| < 4. Poglavlje | Sadržaj | 6. Poglavlje > |
Božji Sin je postao čovek
kako bi ljudima omogućio da postanu Božji sinovi. Ne znamo kako bi se stvari odvijale da
se ljudska vrsta nije pobunila protiv Boga. Možda bi svaki čovek već od samog
rođenja bio u Hristu i sudelovao bi u
životu Božjeg Sina. Možda bi se Bios,
prirodni život, odmah uključio u Zoe,
u nestvoreni život. To su, međutim, samo nagađanja. Zanima nas kako sada stvari
stoje.
A one stoje ovako: dve vrste
života nisu sada samo različite (one su takve oduvek bile), već su, zapravo,
suprotne. Prirodni život u nama jeste samoljublje, nešto što želimo maziti i
obožavati, teži iskorišćavanju drugih života, ali ne samo to. Taj život naročito
voli da bude ostavljen na miru, da ga ne uznemirava ništa što bi izgledalo
bolje, jače ili veće od njega, ništa što bi moglo umanjiti njegov značaj. Boji
se svetla i svežine duhovnog sveta, isto kao što se ljudi, navikli na
prljavštinu, boje kupanja. On je u nekom smislu u pravu, zna da bi stradala
njegova samoljubivost i samovolja čim bi došao pod uticaj duhovnog života, pa je
spreman boriti se zubima i noktima da to izbegne. Jeste li ikad kao dete,
pomislili kako bi izgledalo kad bi oživele vaše igračke? Pretpostavimo da ste ih
zaista mogli oživeti. Zamislite da se olovni vojnik pretvori u pravog, malog
čoveka. Olovo bi se moralo pretvoriti u meso. Pretpostavimo da se to ne bi
svidelo olovnom vojniku. Njega ne zanima meso, on jedino vidi da se olovo
pokvrilo i sve će preduzeti da vas u tome spreči, jer ni po koju cenu ne želi da
postane čovek.
Ne znamo šta biste napravili
s olovnim vojnikom. Ali pogledajmo šta je Bog učinio s nama. Druga Osoba u Bogu,
Sin, postao je kao čovek, rodio se u ovom svetu kao pravi čovek, određene
visine, težine, sasvim određene boje kose i govorio je određenim jezikom. Večno
Biće, kome je sve poznato i koje je stvorilo čitav svemir, ne samo da je postalo
čovek, već (pre toga) dete, a još ranije, zametak u telu žene. Ako želite da
zamislite šta to znači, zapitajte se da li biste želeli da postanete puž ili
rak?
Ishod je bio čovek koji je
predstavljao ono, što su svi ljudi trebali biti, čovek u kome je stvoreni život,
dobijen od majke, dopustio da bude potpuno i savršeno preobražen u rođeni život. Ljudsko, prirodno
stvorenje u njemu, u potpunosti je bilo preuzeto od božanskog Sina. Na jednom je primeru čovečanstvo ušlo u Hristov
život. Budući da se sva teškoća sastoji u tome što se prirodni život mora, u
određenom smislu ubiti, on je izabrao
zemaljsku karijeru koja je uključivala ubijanje njegovih ljudskih želja na
svakom koraku, a to je bilo siromaštvo, nerazumevanje od vlastite porodice,
izdaja od najbližeg prijatelja, poruga i zlostavljanje od vojnika i na kraju
smrt mučenjem. Nakon što je ovako ubijen, a ubijeno je bilo u određenom smislu
svaki dan, ljudsko stvorenje u njemu, a zato jer je bilo sjedinjeno s božanskim
Sinom, ponovo je oživelo. U Hristu je ponovo vaskrsao Čovek, a ne samo Bog. U
tome je glavna tačka. Po prvi put smo videli stvarnog čoveka. Olovni čovek,
učinjen od olova kao i svi ostali, oživeo je u punini i
sjaju.
Naše upoređenje s olovnim
vojnikom ovde postaje nedovoljna. Kad bi, kojim slučajem, jedan od pravih
olovnih vojnika oživeo, to ne bi uticalo na druge. Svaki od njih živi za sebe.
Ali ljudska bića nisu takva. Ljudi izgledaju odvojeni jedni od drugih zato jer
ih vidimo kako se odvojeno kreću. Međutim, mi smo stvoreni tako da možemo videti
samo sadašnji trenutak. Kad bismo mogli bolje sagledati prošlost, sve bi
izgledalo drukčije. Jednom je svaki čovek bio deo svoje majke i oca, a još
ranije deo svojih dedova i baka. Kad bismo mogli videti čovečanstvo
rasprostranjeno u vremenu onako kako ga Bog vidi, ono ne bi izgledalo kao
mnoštvo pojedinaca, razbacanih naokolo. Izgledalo bi kao nešto što raste, kao
vrlo složeno stablo. Tada bi svakog pojedinca videli povezanog sa svima ostalim.
I ne samo to. U stvarnosti, pojedinci nisu odvojeni od Boga više nego što su
međusobno odvojeni. Svaki muškarac, žena i dete u ovom trenutku dišu i osećaju
zato što ih Bog, da tako kažemo, pokreće.
Prema tome, kad je Hristos
postao čovek, to nije isto kao kad bismo mi postali olovni vojnici. To je kao da
nešto što stalno utiče u ljudsku vrstu, počne na nju da utiče na sasvim nov
način. Učinak toga širi se čitavim čovečanstvom, na ljude koji su živeli pre i
posle Hrista, kao i na one koji za njega nikada nisu čuli. Kao kad u čašu vode
stavimo neke hemikalije koje će joj dati drugu boju ili ukus. Razume se, nijedno
ovo upoređenje nije savršeno. U krajnjoj liniji, kad je reč o Bogu, jasno je da
ono što on čini, mora biti različito od svega ostalog. Ne možemo ni očekivati da
bude drukčije.
Šta je, dakle, novo on doneo svetu? Evo šta: obavio je posao kojim se postaje Božji sin, to je preobraćenje od stvorenih bića u rođena, prelazak od privremenog, biološkog života u vanvremenski duhovni život. Čovečanstvo je, u načelu, već spašeno. Mi treba da prihvatimo spasenje. Ali ono najteže, ono što ne bismo mogli sami učiniti, već je učinjeno za nas. Ne moramo se truditi da se popnemo u duhovni život, jer je on već sišao među nas. Dovoljno je da dopustimo tom Čoveku, u kojem je duhovni život potouno prsutan i koji, uprkos tome što je Bog, takođe je stvaran čovek, da on to učini u nama i za nas. Setite se samo šta smo rekli o dobroj zarazi. Jedan od naše vrste poseduje novi život i ako mu se približimo, zarazićemo se. Razume se, ovo možemo izraziti na različite načine. Možemo kazati da je Hristos umro za naše grehe, da nam je Otac oprostio zato jer je Hristos za nas učinio ono što smo trebali učiniti sami. Možemo kazati da smo oprani u krvi jagnjeta i da je Hristos pobedio smrt.