PROROČKO VODSTVO ZA CRKVU SVIH
NARODA (1888 – 1815.)
Uzdizanje Isusa Hrista u Mineapolisu
Rast osnovnih škola od1880. do 1910.
godine
Proširenje delokruga rada
Povratak u Sjedinjene Američke Države i
poziv na reorganizaciju Crkve
Sukob u Battle Creeku i ponovno
uspostavljanje medicinskog programa
Stav prema neispravnom shvatanju
nadahnuća
Urednički suradnici Ellen White i uloga W.C.
Whitea
Posljednje godine i smrt
Za one koji žele da
istražuju
Godine 1888. Elen nije bila mlada
devojka, kao kad je primila svoje prvo viđenje u decembru 1844. godine. Ona te
godine ima 61 godinu i tada je osigurala sigurno vodstvo rastućoj Hrišćanskoj
adventističkoj crkvi u razdoblju od preko četiri decenije. Ukratko, ona je
postala zreo hrišćanski vođa.
To vođenje, međutim, nije imalo
administrativnu prirodu. Ona nikada nije imala neku službenu funkciju u vodećim
strukturama Crkve. Ona je zapravo bila stariji savetnik ili savetnik tom
vođstvu. Posle smrti svoga muža primila je propovedničku punomoć u rangu
rukopoloženog propovednika u Hrišćanskoj adventističkoj crkvi, ali nikada nije
bila rukopoložena od “braće”. Verovala je da je njena punomoć došla neposredno
od Boga.
Poslednjih 27 godina njenog života
(1888 – 1915) biće u mnogo čemu njene najplodonosnije godine. Tokom tih godina
ona je stekla mudrost koja je mnogo učinila za Crkvu koja je rasla i širila se
brže nego ikada ranije. Te godine svedok su dalje internaciolizacije crkve, i
Elen Vajt lično nastavlja rad na međunarodnoj sceni, i provodi razdoblje
devedesetih u južnom Pacifiku.
Tokom godina svojega rada za
Crkvu,
Vajt je doživela više nego samo pritiske i trzavice u zajednici. Međutim,
njene najteže patnje tek će doći. Biće to u vreme zasedanja važne Generalne
konferencije u gradu Mineapolisu ( Minneapolis ), u
državi Minesoti ( Minnesoti ) u
okrobru i novembru 1888. godine.
Uzdizanje Isusa Hrista u
Mineapolisu
Gledajući unatrag na zasedanje 1888.
Elen Vajt je zabeležila: “Gospod je u svojoj velikoj milosti poslao
najdragoceniju vest svome narodu preko starešina Vagonera (
Waggoner ) i Džonsa (
Jones ). Ta vest
je nalagala da pred svetom treba još jasnije uzdići Spasitelja, i Njegovu
žrtvu za grehe celoga sveta. Ona je predstavljala opravdanje verom kroz Jamca
(Isusa); pozvala je ljude da prihvate Hristovu pravednost, koja je izražena u
iskazivanju poslušnosti svim Božjim zapovestima. Mnogi su
izgubili Isusa iz vida. Njih je trebalo usmeriti da gledaju na Njegovu
božansku ličnost, Njegove zasluge i Njegovu nepromeljivu ljubav prema ljudskome
rodu… Vest Jevanđelja Njegove mislosti trebalo je da bude predstavljena Crkvi na
poseban i jasan način; da svet više ne
govori da adventisti govore Zakon, Zakon i ne uče ili ne veruju u
Hrista.” ( TM
91.92)
Pozadina ovakvog zaključka sa
sastanaka iz 1888. je postupan teološki razvoj koji je nastao među adventistima
sedmoga dana između 1844. i 1888. godine. Da bi ovaj predmet bio shvaćen,
potrebno je znati da se adventistička teologija oblikovala iz dve kategorije
istina. Prva kategorija je uključivala verovanja koja su imali i drugi hrišćani,
kao što je spasenje milošću, sila molitve, istorijska uloga Isusa kao Spasitelja
sveta. Druga doktrinarna kategorija obuhvatala je učenja koja su izrazito
naglašena u adventističkoj teologiji, kao što je sedmi dan Subota, smrt kao san
bez svesti, Isusova služba u nebeskom Svetištu (Svetinja i Svetinja nad
svetinjama) i premilenijumski Drugi dolazak Isusa Hrista.
Od devetnaestog veka adventisti su
živli u široj hrišćanskoj kulturi i njihova namera nije bila naglašavati one
tačke verovanja koje su verovali i drugi hrišćani. Na primer, zašto propovedati
opravdanje milošću baptistima, kad oni već u to veruju? Neophodno je i izgledalo
je logično, predstaviti izrazito adventistička verovanja da bi ljudi mogli biti
osvedočeni, u predmet kao što je recimo Subota.
Ali, 40 godina takvog naglašavanja
vodilo je u neku vrstu odvajanja adventizma od osnovnog hrišćanstva. Sa 1888.
godinom taj predmet dobio je velike razmere. Elen Vajt je u istupima, koje su
imali Alonso T. Džons ( Alonzo T. Jones )
i
Ilet J. Vagoner ( Ellet J. Waggoner )
videla “najdragoceniju poruku” kao ispravku te neuravnoteženosti. Džons i
Vagoner su, to treba zapaziti, bili relativno mladi propovednici iz Kalifornije,
koji su uzdigli Isusa i Njegovu spasonosnu milost na potpuniji način nego što je
to činila većina propovednika onog vremena.
Nažalost, mnoge vođe su u njihovom
istupanju videli odstupanje od adventističke teologije. Crkveno vođstvo pokušalo
je da ućutka ove mlađe kolege. Ali kada to nije uspelo onda su prema njima grubo
postupili.
Takav nedoličan pristup zapanjio je
Elen Vajt. Nije mogla da veruje da crkvene vođe mogu postupiti tako nehrišćanski
u svojoj takozvanoj obrani hrišćanske doktrine. Ona je zbog toga naglasila da
ovu dvojicu mladih propovednika treba pravično prihvatiti i da ih je trebalo
saslušati u Mineapolisu. Budući da ih je podržala, Vajt
je naišla na isti prijem kao Džons i Vagoner. Zato je zapisala: “Moje je
svedočanstvo bilo odbačeno i nikada u svom životu… nisam bila tako tretirana kao
na toj konferenciji.”(1888. Materijals
187.)
Ona nije odobrila tvrdoću srca koju
su mnogi ispoljili na sastancima u Mineapolisu. Za nju je duh ispoljen tom
prilikom podsećao na duh i ponašanje fariseja. Takav prijem i protivljenje još
više ju je uverilo da je Adventističkoj crkvi i njenim propovjednicima potreban
Isus, Njegova ljubav i Njegova nežna milost. Zalagali su se doktrinu, ali nisu
imali Isusa.
Ovaj događaj promenio je težište u
njenoj službi, kako u Mineapolisu tako i u narednim godinama. “Moja dužnost
tokom tog sastanka”, pisala je kasnije, “bila je da prikažem Isusa i
Njegovu ljubav pred mojom braćom, jer sam videla prepoznatljive dokaze da mnogi
nisu imali Hristov duh.”(1888. Materials
216.)
“Mi želimo”, kazala je delegatima u
Mineapolisu,”istinu kao što je u Isusu…Videla sam da su te dragocene duše, koje
su trebalo da zavole istinu (adventizam) bile odgurnute od nje zbog načina na
koji je istina bila predstavljena, jer Isus nije bio u njoj. To je razlog zbog
koga sam plakala s vama sve to vreme – mi želimo Isusa.” (1888.
Materials 153.)
Na Mineapolis treba gledati kao na
“ponovno krštenje” adventizma, ponovno ujedinjenje izrazito crkvene doktrine s
velikim naglaskom na temelj hrišćanstva. Tako nekoliko narednih godina možemo
zapaziti da u adventističkom narodu Elen Vajt, Džons, Vagoner i drugi, u pisanom
reči i na javnim sastancima, uzdižu vest o Isusu i Njegovoj spasonosnoj milosti.
Svaki put reformatori su se suočavali s omalovažavanjem i krutošću legalizma
koji je znatno obojio atmosferu na sastancima u Mineapolisu.
Vajt je to naročito pokazala kada je
snažno podržala Vagonera i Džonsa, koji su uzdigli istinu o spasenju u Isusu,
ali je takođe istakla da se ne slaže sa svim što su isticali u svojoj doktrini –
iako su pojedini delovi izneseni u Mineapolisu. Jedna od nesrećnih posledica sa
mineapoliskih sastanaka bila je sklonost nekih da misle da je sve što su ova dva
mlada propovednika učili bilo istina. Vajt je ponovo odbacila takav
stav. Za nju oni nisu bili “nepogrešivi” vodiči. (1888.
Materials 566). Oni koji su sledili
njihovo izlaganje najpre je trebalo da gledaju na Isusa i Bibliju.
Posle 1888. godine ugledale su
svetlost dana hristocentrično napisane knjige, proizašle iz njenog pera, kao što
su: Put Hristu (1892), Misli s
Gore blagoslova (1896), Čežnja vekova (1898), Hristove
očigledne pouke (1900) i početna poglavlja knjige Služba
iscjeljivanja (1905).
Godine koje su usledile posle
sastanka 1888. svedoče o definitivnoj promeni u spisateljskom radu Elen Vajt.
Ostvarujući potpunije nego ikada ranije, umesto krutosti i jalovosti
prenaglašavanja puke doktrine, ona je nastavila da uzdiže Isusa i Njegovu
pravednost.
Neposredno povezano sa
hristocentričnim pristupom, podstaknut mineapoliskim sastancima bila je obnova
adventističkog vaspitnog sistema tokom 1890. i početkom dvadesetog stoljeća.
Godine, nakon 1888. svedoče o
usklađenom nastojanju za obrazovanjem kako laika tako i propovednika, u vezi s
predmetom o opravdanju verom i o potrebi za potpunijim duhovnim hodom sa Isusom.
U proleće 1891. taj obrazovni napor doneo je značajan zaokret kada je predložen
sveobuhvatni dogovor u mjestu Harbor Springs, u državi Mičigen.
Učesnici su sastanak doživeli kao
duhovnu proslavu; Džons je propovedao iz Poslanice Rimljanima, a Elen Vajt je
govorila o neophodnosti ličnog odnosa s Hristom, o potrebi za duhovnom obnovom
među adventističkim vaspitačima i o najznačajnijem položaju hrišćanske poruke u
obrazovanju.
U nastavku ovih predmeta uloga
Biblije u adventističkom obrazovanju dobila je obnovljene naglaske. Neki od
glavnih predmeta za učenje, zapisao je Persi Magan (
Percy Magan ) “bili su izostavljanje
paganskih i neverničkih autora iz programa u našim školama, izostavljanje
dugotrajnih predmeta kao što su bili izučavanje latinskih i grčkih klasika i
zamena tog učenja Biblijom i učenjem istorije u skladu s proročanstvima”. (
RH , 6. avgusta 1901)
Sabor u Harbor Springsu predstavlja
glavni zaokret u istoriji adventističkog obrazovanja. Još jednom je Elen Vajt
zauzela mesto na čelu. Jedno od njenih najvažnijih područja nastojanja
devedesetih godina prošloga veka bilo je “krštenje” adventističkog obrazovnog
sistema.
Što je započelo u Harbor Springsu
uskoro je izraslo u južnom Pacifiku, gde je Elen Vajt provela devet godina. Dok
je služila pisanom i izgovorenom rečju, velik deo svoje energije usmerila je
i na osnivanje Škole Avondejl za hrišćanske radnike (
Avondale School for Christian Workers ) u Južnom Velsu ( New
South Wales ) u Australiji.
Elen Vajt prepoznala je Australiju
kao izvanredno područje u kome može da ostvari svoju viziju o obrazovanju. Ona
je bila dvanaest hiljada milja daleko od uticaja Batl Krik, sa njegovim
tradicionalnim programom, i od iskušenja i grešaka koje je doživela u
adventističkim školama u Americi. Sada je imala mogućnosti da shvati sav značaj
ranijih saveta o boljem obrazovanju. Tako je mogla da piše da iako je ranije
znala da je adventističko obrazovanje trebalo da bude na drukčijim osnovama, “to
je zahtevalo dosta vremena da bi se moglo shvatiti koje promene treba učiniti”.
(6
T
126)
Početkom februara 1894. kada su vođe
Dela u Australiji načinili planove za školu Avondejl, ona je pisala da je “naš
um trebao mnogo više , danju i noću, da bude zaposlen pitanjem naših škola. Kako
njima treba rukovoditi? Kakvo će biti obrazovanje i vaspitanje mladih? Gde će
biti smeštena naša biblijska škola u Australiji?” (
FE
310)
Umesto da bude klasična ili
poluklasična, kao što su bile adventističke škole u Americi, škola Avondejl
savesno je isplanirala da istakne Bibliju, misionarske aktivnosti i duhovnu
stranu života. Ona je razvila program za poučavanje mladih kako da upotrebe
svoje sposobnosti u praktičnom životu. Sledeća posebnost je smeštanje škole na
području izvan grada, na imanju koje je zahvatalo 1500 jutara. Sve u svemu,
obrazovni eksperiment u Avondejlu bio je nešto sasvim drugo od ponuđenog
adventističkog načina vaspitanja u to vreme u Sjedinjenim Državama.
Prema shvatanju Elen Vajt,
australijska škola “trebalo je da bude organizovana prema Gospodnjem
modelu”.( MS
174.1897) Ona je učinila sve što je mogla da se ne ponovi pogrešan uzorak
adventističkog obrazovnog sistema u Americi.”Nijedno ljudsko gledište ne sme da
bude uneseno u nju”, napisala je 1897.”Ni vetrić iz Batl Krika ne sme da dune na
nju. Vidim da moram gledati i napred i pozadi i sa svih strana i ne dozvolim
ničemu da nađe ulaz, od onog što mi je bilo pokazano, što nanosi štetu školama u
Americi.”(20
MR 215)
Ako je Batl Krik, kao prvi početak
adventističkog obrazovanja, doživeo slab, ali naširoko oponašan primer, Elen
Vajt odlučila da Avondejl, kao drugi početak, bude ispravan i čak uticajniji
model.
Prema V.K. Vajtu i drugima,
ugled eksperimenta izvršenog u Avondejlu samo je postupno rastao. U
okrobru 1898. Vilijam je pisao: “Nedavna svedočanstva nam govore da ovo treba da
bude škola za primer”, a da bi to zaista mogla biti, “veoma je važno da
preduzmemo svaki razuman napor da od nje izgradimo savršen i ispravan uzorak… Iz
nedavnih majčinih spisa zapažamo da ima mnogo više opasnosti za uspeh ove škole
nego što to iko od nas može i pretpostaviti.” ( W.C. White to J.N.
Loughborough , 22. oktobra 1898)
Veliki deo spisa Elen Vajt na temu
vaspitanja rezultat je iskustava iz razvoja Avondejla. Tako je Vilijem mogao
krajem 1899. godine da napiše: “Tokom poslednje dve godine, smatram, da je majka
napisala više o vaspitnim načelima, o neophodnosti proučavanja Biblije, o
nephodnosti kombinovanja rada i učenja i o vrednosti rada u polju… nego u svim
ranijim godinama. Smatram da je pisala mnogo šire o tome nego o bilo kojoj
drugoj grani našeg Dela.” ( W.C. White to C.M.
Christiansen , 25. septembra 1899)
Uputstva Elen Vajt o vaspitanju
tokom devedesetih godina rpošlog veka da usmeravaju adventistički obrazovni
sistem u dvadesetom veku. Mnogo od toga materijala objavljeno je u sledećim
knjigama: Posebna svedočanstva o vaspitanju ( Special
Testimonies on Education )(1897), Vaspitanje ( Education ) (1903), i veliki
vaspitni deo u šestom tomu Svedočanstva za crkvu (1900). Kasnije,
delovi njenih saveta o vaspitanju, napisani devedesetih godina pojavili su se u
knjigama: Saveti roditeljima, učiteljima i studentima ( Counsels
to Parents, Teachers and Students ) (1913) i Temelji
hrišćanskog vaspitanja ( Fundamentals of Christian Education
) (1923).
Posle Avondejla naredni potez sestre
Vajt, tokom boravka u Australiji, bio je pokret za osnivanje adventističke
osnovne škole. Do sredine devedesetih godina prošlog veka, adventisti su ulagali
velike napore za organizovanje srednjih škola i koledža. Međutim, uskoro
nastupaju nagle promene i Elen Vajt ih predvodi.
Činjenica da je zakon o obaveznom
opštem obrazovanju u Australiji često zahtevao od roditelja adventista da svoju
decu šalju u škole koje su bile ispod ovih ideala, pokrenula je osnivanje
osnovnih adventističkih škola. Govoreći o australijskoj situaciji 1897. Vajt
je napisala: “U ovoj zemlji roditelji su primorani da svoju decu šalju u školu.
Čak iako nema više od šestoro dece za nastavu, na područjima u kojima imamo
crkvu treba osnovati i školu.”(8 MR
366) Ona će sledećih meseci mnogo pisati o osnovnom obrazovanju.
Takvi vođe reforme, kao što su Edvar
Šaterlend (
Edward Alexander Sutherland ), Persi T. Magan (
Percy T. Magan ) i drugi, primili su ovaj
savet i za Ameriku. Nekoliko narednih godina predstavljaju vreme izvanrednog
razvoja adventističkog osnovnog obrazovanja, kao što se može videti na
priloženoj tabeli.
Rast osnovnih škola od1880. do
1910. godine
Godina broj škola
broj učitelja upisano
učenika
1880.
1
15
1885.
3
5
125
1890.
9
15
350
1895.
18
35
895
1900.
220
250
5000
1905.
417
466
7345
1910.
594
758
13357
Saveti Elen Vajt o srednjem i višem
obrazovanju u Australiji, odmah su izvršili uticaj u Sjedinjenim Državama i u
crkvenim školama u misiji. Pokret je prožeo Crkvu i pokrenuo je da obnovi
nastavni plan u nastojanju da Bibliji i praktičnom učenju da značajnije mesto.
Nekoliko ustanova (uključujući i Batl Krik) prodali su svoja imanja u gradovima
i kupili veća imanja u prirodi, po uzoru na Avondejl.
Sve u svemu, saveti sestre Vajt o
vaspitanju tokom devedesetih mogli su biti još svesrdnije prihvaćeni, još brže i
još šire nego bilo koja druga njena inicijativa. Ovo je svakako jedan od
najvećih doprinosa u Južnom Pacifiku.
Jedno područje saveta Elen Vajt,
koje nije ostvareno jeste njen predlog da se obrati više pažnje evangeliziranju
crnaca na jugu SAD. Marta 1891. godine ona je uputila jedan poziv vođstvu
Generalne konferencije da razmotri jedan prilično specifičan predmet. Kazala je
sledeće: “Greh počiva na nama kao Crkvi zato što nismo uložili veće napore za
spasavanje duša među crncima”. Zatim je predložila: “Da se belci osposobe za rad
s crncima”. (5 W
15.16) Takvi misionari ne treba da dovode samo svoju crnu braću k Isusu
nego da ih i obrazuju da preuzmu još odgovornija mesta u društvu i postanu
misionari svojoj rasi. Neki od njenih saveta bili su primereni svom vremenu. Na
primer, ona je zastupala ideju da dve rase i njihovo verništvo treba da budu
ravnopravni u istoj mesnoj crkvi ( SW
15).
Takođe je štampan njen savet u
traktatu od 16 stranica, koji je pao na gluve uši. Tako nešto je samo po sebi
razumljivo, s obzirom na činjenicu da je trebalo da ga prihvate beli Severnjaci
i da su odnosi među rasama na Jugu bili složeni i teški.
Osoba od koje se to najmanje
očekivalo prihvatila je rizik i odazvala se pozivu Elen G. Vajt, koji izgleda
kao da niko nije čuo, za rad među crncima – to je bio, njen sin Džems Edson Vajt
koji joj je pričinjavao mnoge teškoće.
Džems Edson je malo postigao za 44
godine soga života. Svoj način života počeće
da
menja početkom avgusta 1893. godine, kada je
objavio svoje potpuno predanje Hristu. Za kratko vreme on nije samo
ostavio, kako je napisao, “zabave i uživanja koje su ispunjavale moj život”.
(
J.E. White to E. G. White , 10. avgust 1893), nego je
shvatio savet svoje majke o evangeliziranju i obrazovanju crnaca kao zanemarenog
područja u glavnoj upravi Crkve. To je donelo jedno od najvećih istinskih
životnih iskustava u adventističkoj istoriji. Džems Edson i još jedan mladić,
koji je nedavno prihvatio adventizam, izgradili su misionarski brodić ( The
Morning Star –
Jutarnja zvezda), koji je imao prostor za život, sobe za bogosluženja i
poučavanje i štampariju. Njihov je plan bio da pokrenu adventističku misiju među
zanemarenim crncima u srcu američkog Juga. Počeli su u Vikburgu (
Vicksburg ), u državi Misisipi (
Mississippi ).
Tokom 1896. Džems Edson i njegove
kolege organizovali su Južno misionarsko društvo. To društvo postalo je glavna
poluga adventizma za osnivanje crkava i škola za crnce sa Juga do redovnih
adventističkih konferencija koje su preuzele tu funkciju.
Povratak u Sjedinjene Američke
Države i poziv na reorganizaciju Crkve
Sredinom 1900. godine Elen Vajt
postaje sve više uverena da je njena dužnost da se vrati u Sjedinjene Države da
pomogne u različitim okolnostima u Crkvi koje su već postale kritične. Po
prvobitnoj zamisli, trebalo je da se na dve godine vrati u Severnu Ameriku, a
onda opet da se uputi u Australiju, ali iz različitih razloga odlučila je da
ostatak života provede u svojoj domovini. Poslednje godine života provodila je u
prirodi u Severnoj Kaliforniji, u mestu koje je prozvala Elmsheven (
Elmshaven ).
Jedan od njezinih najvažnijih
doprinosa Crkvi, posle njenog povratka iz Australije bio je poziv na
reorganizaciju adventisstičke organizacione strukture. Od 1901. Crkva je
“tavorila” u pogledu reorganizacije u razdoblju od gotovo petanest godina, ali
ništa značajnije nije se promenilo osim što je bilo mnogo diskusija o tom
predmetu. U međuvremenu, adventistička geografska i institucionalna
rasprostranjenost otišla je dalje od delotvornosti postojećih kapaciteta
organizacijske strukture iz 1863. godine sa svojim osloncem na nekoliko osoba u
upravi u Batl Kriku. U aprilu 1901. u Crkvi se osećala velika potreba za akcijom
umesto jalovih razgovora o tom predmetu.
Zbog takvog stanja grupa vođa
sastala se u biblioteci koledža u Batl Kriku 1. aprila. Ta sednica Generalne
konferencije 1901. godine počela je narednog dana sa ciljem da pripremi put za
prvi sastanak na kojem bi od Elen Vajt čuli mišljenje o tom važnom predmetu sa
kojim se Crkva suočava. Kada je izneo nekoliko zapažanja,
A. G. Daniels (predsedavajući na tom
sastanku) okrenuo se prema Elen Vajt i pozvao je da govori. Ona je smatrala da
njene sklonosti i očekivanja ne treba da vode ovaj sastanak. Međutim, kad su se
vođe usaglasile očekujući da čuju njeno mišljenje u vezi s ovim pitanjem, pre
nego što iznesu svoja mišljenja, ona se s tim složila, i tako održala je jedan
od svojih najznačajnijih govora u svojoj dugoj službi.
Elen Vajt je određeno ukazala na
slabosti u postojećoj organizacijskoj strukturi i kazala prisutnima da “Bog
poziva na promenu”. Ta promena nije trebalo da bude beznačajna. Naprotiv,
“postoji potreba za postavljanjem temelja drukčijeg od onog u prošlosti”. Bez
neuobičajenih reči pozvala je da se uvede “nova krv” i “nova organizacija”.
(
MS
43a, 1901)
Prvoga dana na toj sednici Generalne
konferencije Elen Vajt je ponovila poziv za reorganizaciju. Poziv je pao na
plodno tlo. Daniels je predložio da se na toj sednici ostave po strani redovna
poslovna pitanja i da se napravi reorganizacija glavnog predmeta s agende.
Rezultat je bio velika strukturalna reorganizacija koja je ikada načinjena u
našoj Crkvi.
Neophodno je zapaziti da je uloga
Elen Vajt u reorganizaciji bila uloga katalizatora i ličnosti koja je iznela
osnovne principe. Crkvene vođe sami su razvili postojeću strukturu.
Prva briga Elen Vajt bila je da
izgradi organizaciju koja će biti delotvorna u izvršavanju osnovnog zadatka
Crkve. Delotvornost je za nju bila važan element, pre nego ikakva posebna
struktura. Iz njene perspektive, struktura nije bila sama sebi svrha. Zapravo,
ona je bila sredstvo za ispunjenje općteg svetskog adventističkog poslanja. Kao
takav, njen savet da se izvrši reorganizacija dobio je načelnu podršku, da
organizacijske strukture treba da budu promenjene ili prilagođene i gde god to
uslovi dopuštaju, takva promena treba da bude sprovedena.
Sukob u Battle Creeku i ponovno
uspostavljanje medicinskog programa
Nisu svi prihvatili poziv na
reorganiziranje crkvene administracije. Jedan od njih bio je uticajan vođa
crkvenog medicinskog dela – dr Džon Harvej Kelog. Ta grana crkvenog medicinskog
dela pre 1901. godine bila je nezavisna i velika. Zapravo, ona je zapošljavala
25 posto zaposlenih više nego sve ostale grane adventističkog dela zajedno.
Kada je Elen Vajt pozvala na
organizacijsko povezivanje medicinskog programa sa sveukupnom strukturom Crkve,
u svom obraćanju od 1. marta, ona je pokrenula prvu kariku događaja koja će
izgleda pokrenuti Keloga da prekine svoju vezu sa adventizmom. U tom procesu, on
će za sebe uzeti veći deo crkvenog vlasništva s medicinskog programa.
Ovaj rascep naveo je sestru Vajt da
povuče dva sledeća poteza: prvo odlučila je da pokrene uvođenje nove generacije
u medicinskim ustanovama. Drugo, to će je voditi u drugi krug izazova u vezi s
njenom ulogom i autoritetom. Ovi izazovi podstakli su je da odredi važne vidove
svoje službe, tako da svi mogu videti i u jasnijem svetlu vrednovati njen
rad.
Godine 1902. do 1907. odlikuju se
pojačanom borbom između crkvenih medicinskih vođa i vođstva Generalne
konferencije. Tako je Kelog ušao u borbu s A.G. Danielsom (predsednikom
Generalne konferencije) i V. V. Preskotom ( W.W. Prescot )
(potpredsednikom Generalne konferencije). U početku Elen Vajt je zauzela
neutralan stav, koji joj je omogućavao da govori obema stranama. Međutim,
događaji 1903. do 1904. prinudili su je da zauzme stav suprotan stavu dr Kelogu,
koji je konačno napustio crkvu u Batl Kriku u novembru 1907. godine. Međutim taj
lekar nije želio sam da napusti crkvu. S
njim je crkvu napustila i nekolicina vodećih lekara i dva vodeća propovednika –
A. T. Džons ( A.T. Jones ) i
E. J. Vagoner ( E. J. Waggoner ),
ljudi koji su pomogli Elen Vajt da pred vernicima u Mineapolisu, na zasjedanju
Generalne konferencije 1888. godine, uzdigne Isusa.
Osim odlaska vodećih ličnosti,
izgubljena je i najveća crkvena medicinska ustanova (veliki i dobro poznati
sanatorijum u Batl Kriku) i jedina medicinska škola (
American Medical Missionary College ). Tako, je početkom novog
stoleća Crkva bila suočena s potrebom da se pokrene nov medicinski program.
U toj aktivnosti Elen Vajt je imala
vodeću ulogu. Prvi korak ogledao se u kupovini tri ustanove u južnoj Kaliforniji
– Sanatorijum u Rajskoj dolini ( Paradise Valley
Sanitarium ) (1904); Glendejl sanatorijum
(
Glendale Sanitarium ) (1905) i Loma Linda
Sanatorijum ( Loma Linda Sanitarium )
(1905). Ona je prednjačila u traženju tih poseda i prikupljanju novca za tu
svrhu. Neki iz crkvenog vođstva nisu podržavali njen polet, smatrajući da je to
rizično, ali ona je izjavila da joj je to “bilo pokazano” i da je to Božja
volja. Ona je nastojala i u veri tražila posede u nižem, južnom delu
Kalifornije, u koji su i najpromišljeniji mislili da se ne isplati ulagati.
Vreme je proverilo vrednost njene vizije i njenog rizičnog poteza. Te ustanove,
danas napredne bolnice, bile su temelj za ponovno uzdizanje adventističkog
zdravstvenog sistema.
Od posebnog značaja među medicinskim
ustanovama u južnom delu Kalifornije bilo je imanje Loma Linda. Početkom 1905.
Elen Vajt je pisala, da tamo treba da se osposobljavaju lekari. Međutim, mnoge
crkvene vođe mislile su da će to zahtevati više novca nego što će oni moći dati.
Za osnivanje nove medicinske škole bila su to teška vremena. Tokom te značajne
dcenije Američko medicinsko društvo uspostavilo je standarde koji su neumoljivo
gurali više od polovine medicinskih škola u Sjedinjenim Državama da ugase svoje
delovanje. Neki su smatrali da bi se ideja o medicinskom obrazovanju, prema Elen
Vajt, mogla ostvariti kroz programe biblijskih škola, u kojima bi polaznici
mogli da steknu znanje za obavljanje osnovnih medicinskih tretmana. Drugi su
bili mišljenja da pod pojmom “medicinska škola” ona misli na potpuno opremljenu
ustanovu u kojoj se takođe poučava iz
Biblije.
Da bi se učinilo jasno ono što
je
Vajt podrazumevala pod medicinskim obrazovanjem u Loma Lindi, grupa
adventističkih vođa neposredno joj se obratila jednim pismom.
Ona je odgovorila da “medicinska
škola u Loma Lindi treba da bude na najvišem nivou”. Mladi ljudi iz naše Crkve,
nastavila je, trebaju da imaju mogućnost “medicinskog obrazovanja koje će ih
osposobiti da prođu ispite određene zakonom za sve, što obavljaju kvalifikovani
lekari”. “Treba da osiguramo sve što je potrebno, da bi ovi mladi bili
osposobljeni, da ne moraju ići u medicinske škole kojima upravljaju oni koji ne
dele našu veru.” ( CT
480.481)
Elen Vajt nije ostavila nikakvu
nedoumicu da li Crkva treba da osnuje potpuno opremljenu medicinsku školu uprkos
očiglednim i nepremostivim preprekama s kojima su se suočavali. Danas je ta
škola deo univerziteta Loma Linda.
Još nešto treba napomenuti pre nego
što krenemo dalje od saveta Elen Vajt o medicinskom obrazovanju. Njen savet za
razvoj
priznate medicinske škole potpuno je prihvaćen, ali su takođe postavljene
smernice za adventističke srednje škole i koledže koje su postale temelj
obrazovanja i zamenile biblijske škole i koledže koji su pružali ograničeno
obrazovanje. Kada je napisala da adventističkoj omladini “treba osigurati u
našim unijsko-konferencijskim školama sve što je potrebno za osposobljavanje za
upis na medicinski koledž” ( CT
479), ona je postavila temelj razvoju priznate srednje škole i ostalih
koledža koji će osposobiti mlade ljude za još veće i obrazovno značajnije
potrebe sveta u dvadesetom veku.
Stav prema neispravnom shvatanju
nadahnuća
Neprijatnosti koje je izazvao slučaj
nisu samo uslovile obnavljanje medicinskog dela osnovanog u Kaliforniji, već su
uzdrmale i gnezdo kriticizma usmerenog protiv Elen Vajt i njenog rada. Taj lekar
bio je zadovoljan samoo dok su svedočanstva i spisi Elen Vajt podupirali njegovu
poziciju. Ali, kad mu se u ime crkve usprotivila on je istupio protiv svih
vrednosti njenog rada. U tom nastojanju da omalovaži Elen Vajt, taj lekar imao
je uz sebe uticajnog propovednika A.T. Džonsa.
Početkom aprila 1906. ispitivanje je
postalo ozbiljno za Elen Vajt, zbog cirkularnog pisma koje je bilo ovako
naslovljeno: “Onima koji su zbunjeni svedočanstvima koja se odnose na
medicinsko-misionarsko delo.”Zamolila je vođe da se izjasne o svojoj
“zbunjenosti” u vezi sa njenom ulogom. Nadala se da će joj oni pisati o svojoj
zabrinutosti, kako bi mogla odgovoriti na njihova pitanja (
letter 120, 1906).
Mnoga od njihovih pitanja imala su
korijen u neodgovarajućem shvatanju nadahnuća. Na primer, neki su smatrali da je
nadahnuće verbalno ili čak mehaničko i da Sveti Duh diktira poruku reč po reč.
Doktor Dejvid Polson (
David Paulson ), utemeljitelj Hinsdejl
sanitariuma pored Čikaga, imao je brojne pogrešne predstave o njenom nadahnuću.
“Došao sam do zaključka i čvrsto verujem”, pisao je on Elen Vajt 19. aprila: “da
je svaka reč koju si ikada izgovorila u
javnosti ili privatno, da je svako pismo koje si napisala pod bilo
kojim i u svim okolnostima, bilo nadahnuto kao i
Deset zapovesti. To je moj čvrst stav protiv bezbrojnih primedbi koje su o ovom
pitanju imali mnogi na istaknutim funkcijama.” ( D. Paulson to E. G.
White
, 19. aprila 1906)
“Moj brate,” napisala mu je u
odgovoru, “trebalo je da pažljivo proučiš moje spise i nikada ne bi našao da sam
igde davala takve izjave, niti ćeš tako nešto naći kod naših pionira, koji
nikada nisu davali takve izjave.” Zatim mu je objasnila da su u inspiraciji
vidljiva oba elementa: božanski i ljudski i da je svedočanstvo Svetog Duha:
“Preneto ljudskim nesavršenim jezičkim izrazom.” (1
SM
24.26)
Ostali, uključujući A.T. Džonsa,
smatrali su, da ako je ona prorok, onda su njene reči nepogrešive u smislu i da
je njoj nemoguće da učini činjeničnu grešku. Još jednom je morala da odbije
takvu izjavu.
Džons je, takođe, mislio da nije
bilo potrebno preispitivati istorijski ili literarni kontekst nadahnutog
odlomka. Tako je on često izokretao smisao njenih spisa, uzveši nekoliko tvrdnji
ovde, nekoliko onde, da bi prikazao da je Elen Vajt u suprotnosti sama sa sobom. Kao što se i
moglo očekivati, ona je morala da se odupre takvom neodgovornom ponašanju.
Jedno od Džonsovih omiljenih pitanja
upućenih Elen Vajt koje je on izvadio iz konteksta bila je i tvrdnja 1904. u
kojoj ona kaže: “Ja sebe ne proglašavam proročicom.” (1
SM
32n) Za Džonsa ovo je bio konačni nepobitni dokaz da ona ne govori
u ime Božje. “Šta je ona mislila nego ono što jerekla”, rekao je
on svojim slušaocima, “trebalo bi da je pitate. Ali ono što je kazala, dovoljno je jasno. Kazala je ‘ja
nisam prorok’. Ja to verujem.” ( Some
History 62)
Odgovorila je Džonsu da, kada je
dala takvu izjavu nije istakla da ima, “titulu proroka ili proročice”. (1
SM
35) Ona to nije učinila iz dva razloga. Prvi je bio u njenoj
odgovornosti u vođenju Crkve, koje je bila mnogo veća od onoga što su mnogi
shvatili da bi trebalo da bude posao proroka; to je čak obuhvatalo i delovanje
proroka. Drugo, mnogi u devetnaestom stoleću, koji su drsko izjavili da su
proroci, navukli su sramotu na Crkvu. Elen Vajt nikada nije sumnjala u božansku
punomoć koju je imala, ali je za svoju ulogu radije upotrebljavala izraz “Gospodnji vesnik”, a ne prorok, iako se
nije suprotstavljala onima koji su je nazivali proročicom. (1
SM
32)
Nažalost, njeni dokazi nisu uticali
na Džonsovu doslovnu upotrebu jezika. Uvek iznova Elen Vajt je u svojoj službi
upozoravala svoje čitaoce da poštuju kontekst i smisao koji postoje u njenim
delima, ali opet je njen savet pao na gluve uši.
Namera Elen Vajt da objasni prirodu
svoga dela u zbrci Kelogove pobune dala je dvojake rezultate. Neki, kao doktor
Polson, prepoznali su nedostatke u svome shvatanju nadahnuća, potvrdili su svoje
poverenje u dar proroštva i obnovili svoju veru u adventizam; ali drugi, kao
Džons, ostali su uporni svom nerazumevanju i tvrdokornom odbacivanju. Takvi
događaji ponavljali su se više puta među onima koji su bili tvrdi prilikom
čitanja spisa Elen Vajt, legalistički tumačeći reči umesto da pokušaju da shvate
izvornu poruku, duh i nameru.
Ispravno razumevanje uloge proroka i
prirode nadahnuća ima izuzetan značaj. Pozitivna strana sukoba s Kelogom ogleda
se u prilici koju je dobila Elen Vajt da potpunije prikaže Crkvi prirodu
nadahnuća i svoje delo. Neka od njenih objašnjenja na tu temu nalaze se u knjizi
Svedočanstva, knjiga 1. str. 24-58.
Sledeća izuzetna rasprava Elen Vajt
o prirodi njenog dela nalazi se u Svedočanstvima za crkvu, knjiga 5. str.
654-691.
Svakako, taj izbor proizašao je iz
pitanja povezanih s njenom ulogom u vreme zasedanja Generalne konferencije 1888.
godine u Mineapolisu, umesto pitanja povezanih s Kelogovom krizom. Tu nalazimo
dragocene podatke.
Svako ko želi da shvati delo Elen
Vajt trebalo bi da čita prvi tom Odabranih svedočanstava i peti tom Svedočanstava.
Šta iz svega ovoga možemo naučiti?
Vrlo važnu pouku - Bog može da učini da se iz neprijatnih događaja razvije
dobro. Da budemo još precizniji - iako Elen Vajt nije imala običaj da se brani,
ona je to činila s vremena na vreme. Zbog takvog pristupa, neke njene
najznačajnije poruke o nadahnuću i prirodi njenog dela naišle su na teškoće s
“određenom braćom” u razdoblju 1888. godine i tokom krize koju je izazvao Kelog.
Naredni predmet koji je vezan za
slučaj Kelog bio je odnos Vilijama Vajta prema svojoj majci. Neki postavljaju
pitanje o ulozi koju je imao u njenom spisateljskom radu.
Urednički suradnici Ellen White i
uloga W.C. Whitea
Pitanja o saradnicima Elen Vajt u
uredničkom poslu nisu bila nova na početku 1900. godine, a koja su obuhvatala i
značajna pitanja koja su se pojavila u to vreme, a odnosila su se na ulogu
njenog sina. Osnovna je činjenica da je Elen Vajt prihvatala pomoć urednika
gotovo od samog početka svog spisateljskog poslanja. Zbog nedostatka opšteg
obrazovanja i njeni zdravstveni problemi tokom prve polovine njenog života,
zahtevali su od nje da u pripremi svog velikog literarnog stvaralaštva potraži
pomoć urednika.
Njen suprug bio je njen prvi
literarni saradnik. “Dok je moj suprug bio živ”, objasnila je, “delovao je kao
pomoćnik i savetnik u odašiljanju poruka koje su mi bile date… Uputstva koja su
mi bila data u viđenju verno sam zapisala kad sam imala vremena i snage za rad.
Posle toga smo zajedno pregledali sadržaj; moj suprug bi ispravio gramatičke
greške i izbacio nepotrebna ponavljanja. Tada bi to bilo umnoženo za osobe
kojima je bilo upućeno ili za štampara.” (1 SM
50)
Kako je vreme prolazilo, literarno
stvaralaštvo Elen Vajt se širilo, a potreba za razmenom tog materijala
uvećavala, priprema za objavljivanje postala je veća nego što su Džems i ona
mogli da je ostvare u zajedničkoj saradnji. U želji da prevaziđu takvo stanje
uzeli su u službu osobe za dodatnu pomoć u uredničkom poslu oko umnožavanja
različitih rukopisa. Takva pojava nije bila ništa novo kod onih koji su objavili
da su proroci. Konačno, to su činili Jeremija i njegov pisar Varuh (Jeremija
45,1.2), Petar i njegov pisar Silvan (1. Petrova 5,12).
Prelomna tačka u karijeri Elen Vajt
nastala je smrću njenog supruga 1881. godine. Osim što je
ponekad bio urednik, Džems je bio i njena veza sa izdavačima. Tako joj je
gubitak muža naneo teške udarce na nekoliko područja.
Tokom vremena njen sin Viliam Vajt
polako će preuzeti ulogu svoga oca Džemsa kao njen glavni savetnik. O toj
promeni Elen je pisala: “Posle smrti moga supruga, bilo mi je rečeno da je
Gospod pozvao Viliama Vajta da izvrši poseban posao u vezi s mojim spisima.
Gospod je obećao da će mu dati od svoga Duha i milosti, i duh mudrosti i duh
zdravog rasuđivanja. To će ga osposobiti da bude mudar savetnik. Gospod je
unapred video da moj sin neće biti nagao u svojim postupcima nego će promišljeno
povlačiti poteze; on neće preokrenuti Božju istinu u laž radi dobiti. Iz tih
razloga Gospod ga je pozvao za mog pomoćnika.” ( letter
328, 1906)
Počevši na zapažen način 1882.
godine Viliam Vajt je preuzeo deo dužnosti u spisateljskoj službi Elene Vajt
koje je obavljao njegov otac. Ali, na prelazu stoleća on je u celosti preuzeo
ulogu svoga oca. Tokom tog vremena Viliam je postao saradnik svoje majke s punim
radnim vremenom i glavna karika u širem kontaktiranju s Crkvom.
Promena u njegovoj ulozi nastaje
zbog godina starosti Elen Vajt (1900. ona je ušla u 73. godinu svoga života) i
njenog osećanja i želje da pošalje u štampu što više dela pre svoje smrti.
Uložen je ogroman napor u štampanje knjiga, i on karakteriše njene posljednje
godine života (od 1900. do 1915). Takođe, tokom tog razdoblja njena kancelarija
nastavlja da šalje brojne članke za razne adventističke časopise. Adventistički
urednici očekivali su takvu uslugu. Tako je gotovo svaki broj
Review and Heralda
i
Signes of the Timesa
objavljivao članke Elen od
početka 1890. godine pa sve do njene smrti. Ovo su bila samo dva od mnogih
adventističkih časopisa. Osim ogromne izdavačke delatnosti, Elen Vajt, je u
svojim kasnijim godinama nastavila obimnu razmenu pisama s crkvenim vođama i
pojedinim vernicima.
Kako je sve to mogla da postigne?
Sada nastupaju saradnici? Neki su pisaćom mašinom prepisivali njene rukopise,
dok su drugi prikupljali njene ranije pisane materijale da bi ih objavili kao
članke ili knjige. Tokom tih godina njena kancelarija bila je neprekidno vrlo
aktivna.
Jedan od najvažnijih saradnika
sestre Vajt bio je Marian Dejvis ( Marian Davis ),
zaposlen od 1879. do 1904. godine. On je mnogo učinio na prikupljanju i
uređivanju materijala za knjige kao što su: The
Spirit of Prophesy (vol.
4) (Duh proroštva),
The Great Controversy
(Velika
borba),
Patriarch and Prophets
(Patrijarsi i proroci),
Steps to Christ
(Put
Kristu),
The Desire of Ages
(Čežnja
vekova),
Christ’s Object Lessons
(Hristove
očigledne pouke), Education (Vaspitanje),
The Ministry of Healing
(Služba isceljenja), i druge.
Marian Dejvis i drugi saradnici Elen
Vajt imali su pristup obimnoj pisanoj arhivi objavljenih i neobjavljenih
materijala. Iz te arhive oni su pravili izbor materijala pod budnim okom sestre
Vajt sve do izlaska članaka ili knjiga. Kao što je Viliam primetio, pomoćnici su
imali odobrenje da odaberu materijale, da ih gramatički isprave, pa čak i da ih
preurede, “ali”, odmah dodaje, “nijedan od majčinih saradnika nije imao
odobrenje da nešto doda rukopisima, unoseći neke svoje nove misli”. (
W.C. White to G. A. Irwin , 7. maj 1900)
Tako su misli pripadale Elen Vajt,
iako su možda bile uređene od strane njenih pomoćnika. Kako se to može znati?
Elen Vajt nije omogućila da bude drukčije. To je naglasila svojoj sestri 1902.
godine: “Ja sve što je prepisano ponovno čitam, da bih videla da li je sve onako
kako treba da bude. Pročitam celu knjigu pripremljenu za štampu, pre nego što
bude poslana štamparu.” (3 SM
90)
Osim što je radila sa svojim
pomoćnicima u planiranju svojih različitih knjiga, dajući im konačni izgled
posle kompilacije iz osnovnog materijala, Elen Vajt je takođe često pisala
dodatke da bi povezala misli i još preuredila materijal pre nego što bi ga
poslala u štampariju.
Kao što je ranije spomenuto, Viliam
Vajt se sve više približavao samom središtu majčinog dela kako je ona ušla u
svoje kasne 70-te i 80-te godine života. On nije samo imao nadzor nad izdavačkom
delatnošću njenih saradnika, već je postupno postao posrednik između nje i vođa
Crkve, kada su tražili savjet od svog proroka koji je bio već u godinama.
Elen Vajt doživjela je 87. godinu.
Njene poslednje godine uslovile su njen usporen rad. Posljednji put bila je
prisutna na zasedanju Generalne konferencije u Vašingtonu D.C. 1909. godine.
Posle tih sastanaka posetila je svoje rodno mesto Portland u državi Mein, gde je
započela svoju proročku službu pre gotovo 65 godina. Bilo je to njeno poslednje
putovanje u istočni deo Sjedinjenih Država. Iako u dubokoj starosti govorila je
72 puta na 27 različitih mesta, za vreme petomesečnog putovanja. Shvatajući da
je na kraju svog životnog puta, nakon što se vratila u Elmsheven, Elen Vajt je
usmerila svoje poslednje snage i svoje saradnike na intenzivnije štampanje
knjiga.
Krajem 1909. videla je izdanje
devete i poslednje knjige iz niza Svedočanstva za crkvu, 1911. videla je
izdanje knjige Dela apostolska, i pregledano izdanje Velike
borbe. Knjiga Saveti roditeljima i učiteljima izašla
je iz štampe 1913. godine a takođe i knjiga Evanđeoski radnici i konačna verzija knjige Life Sketches of Ellen
G. White . Svoje poslednje mesece
aktivnosti provela je u pregledanju prikupljenog materijala za knjigu Proroci
i carevi, poslednja od pet iz niza Velika borba. Serija sadrži biblijske
događaje od Luciferovog pada na Nebu do Drugog Hristovog dolaska.
Većina knjiga koje su izašle tokom
poslednjih godina njenog života, kao što se moglo očekivati, bile su uglavnom
kompilacije iz njenih ranijih spisa. Sadržaj i format načinjeni su u saradnji s
njom i po njenom ličnom odobrenju.
Ujutro, 13. februara 1915. godine
Elen Vajt se, dok je ulazila u svoju radnu sobu u Elmshavenu, spotakla i pala.
Na snimanju utvrđen je prelom levog kuka. Poslednjih pet meseci svog života
provela je u krevetu i u invalidskim kolicima. Dana 10. jula 1915. godine otišla
je na počinak. “Bilo je to kao da je svetiljka dogorela, tako tiho”, pisao je
njen sin. (
W.C. White to D. Lacey , 20. jula 1915)
Iako oslabljenog tela, njena vera
ostala je čvrsta do kraja. “Znam u koga sam verovala”, kazala je nekoliko dana
pre svoje smrti.
Dana 24. jula sahranjena je pored
svoga supruga na groblju Oak Hil ( Oak Hill ) u
Batl Kriku u državi Mičigen. Tako zajedno čekaju vaskrsenje o Drugom Isusovom
dolasku – ispunjenje verovanja kome su oboje posvetili svoj život.
Graybill, Ronald D. E. G.
White and Chruch Race Relations. Washington, D.C.: Review and Herald ,
1970. Bavi se pristupom Elen Vajt odnosima u svom
istorijskom kontekstu.
–. Mission
to Black America. Montain View, Calif.: Pacific Press ,
1971. Otvoreno raspravlja o radu među crncima na Jugu.
Knight, George R. Angry
Saints: Tensions and Possibilities in the Adventist Struggle Over Righteousness
by Faith. Washington, D.C: Review and Herald , 1989. Prikazuje istoriju
zasedanja Generalne konferencije 1888. i ulogu Elen Vajt na tom zasedanju.
–. Anticipating the Advent, pp .
71-106. Pregled istorije Adventističke crkve između 1888. i 1915. godine.
–. Myth in
Adventism: An Interpretive Study of Ellen White, Education, and Related
Issues. Washington, D. C.: Revievw and Herald , 1985. Prvo poglavlje iznosi
principe za interpretaciju spisa Elen Vajt. Knjiga razmatra ove principe u vezi
sa različitim predmetima.
Moon, Jerry Allen. W. C.
White and Ellen G. White: The Relationship Betveen the Prophet and Her Son.
Berrien Springs, Mich.: Andrews University Press , 1993. Najbolje delo o
Vilijamu Vajtu i njegovom doprinosu delu Elen Vajt.
Oliver, Barry David. SDA
Organizational Structure: Past, Present, and Future. Berrien Springs, Mich.:
Andrews University Press , 1989. Obuhvata razdoblje od
1901 – 1903. godine, reorganizaciju Crkve i ulogu Elen Vajt u tom procesu.
Olson, A. V. Thirteen
Crisis Years: 1888 – 1901. Washington, D.C.: Review and Herald ,
1981. Korisna građa o Hrišćanskoj adventističkoj crkvi tokom važnog razdoblja u
njenoj istoriji i ulozi Elen Vajt u vođenju Crkve kroz ove teške godine. Odlomak obuhvata nekoliko propovedi koje je
održala Elen Vajt u Mineapolisu na zasedanju Generalne konferencije.
Robinson, Dores Eugene. The
Story of Our Health Message, pp . 312-431. Bavi se Kelogovim
rascepom i ulogom Elen Vajt u obnavljanju adventističkog
medicinskog programa.
White, Arthur. Ellen G.
White, vol. 3, pp . 385-496; vols. 4-6.
Obuhvata život Elen Vajt od 1888. do 1915.
White, Ellen G. Life
Sketches, pp . 309-480. Autobiografski prikaz Elen Vajt u razdoblju
od 1888. do 1915. godine.
–. Selected
Messages, Washington, D.C.: Review and Herald, 1958, 1980, book 1, pp.
15-58; book 3, pp . 28-124. Korisna rasprava
Elen Vajt o shvatanju nadahnuća njenih dela i njenom upošljavanju literarnih
pomoćnika.