka najsposobnijih u ekonomskoj sferi dali su osnov za mnoga razmišljanja o društvenom poretku u novom industrijalizovanom svetu s kraja devetnaestog veka.

Viljem Grejem Samner (Willian Graham Sumner), najistaknutiji američki socijalni darvinista, primetio je da takva jedna teorija “oštro pogađa slabije”. Međutim, isticao je on, “ako nam se ne sviđa opstanak najsposobnijih, imamo samo još jednu alternativu, a to je opstanak najnesposobnijih... Takav plan koji bi pomagao najnesposobnije, a ipak donosio napredak civilizacije, nijedan čovek ne može nikada da smisli.” Samner je takođe smatrao da su “milioneri proizvod prirodne selekcije”.

A kakve su stvarne implikacije takve jedne teorije? Da jaki treba da budu još jači, a da slabe treba ostaviti da polako nestanu na evolucionoj lozi. Na taj način su socijalno staranje, pa čak i javno obrazovanje u suprotnosti sa napretkom civilizacije.

Ovakva osećanja su čak sebi prokrčila put do propovedaonica - naročito onih koje su se dodvoravale bogatim kongregacijama. Filip Bruks (Philip Brooks) propovedao je da “nijedan čovek u ovoj zemlji nije siromašan ako za to sam nije kriv - i ako to nije njegov greh.” A 1877. lepo obučeni Henri Vord Bičer (Henry Ward Beecher) kritikovao je železničke radnike u štrajku što nisu bili zadovoljni svojim trenutnim nadnicama od jednog dolara na dan. “Rečeno je“, mudrovao je on, “da dolar dnevno nije dovoljan za ženu i petoro ili šestoro dece... Zar dolar dnevno nije dovoljan da se za njega kupi hleb? Voda ne košta ništa; a čovek koji ne može da živi samo od hleba nije sposoban za život. Kakva je korist od civilizacije koja čini ljude nesposobnim da žive u postojećim uslovima?”

Drugi zastupnik ekonomije društvenog darvinizma među sveštenstvom bio je Rasel H. Konvel (Russel H. Conwell) koji je svoju propoved “Dijamantska polja” (Acres of Diamonds) održao pred više od 6.000 skupova i ukupno zaradio na ime honorara i autorskih prava skoro 8 miliona dolara. Prema Konvelu, naša je od Boga zadata “dužnost da se obogatimo”. Osim toga, siromaštvo je rezultat greha pojedinca. Zbog toga je “saosećati sa čovekom koga je Bog kaznio zbog njegovih greha i pomoći mu kada Bog nastavlja da ga pravično kažnjava, pogrešno”.

Elen Vajt je drugačije gledala na siromaštvo i pomoć siromašnima. Mada je shvatila da jedan deo siromaštva zaista dolazi sopstvenom krivicom pojedinca, ona je takođe priznavala da “ima mnogo ljudi koji se bore sa bedom, primoranih da teško rade za male nadnice, u nemogućnosti da obezbede ni najosnovnije za život”. Kao i apostol Jovan i starozavetni proroci ona se protivila onim “bogatašima” i poslovnim manirima koji tlače sirotinju (9T 90, 91). Ona je stvarno brinula zbog njih. U Hristovom duhu, dobrotvorni rad za siromašne bio je blizak njenom srcu i postupcima.

Teorija evolucije ne samo da je oblikovala misao na polju biologije, društvenih nauka i ekonomije već je dominirala i nekim segmentima religije. Ovo se naročito odnosilo na pokret uporednih religija. Teolozi, kakav je bio Džems Frimen Klark (James Freeman Clarke), predstavljali su evoluciju religije od primitivnih do složenih oblika, a hrišćanstvo je po njima bilo najrazvijenija od svih svetskih velikih religija. Tako, hrišćanstvo nije bilo jedinstveno. Ono je samo vrh onoga u šta će se razviti ostale religije. Etika, a ne krst stajali su u centru Klarkove verzije religije. On je smatrao da je ”opšte jedinstvo predmet i cilj hrišćanstva” dok različite svetske religije evoluiraju prema Božjem carstvu, predvođene hrišćanstvom.

Osim različitih darvinističkih trendova u religioznoj misli, u SAD je u drugoj polovini devetnaestog veka došlo i do pojave naučnog ili kritičkog proučavanja Biblije. Poreklom iz Nemačke, ovaj pokret se probio u Americi odmah po završetku Građanskog rata preko učenih ljudi koji su se školovali u inostranstvu, prihvatili ideje svojih nemačkih učitelja i počeli da ih iznose u američkim teološkim i univerzitetskim ustanovama.

Zagovornici višeg kritičkog metoda primenjivali su na Bibliju savremene filozofske pretpostavke. Oni su odbacivali tradicionalne teorije o nadahnuću i počeli da gledaju na Bibliju kao na ljudsku tvorevinu koja je nastala bez pomoći natprirodnog. Ovi naučnici su počeli da o Bibliji razmišljaju kao o kompilaciji poezije, istorije, folklora i proročanstava koje su ljudi sakupljali u periodu od nekih hiljadu godina. Zbog toga su je tretirali kao još jednu knjigu koju treba proučiti metodama analize teksta.

Ovi kritičari Biblije nisu samo odbacivali elemente čudesnog u njoj, već su i sumnjali u verodostojnost informacija koje ona sadrži. Tako su, na primer, tvrdili da priče iz knjige Postanje /1. Mojsijeva/ predstavljaju istu vrstu sujeverne mitologije kao i drugi drevni dokumenti, i da proročanstva nisu data unapred, već su pisana kad su se događaji već desili. Osim toga, ti kritičari su čitali Bibliju očima evolucionističke hipoteze. U tom procesu je Biblija izgubila autoritet ne samo pouzdanog istorijskog dokumenta nego i merodavnog izvora za stvaranje doktrine.

Krajem devetnaestog veka široko prihvaćena evolucionistička hipoteza i pretpostavke za kritičko proučavanje Biblije srušili su stubove na kojima su počivala tradicionalna hrišćanska shvatanja. Oni su položili temelje za razvoj protestantskog liberalizma, o čemu ćemo govoriti u Glavi 8.

U ovom poglavlju smo videli da je došlo do značajnih promena kako u društvenoj, tako i u intelektualnoj sferi na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek. Te transformacije obezbedile su širi kontekst u kome je Elen Vajt živela i radila. Ovi i drugi pomaci o kojima ćemo govoriti u poglavljima koja slede postavili su temelje za mnoga pitanja sa kojima će Elen Vajt morati da se pozabavi u drugoj polovini svog života.