| < 11. Poglavlje | Sadržaj | 13. Poglavlje > |
Čak
i najbolja od svih knjiga ima svoj kraj. Ovaj poslednji odsek knjige Izlazak
prikladan je vrhunac priče. Mojsije je objasnio kako treba graditi svetilište za
Božju prisutnost. Neizvesnost oko gradnje koja se javila zbog slučaja sa zlatnim
teletom ovom prilikom je otklonjena. Sve što ostaje jeste da se pristupi
gradnji.
Tekst
koji pokriva 35. do 40. glave je logičan, detaljan izveštaj o konkretnoj gradnji
svetilišta. Kulminacija nastaje nakon završetka svih graditeljskih poslova,
inspekcije obavljenih poslova i postavljanja. Na završeno svetilište spušta se
oblak slave i Gospodnje prisutnosti. Ta prisutnost je tako stvarna i snažna, da
čak ni Mojsije ne može da uđe u građevinu. Ta božanska prisutnost sada je usred
Izrailja, na mestu gde svi
mogu da je vide.
Kada Bog stvara narod, završni korak u tom stvaranju je mesto gde On može da boravi s njima. Pošto su oni Njegov narod, narod koji je On stvorio i načinio, On želi i da boravi direktno među njima. Put je bio dug i pun borbe, ali ovom prilikom je dostignut osnovni cilj. Bog i Njegov narod žive zajedno. Priča može da ima svoj nastavak, a preostaje i obavljanje drugih zadataka. Međutim, ako je Bog prisutan u svome narodu, taj narod ne treba da se boji, pošto ništa nije nemoguće, a pošto Bog živi s njima, uspeh je osiguran.
Odvoj
vreme da osetiš zaključak ove priče. U svetilište koje je pripremljeno za Božju
prisutnost uložena je ogromna količina rada. Briga o drugim obavezama prešla je
u drugi plan. Ipak, živa Božja prisutnost čini da je sav učinjeni posao vredan
truda. Znači li Božja prisutnost za našu religiju isto što je značila za veru
izrailjskog naroda?
l
Ulaženje u Reč
Tekst
u Izlasku, od 35. do 40. glave, pročitaj najmanje dva puta. Neki od opisa
gradnje možda će biti monotoni, ali istraj do kraja. Vodi računa da pažljivo
pročitaš zaključak. Čitajući, potraži odgovore na sledeća
pitanja:
1. U
zavisnosti od toga kako posmatraš predmetne događaje, gradnja svetilišta je
zahtevala pet do deset osnovnih faza. Načini spisak tih glavnih faza, po
redosledu njihovog odvijanja. Kakva je logika tog redosleda? Mnogo od onoga što
je rečeno u ovom odseku knjige Izlazak, prethodno je izloženo u delu teksta od
25. do 31. glave, gde je Mojsije, odnosno, Bog zapovedio da se pristupi gradnji
svetilišta. Ponovo pregledaj taj odsek knjige Izlazak. Na koji način se
razlikuju redosledi ta dva glavna odseka knjige Izlazak? Kako objašnjavaš te
razlike? Zbog čega su, po tvom mišljenju, oba ova odseka potrebna u knjizi
Izlazak? Zar jedan od njih nije mogao biti dovoljan?
2. Pitanje
subote ponovo se vraća i pojavljuje u knjizi Izlazak. Šta o suboti kaže tekst u
35,1-3, a što još nije rečeno? Zašto se o suboti govori na početku ovog odseka
knjige Izlazak? Podsetićeš se da se u delu teksta od 25. do 31. glave iskaz o
suboti nalazi na kraju odseka koji
opisuje gradnju svetilišta. Zbog čega Bog subotu pominje u oba ova
izveštaja?
3. Mnogi
ljudi i grupe ljudi učestvuju u gradnji svetilišta. Načini spisak zadataka koji
su bili povereni svakoj od sledećih grupa ljudi: (a) ceo Izrailj (b) vešte
zanatlije (c) žene (d) vođe (e) Veseleilo (f) Elijav (g) Mojsije. Da li nas to
to uči o tome kako Bog radi i kako Njegov narod treba da radi na realizaciji
planova?
4. Pročitaj
zaključak knjige i razmisli o njemu — 40,34-38. Načini spisak svega što je
rečeno o oblaku, ili Gospodnjoj slavi. Kako je najverovatnije izgledao taj
oblak? Na kom mestu se oblak nalazio? Da li se to mesto menjalo s vremena na
vreme? Zašto oblak za Izrailj ima tako presudnu ulogu? Šta je oblak činio za
njih? Zašto je to tako prikladan epilog knjige Izlazak? Da li bi ti odgovaralo
da se knjiga završi na neki drugi način? Zašto?
l
Istraživanje Reči
U
procesu gradnje poštovane su logične faze, kako je opisano u ovom poslednjem
odseku knjige Izlazak. Mojsije počinje podsećanjem i pozivom na vernost
zapovesti o danu odmora, suboti (35,1-3). Tom tekstu će u kasnijem delu ove
glave biti posvećena posebna pažnja.
Drugo,
Mojsije upućuje apel za davanje priloga (stihovi 4-29). Među prilozima su ne
samo metali, kao zlato, srebro i bronza, nego i konac, platno i životinjska koža
i kostret [tkanje od životinjskih dlaka]. Osim toga, deo darova traženih na
dobrovoljnoj bazi su drvo, maslinovo ulje, začini i drago
kamenje.
Mojsije
potom opisuje i poziva zanatlije koji će obavljati poslove gradnje (35,30 –
36,7). Predviđeno je da to budu dvojica vođa, Veseleilo i Elijav, uz koje će
raditi mnogi drugi vešti majstori. Njima se poveravaju na upotrebu materijali
koje je narod doneo kao prilog. Materijala
je doneto toliko da se od naroda, proglasom, moralo tražiti da obustavi
davanje.
Četvrto,
dat je opis konkretne gradnje svakog dela svetilišta i njegove opreme (36,8 –
38,30). Izveštaj počinje sa svetilištem. U nastavku, govori se o nameštaju/
opremi za Svetinju nad svetinjama, Svetinju i trem, po tom redosledu. Poslednja,
i verovatrno najmanja po značaju, opisuje se gradnja trema. Kao poseban dodatak,
navode se količine metala, zlata, srebra i bronze upotrebljene tokom cele
gradnje!
Peto,
opisuje se izrada odeće za sveštenike (39,1-31). Redosled kojim je sve to
opisano, stiče se utisak, ide od najvažnijeg do najmanje
važnog.
Šesto,
Mojsije vrši inspekciju završenih radova i postavlja šator svetilišta po Božjoj
zapovesti (39,32 – 40,33). Sve je tačno kompletirano, onako kako je Bog
zapovedio.
Sedmo,
i poslednje, dolazi oblak Božje prisutnosti i slave i ispunjava celo svetilište
(40,34-38). Tako se javlja Božja prisutnost i svetilište prima završni pečat
Božjeg odobravanja.
Ovde
imamo nekoliko razloga da izvesno vreme posvetimo razmatranju organizacije ovog
odseka. Opisi mogu biti dugi i zamorni, pa je zato i velika mogućnost da se
“zaglibimo” u čitanju. Kada vidimo širinu i red odseka, materija će nam biti
razumljivija i biće nam lakše da sagledamo šta se događa.
Činjenica
da su navedeni svi detalji koje imamo u tekstu, govori nam da su Izrailjci u
tome uživali i bili veoma zainteresovani za gradnju. Mi možda nećemo deliti ta
njihova osećanja, ali dok zajedno s njima prolazimo kroz ceo postupak, moći ćemo
početi da doživljavamo jedan deo utiska o tome koliko je snažna i dirljiva bila
njihova ljubav prema njihovom svetilištu.
Dok
se bavimo sistemom i redosledom gradnje, za nas će to biti priprema za poređenje
teksta od 35. do 40. glave s tekstom od 25. do 31. glave i tada počinjemo da
dobijamo odgovor na pitanje zbog čega imamo dva vrlo slična, a ipak različita
opisa gradnje svetinje.
Prvo,
smatram da postoje vredni razlozi za uključivanje oba izveštaja. Pisac i čitaoci
knjige Izlazak nesumnjivo su znali za sličnosti između pomenuta dva odseka, a
knjigu su na ovakav način sastavili i ostavili je tako za buduće generacije.
Zašto?
Za
ovakav metod postoje paralele u drugoj bliskoistočnoj literaturi, naročito u
ugaritskim spisima, a nastaju zbog
velike bliskosti s Izrailjem (Durham, Exodus, 475). Sećam se jednog dugog,
zamornog letnjeg popodneva koje sam proveo u prevođenju jednog ugaritskog epskog
speva. Kako su popodnevni časovi isticali, počeo sam da očajavam, razmišljajući
da li ću uopšte završiti svoj cilj za taj dan. Utom sam otkrio da je gotovo ceo
sledeći odsek teksta bio zapravo doslovno ponavljanje onog koji sam upravo bio
preveo. U prvom odseku nalazila su se uputstva, dok je drugi podrobno opisivao
njihovu primenu. Za završetak posla bilo mi je potrebno još nekoliko minuta.
Drugim rečima, ovakav pristup pisanju bio je karakterističan za književnost toga
perioda. On za čitaoca onog vremena verovatno nije bio ništa
neobično.
Kakav
je cilj ovakvog načina pisanja? Pre svega, on u mislima učvršćuje određene
značajne detalje, a onda i upućuje na važnost uputstava za
radove.
Taj
način pisanja daje nam mogućnost da na istu situaciju gledamo iz drugačijih
uglova. Iako primećujemo da su mnogi detalji iz teksta od 25. do 31. i onog od
35. do 40. glave napisani po istom redosledu, ambijent i ugao posmatranja se
razlikuju. Tako vidimo da su dva izveštaja zapravo komplementarni opisi
događaja, u dva dela.
Prvi
izveštaj/tekst (25-31) je uputstvo, dok je drugi izveštaj/tekst (35-40) delanje
ili poslušnost. Prvi tekst je obećanje, dok je drugi tekst ispunjenje. Prvi
izveštaj opisuje svetilište po redosledu svetosti, dok se drugi izveštaj bavi
redosledom gradnje. Prvi tekst je teoretskog, dok je drugi praktičnog karaktera.
Drugi tekst dodaje, ili izostavlja delove iz prvog teksta, već prema temi i
svrsi konkretnog teksta. To znači da svaki od izveštaja treba proučiti potpuno
za sebe, zbog specifičnih aspekata koje ima. Pažljivo poređenje može nam dati
jasniju sliku pojedinačnih perspektiva tih komplementarnih tekstova. Mi zapravo
znamo mnogo više zato što što imamo oba, a ne samo jedan tekst.
Kako
je to ranije napomenuto, subota u knjizi Izlazak igra važnu ulogu. Počinjući s
izveštajem o mani u 16. glavi i nastavljajući do zaključnih reči u 35,1-3,
vidimo kako subota uvek iznova biva utkana u samo tkivo knjige Izlazak, kao
bitna komponenta koja oblikuje i definiše odnos izrailjskog naroda prema Bogu.
Prema
tome, ne možemo biti iznenađeni videći da je subota sastavni deo oba izveštaja,
plana za gradnju svetilišta i priče o konkretnoj gradnji svetilišta. Međutim,
razlika je u mestu na kojem se, u tekstu, nalazi tekst o suboti. Subota završava priču o Božjim planovima za
svetilište (31,12-17), ali služi kao uvodni deo izveštaja o konkretnoj
gradnji.
To
pozicioniranje savršeno se uklapa u logiku pomenuta dva izveštaja. Pošto priča o
planovima ne podrazumeva nikakav
stvaran posao, subota može da posluži kao završetak izveštaja i prosto podseća
ljude da se u svim planovima i vrednovanju subota mora “praznovati” i “slaviti”
kao znak i kao zavet. U priči o gradnji, budući da radovi treba da počnu odmah,
Izrailjcima se na samom početku rada mora napomenuti da se subota mora
svetkovati.
Ta
uputstva u vezi sa subotom zapravo su most između planova i zapovesti za gradnju
svetilišta i stvarne gradnje i poslušnosti. Uklonimo li priču o neposlušnosti
Izrailja, u vezi sa zlatnim teletom, u tekstu 33. i 34. glave, gornja dva teksta
bila bi spojena. Njihovo prisustvo je neposredan način za povezivanje ta dva
odseka koji govore o svetilištu.
Kako
je to inače u gotovo svakom pominjanju subote u knjizi Izlazak, tekst dodaje
neke nove vidove našem poimanju subote. Ono što je ovde novo odnosi se na
zabranu paljenja vatre subotom u izrailjskim prebivalištima. To je proširenje
definicije o tome šta se podrazumeva pod radom: paljenje vatre je vrsta
zabranjenog rada. Sasvim je moguće da je to bilo u vezi s pripremanjem hrane
(16,22-30).
Ako
se osvrnemo na knjigu kao celinu, ne možemo a da ne zaključimo da je subota
izrailjskom narodu bila veoma važna i da slovi kao značajna tema u knjizi
Izlazak. Subota je igrala značajnu ulogu u oblikovanju svakodnevnog života
Izrailjaca — bilo je to u periodima kad su radili i kada su se okupljali i
pripremali hranu. Izvan toga, dan je u očima Izrailjaca imao ključni značaj za
njihovo samoshvatanje i identitet.
Ona je bila znak trajnog zavetnog odnosa između Izrailja i Boga i upućivala na
Onoga koji je stvorio svet i Izrailj kao narod. Budući da je Izlazak — priča o
spasenju Izrailja i njegovom sticanju statusa naroda posle toga, blisko
vezivanje subote za tu priču osigurava joj trajno, centralno mesto u umu svakog
Izrailjca.
Gradnja
svetilišta nesumnjivo je posao cele zajednice. U pomoć je mogao priskočiti svaki
Izrailjac koji je to želeo (35,1.4.20). Postoje dva tipa očekivane
pomoći.
Prvi
tip pomoći je prilaganje materijala koji se mogu upotrebiti za gradnju. To
podrazumeva metale — zlato, srebro i bronzu — kao i platno i konac. Mogu se
priložiti i kostret i koža životinja, kao i ulje, začini i drago
kamenje.
Prinosi
su izričito dobrovoljne prirode (35,5.21.29; 36,3). Upućen je opšti poziv, a
odziv nije onakav kakav se očekivao. Narod daje preko svake mere i očekivanja.
Stiče se utisak da nije bilo utvrđenog vremena za primanje priloga, jer narod
donosi materijale “svako jutro” (36,3). Narod daruje u takvim količinama da je
skupljeno već više nego što je potrebno za posao (5. stih); stoga se daje
proglas kojim se narod obaveštava da obustavi davanje materijala i da prestane s
izrađivanjem predmeta koje će donositi (6. i 7. stih). Ovo se uvrštava u jedan
od najuspešnijih poziva na priloge u istoriji!
Druga
vrsta tražene pomoći je zadovoljenje potrebe za veštim zanatlijama koji će načiniti
ili zapravo sagraditi
svetilište. Svi, odnosno, svako ko je
stručan, može da uzme učešća (35,10). Zaključujemo da je i taj rad, bar
delimično, bio svrstan u kategoriju dragovoljnih priloga (stihovi
26-29).
Posebno
se pominju žene, kao one koje su imale značajnu ulogu. One ne samo što donose
priloge — naročito zlato (stihovi 22-29) — nego i upredeni konac, platno (25.
stih) i kostret od kozje dlake (26. stih). Izrada odeće kao da je bila posebna
veština, rezervisana za žene Izrailjke.
Izrailjske
vođe daju oniks-kamenove, drago kamenje, ulje i mirise (27. i 28. stih). Možda
su vođe imale veću imovinu i stoga bili u prilici da daju skupocene darove za
svetilište. Nesumnjiv cilj u svemu tome je ukazati na opšte učešće narodne
zajednice u gradnji svetilišta.
Graditeljske
poslove predvode dva čoveka: Veseleilo, koji je po svoj prilici bio glavna
ličnost, i njegov pomoćnik, Elijav. Veseleilo je ispunjen Božjim Duhom sa
“mudrošću, razumom i znanjem i veštinama za svaki posao” (31. stih). Time su
obuhvaćeni umetničko oblikovanje, rezanje i postavljanje kamena (dragog kamena?)
i rad u drvetu.
Osim
toga, Veseleilo i Elijav dobijaju sposobnost “da mogu učiti druge” (34. stih).
Te dve sposobnosti — majstorska znanja i poučavanje — od ključnog su značaja za
gradnju. Neki mogu da obavljaju vešte poslove, dok drugi mogu da uče druge, ali
za raspolaganje vrhunskim sposobnostima u obe oblasti neophodan je izuzetan dar.
U tom smislu i Izrailjci koji žele da nauče zanatske veštine mogu da učestvuju
u izradi predmeta za svetilište.
Jasno
je da priča govori o velikom broju zanatlija u radu na gradnji svetilišta
(36,8). Jedino mesto u priči gde se, dok se govori o toj grupi ljudi i žena
angažovanih za gradnju, ne koristi treće lice množine, “oni”, jeste u izveštaju
o izradi kovčega (37,1-9). Kovčeg pravi sâm Veseleilo. Taj posebni, najsvetiji
deo opreme izrađuje najvrsniji, najbolji majstor, dok pomenuta grupa zanatlija
radi sve ostalo. Dvojica vođa verovatno su najvećim delom bili angažovani u
projektovanju i nadgledanju radova na gradnji, realizaciji projekta.
Veseleilo
i Elijav služe kao glavni preduzimači, dok je Mojsije čovek za stručnu kontrolu
i “tehnički prijem” (39,43). Sve što je urađeno mora da zadovolji Mojsija, jer
je on, konačno, ličnost koja je od Boga primila izvorna uputstva. Pažljivom
proverom radova utvrđeno je da je sve urađeno baš onako “kao što beše zapovedio
Gospod” (43. stih).
Poslušnost
je značajan deo priče. U događaju u vezi sa zlatnim teletom, koji neposredno
prethodi ovom izveštaju, Izrailj je pokazao očiglednu neposlušnost. Ta priča
predstavlja zaista veoma oštar kontrast našoj sadašnjoj temi, pošto se za
Mojsija čak osamnaest puta kaže da čini tačno onako kako Bog zapoveda (vidi:
Fretheim, 313, 314). Mojsije na samom početku iznosi pred izrailjski narod ono
što je Bog “zapovedio” (35,1.4), i oni potom rade onako kako je zapoveđeno
(35,29; 36,1; 39,1.7, itd.).
Međutim,
ta poslušnost nije prisilna, kruta, legalistička poslušnost. Iako Bog zahteva
priloge, samo davanje ima dragovoljni kakakter, jer sve bogatstvo je Božji dar. Iako narod ima zadatak da gradi,
graditeljske veštine i sposobnosti su date od Boga. Zaključujemo da je tražena
poslušnost bila poslušnost od srca, utemeljena na duhu obraćanja Bogu Jahve i
odanosti Njemu. Sposobnost da budu poslušni i postupaju prema Božjoj naredbi
jeste dar koji je narodu podario sâm Bog. Ta vrsta poslušnosti je prijatna i
Izrailju i Bogu Jahve.
Završna
tačka u izveštaju o gradnji koju treba da zapazimo jeste da se priča više bavi
postupkom gradnje nego završenim objektom. Knjiga Izlazak prenosi nam utisak o
lepoti skladnog zajedničkog rada, u jedinstvu i poslušnosti. Knjiga nas ne
navodi toliko na razmišljanje o veličanstvenosti završenog projekta koliko na
radost zbog onoga što se dogodilo u redovima Božjeg naroda. Pogledajmo šta se
može dogoditi kada narod od srca sledi Boga! Mogu se postići divne stvari i Bog,
zapravo, dolazi da stanuje među njima. O toj poslednjoj činjenici govorimo u
sledećem odseku.
Došli
smo do poslednje dramatične epizode u priči knjige Izlazak — pripovedanje o
načinu na koji Bog stvara sebi narod. Suština priče je istovremeno i jednostavna
i duboko misaona. Završeno svetilište Bog ispunjava oblakom svoje prisutnosti.
On dolazi da živi među pripadnicima Izrailja! To i jeste od samog početka bilo
svrha nastajanja svetilišta (25,8).
Kada
pokušamo da prikaženo jasnim jezikom kako je izgledao prizor, nismo sigurni kako
to treba učiniti. “Oblak”, nesumnjivo isti oblak koji je Izrailj vodio od Sohota
naovamo (13,20-22; 14,19.20.24; 19,9; 24,15-18) pokriva svetilište i spušta se
na njega. “Slava Gospodnja” ispunjava svetilište/ šator. Jesu li slava i oblak sinonimni izrazi, ili su to dve
manifestacije prisutnosti Boga Jahve? Pretpostavljamo da je slava bila
u svetilištu, dok je oblak bio
preko ili iznad njega. Oblak je
verovatno bio neproziran, s funkcijom zaklanjanja, dok se slava obično dovodi u
vezu sa svetlošću i sjajem. Međutim, kada govorimo o Izrailju, oganj je mogao
biti u oblaku, kao što se inače događalo noću (40,38). Bez obzira šta je od toga
tačno, Bog je nesumnjivo došao u vidljivom obliku, kao oblak i slava, slična
ognju, u zavisnosti od situacije i mesta, a u konkretnim slučajevima, od potrebe
izrailjskog naroda.
Iako
Božja prisutnost ispunjava svetinju i počiva nad njom, ona nije ograničena na
nju. Prisutnost je putnička po
karakteru, jer se premešta i putuje onako kako narod treba da putuje. Ta
prisutnost vodi narod. Narod treba da ide za Bogom Jahve, a ne On da ide za
narodom.
Iako
je svetinja — mesto, ona je prenosivo mesto. Narod koji je Bog stvorio nalazi se na putovanju i mora da nastavi
kretanje, kako bi ostao u Božjoj prisutnosti. Ključna poenta je oblak, a ne
svetilište. Svetilište je sredstvo za obezbeđenje Božje prisutnosti, a ne za
oblak i slavu. Kada bi ostalo bez te prisutnosti, svetilište bi izgubilo smisao
i značaj.
Oblak
i Božja slava znače Jahve koji živi s ljudima. Prisutnost je tako silna da čak
ni Mojsije, koji je boravio s Bogom u oblaku na gori, ne može da uđe u
svetilište! Bog je došao da boravi sa svojim narodom na način kako nikada ranije
nije boravio! Možemo samo da zamišljamo kako su Izrailjci morali biti zahvalni i
radosni.
Taj
oblak prisutnosti je pečat odobravanja za sve što se dogodilo pre toga. Gradnja
je prihvaćena i narod je istinski Božji narod, Njegovo vlasništvo. Oblak je
Božje vođenje u budućnost i on Izrailju pokazuje kuda treba da ide. Oblak je
Božji časovnik koji Izrailju saopštava kada treba izvršiti određene prelaze
[transitions]. Oblak je neprestani podsetnik da je Bog njihov Bog i da su oni
Njegov narod. Mogu li pripadnici Božjeg naroda tražiti više, nego da im On bude
sve to?
Prema
tome, ne treba da budemo iznenađeni kada zaključimo da Novi zavet tu priču o
svetilištu, o njenom ispunjavanju Božjom prisutnošću primenjuje na Isusa (Jovan
1,14-16); Efescima 1,23; Kološanima 1,19). Sigurno je da je Božji Sin — Božja
prisutnost među nama, kao što je svetilište bilo mesto Božje prisutnosti pod
Sinajem. Današnji Božji narod čezne za danom kada će se reći: “Evo skinije
[svetinje] Božje među ljudima, i živeće s njima, i oni će biti narod Njegov, i
sâm Bog biće s njima Bog njihov” (Otkrivenje 21,3). To je dan koji čeka knjiga
Izlazak i mi danas. To je dan kada se događa završno, konačno stvaranje Božjeg
naroda, kada pokretno mesto Njegove prisutnosti dobija svoje večno mesto i Božji
narod putnika nalazi svoj konačni pokoj i dom.
l
Primena Reči
1. Kako
posmatram i razumem različite veštine i tehničke sposobnosti Izrailjaca? Jesu li
to darovi, ili samo ljudske sposobnosti? Ako je Božji Duh obdario Veseleila,
kako ja treba da posmatram darove koje je Bog dao meni? Treba li sve talente
posmatrati kao duhovne darove? Zašto tako mislim? Na koje mesto na “rang-listi”
ljudi obično stavljaju duhovne darove? Čemu nas ova priča uči, kada je reč o tim
predmetima?
2. Kako
razmišljam o poslušnosti Bogu? Izgleda li mi poslušnost kao neka negativna,
legalistička reč, ili mi ona prija? Zašto tako mislim? Šta je oblikovalo moja
shvatanja o prirodi poslušnosti? Šta će mi pomoći da poslušnost razumem i
primenim, po ugledu na Izrailjevu poslušnost u poslu gradnje svetilišta? Na koji
način mi Bog pomaže da budem poslušan?
3. Postoji
li danas (na Zemlji) mesto koje je ekvivalent svetilištu? Gde se, kada je o nama
reč, nalaze oblak i slava Božje prisutnosti? Da li je to mesto za nas — crkva,
ili “klet” molitve, ili možda neko posebno mesto u prirodi? Da li bi trebalo da
imamo takvo mesto? Kako ćemo znati da se Bog tamo nalazi? Da li bi On trebalo da
bude vidljiv, kao što je bio u Egiptu? Zašto tako
mislim?
4. Imam li jasno osećanje da sam pripadnik Božjeg naroda? Zašto, ili zašto ne? Da li je u mom životu takvo osećanje i potreba? Zašto? Šta bi meni moglo da dočara takvo osećanje pripadnosti?