| < 6. Poglavlje | Sadržaj | 8. Poglavlje > |
Silno
izbavljenje u dva čina već je prošlost. Izrailj je napustio Egipat i oslobođen
je pretnje faraonove vojske. Šta će sada biti? Da li je to sve o čemu govori
Izlazak? U stvarnosti, Izlazak i stvaranje naroda tek što su počeli. Izrailj je
svestan Božje sposobnosti da izbavi iz Egipta. Pitanje koje se sada postavlja
glasi: Šta može Jahve da učini u okrutnoj, negostoljubivoj sinajskoj pustinji?
Može li da se stara za njihove potrebe? Može li Bog da nastavi da deluje u
korist svog naroda?
Odgovor
je zvučno — da! Treba li narodu voda? On može da je obezbedi, a ovde se opisuju
i tri posebna načina za to. Da li je narod gladan? Obezbeđeni su mana i meso.
Ugrožavaju li ih neprijatelji? Bog može da donese pobedu na najneverovatnije
načine. Jesu li im potrebni vođenje, organizacija i saveti? Bog može da obezbedi
narod i metode kojima šaroliko mnoštvo pretvara u organizovanu vojsku. Bog može
da obezbedi sve što bi Izrailju trebalo. Pre nego što se učini sledeći korak u
stvaranju naroda, neophodna je sigurnost o prisutnosti Božje sile i o Njegovoj
spremnosti da pruži narodu neprestano zadovoljenje potreba. U ovom odeljku
Izlaska to postaje jasno.
l
Ulaženje u Reč
Tekst
u Izlasku 15,22 – 17,7 pročitaj najmanje dva puta, a onda odgovori na sledeća
pitanja. Svoje odgovore upiši u beležnicu za Izlazak.
1. Načini
spisak u kojem su sadržani svi primeri u kojima Izrailj viče k Bogu, gunđa i
osporava Boga Jahve i/ili Mojsija. Koliko puta se to dogodilo? U kojoj je fazi
svog iskustva Izrailj sklon da reaguje na taj način? Kako Bog i Mojsije reaguju
na njihova gunđanja? Čemu nas to uči o Bogu, Izrailju i načinu na koji narod uči
svoje lekcije?
2. Bog
u ovom tekstu tri puta obezbeđuje vodu. Koja tri metoda koristi za dovođenje
vode? Koji su čudesni, a koji nisu? Zašto? Čemu te priče treba da pouče Izrailj
i nas danas?
3. Pažljivo
pročitaj tekst u Izlasku 15,25b.26. Na koje se Božje naredbe i objave ovde
poziva? Kakvo obećanje Bog daje? Pod kojim uslovom? Da li je to legalizam ili
potkupljivanje? Zašto tako misliš? Na šta se, po tvome mišljenju, ovde odnose
egipatske bolesti? Šta, po tvom mišljenju, u ovom kontekstu znači “ja sam
Gospod, lekar tvoj”? Vidi tekst u 2. Dnevnika 7,14 i uporedi ga s ovim
tekstom.
4. Kakav
se razlog navodi za obezbeđivanje prepelica za mesnu hranu? Da li je to opravdan
razlog da ih Bog daje? Čemu nas to uči kada je reč o Bogu? Ima li Božji odgovor
bilo kakvu vezu s Mojsijem i Aronom? Zašto tako
misliš?
5. Veliki
deo uputstava o mani odnosi se na subotu. Navedi sve što o suboti možemo naučiti
proučavanjem propisa o mani. Sve se to događa u podnožju gore Sinaj. Kakvu nam
pouku to daje u vezi s poreklom subote? Da li je zapovest o suboti u Izlasku
bila nova zapovest? Zašto tako misliš?
l
Istraživanje Reči
Ako
u ovom tekstu postoji išta što je jasno, onda je to činjenica da Izrailj nije
sramežljiv kada treba otvoreno odgovoriti Bogu i Mojsiju, i to u svim
situacijama. Te reakcije, kako je prikazano u tekstu, bez izuzetka su
negativne.
Obrazac
počinje kod Mere. Videći da je voda gorka, narod gunđa protiv Mojsija (15,24). U
pustinji Sin gunđaju protiv Mojsija i Arona (16,2) zato što im nedostaje
egipatska hrana i zato što se boje da će pomreti od gladi. To gunđanje, ta vika,
kaže im Mojsije, u stvari su upereni protiv Boga (16,8).
Isto
se događa i u Rafidinu. Prvo, ljudi se svađaju s Mojsijem i kažu: “Daj nam vode
da pijemo” (17,2). Mojsije im odgovara prilično direktno, ali ljudi nastavljaju
i dalje da viču na njega. Vika je vrlo ozbiljna, pošto je Mojsije pod utiskom da
će možda biti i kamenisan (4. stih)! Kasnije u tekstu ovo ponašanje naroda
opisuje se kao “kušanje Gospoda” (7. stih; vidi takođe 2.
stih).
Izrailj
se žali u svakom pojedinom slučaju potrebe! To žaljenje se ne događa posle
traženja i dobijanja negativnog odgovora, kako bi bilo uobičajeno. Kad god se
pojavi potreba, nastaju gunđanje i vika. Neko bi zaključio da bi Izrailjci, bar
pre nego što se požale, mogli
da potraže Boga i zamole ga za pomoć. S naše tačke gledišta, oni su već videlii
dovoljno toga što Bog može da učini, tako da bi mogli biti bar malo strpljiviji.
Ali ne! Na početku svojih nevolja oni počinju da gunđaju i viču. Možemo osetiti
kako to uznemirava Mojsija. Njegova reakcija je vapaj ka Bogu (15,25; 17,4). On
ne zna šta da radi s narodom i zato traži Gospoda. Dozivanje razumu izgleda ne
daje rezultate (17,2). Tek će Božja intervencija biti dovoljna da reši
problem.
Takvo
reagovanje Izrailja na svoje probleme je, smatram, dokaz neverstva. Oni
jednostavno ne uviđaju da Bog može i hoće da radi na zadovoljavanju njihovih
potreba. Imaju kratko pamćenje i već su zaboravili sve što je učinio da bi ih
izbavio. Neverovanje i ropski mentalitet drže Izrailjce u čvrstom
zagrljaju.
Međutim,
u svemu tome najviše zapanjuje način na koji Bog reaguje. Iako se Izrailj tuži
na Mojsija, njihovo gunđanje je u konačnom smislu upereno protiv Boga. Kao što
smo već videli, reč je o kušanju Boga (7. stih). Zaprepašćujuće je, ali Bog
reaguje zadovoljavanjem njihovih potreba, ne postavljajući pitanja. Snabdeva ih
neophodnom vodom. Donosi im specijalnu hranu od mesa prepelica —
luksuz, čak, pre nego potreba. Daje im manu, kao svakodnevnu hranu. Zbog svog
neverstva ničim ne bivaju kažnjeni. Nije upućena čak nijedna reč ukora. Na
potrebe svog naroda Bog odgovara jednostavno preko njihovog vođe, Mojsija.
Kakvog li divnog svedočanstva o milostivom Božjem strpljenju! On izlazi u susret
pritužbama nastalim na tlu neverstva. Dobro je da zapamtimo da se u ovom
kontekstu događaju sva
milostiva Božja opskrbljivanja.
Svako
ko je bar jednom doživeo pustinju, svestan je važnosti vode. Ne samo što je
Izrailjcima bila potrebna voda za piće nego je, kako nam priča jasno iznosi, ona
bila potrebna i velikom mnoštvu stoke. Nešto vode se moglo poneti, ali većina
ljudi može sa sobom da ponese samo oko 48 kg tereta na fizičku težinu od 80 kg!
Razumljivo je da je prva kriza oko pitanja Božjeg opskrbljivanja nastala baš oko
vode.
Narod
tri dana putuje bez vode. Došavši do oaze Mera, ljudi nalaze gorku vodu i
prigovaraju. Nakon što je Mojsije zavapio za pomoć, Bog mu skreće pažnju na
komad drveta. Pošto ga Mojsije ubacuje u vodu, voda postaje slatka i pitka. To
je prvi slučaj opskrbljivanja vodom (15,22-28).
Drugi
slučaj je jednostavni izveštaj iz teksta u 15,27. Narod putuje do Elima, gde se
nalazi dvanaest izvora i tu se ulogoruje kraj vode. Pošto nam je već rečeno da
je Izrailj bio vođen stubom Božje prisutnosti, pretpostavljamo da Bog svoj narod
snabdeva tom vodom — vodeći ga do nje.
Treći
slučaj se događa u Rafidinu (17,1-7). Izrailj se tamo ulogoruje, ali nema vode
za piće, pa se narod žali i prigovara.
Bog
reaguje tako što Mojsija i narodne starešine, na čelu Izrailja, vodi do stene
kod Horiva. Svojim štapom Mojsije tamo udara u stenu. Voda počinje da teče na
oči izrailjskih starešina. Mesto biva prozvano Masa (“kušanje”) i Meriva (“svađa”), zbog onoga što se tamo
dogodilo.
Pomenuta
tri slučaja prikaz su tri načina na koje Bog dovodi vodu: komadom drveta, svojim
vođenjem na određeno mesto i s Mojsijem koji udara u stenu. Bilo je mnogo
rasprava o tome kako treba razumeti te slučajeve, naročito one u Meri i
Rafidinu. Treba li da ih posmatramo kao neposredna Božja čuda, kao nešto što se
prirodno događa ili je tu reč o nekoj kombinaciji i jednog i
drugog?
Zagovornici
prvog stava upućuju na direktne iskaze o Božjoj prisutnosti i vođenju i kažu da
su to čuda. Priča ne kaže da je drvo učinilo vodu slatkom. Upotreba drveta je
mogla biti samo način na koji je Mojsije pokazao veru. Čak i da je ono bilo
uzrok promene, upućivanje na samo drvo predstavljalo je čudo. Dolazak u Elim
jeste čudo, pošto je Bog nesumnjivo poveo narod do vode. Udaranje stene kod
Rafidina jasno je prikazano kao čudo. To gledište je teološki važno, budući da
je poenta teksta zapravo Božja sveta prisutnost i staranje. Knjiga Izlazak hoće
da istakne da je Bog Onaj koji opskrbljuje, koji se stara, a način da se to
učini jeste prikazati ga kako čini čuda, koja su dokaz Njegove
moći.
I
zagovornici pomenutog prirodnog stava imaju svoje argumente. Više je vrsta
drveta poznatih po sposobnosti da gorku vodu pretvore u slatku. Jedna posebna
vrsta drveta je odgovarajuća baš za tu vodu, i Mojsije ga nalazi. Elim je
prirodna oaza i Mojsije, na osnovu svog proteklog pastirskog iskustva, zna gde
se ona nalazi. Što se tiče vode iz stene, Mojsije zna za mesto gde se vodeni tok
ili izvor nalazi pod tankim slojem kamena. On odlazi do tog mesta, svojim štapom
razbija tanak sloj i voda počinje da teče. Da Bog nije želeo da te događaje
razumemo u prirodnom kontekstu, glasi argument, On ne bi pominjao drvo, oazu ili
štap i stenu.
Lično
sam opredeljen za treću opciju — kombinaciju prirodnog i čudotvornog. Smatram da
je ta opcija ispravna iz dva razloga. Prvi, izveštaji nedvosmisleno govore o
Bogu na delu i prirodnim pojmovima, kao što su
drvo, izvori, štap i stena. I jedno i drugo su jasno prikazani u priči i mi
stoga ne smemo zanemariti ni jedno ni drugo.
Drugo,
ova opcija je i teološki i praktično bliža istini. Bog u knjizi Izlazak uvek
iznova deluje, ali uzima u obzir i ljudske i prirodne okolnosti. On koristi
vetar i drvo. Odlučujući o ruti Izlaska, on uzima u obzir ljude, a zna i gde se
nalaze oaze. Nemamo situaciju u kojoj On na svakom mestu čini posebno čudo. Kada
Bog deluje, uzeti su u obzir i prirodna i ljudska dimenzija. U praktičnom
smislu, upravo takav je — život. Bog često deluje u prirodnim okolnostima i
preko njih, brinući za nas iz dana u dan. Neki sve vide kao čudo, dok drugi vide
samo prirodnu dimenziju. Rekao bih da je sveukupnost života Božjeg naroda u
Božjoj vlasti. Ta vlast zapravo je nežno, blagotvorno upravljanje, koje često
deluje tiho u pozadini i koristi bogatstva sveta koji je On divno stvorio.
Iskreno, verujem da je glavni razlog što Izrailj prolazi kroz ta iskustva
potreba da nauči određenu pouku.
Jedan
od najprovokativnijih i tekstova s najvećom dubinom značenja u Izlasku je kratki
tekst u 15,25b.26. Tamo stoji da je Bog u Meri objavio uredbu i zakon, da bi
njima okušao Izrailja. Ako poslušaju “zapovesti Njegove i sve uredbe Njegove”,
On na njih neće pustiti bolesti od kojih su bolovali Egipćani. To je rekao, kako
je izjavio, “jer sam ja Gospod, lekar tvoj”.
Taj
kratki tekst je predukus gore Sinaj i zaveta. Ovde stoji poziv na potpunu
poslušnost zapovestima Boga Jahve i svim Njegovim uredbama. Reči zapovesti i uredbe opšti su pojmovi. Oni ne
podrazumevaju nikakvu posebnu zakonsku celinu, nego se odnose na sve što bi Bog
mogao da zahteva. Taj tekst je dobar dokaz po kojem je Izrailj i pre Sinaja znao
da Bog ima zapovesti. To je samo prvo pominjanje tih
zapovesti.
Osnovna
misao na ovom mestu nije specifičan sadržaj tih zakona, nego princip poslušnosti. “Kušanje” (objava zakona)
odnosi se na to da li će Izrailj biti poslušan Bogu. Ako je poslušan, biće
pošteđen egipatskih bolesti, što je verovatna aluzija na neko od zala koja su
snašla Egipćane.
Faraon
je odbio da posluša Božju naredbu da pusti izrailjski narod i zbog toga je trpeo
kaznene mere, zla. Bog postupa korektno. Isti princip sada se primenjuje na
Izrailj. Ako sada odbije da posluša Boga, trpeće zla kao što ih je trpeo
Egipat.
Prva
reakcija mnogih je da to nazovu legalizmom, potkupljivanjem ili ucenom; međutim,
pažljivim proučavanjem teksta videćemo da te tvrdnje nisu istinite. Prvo, tekst
moramo posmatrati u kontekstu cele knjige Izlazak. Bog ne kaže: “Ako budete bili
poslušni, učiniću nešto za vas.” On je pre toga, i ne tražeći, ne pozivajući na
poslušnost, spasao Izrailj od Egipta i faraona. Izrailjci su pod Sinajem
slobodni ljudi. Mora doći do odgovora na izbavljenje. Mora se uspostaviti odnos
s Bogom. Ovo je prvi nagoveštaj značenja tih reči.
Poslušnost
i vera su, u Starom zavetu, vrlo blizu jedno drugom. Biti poslušan, istovremeno
znači ispoljavati istinsku veru. Da bi neko mogao imati istinsku veru, on mora
da pokaže poslušnost. Biti poslušan Božjim zapovestima znak je da veruješ u ono
što On kaže i otvoreno priznaješ da si svestan ko je On i šta je učinio za tebe.
Bog
je kod Mere pokazao da može da “leči” gorke vode. Želi li da doživi nastavak
takve vrste lečenja, Izrailj mora da odgovori verom i poslušnošću. Više o tome
šta to znači biće rečeno kada Izrailj bude sklapao zavet s Bogom pod
Sinajem.
Primena
ovog principa pokazaće Božji identitet. Egipatska zla pokazala su faraonu ko je
zapravo Bog. Zla i/ili izlečenje, što se tiče Izrailja, takođe će pokazati ko je
Bog. Budući da On deluje u skladu s tim principom, Izrailj će u potpunijoj meri
upoznati Njega i Njegove metode delovanja.
Hrana
je sledeća osnovna ljudska potreba, posle vazduha i vode. Prema tome, prirodno
je što se druga velika provera Božje sposobnosti staranja o narodu dešava oko
pitanja hrane. U postupku opskrbljivanja hranom Bog iznosi druge bitne pouke
koje Izrailj treba da nauči.
Prvi
metod na koji Bog obezbeđuje hranu je slanje prepelica koje prekrivaju logor. To
se događa kao odgovor na prigovaranje Izrailja da im nedostaje meso iz Egipta i
da bi im bilo bolje da jedu meso u Egiptu, nego što umiru od gladi u pustinji.
Izrailjci dobijaju meso (16,8.12) i tako mogu da znaju da je Gospod čuo njihovo
gunđanje, da je On Gospod, njihov Bog.
Očito
je da je meso bilo nešto posebno. Mana je nazvana “hlebom” ili “hranom” (15.
stih). To je Izrailjcima osnovni sastojak za život i biva obezbeđen tokom celog
boravka naroda u pustinji (35. stih). Prepelice su nešto drugo, pošto su one
mesna hrana — nešto dodato i posebno. One nisu obezbeđene po redovnom osnovu,
nego su date sada zato što ih narod traži. Kako je to bilo milosrdno od
Boga!
Cela
ova epizoda događa se da bi narod shvatio da je Jahve Bog koji brine o njima.
Naročita teofanija, ili manifestacija Boga, događa se neposredno pre davanja
dara te hrane. Ceo izrailjski narod je pozvan da pristupi pred Njega (9. stih).
U trenucima dok im se Aron obraća, ljudi u daljini pustinje vide kako se u
oblaku pojavljuje Gospodnja slava. Jahve im posle toga saopštava da će im
neposredni dar hrane te večeri (prepelice) i sledećeg jutra (mana) pokazati da
je On njihov Bog.
U
tom uvodnom periodu Izrailjevog iskustva u pustinji Bog čini posebne poteze radi
zadovoljenja ne samo njihovih potreba, nego i njihove želje. On želi da se
njihova vera izgradi i da shvate Njegov stvarni identitet. Situacija se,
kasnije, može promeniti (vidi 4. Mojsijeva 11,31 i dalje), ali za sada je Bog s
ljudima vrlo strpljiv.
Priča
stavlja akcenat na dve glavne teme. Prvo, Bog obezbeđuje potrebe svog naroda u
hrani. O tom pitanju smo već govorili. Druga tema je subota. Njoj ćemo ovom
prilikom posvetiti pažnju.
Na
osnovu opisa mane možemo naučiti mnogo činjenica o suboti.
1. Subota
je dan odmora (23. i 30. stih).
2. Svako
u subotu treba da ostane tamo gde se nalazi. Niko ne treba da izlazi (29.
stih).
3. Subota
je sedmi dan (stihovi 22, 23, 26, 29).
4. Subota
je sveti dan (23. stih).
5. U
subotu mana ne pada (25. i 26. stih).
6. Šestoga
dana treba sakupiti dvostruku meru mane, tako da se polovina sačuva za subotu
(22. i 23. stih).
7. Mana
se može sačuvati preko noći za subotu. Mana koja se ostavlja bilo kojeg drugog
dana, ukvariće se (stihovi 19, 20, 22, 23).
8. Ta
subota je zapovest od Boga (stihovi 23 i 28).
9. Tu
subotu treba svetkovati “Gospodu” (23. i 25. stih), što verovatno znači “u čast
Gospodu”.
Ovaj
tekst nas jasno uči da je subota postojala i pre Sinaja i zaveta koji je tamo
učinjen. Najveći deo onoga što saznajemo u četvrtoj zapovesti već se jasno uči
ovde i u 1. Mojsijevoj 2,1-3. Prema tome, zapovest o danu odmora (suboti)
Izrailjcima nije bilo ništa novo, nego ih je vraćalo u najranije dane njihove
istorije. Svetkovanje subote bilo je lekcija na “rasporedu” jednom sedmično, u
darovanju mane. Mana je bila Božji hleb s neba, koji je već samim načinom
dolaska podsećao narod na Božju zapovest o suboti.
Na
samom početku njihovog putovanja pustinjom, Bog Izrailjce počinje da uči da On
može da im obezbedi najosnovnije potrebe — vodu i hranu. Voljan je čak da im
pruži i neke milostive posebnosti, kao što je bilo meso, da bi zadovoljio
nostalgiju bivših robova. Spreman je i voljan da to čini, uprkos njihovom
gunđanju i neverstvu. On milostivo blagosilja ne zbog, nego uprkos reakciji naroda. Svestan je
njihovih ljudskih slabosti i njihove prošlosti i zato je s njima
strpljiv.
Bog
jasno pokazuje da sve to čini da bi njihovo poverenje i vera u Njega mogli da
rastu. Darove hrane i vode daje im na takav način da dodatno mogu naučiti i
druge pouke. Narod može da vidi da je Bog sposoban da deluje na mnoštvo načina,
koji su kombinacija božanske sile i prirodnih okolnosti. Svetkovanje subote uči
se preko dara mane s neba. Shvata li sada Izrailj kakvom milostivom i mudrom
Bogu služi?
l
Ulaženje u Reč
Tekst
u Izlasku 17,8 – 18,27 pažljivo pročitaj najmanje dva puta, a onda na svako od
sledećih pitanja odgovori na osnovu biblijskog teksta:
1. Uz
pomoć biblijske konkordancije i rečnika pronađi sve što možeš o Amaličanima.
Kakvo je njihovo poreklo? Sigurno će ti, radi dobijanja dodatnih informacija,
značiti ako proveriš tekstove u 1. Mojsijevoj 36,12; 4. Mojsijevoj 24,20; 5.
Mojsijevoj 25,17.19 i 1. Samuilovoj 15,2; 27,8. Kakav je bio konačan kraj
Amaličana?
2. U
Izlasku 17,10 u priču se uvode dve nove ličnosti: Isus Navin i Or. Uz ovaj
tekst, biblijski rečnik i konkordanciju, pronađi sve što možeš o tim ljudima.
Šta znače njihova imena? Kakva je njihova uloga u Izrailju? Šta iz toga možemo
naučiti o predmetu školovanja vođâ?
3. Navedi
posebne korake koje je Izrailj koristio da bi izvojevao pobedu nad Amaličanima.
Zašto je te korake Bog upotrebio i zašto su oni delovali? Navedi posebne korake
koji su usledili posle postignute pobede. Šta iz toga možemo naučiti o načinu na
koji treba reagovati na prilike u kojima nam Bog daruje posebne
pobede?
4. Šta
posebno uči 18. glava o izrailjskim porodičnim i običajima iz domena
gostoprimstva? Pažljivo prouči kako svog tasta prima Mojsije, vrhovni vođa
Izrailja. Šta oni zajedno čine? Da li mi, odnosno, da li bi trebalo da mi danas
poštujemo slične običaje? Zašto tako misliš?
5. Nacrtaj
dijagram kojim se opisuje organizaciona struktura koju je (a) Mojsije najpre
primenio i (b) Mojsiju preporučio Jotor, njegov tast. Kakve su prednosti drugog
sistema? Šta na osnovu tog teksta možemo naučiti o rukovođenju i organizacionim
principima?
l
Istraživanje Reči
Bog
je već pokazao svoju milostivu spremnost i zastrašujuću moć da zadovolji potrebe
izrailjskog naroda za vodom i hranom. U ovom posebnom odseku On pokazuje
sposobnost zadovoljavanja dveju drugih potreba: pobede nad neprijateljima koji
napadaju i za dobrom organizacijom i upravljanjem. Metodi koje Jahve pritom
primenjuje izuzetno su zanimljivi.
Amaličani
su potomci Isavovog unuka Amalika. Kulturološki i jezički vrlo su srodni
Izrailju. Uglavnom žive u pustinjskim predelima između Sinaja i južne Palestine,
iako postoje informacije da neki žive u području kasnije poznatom kao Jevremove
gore (Horn, 33). Rafidin se nalazi na rubu njihove glavne teritorije i oni na
prisustvo Izrailjaca nesumnjivo gledaju kao na invaziju.
Njihov
sukob ovde u knjizi Izlazak prvi je u dugom nizu sukoba s Izrailjem. Zbog tog
prvog sukoba, kaže se u Izlasku: “Gospod će ratovati na Amalika od kolena do
kolena” (17,16). Bog obećava i da će potpuno izbrisati spomen Amalika ispod neba
(14. i 15. stih).
Ovo
brisanje je, kako izgleda, trajalo prilično dugo. Godinu dana posle tog prvog
sukoba Izrailj, protivno Božjoj volji, pokušava da uđe u južnu Palestinu, pa mu
Amalik nanosi poraz kod Orme (4. Mojsijeva 14,43 i dalje). Dva sukoba između
Amalika i Izrailja odigrala su se u periodu sudija. Jednom prilikom su
Amaličani, zajedno s Eglonom, moavskim carem (Sudije 3,13) napali Izrailj, a
kasnije udružili snage s Madijanima u uništavanju izrailjskih useva i stoke.
Njih je isterao Gedeon (Sudije 6,3-5.33; 7,12; 10,12).
Saul
je, u periodu carstva, porazio Amaličane (1. Samuilova 19. glava). Protiv njih
se borio i David. Kasnije su već počeli da nestaju, tako da je njihov ostatak,
izgleda, potpuno uništen u vreme Jezekije (1. Dnevnika 4,43).
Tako,
uprkos svojoj sličnosti po poreklu i kulturi, Izrailjci i Amaličani bili su
ogorčeni neprijatelji. Amaličani su bili odlučni i čvrsti borci, koji su štitili
svoju teritoriju. Uprkos Božjim rečima izgovorenim protiv njih, oni su još dugo
vremena ostali uporni u uznemiravanju Izrailja. Eventualni poraz od strane
Amaličana u ovim okolnostima izuzetno bi otežao Izrailju kretanje po pustinji
pod Božjim vođstvom.
Na
izrailjskoj strani bitka s Amalikom upoznaje nas s dve nove ličnosti: Isus Navin
i Or (čije ime znači “slobodan” ili “plemenit”), koji je manje značajna ličnost
i ovde i u kasnijoj istoriji. Zajedno s Aronom, Or podupire ruke Mojsiju za
vreme Izrailjeve bitke s Amaličanima. Aronu i Oru je kasnije (24,14) povereno
upravljanje Izrailjem, dok su Mojsije i njegov pomoćnik Isus Navin otišli u goru
na susret s Bogom. Jevrejska tradicija kaže da je Or bio Marijin muž, što je
objašnjenje za njegovo blisko druženje s Mojsijem i Aronom. Ista tradicija ga
ujedno vidi i kao dedu Veseleila, glavnog majstora u gradnji svetilišta.
Isus
Navin
znači “Jahve je spasenje” ili “izbavljenje”. To je adekvatno ime za nekoga
njegovog ugleda, pošto je Izlazak priča o izbavljenju. Ime je, zapravo — kao i
Isusovo ime — grčka verzija jevrejsko/aramejskog imena Jozua. Isus Navin je bio
mladić u vreme Izlaska i, po nekim izvorima, služio je Mojsiju kao lični
pomoćnik (33,11). U ovom tekstu on je neposredni zapovednik u izrailjskim vojnim
pohodima. Isus Navin je, zajedno s Halevom, jedan od dvojice uhoda koji su
stvarno verovali da Izrailj može zauzeti hanansku zemlju (4. Mojsijeva 13,14). I
kasnije, poznato nam je, na gorama kraj Jordana Isus Navin biva i zvanično
posvećen za vojnog i građanskog vođu Izrailja, Mojsijevog naslednika (4.
Mojsijeva 27,12-23).
Ovo
je bilo kruna dugog perioda pripravnišva koje je počelo ovde i protezalo se kroz
mnoga iskustva, uključujući susrete s Bogom na gori Sinaj i čekanje Gospoda u
šatoru od sastanka (24,13; 33,11). Rukovodeću poziciju zauzeo je u dobu od oko
sedamdeset godina, da bi posle vernog rada i vođenja Izrailja tokom perioda
osvajanja, umro u starosti od 110 godina.
Zapanjujući
su detalji stvarne bitke s Amalikom. Školovani vojni strateg bio bi preneražen
onim što se dogodilo. Iako nam Izlazak ne nudi detalje amaličkog napada, neke od
činjenica dodaje tekst u 5. Mojsijevoj 25,17-19. Očito je da su Amaličani dobro
isplanirali svoj napad na Izrailj. Oni napadaju u vreme kad su Izrailjci
iscrpljeni i počinju da ubijaju umorne putnike na kraju izrailjske kolone. Ta
vrsta napada pokazuje da se nisu bojali Boga (5. Mojsijeva 25,18). Moguće
značenje je dvostruko. Prvo, njihov napad pokazuje da se Amaličani, iako su u
srodstvu s Izrailjem i stoga u određenoj meri poznaju Boga, u stvari Njega ne
boje. Drugo, njihov napad s leđa na najumornije Izrailjce povreda je opšte
prihvaćenih merila ljudske pristojnosti (vidi Sarna, 120, 121). Ista
terminologija se koristi i u 3. Mojsijevoj, a odnosi se na zloupotrebu okolnosti
što je bilo gluvih, slepih i ostarelih (3. Mojsijeva 19,14.21). Taj pokvareni
napad s leđa, u ranjivo vreme za Izrailj, je nešto što je izazvalo izricanje
presude Amaliku.
Posle
ovog napada Mojsije Isusa Navina upućuje da izabere određeni broj dobrih ratnika
i da sledećeg dana pođe u borbu s Amaličanima. Mojsije obećava da će tokom bitke
stajati na vrhu brda, s Božjim štapom u rukama.
Sutradan
Isus Navin odlazi u boj, a Mojsije, Aron i Or na vrh brda, odakle verovatno
imaju pregled mesta borbe. Sve dotle dok Mojsije drži podignute ruke, Izrailjci
pobeđuju. Kada spusti ruke, Amaličani nadjačavaju. Aron i Or pomažu Mojsiju,
vodeći računa da mu ruke uvek budu podignute — pretpostavljamo, sa štapom u
rukama. Bitka se nastavlja do sunčevog zalaska i Isus Navin odnosi pobedu nad
vojskom Amaličana. Ovakva taktika bila bi besmislena za svakog današnjeg
generala, ali Božje bitke nikada ne liče na ljudske bitke!
Šta
znači to podizanje ruku? Kako objasniti što Izrailj pobeđuje zahvaljujući
Mojsijevim podignutim rukama i štapu? Ima više mogućnosti. Neki smatraju da je
objašnjenje psihološke prirode. U društvima drevnog Bliskog istoka ruka je bila
simbol moći. Mojsije je i pre toga moćno koristio svoj štap. Može biti da je
Mojsije koristio i vojnu zastavu (17,15). Svaka kombinacija između ruke, štapa
i/ili zastave mogla je da posluži kao neprekidni podstrek izrailjskim ratnicima
u dolini. Gledanje u te simbole moći verovatno je u njima podgrevalo
samopouzdanje i veru u pobedu. Međutim, iako je neki od tih elemenata možda
uspešno delovao u datoj situaciji, smatram da to nije primereno objašnjenje
silnog učinka podignutih ruku.
Druga
mogućnost je da podignute ruke upućuju na stav u molitvi. Uvis podignute ruke
bile su uobičajeni stav molbe i/ili molitve. Dokle god se Mojsije molio, Bog je
blagosiljao izrailjsku vojsku pobedom. Kada bi prestao da se moli, Izrailj više
nije bio nadmoćan. Iako je molitva važna, opet mislim da to objašnjenje nije
pravo. Reč koja je upotrebljena da opiše Mojsijeve podignute ruke u ovom slučaju
nije reč koja se obično koristi za podizanje ruku u molitvi. Sigurno je da je
Mojsije mogao nastaviti da se moli i kad su mu ruke bile spuštene. Taj stav nije
bio neophodan za molitvu.
Ono
što se, verujem, stvarno dogodilo je nešto sasvim drugo. Štap nije bio Mojsijev, nego Božji. On je simbolizovao silu i vrhovnu
vlast Boga Jahve, aktivnu za sve vreme izlaska Izrailja iz Egipta, kao što smo
videli. Štap je donosio i zaustavljao egipatska zla. On je razdvojio vodene mase
Crvenog mora, a onda ih ponovo spojio. On je i vidljivo i živo predstavljao
Gospodnju prisutnost i moć. Podignut uvis, značio je Gospodnju silu na delu.
Spušten, značio je samo ljudsku silu na delu.
Ključna
pouka za Izrailj jeste da je pobedu obezbedio Bog, a ne njihova vojnička
hrabrost. Podignute ruke i štap dali su to jasno na znanje celom izrailjskom
narodu. Gospod je Mojsijeva zastava i Gospod će se biti s Amalikom (17,15).
Izrailj
preduzima određene korake za odvijanje boja. Gospod zapoveda izvršenje prvog
koraka: priča treba da se zapiše u jednoj knjizi, a Isus Navin mora da je čuje.
Zašto? Zato što će Bog izbrisati spomen Amaliku. Izveštaj o onome što se
dogodilo služi kao logički temelj onome što će se dogoditi Amaliku u
budućnosti.
Pomenuto
uputstvo je zanimljivo iz više različitih razloga. Ono je prvo pominjanje
pisanja u Bibliji (mogući izuzetak je 1. Mojsijeva 5,1). Knjiga/svitak ima određeni član u
jevrejskom jeziku i zato autor, izgleda, govori o posebno poznatoj knjizi. Neki
smatraju da se podatak može odnositi na “Knjigu o ratovima Gospodnjim
[Jahveovim]” (vidi Durham, Exodus,
237, i 4. Mojsijeva 21,14).
Ključni događaji u Izrailjevoj istoriji zapisani su u toj knjizi. Knjigu
su neki poistovetili s knjigom istinitoga [neki drugi prevodi: Jašar], koja se
pominje u Isusu Navinu 10,13 i 2. Samuilovoj 1,18. Isus Navin je to trebalo da
čuje — pretpostavljamo od nekoga ko bi mu čitao. (Možda nije umeo da
čita.)
Sledeći
korak u vezi s bitkom je to što Mojsije gradi oltar i daje mu ime. Naziva ga:
“Gospod zastava moja.” Zastave su bile simboli koje su narodi nosili u bitku i
koje su odslikavale njihov identitet i simbolisale privrženost. Gospod je
Izrailjeva zastava identiteta zato što je moć u Njemu. Mojsije kaže da se ruka
beše “podigla na presto Gospodnji” (17,16). To je jasna aluzija na njegove
podignute ruke u vreme bitke. Zato je načinjen oltar u čast Bogu Jahve. Mesto
molitve čuvalo je sećanje na Božje delo, kada je svojom silom doneo
pobedu.
Na
taj način se Gospodnja pobeda za Izrailj pamti na dva opipljiva, trajna načina:
putem knjige i oltara. Ljudski umovi brzo zaboravljaju. Stari zavet naglašava
sećanje kao značajan ključ žive vere. Zbog toga je preduzeto nešto posebno, kako
bi sećanja ostala živa. Bog zapoveda, a Mojsije pokreće
inicijativu.
Svako
od nas može slobodno da postavi pitanja: Kako pamtim dela koja je Bog učinio za
mene? Koliko je dobro moje pamćenje? Jesam li preduzeo nešto da utvrdim svoje
sećanje, podizanjem opipljivih znakova sećanja na Božje milostivo
delovanje?
Zadovoljene
su hitne potrebe za vodom, hranom i zaštitom od neprijatelja. Sada se treba
pozabaviti jednom veoma važnom potrebom, od ključne važnosti za Izrailjev život
na dugu stazu. Kako treba organizovati Izrailj? Tu organizaciju Bog obezbeđuje
uz pomoć Jotora, Mojsijevog tasta. Međutim, pre nego što razmotrimo pitanje
organizacije, biće korisno zapaziti elemente porodičnih i društvenih kontakata
do kojih dolazi u ovoj glavi.
U
18. glavi Izlaska data je zanimljiva i na mnogo načina dirljiva slika drevnog
semitskog porodičnog života i običaja. Priča nas istovremeno i odmara od ratne
vreve iz 17. glave i predstavlja predah pred uzbudljive događaje koji će se
odigrati kod Sinaja.
Jotor
je čuo kako je Bog izbavio Izrailj od egipatskog ropstva. Mojsijeva žena Sefora
i njihova dva sina ostali su kod kuće s njim — uobičajena praksa za proširenu
porodicu u semitskom društvu. Sada pošto je Izrailj verovatno bezbedan i
praktično u blizini, Jotor dolazi u posetu i ponovo Mojsiju dovodi ženu i decu.
Kako običaj nalaže, on unapred šalje poruku o svom
dolasku.
Mojsije
nije čovek koji će samo sedeti i čekati. On izlazi u susret svom tastu, klanja
se pred njim i ljubi ga. To su jasni znaci poštovanja, uvažavanja i ljubavi.
Zanimljivo je da se ništa ne kaže o Sefori i dvojici sinova. Jotor je ovde u
središtu pažnje!
Posle
tih pozdrava oni prelaze u šator i tada Mojsije priča iskustvo Izlaska. Kasnije
se pristupa prinošenju žrtava Bogu, službama koje vodi lično Jotor. Mojsije,
Aron i izrailjske starešine posle toga zajedno jedu hleb, u religioznoj
atmosferi.
Sledećeg
dana Mojsije obavlja svoje dužnosti, kao sudija Izrailja. Od jutra do večeri on
sluša i odlučuje u sporovima. Nakon što je sve video, Jotor svom zetu daje neke
vrlo praktične savete o upravljanju i organizaciji. Mojsije sluša s poštovanjem
ono što govori njegov tast i “učini sve što reče” (18,24). Konačno, Mojsije
“otpušta” svog tasta na put, verovatno idući priličan deo puta s njim, prema
opšteprihvaćenom običaju (27. stih).
Na
osnovu ove priče jasno je da Mojsije — vrhovni vođa, nestaje iza Mojsija —
pravog zeta. Mojsije ukazuje maksimalne znake učtivosti i pokornosti Jotoru i
dragovoljno sledi njegov savet. To nam daje izvesni uvid u ono šta je tipičnom
Semitu značilo “poštuj oca svojega i mater svoju” (20,12). Postoje pouke koje iz
toga možemo naučiti, budući da živimo u društvu koje starijim ljudima često
ukazuje premalo poštovanja.
Iz
ove priče možemo izvući i druge pouke. Jotor je Madijan (2,15.16; 18,1).
Madijani su Avramovi potomci po njegovoj ženi Heturi (1. Mojsijeva 25,1.2) i
tako su srodstveno povezani s Izrailjem na sličan, iako udaljeniji način nego
Amaličani. Amaličani napadaju Izrailj dok, za razliku od njih, bar jedan deo
madijanskog plemena sklapa s njima mir. Neki eksperti čak smatraju da ovaj tekst
pokazuje spajanje dvaju ogranaka Avramove porodice posle mnogo
godina.
Tekst
takođe kao da nam govori da Jotor počinje da veruje Boga Jahve i pristupa Božjem
narodu. Posle Mojsijevog svedočanstva, u kojem je on opisao spasenje koje je Bog
učinio za Izrailj, Jotor priznaje: “Sad vidim da je Gospod veći od svih bogova”
(18,11). Odmah zatim prinosi žrtvu paljenicu i druge žrtve Bogu — očigledan čin
obožavanja — a potom seda da jede pred Bogom s izrailjskim vođama. On na taj
način nije samo verbalno izrazio svoju veru nego se u službi poklonio Bogu i
jede svečani obed pred Bogom s izrailjskim vođama. Oni ga prihvataju kao svog
savernika.
Ako
je to tačno, Mojsije je upravo obavio prvi zapisani čin misionarskog rada u
različitim kulturama, pa je rezultat bio zadobijanje uglednog obraćenika.
Mojsijevo svedočanstvo o Božjem milostivom izbavljenju dovelo je Madijana u
okrilje vere. Izlazak tek što se završio. Još je mnogo ostalo da se uradi kako
bi Izrailj postao samostalni Božji narod. Ipak, vest je već prešla neke kulturne
prepreke. Taj narod koji Bog stvara ne oslanja se na krutu etničku
čistotu nego na veru u Boga Jahve koji izbavlja svoj narod. Ono što je nekada
bila Božja namera za svet pre Izlaska (9,16) sada već počinje da se ostvaruje.
Bez obzira na rasu, svako ko veruje može da bude deo
Izrailja.
Tačno
je da jeMojsija pozvao Bog, ali je prema ovoj priči on prilično nespretan
upravitelj. Pokušava sve da uradi sâm. Jotor mu daje vrlo vredan savet za koji
on kaže da je, zapravo, Božja naredba (18,23). Ovde imamo prvog opisanog
obraćenika koji vrhovnom vođi daje nadahnut savet. Ovo je zanimljiv komentar o
poštenju Petoknjižja u pogledu Mojsija i načina na koji Bog radi. Jahve može na
čudotvoran način da donese pobedu, ali i da organizuje Izrailj, zahvaljujući
savetima tasta Madijana.
Dobro
razmotri savet koji daje Jotor. Prvo, on kritikuje stari sistem i govori Mojsiju
da će ga to istrošiti, jer ne može sâm sve da obavi. Jotor zapravo koristi
plural kada kaže ko će biti istrošen. Time se podrazumeva da ni Mojsije ni narod neće biti u stanju da na
dugi period savlađuju stres. Ideja je utkana i u Jotorove završne opaske o
Mojsiju koji podnosi teret i zadovoljnom narodu (23. stih).
Jotor
zatim izlaže plan delovanja. Taj plan ima četiri osnovna
dela.
1. Mojsije
treba da bude (ostane?) predstavnik naroda pred Bogom i ličnost koja pred Boga
donosi njihove sporove (posebne sporove?) (19. stih).
2. Mojsije
treba da ima glavnu ulogu u poučavanju naroda. On treba da poučava narod svim
zakonima, pokazujući ljudima kako treba da žive. Poenta je u tome da će, ukoliko
narod shvati te principe, biti manje problema i svađa. Preventiva je najbolji
lek za teško breme sudije.
3. Mojsije
treba da izabere sposobne ljude koji su pošteni i pouzdani i da ih imenuje za
poglavare. Jotor preporučuje četiri nivoa: tisućnici, stotinici, pedesetnici i
desetnici. Iako to nije potpuno jasno, očigledno je da će povređena strana
početi da se žali na najnižem nivou, a ako oseti da pravda nije zadovoljena,
odlaziće na višu instancu. To će učiniti da sistem postane umnogome sličan
savremenom apelacionom sudu, gde se sporovi pomeraju od nižih ka višim
sudovima.
4. Mojsije
treba da služi kao sudija jedino u najtežim sporovima, koje nijedan drugi
imenovani sudija ne može sâm da razreši.
Sistem
je, izgleda, izuzetno mudar. Mojsije biva pošteđen, a ljudi brže opsluženi.
Mojsije ostaje vrhovni vođa, ali je odgovornost za vođstvo i pravosuđe podeljena
na širokom planu s narodom. Tako biva ustanovljen sistem obrazovanja radi
poučavanja naroda, koji će na kraju sprečiti nepotrebna parničenja. Jedino bismo
mogli reći da egipatski “univerzitet” sigurno nije imao “katedre” za rukovođenje
i upravljanje u vreme kada je Mojsije bio “student” — ili je možda jedini sistem
koji su tamo naučavali bio onaj koji su koristili faraoni! U svakom slučaju,
Bogu možemo zahvaliti za Jotora, pošto i dalje možemo da učimo od
njega!
Izrailj
sada iskustveno zna da je Bog kadar da obezbedi zadovoljenje njegovih potreba.
Obezbedio mu je vodu, hranu, pobedu nad neprijateljima, a sada i organizaciju.
Ti blagoslovi su došli na mnogo različitih načina. Neki, poput vode iz stene,
odaju utisak čistih čuda, dok su drugi, kao Jotorov savet — “prirodni”. Ipak, mi
u svemu vidimo Božju ruku. On
radi s ljudima i kroz ljude u poslu ostvarivanja onoga što će zadovoljiti
potrebe. Izbavljenje i Izlazak nisu unikatni događaji. Oni predstavljaju trajno
zadovoljenje potreba iz ruke našeg milostivog Boga.
l
Primena Reči
1. Po
ovom tekstu, Izrailjevo gunđanje kao da uopšte ne ometa Boga u nameri da mu
pomogne. Kako mogu taj podatak primeniti na svoj život? Da li mi žaljenje Bogu
donosi rezultate? Da li postoji bolji načinza uspostavljanje veze s Bogom? Kakav
bi to bio način? Ima li u tim pričama nekih posebnih okolnosti koje bi se
odnosile na mene? Da li bi se žaljenje moglo shvatiti kao izraz moje vere? Zašto
tako mislim?
2. Da
li svoj narod Bog još uvek štiti od “egipatskih bolesti”? Kako? Da li je Bog
mene štitio? Da li je Bog i dalje iscelitelj za mene lično? Ako jeste, na osnovu
čega On to čini? Da li je zdravlje nagrada za poslušnost? Da li se Božje
obećanje u Izlasku 15,26 može primeniti i danas? Kako?
3. Bog
u ovom tekstu zadovoljava osnovne potrebe Izrailja — hranu, vodu, zaštitu i
vođenje. Da li On za mene i danas čini to isto? Da li bi, u ovom savremenom
dobu, i dalje trebalo očekivati od Boga da zadovolji te potrebe? Da li se sećam
primera za koje verujem da je Bog zadovoljio moje potrebe? Koje su to bile
potrebe? Da li ih je bilo mnogo ili samo nekoliko? Zašto? Čemu mogu ove priče
danas da me nauče u pogledu Božjeg staranja za mene?
4. Jesam
li nekada zapisao u knjigu šta je Bog učinio za mene ili mu sagradio oltar za
sećanje? Koliko dobro pamtim važne duhovne događaje u svom životu? Šta bih mogao
učiniti da zapamtim Božja dela? Šta bi se moglo prikazati kao savremeni svitak
“reči Gospodnjih” ili oltar?
5. Mojsije
je pomogao Jotoru da poveruje, svedočeći mu o Božjim delima izbavljenja
Izrailja. Da li su misionarski metodi koje ja koristim u saglasnosti s tim
obrascem? Ako bi me danas neko pitao zašto verujem, šta bih rekao? Da li je Bog
u mome životu učinio nešto o čemu ja mogu da govorim drugima? Šta je to? Da li
spontano pričam o tome? Zašto?
6. Poznajem li od Boga pozvane ljude koji su nekompetentne ličnosti u ključnim oblastima, kakav je bio Mojsije? Kako je to kada je o meni reč? Dopuštam li ponekad da se ono što verujem umeša u moj uspeh u radu? Koliko sam poučljiv? Jesam li voljan da se učim od drugih koji nisu dugogodišnji “Izrailjci”? Čemu se mogu naučiti od Jotorove mudrosti u pogledu organizacije, što bi se odnosilo na mene?