Jedne godine, kad su vernici Adventističke crkve proučavali Poslanicu Jevrejima, slušao sam kako učitelj toga dana u razredu počinje svoj uvod u 11. glavu, rečima: "Konačno, imamo pouku koju možemo da razumemo!” Neki koji čitaju ovu knjigu možda će se pomalo tako osećati. Dugi teološki odsek, započet u 7,1 zaista je težak, posebno deo od 9,11 do 10,18. Ipak, taj deo se, marljivom istražiocu, otkriva kao bogat veoma vrednim saznanjima i nadahnjujućim mislima.

Sve što sledi, primena je teologije tog odseka, i drugih poglavlja koja govore o hrišćanskom življenju. Baš kao što smo se, počev od 2,1-4, susretali s nizom praktičnih tekstova, rasutih u izlaganju koje sledi, tako će i tekst od 10,19 do 19,25 posao okončati dugim i silnim "poučenjem".

Teologiju možemo posmatrati kao "ŠTA", a "poučenje" kao "DAKLE". Uveren sam da DAKLE čini glavnu svrhu knjige. Poslanica Jevrejima je "reč poučenja" (13,22), propoved pripremljena da zadovolji posebne potrebe, dok dati teološki odseci obrazuju racionalni i inspirativni okvir poslanice.

U ovoj dugoj završnoj primeni, 10,19 – 13,25, ponovo ćemo videti ideje već iznete u ranijim "poučenjima". Kod nekih je reč o prostom ponovnom pojavljivanju, dok se druge znatno dalje razrađuju, od kojih se jedna — vera (grčki pistis) — izdvaja kao apostolova središnja tema.

Iako tekst 10,19 – 13,25 teče bez prekida, mi ćemo ga, da bismo olakšali proučavanje, podeliti na dva dela. Prvi deo, 10,19 – 11,40, usredsređuje se na "bolje", "bolju zemlju" (11,16) kao cilj hrišćanâ. Završno poglavlje naše knjige baviće se apostolovim zaključnim razmišljanjima u 12,1 – 13,25, gde u prvi plan izbija bolji grad — nebeski Jerusalim.

Tekst u Jevrejima 10,19-39 pročitaj dva puta, s razmišljanjem i molitvom. Posle toga, postavi sebi sledeća pitanja:

1. U delu 10,19-25 pronađi tri značajne činjenice koje vernicima daju pouzdanje ("nad"), a onda pronađi i tri značajna elementa za hrišćanski život koji proističu iz takvog pouzdanja.

2. Jevrejima 10,26-31 još jedan je iz niza teških tekstova u poslanici. Kako ti naše proučavanje teksta 6,4-6 pomaže u razumevanju pomenutog teškog teksta?

3. Navedi sve podatke o onima kojima je poslanica upućena — prvobitnim čitaocima Poslanice — koje sadrži taj deo knjige. Da li, na osnovu tih podataka zaključuješ da su to bili "novi" ili "stari" hrišćani?

4. Pogledaj tekst u Jevrejima 10,19.20 u više različitih prevoda, uključujući (engleski prevod) New English Bible. Koje krupne razlike uočavaš, kada je reč o tumačenju Hristovog "tela".

Autorovo "poučenje" kreće se u 10. glavi Poslanice od snažnog upozorenja (stihovi 26-31) do snažnog ohrabrenja (stihovi 32-39). Prvi na redu je niz od sedam stihova, kao rezime upravo završene teološke rasprave i kratko predstavljanje savetodavnog izlaganja koje će uslediti. Ako tražimo tekst koji sažima celu knjigu, onda ovaj ispunjava taj opis.

S tri vrlo uočljiva iskaza, tekst u Jevrejima 10,19-25 ukratko formuliše teologiju prvih deset glava Poslanice — razlog hrišćanske vere. Apostol, potom, sabira naš odgovor na te neuporedivo značajne prednosti i preimućstva u vidu tri snažne primene — kako se to odražava na hrišćanski život. Shvatiti tih sedam stihova znači prepoznati silinu i osnov cele propovedi.

Mi imamo "slobodu" ulaženja u nebesku svetinju, imamo velikog Poglavara svešteničkog na nebu, kao i srca "očišćena od zle ('krive') savesti — to su veličanstveni iskazi koji dovode u žižu celokupnu teološku raspravu koja je činila okosnicu prvih deset glava Poslanice Jevrejima. Oni nam, s jedne strane, pokazuju koliko je apostolovo razmišljanje duboko ukorenjeno u predmetu svetilišta, a s druge, kako je veliko spasenje koje je doneo Isus, spasenje koje prevazilazi sve što je pre toga bilo.

Prvi i treći iskaz — pristupanje i očišćenje — potiču neposredno iz izlaganja u tekstu 8,1 — 10,18, dok je drugi suština, osnovna poruka prvih sedam glava. Videli smo kako se Isusova ličnost i delo udružuju u ostvarivanju tih dostignuća. Tako i tekst iz 10,19-22 služi kao odjek i proširenje ranijeg iskaza iz 4,14-16:

"Imajući dakle velikoga Poglavara svešteničkoga . . . da pristupimo dakle slobodno k prestolu blagodati.”

"Imajući dakle slobodu, braćo, ulaziti u [nebesku] svetinju krvlju Isusa . . . i Sveštenika velikoga nad domom Božjim.”

Oba teksta koriste istu grčku reč, parresia, u KJV (i kod Karadžića) prevedenu rečju "sloboda".

Mada se redosled blagoslovâ prikazanih u 10,19-22 ne slaže s razvojem radnje u knjizi (a to je Poglavar sveštenički, pristupanje, očišćenje), on je nesumnjivo u redu. Kroz tekst 8,1 – 10,18 apostol pogled čitaoca uzdiže ka nebeskom svetilištu a onda, rezimirajući, kaže: I mi možemo pristupiti tom svetilištu. Osim toga, Prvosveštenik tog svetilišta je neko ko nas voli i prihvata — naš Spasitelj, Gospod i Prijatelj, Isus, Bogočovek. Osim toga, nema potrebe da se osećamo nedostojnima da pritupimo tom svetom mestu, budući da nas je Isusova krv učinila čistima iznutra i spolja.

To je kao da nas je neko preneo na nebo i mi tamo našli otvorena vrata. Ulazimo unutra pažljivo, pitajući se šta ćemo videti. Gledamo oko sebe i iznad sebe i vidimo veličanstvenost nebeskog svetilišta, prekrasne oblike, boje i pesme. I upravo dok razmišljamo da li nam je tamo mesto, prilazi nam Isus i pozdravlja nas. Prati nas i upoznaje s pripadnicima nebeske zajednice. Upoznajemo bezgrešna bića sa drugih svetova i osećamo se nedostojnima, ali nam On uklanja svaki razlog za strah i kaže: "Ovde vam je mesto. Vi ste moji prijatelji.”

Obilazak odiše sigurnošću. Uz "slobodu", "pouzdanje" (parresia), mi čujemo "osvedočenje", "punu veru (uverenje)" (plerophoria) (22. stih). Tu nalazimo odgovor na hrišćaninove sumnje i strahove, na okolnosti u kojima su naše duhovne vatre najslabije i kada sumnja napada veru; na odsustvo pribranosti u uslovima neprestane slabosti i nedostizanja Božjeg idealnog plana za nas. I onda kada je u duhovnom smislu sve kako se poželeti može, ko može reći da je za Isusa učinio dovoljno? Ko može tvrditi da je njegovo pouzdanje savršeno? Ko je potpuno savladao iskušenje ili poslužio drugima rečju i delom, kao nekada Spasitelj?

Ne u nama, nego u Njemu. Ne u onome ko smo mi, nego u onome ko je On. Ne u onome što smo mi učinili, nego u onome što je učinio On. U tome je naše pouzdanje, naša sigurnost. Onje naša sigurnost.

Prema tome, hrišćanska sigurnost nije neko emocionalno ushićenje koje dobijamo nadimajući se i očekujući od drugih da nas uzdižu. Naše pouzdanje oslanja se na činjenice, a ne na osećanja. Te činjenice su, pre svega, jedna Ličnost, a onda, Njegova postignuća. Svaki ljudski sistem može da zataji i zatajiće. Svako ljudsko društvo i organizacija dolaze i prolaze. Na kraju svega toga ostaje jedna Činjenica — Isus. Na svršetku sveta, na svršetku našega sveta, samo Isus.

Kako onda da živimo, imajući na umu te činjenice — imajući Isusa na umu — i kakva je uloga te radosne vesti u svakodnevnom životu? Pavle navodi tri istaknute stvari, rezimirajući počev od 10,19-22 svoja "poučenja" u Poslanici Jevrejima.

Prvo, "Da se držimo tvrdo priznanja nâda" [... nade koju ispovedamo] (23. stih). Hristos je umro za sve ljude, ali je posao koji nam je poveren nešto individualno. Hristos je spasenje doneo svim ljudima, ali spasenje nije nešto što dolazi automatski. Mi ga moramo prihvatiti i čuvati.

Živimo u dobu neverovanja. Cinici su danas na vrhuncu uticaja. Medijska sredstva su se specijalizovala za davanje loših vesti, čemu smo skloni da brzo poverujemo. Dovodimo u sumnju radosnu vest, dok čuda odbacujemo već u startu. Kako se hrišćani mogu održati u ovom dobu sumnje? Pristupajući predmetu verovanja voljom. Mi ne možemo dokazati istine naše religije — slavne tvrdnje iz Jevrejima 10,19-22 — zato što nisu objekat naučnog istraživanja. Istorija će potvrditi činjenicu o postojanju čoveka po imenu Isus, koga su Rimljani razapeli na krst — i to je sve. Ko je bila ta ličnost i šta su Njegov život i smrt značili za svet, to je nešto što zadire u prostor izvan istorije, u sferu vere.

Mi možemo rešiti da verujemo, a možemo odlučiti i da se ponašamo kao cinici. Svojim Duhom Bog pobuđuje u nama veru i omogućava nam da se opredeljujemo ali, u konačnom smislu, mi smo ti koji moramo učiniti voljni iskorak da bismo verovali. Mi izražavamo veru jednom, prvi put, kada prihvatimo Isusa i Njegov dar spasenja. Međutim, uvek iznova verujemo, nastavljajući da prihvatamo Njega, služeći se voljom da bismo verovali.

Nama ne odgovara slabašno, sumnjom obojeno hrišćanstvo. "Da se držimo tvrdo", kaže apostol (23. stih). Neka u središtu ovog doba sumnje zasija vera. Dok drugi ljudi tapkaju u mraku i lutaju, krstareći svetom u potrazi za odgovorima na svoja pitanja, neka naše oči budu okrenute ka Isusu. Živimo punim životom. Sigurni u Njegovoj ljubavi, spokojni zbog činjenice da nas je On primio, "slobodni", smeli, kada je reč o našem pristupu u nebeske dvorove — idimo napred s radošću.

Drugo, "da razumevamo jedan drugoga u podbunjivanju k ljubavi i dobrim delima" [Razmišljajmo kako bismo jedni druge podsticali k ljubavi i dobrim delima] (24. stih). Mi nismo samo ono što smo mi sami; naprotiv, mi smo deo jednog tela, zajednice vernika. Mi se, pojedinačno, čvrsto držimo Hrista, ali jedni od drugih očekujemo i službu duhovne nege i ohrabrenja. Kao što se, kad ih delimo s drugima, umnožavaju sumnja i skepticizam, isto je i s verom. Govoreći o veri i deleći je s drugima, čineći najpre u sopstvenom slučaju iskorak volje da bismo verovali, mi drugim ljudima pomažemo da se i sami opredele za opciju vere.

Razmišljati o tome kako bismo druge podsticali na ljubav i dobra dela — kakve li predivne zamisli! Ne gledajući kako da uperimo prst na svog bližnjeg, ili kako da mu zavidimo, nego gledajući da ga obogatimo, oplemenimo, unapredimo njegov život i podstaknemo na takav život koji je ogledalo Učiteljevog života. Kakvog li predivnog istraživanjaličnosti jedan drugoga u ljubavi, kakve li osećajnosti, kakvog li uvažavanja individualnosti, kakvog isticanja vrednosti svakoga od svoje braće i sestara!

Treće, "Ne ostavljajući skupštine svoje" [ne odustajmo od međusobnog okupljanja] (25. stih). "Elektronska" crkva nikada ne može zauzeti mesto zajedničkog slavljenja Boga. Udružujući svoja srca i glasove, mi potvrđujemo da je Hristos svojim krstom učinio da budemo jedno. Mi pripadamo jedni drugima jednako onako kako pripadamo Njemu; potrebni smo jedni drugima, baš onako kako je On nama potreban. Učimo se jedni od drugih, zajedno rastemo i napredujemo. Isus je odviše veliki da bi bio obuhvaćen životom bilo kog čoveka, ali mi zato — zajednički — odražavamo Njegov lik.

Kada ustanemo i pođemo u crkvu, umesto da "čuvamo" krevet ili provodimo dan sami sa sobom, u sebičnim aktivnostima, mi tada ispoljavamo volju da verujemo. Otvoreno pokazujemo veru — i sebi i svojoj braći i sestrama u Hristu. Pustimo druge da idu svojim putem — taj problem je postojao već među Jevrejima, ali mi ćemo poći na zajedničko bogosluženje.

Jer, približava se Dan — Njegov dan.* Taj dan je bio blizu za jevrejske hrišćane, a koliko je tek bliži nama. Ne znamo kada će On ponovo doći, ali znamo da će doći. On će doći jednoga dana, kada ga ljudi, uključujući hrišćane, budu najmanje očekivali. Prema tome, u ovim danima neverovanja, crpimo toplotu iz hladnoće drugih; "zbijmo redove, zbijmo redove", čvrsto se držeći svoje nade, jačajući jedni druge u Hristu i okupljajući se radi služenja Njemu i međusobnog hrabrenja.

Tri veličanstvene činjenice. Tri praktična rezultata. Zahtevi iz jevanđelja traže primenu u hrišćanskom životu.

Kako se teologija prvih deset glava usredsređuje na te tri činjenice, tako će i "poučenja" sadržana u preostalom delu Poslanice biti samo prošireno viđenje tih triju primena. Tako će, kako ćemo videti, ključna misao koja će se iskristalisati na vrhuncu apostolove propovedi biti vera — voljni iskorak ka verovanju.

Pre nego što napustimo tekst u Jevrejima 10,19-25, treba da skrenemo pažnju na jedno tumačenje oko kojeg ima mnogo neslaganja. Problem se odnosi na vezu između zavese i Isusovog tela, u 19. i 20. stihu. NIV, zajedno s mnogim drugim prevodima Biblije, stavlja znak jednakosti, "to jest", između zavese (ne "zaveta", kao kod Karadžića!) i tela. Drugim rečima, Pavlov jezik bi, kada je reč o zavesi, trebalo da shvatimo kao nešto što izražava određenu duhovnu istinu. Autori komentara, koji taj tekst vide na taj način, obrazlažu svoj stav sledećim rečima:

. . . Isto tako, uopšte nije teško pretpostaviti da bi naš pisac zavesu mogao definisati kao "telo" našeg Gospoda; poput "tela Isusa Hrista" iz 10. stiha i "krvi Isusa Hrista" iz 19. stiha, "Njegovo telo", na koje ovde nailazimo, moglo bi značiti Njegov ljudski život, prinet na žrtvu Bogu. Put pristupa Bogu otvoren je zahvaljujući Njegovoj žrtvi. Zavesa koja je, prema jednom mišljenju, odvajala Boga i čoveka, može se, po jednom drugom mišljenju, shvatiti kao nešto što ih spaja; jer to je bila jedna te ista zavesa, koja je s jedne strane bila u dodiru s Božjom slavom, a s druge, u dodiru s ljudskim potrebama. Prema tome, Božanstvo, Sveto trojstvo i ljudski rod spojeni su u našem Gospodu; On je taj pravi posrednik koji može na oboje da položi ruku, zato što ima udela u prirodi i jednog i drugog. I tako, mogli bismo dodati, Njegovom smrću "razderana" je "zavesa" Njegovog tela i posvećen novi put kojim ljudska bića mogu pristupiti Bogu (Bruce, Epistle to the Hebrews, 252).

Smatram da ovo tumačenje nije ispravno. Mi, kroz celinu teksta, 8,1 – 10,18, nismo naišli ni na jedan razlog zašto bismo apostolov jezik, kada je reč o svetilištu (svetinji) shvatali ma na koji drugi način izuzev doslovno. On govori o stvarnom nebeskom svetilištu, o stvarnom Poglavaru svešteničkom i o stvarnoj žrtvi. Kad bismo na ovom mestu, odjednom, uneli dimenziju duhovnog tumačenja, prema kojoj bi zavesa u nebeskom svetilištu postala šifra za Hristovo telo, to bi unelo bolno neskladan ton u sve ono što je prethodilo.

Grčki tekst se može shvatiti i drugačije, da je "novi put" koji je Isus otvorio zapravo put Njegovog tela — drugim rečima, načinjen Utelovljenjem. To tumačenje može se naći u NEB (New English Bible], prevod za koji mislim da je pravilno uočio nameru teksta: "Tako nam, braćo, krv Isusova, daje slobodu da smelo ulazimo u svetilište novim, živim putem, koji nam je On otvorio kroz zavesu, putem svoga tela.”

Iznenadno menjajući raspoloženje u pisanju, apostol se od zvonkih ohrabrenja okreće upućivanju ozbijnog poziva. Poručuje nam (stihovi 16-31) da ulazak u večnu budućnost koju nam je Bog pripremio nije nešto što sledi automatski. Kao što je preki sud stizao ljude koji su u Mojsijevo vreme odbacivali Božje zapovesti, tako je i svakome ko prezre Hrista i Njegovu žrtvu najbolje da zaboravi na neometani put u nebo.

Ranije u Poslanici zapazili smo kako izlaganje oscilira između izuzetnog pouzdanja i ozbiljnih opomena. Obe te komponente prisutne su, razume se, i na drugim mestima u Bibliji, ali nigde nisu dovedene do takvog intenziteta kao u Jevrejima, niti se bilo gde drugde pojavljuju u nizu tako ištrih kontrastâ. To obeležje Poslanice Jevrejima dodatno otežava posao autorima komentara Poslanice: propoved privlači i odbija, izaziva zbunjenost i nedoumicu.

Istraživanje teksta iz Jevrejima 6,4-6 olakšava nam razumevanje teksta iz 10,26-31, kao i nagle promene "raspoloženja" u celoj knjizi. Ta dva teksta su misaono paralelni, pri čemu 6,4-6 ističe preimućstva pružena svakom hrišćaninu, a 10,26-31 — neizbežnost suda za one koji preziru Božju blagodat.

Strogu notu sadržanu u 10,26-31 razumećemo u svetlu duge rasprave iz 8,1 – 10,18. To izuzetno izlaganje istaklo je pojam Božje ponude velike ljubavi, Njegovog puta spasenja. Taj put je išao preko Golgote, jer bez krvi ne može biti rešenja za problem greha. Što je divniji taj božanski plan, to je veći greh odbaciti ga.

Neki hrišćani, pravilno rezonujući da je Božja ljubav bezgranična, pogrešno su zaključili da će na kraju svako morati da bude spasen. Ma koliko osećanja podgrevala nadu u istinitost te ideje, ona u Bibliji nije ničim potkrepljena, a u Poslanici Jevrejima potpuno je otpisana kao mogućnost. Autorova propoved nam poručuje da će svako ko se nađe na nebu biti tamo jedino zahvaljujući Isusovoj smrti, jedino zato što je izabrao od Boga ponuđeno spasenje. Tamo se neće naći niko ko to nije želeo. Niko ko odbacuje Božji put. Niko ko se ruga Božjem Sinu i Njegovom krstu.

Ključnu reč nalazimo u 10,26-31 i ona glasi navalice (svesno, namerno) (26. stih). Protiv greha ćemo morati da ratujemo dokle god smo na ovom svetu, dokle god se naša stara priroda, stari čovek suprotstavlja Duhu. Pobeda u toj borbi dolazi samo od Hrista — ali se mi zato moramo svakoga dana opredeljivati za Njega. Baš onako kako smo ga prvi put prihvatili, priznajući ga za svog Spasitelja i Gospoda, moramo se za Njega opredeljivati svakoga dana iznova.

Dok proučavamo čitav niz "poučenja" i "raslojavamo" argumentaciju Poslanice Jevrejima, uočavamo progresiju u idejama. Apostol je u 2,1-4 govorio o udaljavanju od kursa, uz zanemarivanje "tolikog spasenja"; u 3,6 – 4,13 o postepenom otvrdnjavanju srca zbog nedostatka vere; u 5,11 – 6,19 o izostajanju rastenja u Hristu i mogućnosti otpada od Hrista. Ovde, u 10,26-31, autor se spušta do najniže tačke, do ponora otvorenog, namernog greha, uz grubu neosetljivost u odnosu na značenje Hristove krvi pomirenja.

Da li je to stvarno moguće? Da li je moguće da neko ko je nekada bio radostan u Gospodu i Njegovoj reči, ko je poznavao silu Duha koji prebiva u srcu i iščekivao nebeske radosti — da neko takav uopšte postane brodolomnik bez blagodati, neko ko će se, umesto za Hrista, nesmotreno opredeliti za užas greha?

Jeste, kaže apostol, svakako da je moguće. U srcu svakog čoveka pojedinačno prisutno je bezgranično mnoštvo mogućnosti — za dobro ili za zlo. Ako smo obnovljeni i osnaženi blagodaću, mi se možemo razvijati do neslućenih visina i blagoslova. Ali ako Bogu okrenemo leđa, kako izgleda, neće biti ničega što za nas bilo suviše prezira vredno da učinimo. Grozote dvadesetog veka, sa svojim Hitlerima i Idi Aminima, razotkrile su zastrašujuću inventivnost ljudske prirode.

Međutim, treba da imamo na umu da je tekst u 10,26-31 — primena. Autor u potpunosti izlaže ono što bi moglo biti, a ne nešto što se dogodilo. Možda je Pavle video da su neki hrišćani, nizbrdicom, od 2,1-4, "otklizali" do 10,26-31. Ili je, možda, shvatio da bi neki to mogli učiniti. U svakom slučaju, on je svojim slušaocima naglasio: "Ali od vas, ljubazni, nadamo se boljemu" (6,9). No, on je, kao verni pristav jevanđelja, bio dužan da ih upozori i to je svakako učinio!

U 10,32-34 vidimo divnu sliku ranog hrišćanstva: jevrejski hrišćani su zbog svoje vere u prošlosti strašno trpeli i stradali. Podnosili su otvorene uvrede i progonstva; imovina im je bila oduzimana. Ipak, uza sve te ogromne strahote, oni su se čvrsto držali Hrista. Kad nisu bili izloženi stradanju solidarisali bi se s onima koji su to bili, uključujući one bačene u tamnicu zbog Isusovog imena.

Refren stradanja čuje se u celom Novom zavetu. Slušamo Petra koji hrabri verne, progonjene samo zato što su hrišćani (1. Petrova 4,12-16) i upoznajemo "zajednicu Njegovih muka" (Filibljanima 3,10). Većina hrišćana u zapadnim zemljama ne može da shvati taj aspekt Novog zaveta; on je potpuno izvan njihovog iskustva i njih se ne dotiče.

Međutim, hrišćani tu i tamo na Zapadu, a češće izvan Zapada, u zemljama u kojima dominiraju neke druge religije, taj refren stradanja čuju vrlo jasno. Oni znaju šta su javne uvrede, progonstvo, oduzimanje imovine i odvođenje u zatvor. Znaju šta znači biti jedini hrišćanin u razredu, u školi, ili na radnom mestu.

Tokom prva tri veka posle Hrista hrišćani nisu imali nikakva zakonska prava. Senat nije priznavao novu religiju, koja je tako postala ilegalna, dok su svi hrišćani bili sumnjivi. Nisu smeli da podižu molitvene domove (okupljali su se po kućama) i samo zbog ispovedanja Hristovog imena mogli su biti hapšeni i izvođeni pred sudove. Dolazilo je do pojedinačnih progonstava, obično regionalno, u zavisnosti od raspoloženja lokalnih vlasti.

Sačuvano je jedno fascinantno pismo iz prvog dela drugog veka posle Hrista. U tom pismu Plinije, upravitelj Vitinije, piše Trajanu, rimskom imperatoru. U njemu iznosi kako je postupao s ljudima zbog toga što su hrišćani, i traži savet svog pretpostavljenog:

Gospodaru, obično te obaveštavam o svemu povodom čega gajim nedoumice; jer ko može bolje da me usmeri kad oklevam ili da me uputi u mom neznanju?

Nikada nisam prisustvovao suđenju hrišćanima; stoga mi nisu poznati presedani u pogledu određivanja kazne, niti priroda istražnog postupka. Mučile su me velike sumnje o tome da li treba praviti razliku u vezi s uzrastom, odnosno, da li s mladima treba postupati drugačije nego sa starijima; da li se odricanjem stiče pravo na oslobađajuću presudu, ili možda nema nikakve koristi ako se neko odrekne hrišćanstva ako je već ranije bio hrišćanin; da li treba kažnjavati samo ispovedanje imena, ili samo zlodela koja prate to ime.

Do sada sam ovako postupao kad su pred mene dovođeni ljudi optuženi što su hrišćani. Optužene sam pitao da li su hrišćani. Ako bi kazali da jesu, pitao sam ih drugi i treći put, upozoravajući ih na kaznu; ako bi ostali uporni, zapovedio bih da ih odvedu na pogubljenje. Jer, ni malo nisam sumnjao u to da, bez obzira na vrstu priznate krivice, njihova tvrdoglavost i nepopustljivost u svakom slučaju bili su razlog da budu kažnjeni. Bilo je i drugih koji su bili zahvaćeni sličnim ludilom, koje sam izdvajao i upućivao nadležnost Rima, jer su bili rimski građani.

Kasnije, kako to obično biva, zlo se širi jednostavno zbog toga što ga suzbijamo, pa me obaveštavaju o pojavljivanju njegovih novih podvrsta. Doneli su mi jedno anonimno pismo koje je sadržavalo imena mnogih ljudi. Neki od njih su negirali da su hrišćani, ili da su to ikada bili; na moju zapovest, prizivali su bogove i klanjali se pred tvojim likom, prinoseći tamjan i vino, donete po mojoj naredbi za tu svrhu, uz statue bogova; takođe su proklinjali Hrista; pošto sam obavešten da ljude koji su stvarno hrišćani ni na koji način ne možemo naterati da učine bilo šta od toga, smatrao sam da treba osloboditi optužbe ljude koji su tako postupili na moj zahtev. Postoje i drugi za koje mi je bilo javljeno da su hrišćani, koji su to poricali; izjavljujući da su nekada bili hrišćani ali da su se odrekli hrišćanstva: neki pre tri godine, neki još ranije od toga, a jedan ili dvoje čak dvadeset godina ranije. Svi ti su isto tako pokazali spremnost da se poklone pred tvojim likom i statuama bogova, proklinjući Hrista . . .

Stoga sam odložio dalju istragu, nameravajući da ti se obratim za uputstvo. Smatrao sam da je slučaj prikladan za traženje saveta, pogotovo što sam imao na umu broj optuženih. Jer optuženi su mnogi, svih uzrasta, svih staleža, oba pola, a i nadalje će biti optuživani. To zarazno praznoverje nije se samo raširilo po gradovima nego i po selima i provincijama. No, smatram da se to može zaustaviti i ispraviti posledice. U svakom slučaju, u hramove koji su bili gotovo potpuno napušteni ljudi sada ponovo dolaze; uobičajeni obredi koji su dugo vremena bili zanemarivani, ponovo se nastavljaju; isto tako, i hrana za žrtvene životinje ponovo nalazi kupce, pošto je doskora bilo teško naći nekoga ko bi je kupio. Na osnovu svega ovoga lako je prosuditi koliko mnoštvo naroda možemo ponovo vratiti pod svoje okrilje, ako im se samo pruži prilika da se odreknu hrišćanstva.

Evo, to je, kao što je opisano u 1. Petrovoj 4,12-16 — stradanje (u tom slučaju, umiranje) zbog nošenja imena hrišćanin.

Dragi moj Juniore,* dobro si postupio, presuđujući u slučajevima onih koji su pred tobom optuživani zato što su hrišćani. Tačno je, ne može se izreći opštevažeća odluka, po kojoj bi se utvrdio pravilnik za postupanje s njima. Njih ne smeš proterivati ako su optuženi i ako im je dokazana krivica, nego ih moraš kažnjavati, pod uslovom da, kada nego porekne da je hrišćanin i o tome pruži praktičan dokaz prizivanjem naših bogova, njega posle poricanja treba osloboditi optužbe, bez obzira na to kakvi su razlozi za sumnju u prošlosti postojali protiv njega. Anonimnim pismima koja stavljaju preda te nemoj pridavati nikakav značaj ni pod kakvim okolnostima; ona su vrlo loš presedan i potpuno nedostojna vremena u kojem živimo (Epistles of Pliny, X, 96, 97, quoted in Bruce, The Spreading Flame, 169-171).

U ovoj prepisci pružen nam je jasniji uvid u tekst u Jevrejima 10,32-34. Mada je Poslanica Jevrejima, verovatno, pisana nekih pedeset godina pre Plinijevog progonstva hrišćana, scenario je gotovo identičan. Uz takve doživljaje u njihovoj prošlosti, lakše ćemo razumeti kako su jevrejski hrišćani mogli biti kušani da se odreknu vere i pristupe svetini.

"Ne odbacujte dakle slobode (pouzdanje) svoje", kaže apostol, "koja ima veliku platu" (35. stih). Oni će istrajnošću, ostajanjem na Hristovom putu, primiti večne blagoslove koje je Bog obećao, a Isus učinio izvesnim.

Oni su imali i drugi problem — ne samo obeshrabrenje zbog pritiska neprijateljskog okruženja nego i sumnje zbog mogućeg odlaganja drugog dolaska. Isus je bio obećao: "Opet ću doći" (Jovan 14,3), pa su smatrali da je odavno već trebalo da dođe. Kako su godina za godinom prolazile a On se nije pojavljivao, bivalo im je sve teže da podnose ismevanje rugača, mržnju, izrugivanje i nepravdu.

Isus je obećao da će ponovo doći, ali nije rekao da li će to biti ubrzo. Problem Jevreja je i naš problem. Živimo oko 2000 godina posle njihovog naraštaja, i još čekamo.

Savet koji je njima uputio apostol odnosi se i na nas danas. Isus dolazi! On će "doći . . . i neće odocniti" (37. stih). Božji "red vožnje" nije i naš "red vožnje". Tamo gde mi vidimo odlaganje, On vidi savršeni plan. "Poput zvezda na beskrajnim kružnim putanjama koje su im određene, ni Božje namere ne znaju za žurbu ili odlaganje" (White, The Desire of Ages, 32).

Zato, nemojmo ustuknuti. Pošto smo dovde stigli, istrajmo i ne posustajmo. Čvrsto se držimo Hrista, uzdajući se u Njegovo obećanje i ne okrećući se unatrag.

Mi smo ovde samo putnici, nebo je naš pravi dom. Putnik živi verom a ne po viđenju. Reči "oni koji veruju", iz 39. stiha, prevedimo rečima "oni koji imaju veru", jer tako glasi reč (u glagolskom obliku) — nama već dobro poznata reč pistis iz 3,6 – 4,13.

Jedanaestu glavu Poslanice pročitaj dva puta. Obrati pažnju na pažljivo sačinjenu književnu konstrukciju i spisateljsku snagu. To je jedno od najlepših poglavlja Biblije i zato uživaj u njemu. Možeš li dati odgovore na sledeća pitanja?

1. Vera je ovde odrednica; ipak, šta ona stvarno znači? Kako to ona odlazi dalje od onoga što obično nazivamo verovanjem?

2. Karadžićev prevod kaže, "vera je . . . tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo" (1,1). U engleskom prevodu KJV stoji (slobodno prevedeno): "vera je suština [substance] (srž, bit) onoga čemu se nadamo.” Pogledaj (englesku) reč substance u nekom dobrom rečniku, pa od različitih datih definicija izdvoj jednu koja će, po tvom mišljenju, biti najbliža onome što je mislio autor Poslanice Jevrejima. Potom, pročitaj 11,1 u više drugih prevoda Biblije, na jezicima koje poznaješ i obrati pažnju na to kako svaki od njih prevodi reč substance. Da li to menja tvoj zaključak o onome što je autor imao na umu, napisavši tu reč? U jednom pasusu, iznesi s kojim se prevodom najviše slažeš i zašto.

3. Ko je najveći primer vere u toj procesiji zaslužnih ličnosti? Zašto tako misliš?

6. Iako ta reč nije pomenuta, potraži dokaze o postojanju teme hodočašća u ovoj glavi.

"Vera je", kaže apostol, "biti siguran u ono čemu se nadamo i uveren u ono što ne vidimo.” Ta dva aspekta vere nisu sinonimi. Prvi se odnosi na vreme, a drugi na prostor. Vera pruža ruke i hvata se za budućnost. Isto tako, hvata se za svet nevidljivog — za onaj koji već postoji, ali postoji izvan domašaja našeg vida.

Zapazimo kako neki drugi prevodi pokušavaju da prenesu misao iz Jevrejima 11,1.

§ "Vera je pak pouzdana izvesnost onoga čemu se nadamo, i uverenje o stvarima koje ne vidimo" (Bakotić).

§ "Vera je tvrdo pouzdanje u ono, čemu se nadamo, osvedočenje o onom, što ne vidimo" (Šarić).

§ "Vera je jamstvo za ono čemu se nadamo, dokaz za one stvarnosti kojih ne vidimo" (Rupčić).

§ "Vera je tvrdo pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarima koje ne vidimo" (Čarnić).

§ "Vera je tvrdo uzdanje u ono čemu se nadamo, dokaz za stvari koje se ne mogu videti" (D. Stefanović).

§ "Vjera je jamstvo za ono čemu se nadamo, dokaz za one stvarnosti kojih ne vidimo" (Stvarnost).

§ "Vera je suština [substance] (srž, bit) stvari kojima se nadamo, dokaz o stvarima koje se ne vide" (KJV).

§ "Vera je uverenje o stvarimo kojima se nadamo, osvedočenje o stvarima koje se ne vide" (RSV).

§ "Vera daje suštinu (sadržaj, konzistenciju) [substance] našim nadama i čini nas sigurnima u pogledu realnosti koje ne vidimo" (New English Bible).

§ "Vera znači da imamo puno poverenje u stvari kojima se nadamo, ona znači biti siguran u stvari koje ne možemo videti" (Phillips, Revised Edition).

§ "Jedino vera može garantovati blagoslove kojima se nadamo, odnosno, dokazati postojanje realnosti koje za sada ostaju nevidljive" (Jerusalem Bible).

§ "Vera je spokojno uverenje o onome čemu se nadamo, i osvedočenje o stvarima koje ne vidimo" (New American Bible).

Po razmišljanju mnogih današnjih ljudi, vera je izraz koji upućuje na neodređeno religiozno nadanje, vernikova "štaka", nešto što pripada prednaučnom mišljenju. Međutim, biblijska vera — pistis, o kojoj ovde govorimo, a i ranije u Poslanici Jevrejima — sasvim je drukčije prirode. Vera iz Jevrejima 11,1 bavi se sigurnošću, a ne željom; bavi se činjenicom, a ne nadom.

Imenica, u NIV prevedena izrazom "biti siguran u ...”, grčka je reč hypostasis. Ona može značiti, ili "suštinsku prirodu, suštinu, stvarno postojanje ili realnost ", ili "pouzdanost, osvedočenje, uverenje, postojanost". Ta reč se pojavljuje na još dva mesta u Poslanici Jevrejima — prvo u 1,3, u tekstu gde je Sin opisan kao "pečat (obličje) Njegovog [Božjeg] hypostasis", a onda u 3,14, gde Pavle savetuje hrišćanima da "se čvrsto drže početka svog hypostasis" (Karadžić: "kako smo počeli u Njemu biti (hypostasis) do kraja tvrdo održimo"). Konteksti pomenutih stihova pokazuju da su primenjena oba značenja te reči. Odnosno, apostol u 1,3 opisuje Sina kao “pečat Božje suštine ili bića, dok nam u 3,14 kaže da se čvrsto, do kraja držimo svog pouzdanja.

Razgledajući različite prevode teksta iz Jevrejima 11,1, vidimo kako su se neki prevodi opredelili za prvo značenje reči hypostasis (vera kao "suština" [substance], kao u KJV i NEB), dok su se drugi priklonili onom drugom (vera kao "pouzdanje", "uverenje", ili "jemstvo"). NIV pripada ovoj drugoj grupi.

Arheološki ašov iskopao je značenje reči hypostasis, koje baca svetlost na Jevrejima 11,1. U ono drevno doba, postojale su dve strane u sporu koje su se prepirale oko vlasništva nad nekim imanjem (da li nam to zvuči poznato?). Želeći da potkrepi svoju tvrdnju pred sudom, jedna strana (žena) napisala je pismo i poslala ga po svom robu. Rob je svratio da zanoći u nekoj gostionici — i ta gostionica je izgorela u požaru. Ipak, pismo one žene ostalo je sačuvano, kao i hypostasis koje je bilo priloženo uz pismo. I tako, posle dva milenijuma, ašov je iskopao taj drevni dokument. Međutim, šta predstavlja hypostasis, onošto je žena poslala zajedno s pismom?

Prema tome, tekst iz Jevrejima 11,1 možemo precizno prevesti da ovako glasi: "A vera je vlasnički list za ono čemu se nadamo, sigurnost u ono što ne vidimo.” Zapazimo kako to približava značenje vere našem savremenom dobu!

Pretpostavimo da nikada niste bili na Mauiju (to je verovatno tačno za većinu od nas). Verovatno ste čuli za taj egzotični kraj; možda ste oduvek želeli da tamo odete, ali u tome do sada niste uspeli. Jednoga dana, kao iz vedra neba, dobijate pismo: "Poštovani ______________, kao upravitelj zaostavštine pokojnog Klarensa Gudenaua [Vašeg ujaka Klarensa, koga čitav niz godina niste videli], dužnost mi je da Vas obavestim da vam je testamentom ostavio u nasledstvo svoju imovinu na Mauiju. Vlasnički list možete preuzeti u mojoj kancelariji.”

S vlasničkim listom u rukama, imanje na Mauiju je vaše. Bez obzira na to što ga nikada do sada niste videli, sada ste njegov vlasnik. Bez ikakve sumnje, bez "ako", bez ali i bez "možda" — vlasnički list čini Vaše pravo apsolutno izvesnim.

To je ono što je apostol imao na umu. Vera je, kako on kaže, vaš i moj vlasnički list na slavnu budućnost koju je Bog za nas pripremio. Vera pretvara nadu u stvarnost i ono što je nevidljivo u nešto što je konkretno.

Dakle, vera nije nešto za jednokratnu upotrebu, odluka za odvajanje od sveta i za služenje Isusu. Vera je način života, vera je stav. Čovek ili žena vere, to je neko čije su noge čvrsto na zemlji — to je Božji svet, jer ga je On stvorio i otkupio. Međutim, vera vidi preko sadašnjosti i dalje od ovog sveta. Osoba puna vere ima dvojno državljanstvo. Svako od njih je važno, pa on ili ona nastoji da živi na način koji će biti na čast i jednom i drugom. Takav stav može doći samo iz nekog pravca van nas. Vera je dar od Boga.

Prema tome, tekst u Jevrejima 11,1 definiciju reči pistis ne daje nam samo kao opis delovanja vere. Jasno je da apostol ne izlaže psihološko objašnjenje vere. Naprotiv, on nam predstavlja dve osnovne sposobnosti koje vera čini mogućim — pretvaranje nade u stvarnost i nevidljivog u vidljivo.

Ostatak glave je spisak ljudi i žena vere — nebeski prozivnik ličnosti koje Bog smatra velikima. Pavle nas, panoramskim zamahom, vodi redom kroz Stari zavet, od stvaranja sveta, kroz pretpotopni svet i sage o patrijarsima, ka Mojsiju i osvajanju Hanana.

Izveštaj teče odmerenim, svečanim jezikom, uz stalno naglašavanje izraza "verom . . . verom . . . verom . . . verom". Jedanaesta glava Poslanice Jevrejima s pravom slovi kao jedno od najznačajnijih poglavlja u Bibliji — veličanstvenog obima, jedinstvene književne strukture i nadahnjujuće za lični život hrišćanina.

Apostol u 32. stihu naglo prekida niz. Njegovo kazivanje o herojima i heroinama vere dovelo ga je do vremena osvajanja Jerihona (u Bibliji, Isus Navin, 6. glava), ali njegov izveštaj postaje već veoma dug, a do tada je već izrazio ono što je želeo. Rečima, "šta ću još da kažem?”, on "savija" prozivnik vere izuzetno snažnim rezimeom.

Obilazeći "stroj" zaslužnika, zajedno s autorom zapažamo da izabrane ličnosti predstavljaju više nego istovetne primere vere. U pozadini se ocrtava prvi stih poglavlja, sa svoje dve karakteristike reči pistis. Prikaz je pripremljen tako da istakne da je svako od pomenutih pokazao jedno ili oba obeležja vere: pretvarali su nadu u stvarnost i pokazivali da "vide" nevidljivo.

§ 3. stih — Stvaranje sveta možemo shvatiti jedino verom. Vera shvata Božju moć da ni iz čega načini čulni, opipljivi svet.

§ 4. stih — Bog je primio Aveljevu žrtvu, za razliku od žrtve njegovog brata, upravo zbog Aveljeve vere. Žrtva je za Kaina predstavljala prinošenje materijalnog, nešto čime će pokušati da ugodi Bogu; u Aveljevim očima ona je bila više od toga. Ma kako nejasno i mutno, Avelj je gledao preko materijalnog, opipljivog, i Bog ga je zbog toga pohvalio. Iako je mrtav, on "još govori" — što znači, da oni koji su, kao on, ljudi vere gledaju preko onoga što je sadašnje i naziru obrise onoga što se ne vidi.

§ 5. stih — I Enohovu žrtvu Bog je primio zbog vere. "Ugodio" je Bogu što, kako vidimo iz sledećeg stiha, pokazuje da je "video" Onoga koji je nevidljiv i da se nadao Njegovoj nagradi.

§ 6. stih — Ovaj opšti iskaz odnosi se na sve one koji traže Boga. U ovom stihu jasno vidimo dvojnu funkciju reči pistis: vera veruje (glagol je istog korena kao reč pistis) da Bog postoji — osvedočenje o nevidljivom, i vera veruje da Bog "plaća", nagrađuje — vlasnički list za nadu.

§ 7. stih — Noje je "video" nevidljivo. Osim toga, gledao je u budućnost. Vera ga je pokrenula da deluje i to njegovo delovanje bilo je ukor ljudima oko njega koji su se bili vezali za ono što je opipljivo, materijalno.

§ 8. stih — Avramovo iskustvo ukazuje nam na dve stvari iz Jevrejima 11,1. Vera je buduće nasledstvo učinila sigurnim, učinila "vidljivim" nepoznato mesto koje je bilo njegovo odredište.

§ 9. i 10. stih — Stigavši u Obećanu zemlju, Avram nastavlja da živi verom. Stigao je, a ipak nije stigao. Život pod šatorima bio je dokaz da je život u Hananu bio samo privremenog karaktera, da je njegov konačni cilj bio grad — čiji je graditelj Bog. Zajedno s Isakom i Jakovom, Avram je živeo kao naslednik Božjeg obećanja, gledajući napred u veri. Vera je i njemu i njima dala "vlasnički list" za taj grad. Vera je to učinila potpuno izvesnim.

§ 11. i 12. stih — Avram i Sara okrenuli su leđa svetu koji počiva samo na čulnim percepcijama, koji im nije davao nadu da će dobiti naslednika. Učinila je to vera. Ostvariće se ono što je Bog obećao, zato što se to već događalo.

§ stihovi 13-15 — Ovaj opšti iskaz rezime je vere patrijaraha. Ovde jasno prepoznajemo dva aspekta vere — obećanje, nadu, nadu koja razmišlja, nadu koja čezne i — gledanje i dočekivanje s radošću onoga što se ne vidi. Taj snažni tekst opisuje život vere kao putovanje, čemu ćemo se, radi iscrpnijeg proučavanja, vratiti kasnije.

§ stihovi 17-19 — Avram je prineo Isaka verom. Naglasak je u ovom slučaju na budućnosti: Avram je verovao da će njegov sin biti vaskrsnut. Međutim, pozadina te sigurnosti u pogledu budućnosti bilo je Avramovo pouzdanje u Boga. Avram je video nevidljivog Boga i pouzdao se da je On sposoban da podigne iz mrtvih.

§ 20. stih — Kad je Jakova i Isava blagosiljao "verom", Isak je polazio od ličnog stava da Bog garantuje budućnost. Što je Bog obećao, to će se dogoditi. Vera je bila "vlasnički list".

§ 22. stih — Josif je bio toliko siguran da će Bog održati reč i Izrailjce izvesti iz Egipta u obećano vreme da je ostavio uputstva u vezi s tim šta treba učiniti s njegovim kostima. I ovom prilikom, najistaknutija je komponenta garancije za budućnost.

§ 23. stih — Iako se ovim stihom ne definiše konkretna funkcija vere, težište je na komponenti nade (budućnost). Mojsijevi roditelji su se oglušili o carsku naredbu, verujući da je Bog za njihovog sina pripremio divnu budućnost.

§ stihovi 24-28 — Ovaj čarobno zanimljiv pasus ističe dvojnu ulogu vere. S jedne strane, Mojsije je gledao iznad zadovoljstava i bogatstava faraonovog dvora. "Gledao je u viziji svoju platu", čega je vera bila jemac. Osim toga, bio je istrajan i neustrašiv, izvodeći Božji narod iz Egipta, "jer se držaše (jer je video) Onoga koji se ne vidi". Isto tako, svojom poslušnošću, kad je obavio obred Pashe i poprskao krvlju po dovratnicima, pokazao je svoje poverenje u Boga — da će Bog stvarno pobiti egipatske prvence, a zaštititi sve one koji budu postupali prema Njegovom spasonosnom planu.

§ 29. stih — Izrailjci su prošli kroz Crveno More, u kojem su se Egipćani podavili. Razlika je bila — u veri. Vera je stavila van snage uobičajeno ustrojstvo prirode i istakla nevidljivo ustrojstvo, tamo gde Bog prebiva i deluje.

§ 30. stih — Vera je, na sličan način, oborila zidove Jerihona. Isus Navin je imao grad od trenutka kad mu je Bog obećao da će dobiti grad. Isus Navin je, verom, u rukama držao "vlasnički list" toga grada.

§ 31. stih — Čak je i Rava, strankinja i prostitutka, našla mesto u aleji zaslužnih. Iako je pred očima imala samo ograničenu budućnost, ona se, poput onih koji su joj prethodili, pouzdala u reč nevidljivog Boga.

§ stihovi 32-38 — Ovi stihovi su rezime i ilustracija dostignuća slavnih ličnosti iz izrailjske prošlosti, od pada Jerihona pa kroz preostali deo Staroga zaveta. Njihova dela dele se na tri glavne kategorije: dela neuobičajene političke ili vojne prirode ("pobediše carstva", učiniše pravdu", "postaše jaki u bitkama", "rasteraše vojske tuđe"); dela izvan uobičajenog reda u prirodi ("zatvoriše usta lavovima, ugasiše silu ognjenu, utekoše od oštrice mača", "žene primiše svoje mrtve iz vaskrsenja") i dela velikog podnošenja u uslovima vređanja i ekstremnih stradanja ("biše pobijeni" . . . ne primivši izbavljenja . . . ruganje i boj . . . okove i tamnice . . . kamenjem pobijeni, pretrveni biše . . . od mača pomreše . . . u sirotinji, u nevolji, u sramoti . . . po pustinjama potucaše se, i po gorama i po pećinama i po rupama zemaljskim" [NIV: "mučeni . . . odbivši da budu oslobođeni . . . ruganje i bičevanje . . . okivanje u lance . . . bacanje u tamnice . . . zasipani kamenjem . . . prerezani na pola . . . ubijeni mačem . . . u nemaštini, progonjeni i zlostavljani . . . lutaše po pustinjama i planinama, po pećinama i po rupama u zemlji"].

Vera ih je učinila drugačijima, osposobila ih da učine što su učinili, bila je u pozadini njihovih izuzetnih dela — eto, to je suština. Zahvaljujući svojoj veri uzeli su učešća u jednoj uzvišenijoj stvarnosti, primali snagu od Božje sile, pa su zato njihov život i dela postali izuzetni u odnosu na merila ljudskog ponašanja.

Vera, dakle, vodi u akciju. Vera nije samo "verovanje". Vera motiviše i snaži. Vera čini da nemoguće postane moguće, vanredno pretvara u normalno jer — vera vidi ono što je nevidljivo.

Osim toga, vera jemči za budućnost. To je ona posebna misao koju apostol ističe, zaključujući prozivnik vere. Niko od divova koje je pomenuo "nije primio što mu je bilo obećano" (39. stih). Mada su neki primili kratkoročna ispunjenja onoga što su verovali — kao što je bila Rava, koja je bila pošteđena od mača — Božji narod tek očekuje konačnu nagradu. Po Božjem planu će Njegovo "nešto bolje" biti spremno za sve Njegove sledbenike zajedno. Prema tome, heroji i heroine iz proteklih vekova će "jedino zajedno s nama" ući u "savršenstvo" (40. stih) — u tu puninu, konačnost i pokoj Božjeg večnog doma.

U svetlu te napomene, dakle, možemo razmišljati o konačnoj ideji tog poglavlja — hrišćanstvu kao putovanju.

U ranijem delu knjige, kad je u tekstu 3,7 – 4,13 bila istaknuta reč pistis, našli smo da je bila povezana sa pokojem. A pokoj, kako smo zaključili, podrazumevao je i sadašnjost i budućnost: mi koji imamo pistis već sada ulazimo u Božji pokoj, iako je pokoj, u svojoj punini, još stvar budućnosti.

Te ideje su paralela onima iz 11. glave Poslanice Jevrejima. Pošto je u 3,7 – 4,13 centralna reč bio pokoj a pistis bila manje zastupljena, reč pistis u 11. glavi zauzima dominantno mesto. Reč pokoj se, u stvari, i ne pominje u 11. glavi, ali u toj glavi nalazimo pandane za nju, a to su reči kao obećanje, nada i nagrada.

Tako, tražeći svoj konačni dom, hrišćanin gleda preko granica ovog života. Mi već sada doživljavamo nebeske realnosti — poznajemo svog Gospoda koji je umro za nas i On "hodi" s nama iz dana u dan kao naš najbolji prijatelj — ali ono najbolje će tek doći. Mi sada živimo verom, dok ćemo ga jednoga dana videti licem k licu. Jednoga dana, doći ćemo do te konačnosti — tog pokoja, tog savršenstva ili punine — za koje je vera "vlasnički list".

Mi smo putnici. Poput Avrama, koji je boravio u šatorima i čekao grad čiji je graditelj Bog (9. i 10. stih); kao zlostavljani Božji narod koga svet nije bio dostojan (stihovi 32-38); kao deca vere, opisana u stihovima 13-16, mi smo "stranci i došljaci na Zemlji".

Mnogo je naših pesama u kojima se ogleda tema putovanja. "Ja sam ovde samo putnik", "Ja sam putnik", "Ovde samo putnik umoran", "Putnik sam tu", neke su od pesama koje pevamo. Da li smo svesni šta nam reči tih pesama poručuju?

Hrišćanstvo kao život putnika vraća nas unazad u najranije vekove naše vere. Pobožni ljudi su, kroz srednji vek, odlazili na hodočašća u sveta mesta, kao što su Jerusalim i Rim.

Međutim, hodočašća kao da su udaljena od našeg stvarnog života. Poznati su nam "hodočasnici" koji su odlazili u druge zemlje, u potrazi za boljim životom, a možda smo čitali i klasično delo Džona Banjana, Putovanje poklonikovo. Poznato nam je da muslimani i danas ozbiljno shvataju hodošašća. Njihov hadž(iluk) (putovanje u Meku) poznat je kao životni cilj svakog muslimanskog vernika. Ipak, šta "putnički život" znači nama koji verujemo u Isusa, koji živimo u kućama, a ne u šatorima; koji vozimo automobile i veoma malo hodamo?

Mnogo, veoma mnogo. Jedanaesta glava Poslanice Jevrejima, a posebno stihovi 13-16, gde tema putničkog života dolazi u središte pažnje, snažno se obraća hrišćanima koji žive danas — samo ako smo voljni da slušamo kada nam Bog upućuje svoju reč.

Proučavanjući život putnika uopšte, nailazimo na četiri njegove karakteristike: odvajanje, putovanje prema unapred utvrđenom odredištu, religijski smisao i prateće teškoće. Sve te elemente nalazimo u Avramovom iskustvu — napuštanje Ura, putovanje prema Obećanoj zemlji, uloga čuvara zaveta, koji će postati otac vernih i suočavanje s teškoćama. Tekst u Jevrejima 11,13-16 takođe ističe te karakteristike. "Putnici i došljaci" napustili su zemlju, putuju, teže jednoj boljoj zemlji — nebeskoj. Mada je put dug i trpe bolove, oni znaju da ih Bog već sada predstavlja kao svoje i oni će ga jednoga dana gledati licem k licu.

Često slušate ljude kako govore o putničkom životu u nereligijskom smislu, kao kada bi govorili o putu svog života, o svom putovanju. Međutim, hrišćanstvo kao život putnika znači mnogo više od toga. Ono znači da smo se opredelili da ostavimo za sobom način života koji je privlačan za većinu drugih ljudi. Ono znači da mi ne samo što prolazimo kroz život, nego i putujemo prema određenom cilju. Ono znači da ovaj život za nas nije kraj nego samo uvod, preludijum u nešto bolje u Božjem večnom domu. Znači i to da je nevolja koja nam se "događa" zapravo više nego "univerzitet teških udaraca" — Bog koji je ljubav dopušta ga i koristi i On će ga okrenuti da bude nama na dobro. Ono znači da se možemo uzdati u Boga i u najtežim vremenima.

U svetlu sveukupnog plana Poslanice Jevrejima, vidimo kako se "poučenje" iz 10,19 – 11,40, a posebno cela jedanaesta glava, uspešno uklapa u apostolov plan. Nebesko svetilište, u kojem je Isus naš veliki Poglavar sveštenički i Njegova sasvim dovoljna žrtva — to zavisi od naše sposobnosti da "vidimo" ono što se ne vidi. Stvarnost nije jerusalimski, nego nebeski hram; nisu zemaljski sveštenici, nego Isus; pomirenje ne donosi ni jagnjeća, ni jarčija ni junčija, nego Isusova krv.

Tako, dok živimo u društvu koje odbacuje Isusa, okruženi pritiscima da ga se odreknemo i vratimo paganskoj svetini, jedino ćemo životom vere ostati nepokolebani. Vera jemči budućnost i vidi ono što se ne vidi. Takva vera hrišćanina čini kadrim da izdrži. Vera donosi vernost — bez zaziranja, bez odlaženja sa strujom, bez postepenog otvrdnjavanja duhovnih arterija, bez tromosti ili obamrlosti. Postoji samo jasan pogled ka Isusu i sigurnan korak u trčanju trke koja je pred nama.

Završne dve glave nastaviće razgovor o tim temama i primenjivaće ih sve šire i dalje, kako se apostol bude bližio zaključku svoje propovedi.

1. Kako mogu one s kojima sam svakoga dana podstaći da imaju više ljubavi za ono što rade i da žive život dobrih dela?

2. Kakve duhovne prednosti mi stoje na raspolaganju kada služim Bogu zajedno s drugim hrišćanima u crkvi, kakve nikada ne bih mogao dobiti ako bi to isto bogosluženje pratio na TV-prijemniku kod svoje kuće? Zašto je posebno važno da održavam redovno odlaženje u crkvu, kako se približava Hristov drugi dolazak?

3. Kako mogu bez straha gledati u predstojeće vreme nevolje? Šta je bolja priprema za to vreme — negovanje odnosa s Isusom ili razvijanje hrišćanskog karaktera? Kakvo obrazloženje mogu dati za svoj odgovor?

4. Kako mogu biti siguran da nikada neću okrenuti leđa Hristu i odreći se svoje hrišćanske vere?

5. Koji problemi u mom životu u ovom trenutku najviše opterećuju moju veru? Koji je izveštaj vere iz 11. glave Poslanice posebno koristan za rešavanje tih problema? Zašto tako kažem?

6. Avram je verovao u grad "čiji je Zidar i Tvorac Bog" (10. stih). Četiri hiljade godina kasnije hrišćani i dalje očekuju taj grad. Kako mogu biti siguran da moja vera u blizinu Hristovog ponovnog dolaska nije samo verski ekstremizam?

7. Kakve je nagrade Bog uneo u moj život, a koje jačaju moju veru? Kakve nagrade dobijam zato što verujem i kakve nagrade Bog daje svakom čoveku, bez obzira na to šta i kako veruje (*vidi: Matej 5,44.45)?

8. Šta znači danas živeti životom hrišćanskog putnika, kako je to opisano u 11. glavi Poslanice Jevrejima? U čemu se život putnika razlikuje od života kakav vodi ovaj svet? Kako se taj život razlikuje od onoga što mi obično shvatamo kao "normalan" hrišćanski život?

1. Uz pomoć konkordancije potraži sva pojavljivanja reči Avram [Abraham] u Novom zavetu i zapiši sve što Novi zavet kaže o Avramovoj veri. Uporedi to s izveštajem o Avramu kako je zapisan u 1. Mojsijevoj, od 12. do 22. glave, uključujući događaje zapisane u 15. glavi 1. Mojsijeve. Potom odgovori na sledeća pitanja:

b. Šta možeš navesti iz Avramovog života a što je Bog video kao prihvatljiv život vere, uprkos njegovim nedostacima? Šta Bog traži da vidi u mom životu kao prihvatljivu veru, uprkos mojim nedostacima?

c. Kako mogu očekivati da Bog gaji odnos sa mnom, ako me moja nesavršena vera navodi da činim stvari koje, kako izgleda, ukazuju na nedostatak vere?

2. Uz pomoć konkordancije istraži kako je u sinoptičkim Jevanđeljima (Matej, Marko i Luka), poslanicama Rimljanima, Galatima i Jakovljevoj, upotrebljena reč vera (uključujući i reči verovanje i verovati) [faith, belief, believe]. Uporedi ono što si pronašao s prikazom vere iz 11. glave Poslanice Jevrejima. Do kakvog si zaključka došao u vezi sa suštinskim značenjem pogrešne vere (pistis)?

3. Prouči predmet jevrejskog odbacivanja Isusa u Jevanđelju po Jovanu. Kakve sličnosti nalaziš između tih izveštaja i posledica odbacivanja istine koju Pavle opisuje u Jevrejima 6,4-6 i 10,26-31? Šta si saznao iz Jovanovog Jevanđelja, što ti pomaže da izbegneš strašne posledice opisane u Poslanici Jevrejima?

1. Za proučavanje hrišćanstva kao života putnika, vidi: W. G. Johnsson, In Absolute Confidence, 150-160.

2. Za izlaganje o značenju vere u Poslanici Jevrejima, vidi: P. E. Hughes, A Commentary on the Epistle to the Hebrews, 437-443.

3. Za komentar teksta iz Jevrejima 10,19 – 11,40 sistemom stih po stih, vidi: F. F. Bruce, The Epistle to the Hebrews, rev. ed., 248-331.

* Izraz "sudni" ne postoji u grčkom izvornom tekstu.

* oslovljen tako, zato što je bio mladi od dva Plinija

< 7. Poglavlje Sadržaj 9. Poglavlje >