< 2. Poglavlje

3. Vreme odvajanja

Naravno, bilo je mnogo onih koji se nisu slagali s Milerovim učenjem ili ga nisu shvatali ozbiljno. Neki su govorili da on želi samo bogatstvo. Rugači takođe nisu ćutali: dat je zakonski predlog da se kraj sveta odgodi za 1860. godinu; poznata fraza Milerovog pokreta - "Kucnuo je čas" - upotrebljena je u reklami "..... da uzmete času Winstar-šerija"; pojavila se karikatura koja prikazuje đavola kako hvata Hajmza pred jednim šatorom i govori mu: "Džošua, ti ostaješ sa mnom!" - bio je to samo deo njihovog repertoara.

Razloge za ovakav stav mnogih Amerikanaca nije teško pronaći. Početkom tridesetih godina 19. veka Amerika je ulazila kroz vrata "zlatnog doba" na više područja. Dostignuća nauke i tehnike donosila su veliki napredak u praktičnom životu. Osnivanje verskih škola, inostranih misija i Biblijskog društva potvrdilo je religijsku slobodu, a način vladanja predsednika Džeksona (Jackson) učvršćivao je i širio građanska prava. Sve je to stvaralo u ljudima utisak da su na pragu ostvarenja vekovnog sna: čovek kao "super-rasa", a Zemlja raj.

Putujući jednom prilikom parnim brodom rekom Hadson (Hudson), u proleće 1833. godine, Vilijam Miler je čuo razgovor dvojice putnika na palubi. Jedan je nabrajao dostignuća poslednjih godina na području tehnike, da bi listu pronalazaka zaključio ovim rečima:

"Ako stvari nastave da se razvijaju tom brzinom, za trideset godina mi ćemo postati neka viša bića, uzvišena rasa!"

"Gospodo," - uključio se Miler u razgovor, "to o čemu govorite jako me podseća na reči iz Knjige proroka Danila, gde stoji da će se u 'poslednje vreme znanje umnožiti'".

Kada je primetio da se kod ovih ljudi pojavio interes za njegovo razmišljanje, Miler im je kratko opisao sadržaj i značenje proročkog viđenja istorije iz Danila 11. i 12. poglavlja.

"Ali ja nisam imao nameru da vas prekinem u vašem razgovoru," - kazao je Miler skromno i povukao se na drugi kraj palube.

Međutim, samo nekoliko minuta kasnije njemu je prišla veća grupa putnika, predvođena onima s kojima je Miler već razgovarao, tražeći da čuju još više o Danilovom proročanstvu. Miler je odvojio malo više vremena i ukratko izneo glavne teme Danilove proročke knjige: Navuhonosorov san i njegovo značenje, mali rog, 2300 dana i noći, sud na nebu i čišćenje svetinje.

"Imate li, možda, neki pisani materijal o tome?" - upitao je neko iz grupe. Kada je Miler izneo iz svoje kabine ono što je nosio sa sobom, ljudi su mu uzeli sve, do poslednjeg primerka.

Među mnogima koji nisu prihvatali Milerovu vest nalazili su se i brojni poznati teolozi onoga doba. Svojom teorijom o "postmilenijalizmu" oni su samo potvrđivali uobrazilju ljudi da će čovečanstvo samo sebe uzdići na nivo kojeg Biblija opisuje kao "novu Zemlju". "Pogledajte," - govorili su i pisali oni, "kako se svet razvija i postaje sve bolji. Isusov drugi dolazak se upravo sada ostvaruje u našim srcima. Mi smo na pragu hiljadugodišnjeg mira i blaženstva na Zemlji."

Ono što je iznenađivalo bila je činjenica da su gotovo svi propovednici i teolozi te grupe govorili da veruju u proročanstvo o 2300 dana i noći iz Danila 8. poglavlja. I po njihovom mišljenju kraj tog perioda padao je ".... negde oko godine 1840." Džordž Buš (George Bush), profesor jevrejskog jezika i istočnjačke književnosti na Univerzitetu Njujork (New York), priznavao je da je Milerovo tumačenje Danilovog proročanstva u suštini tačno, ali da "veliki događaj koji predstoji nije fizičko čišćenje sveta, već moralna obnova čovečanstva."

Milerov odgovor na ovakvu teoriju temeljio se, kao uvek, na Bibliji.

"'A ovo znaj da će u poslednje dane nastati vremena teška....'" - navodio je Miler Pavlove reči napisane Timotiju. "'Jer će ljudi postati samoživi, srebroljupci, hvališe.... A zli ljudi i varalice napredovaće na gore, varajući i varajući se'" (2. Timotiju 3,1.2.13).

Ali, nisu svi propovednici bili spremni da na ovakav način koriste Sveto Pismo. Kako je vreme prolazilo, oni su postajali sve izraženiji Milerovi protivnici.

Oko 1840. godine frenologija je postala prilično popularna u američkom društvu. Frenologija je teorija koja tvrdi da karakter neke osobe može da se razazna na osnovu oblika njene lobanje. Jednog dana u martu 1842. godine, za vreme serije propovedi u Medfordu (Massachusets), jedan Milerov prijatelj poveo ga je kod svog poznanika frenologa, uveren da će Miler uspeti da ga obrati u svog sledbenika. Ovog frenologa, međutim, adventizam uopšte nije zanimao, niti je ikada ranije sreo Milera da bi sada mogao da ga prepozna.

"Oh, ovo je dobro razvijena i uravnotežena glava!" - govorio je frenolog dok je spretnim prstima prelazio preko Milerove lobanje. "Mogu da Vam kažem, gospodine, da bi onaj propovednik Miler imao prilično težak posao da od Vas načini adventistu."

Udaljivši se za trenutak par koraka da pogleda "pacijenta" u lice, frenolog je dodao:

"Vi ste, gospodine, suviše inteligentni da biste prihvatili budalaštine onog propovednika!"

"Kad biste samo znali kako bih voleo da jednom proučim lobanju tog samozvanog reformatora," - nastavljao je frenolog. "Siguran sam da on na onom delu lobanje koji izražava fanatizam ima kvrgu veliku kao moja pesnica."

Smejući se sam svojoj šali, frenolog je nastavio da opisuje karakter tog "umišljenog propovednika" i da veliča prirodnu nadarenost "pacijenta" kojeg je pregledao. Na kraju pregleda zatražio je još pacijentove podatke, kako bi mogao da ih unese u kartoteku.

"Ah, gospodine, nije to važno. Neka ostane tako, bez podataka," - nećkao se Miler.

"Ali, ja bih voleo da saznam ime osobe koja na svojim ramenima nosi glavu dostojnu svakog poštovanja. Osim toga, zaista mi je potrebno za kartoteku," - nastavio je frenolog odlučno.

"Dobro, ako baš moram. Možete da zapišete: Miler."

"Miler!? A Vaše lično ime?"

"Vilijam. Zovu me Vilijam Miler."

"Gospodin koji održava serije propovedi o Isusovom dolasku?"

"Upravo on!"

Bez ijedne reči, bled u licu i ukočenog pogleda frenolog se spustio u naslonjač.

Ipak, najveći deo onih koji nisu prihvatali Milerovo učenje visoko su cenili njegovo poštenje i nisu videli u njemu ništa drugo osim čoveka koji celim srcem iznosi svoje duboko uverenje. Miler i njegovi sledbenici bili su poznati kao marljivi istraživači Biblije, a ne kao fanatici. Šta više, upravo su nevernici, oni koji su sumnjali, kao i novinari, sačinjavali ogromnu većinu očevidaca i prenosilaca vesti o natprirodnim pojavama, kao što su jahač na Mesecu, crni krst preko Meseca obojen bojom krvi, pevanje na nebu, tri anđela koja lete preko neba i viču: "Teško, teško, teško...." Istina, bilo je tu i pojava koje su stvarno primećene. Još dok je veliko padanje zvezda (iz 1833. godine) bilo sveže u sećanju velike većine Amerikanaca, desetak godina kasnije (u martu 1843.) pojavila se, na jugozapadnom delu vidljivog neba, kometa vatrenog "repa", primetna i u toku dana, kao svemirski glasnik nesreće koja se približava čoveku. Oni koji su izveštavali o tome i sami su drhtali od straha.

U početku svog javnog rada Miler je objavio da Isusov dolazak na Zemlju može da se očekuje ".... oko 1843. godine." Početkom te godine njemu se učinilo da je pogodan trenutak da objasni šta je podrazumevao pod tim izrazom. To je učinio u jednom otvorenom pismu Džošui Hajmzu, objavljenom u listu NEW YORK TRIBUNE ("Njujorški glasnik").

Bez dileme, godina 457. pre Hrista bila je početna godina u proročanstvu o 2300 dana i noći. Pošto je, po Milerovom shvaćanju, biblijska godina počinjala u proleće, u ovom konkretnom slučaju 21. marta, to je kraj proročkog lanca od 2300 godina padao između proleća 1843. i proleća 1844. godine. Zbog toga je Miler objavio u NEW YORK TRIBUNE da Isusov dolazak neće uslediti pre 21. marta 1843. niti posle 21. marta 1844. godine. Tačnija predviđanja datuma Isusove pojave Miler nije davao. Jedino je, kada je svet ušao u tu godinu, još ozbiljnije, usrdnije i strpljivije pozivao ljude na pokajanje:

"Pokajte se, uđite u Božji kovčeg, dođite Hristu, Božjem jagnjetu koje je prinelo žrtvu za nas i kojem pripada sva hvala, čast i sila. Verujte i bićete živi. Poslušajte Njegovu reč, Njegov poziv, Njegovu opomenu. Nema vremena za gubljenje. Ne oklevajte, molim vas, ni trenutka. Želite li da učestvujete u ogromnom horu spašenih koji će pevati 'novu pesmu'? Ako želite, pokajte se i pođite putem kojim Bog želi da vas vodi...."

Ipak, i pored svih propovedi, pored svih štampanih časopisa i knjiga o toj radosnoj vesti, pored svih serija proučavanja i jasnih biblijskih dokaza koje je iznosio Miler kao i čudesne sile koja je pratila pokret, vreme predviđeno kao "kraj sveta" je isteklo, a Isus se nije pojavio.

čekaoci Spasiteljevog dolaska bili su zbunjeni. Istina, njihova nadanja nisu bila vezana za određeni datum, tako da razočarenje nije imalo toliko široke razmere. Ipak, slikovito opisano, iako je pokret još disao, otkucaji srca su gotovo prestali, a oči samo što se nisu sklopile.

No, isti onaj duh koji je podigao i vodio pokret, ohrabrio je Milera i njegove sledbenike da ponovo uzmu Bibliju u ruke i u njoj potraže objašnjenje za stanje u kojem su se našli. U Knjizi proroka Avakuma 2,3 čitali su reči:

"Jer će još biti utvara do određenog vremena, i govoriće šta će biti do posletka, i neće slagati. Ako okleva, čekaj je, jer će zacelo doći i neće odocniti."

Ove reči su jako podsećale na detalj iz Isusove priče o deset devojaka: ".... a budući da ženik odocni..." Postalo je jasno da je zakašnjenje u ispunjenju Božjeg obećanja uvek imalo za cilj da vernike nečemu pouči ili im omogući da upoznaju detalje istine koje još nisu zapazili. Zato je Džozaja Lič u maju 1844. objavio jedan duži tekst u kojem je prikazao upravo ovaj Božji način poučavanja svog naroda kroz čitavu istoriju njegovog postojanja. Ovaj tekst, objavljen kao časopis ADVENT SCHIELD, vratio je jedan deo nekadašnje radosti i živosti u adventni pokret.

Upravo u to vreme otpor nekih protestantskih crkava, uključujući i one iz kojih su dolazili mnogi Milerovi sledbenici, dostigao je svoj vrhunac. Vernici tih crkava, koji su prihvatili adventnu vest, isključivani su iz članstva i smatrani otpadnicima. U tom postupku Miler je video ispunjenje druge anđeoske vesti, vesti o padu Vavilona. Crkve koje su odbile prvu anđeosku vestu jesu "pale crkve" ili "Vavilon", a poziv druge anđeoske vesti bio je: "Izađite iz njih, narode moj!" Ovo saznanje učvrstilo je Milerove saradnike i sledbenike u uverenju da su oni "izabrani narod", kojeg je Bog, u skladu sa svojim obećanjem, podigao i organizovao.

U međuvremenu su neki revni istraživači Biblije, koje je predvodio Semjuel Šefild Snou (Samuel Sheffield Snow), došli do novog otkrića u vezi s vremenom Isusovog dolaska. Upoređujući međusobno najznačajnije obrede starozavetnog Božjeg naroda, Snou je zaključio da je Pasha simbol Isusove smrti, a da je Dan očišćenja simbol Isusovog dolaska na Zemlju i, s tim u vezi, čišćenja svetinje, tj. Zemlje. Praznik Pashe padao je u prvi mesec obredne godine, odnosno u proleće; Dan očišćenja, međutim, padao je u sedmi mesec, odnosno u jesen. Sledeći korak koji je trebao da se preduzme bio je logičan: pronaći dan u jeseni 1844. godine koji odgovara datumu za Dan očišćenja (jevrejski: "Jom kipur") po biblijskoj obrednoj godini.

Živost se vratila u adventni pokret i to još ubedljivije i silnije nego pre delimičnog razočarenja. Biblijski dokazi izgledali su jasniji nego ikada ranije, a svest o pripadnosti jednom posebnom, od Boga pozvanom pokretu, ispunjavala ih je svečanim ponosom. U manjim ili većim grupama, pod šatorom ili u "kolibama", ovog ili onog dana u sedmici, adventisti su se neumorno okupljali na časove molitve, da traže silu da se sami pripreme za susret s Isusom, ali i da u "ponoć", kratko pred Isusovu pojavu, učestvuju u poslednjem zadatku - glasnoj vici, ponoćnom pokliču: "Evo ženika, izlazite mu u susret!"

< 2. Poglavlje Sadržaj 4. Poglavlje >