Pre nego što pristupiš proučavanju onoga što je neko napisao o Poslanici Jevrejima, pročitaj samu knjigu. Uzmi Bibliju, najbolje neki savremeni prevod — pošto ćemo u uglastim zagradama, kada god se za to ukaže potreba, navoditi tekst ili izraz iz engleskog prevoda Biblije NIV — i otvori Poslanicu Jevrejima. Pročitaj odjednom ceo tekst Poslanice. To neće trajati tako dugo kao što možda misliš, biće ti za to potrebno oko jedan sat.

Kada počneš da čitaš, pomoli se Bogu da ti otvori oči da vidiš i razumeš. Osim toga:

1. Ispiši na listu hartije šta je po tvom mišljenju glavna misao ili ideja u svakoj pojedinoj glavi Poslanice. Pokušaj da posmatraš i pratiš kako se svako poglavlje nadograđuje na prethodno, čime se knjiga spaja u jedinstvenu celinu.

2. Šta je po tvom mišljenju tema knjige kao celine? Oko kojih je problema ili teškoća autor možda nastojao da pomogne pripadnicima hrišćanske zajednice kojoj je pisao?

3. Za svaku glavu Poslanice navedi ili podvuci jedan tekst ili ideju, koji su posebno namenjeni tvom duhovnom životu u ovom trenutku. Iz kog razloga su taj tekst ili misao tako vredni u tvojim očima?

Poslanica Jevrejima ume da začudi a i da deluje zagonetno. Mnogim hrišćanima, uključujući i one koji s Biblijom provode mnogo vremena, ova knjiga ostaje nekako nepristupačna, daleka. Zadivljeni su uzvišenošću njenih slika i snagom njene logike, ali se ne mogu oteti utisku da njen jezik sveštenika i hramova, žrtava i obrednih čišćenja pripada nekom drugom vremenu.

Ne treba da nas iznenadi podatak da su, u svom radu, savremeni naučni istraživači Biblije umnogome zapostavili Poslanicu Jevrejima. Dok su pre stotinu godina divovi, poput W. H. Vestkota, stvorili remek-dela od komentara te knjige, spisi o tome iz skorijeg vremena nekako su slabašni, ukočeni. Tek su u poslednjih trideset i nešto godina protestantski naučnici ponovo počeli da se ozbiljno bave Poslanicom Jevrejima.

Šta reći za adventiste? Poslanica Jevrejima je, zbog svog učenja o Isusovoj prvosvešteničkoj službi i o nebeskoj svetinji, odigrala jednu od glavnih uloga u formiranju adventističke doktrine. Nažalost, i mi smo u poslednje vreme tu knjigu zapostavili. Uveliko smo propuštali da odvojimo vreme da slušamo i razumemo, da se na tekstu zadržimo dovoljno dugo kako bi nam Sveti Duh mogao otkriti njegovo značenje i poruku za naše vreme.

Poslanica Jevrejima nije laka knjiga, mada nije ni tako teška kao što bismo mogli pomisliti. Ako je proučavamo kao celinu — počinjući iz početka, prateći odmerenu, veličanstvenu argumentaciju, prepuštajući Reči da nam ona prva govori, pod svojim, a ne našim uslovima — moći ćemo da proniknemo u njeno značenje.

Poslanica Jevrejima ima Gospodnju poruku za nas. Ona jeste Reč od Gospoda. Budući da je to tako, taj drevni spis doživećemo kao nešto što intelektualno podstiče, u duhovnom smislu nagrađuje — i, kao nešto što sadrži neočekivano savremenu poruku.

Šta se posebno izdvaja u tvojim mislima dok čitaš Poslanicu Jevrejima? Ako zakratko ostaviš po strani svoja moguća pitanja, da li si u argumentaciji knjige koja se pred tobom uobličava, uočio neki obrazac ili neku strukturu?

Na primer, da li si zapazio kako se, s vremena na vreme, rasprava o Isusu — o tome ko je On i o Njegovom prvosvešteničkom radu — zaustavlja da bi se istakle praktične primene? Teološka argumentacija prekida se periodično radi isticanja neke praktične primene. Ti prekidi najavljuju se rečima kao što su toga radi, zato (2,1; 3,1; 10,19), kao i naglim prelaskom s trećeg na prvo ili drugo lice. To znači da Jevrejima poslanica daje, naizmenično, teološku raspravu i primenu. O Poslanici Jevrejima ljudi često razmišljaju kao o knjizi bremenitoj teološkim dokazima; međutim, teologija se vrlo često meša s primenom na svakodnevni život. Možemo, dakle, prepoznati sledeći obrazac:

Takva struktura je jedinstvena u Bibliji. Da bismo sagledali i osetili njenu punu snagu, moramo shvatiti da tu imamo posla s nečim što je mnogo više od metoda naizmeničnog izlaganja. I teološka argumentacija i praktična primena bivaju sve opširnije i snažnije, pri čemu obe na kraju dostižu sopstveni vrhunac. U isto vreme, te dve kategorije međusobno se slažu i uzajamno prepliću.

Nekih hiljadu milja od okeana, Rio Negro uliva se u moćni Amazon. Amazon teče brzo; njegova voda je smeđa i silna, dok je voda Rio Negra bistra i crnkasta. Reke se spajaju i stapaju, ali pre toga miljama teku paralelno, jedna pored druge. Ako to posmatrate iz aviona, možete videti vodu reke Rio Negro usred vodenih masa Amazona.

To liči na Poslanicu Jevrejima. Dva vodena toka, ali jedna reka; dve struje, od kojih svaka ide sopstsvenim putem, ali to je samo jedno delo i jedan cilj. Kakvo remek-delo!

Druga odlika Poslanice Jevrejima je pažljivo razvijanje glavnih ideja. Svaka od njih biva predstavljena, jedna po jedna, poprima svoje biće, a onda se zaokružuje. Na primer, ideja prvosveštenika predstavljena je u 2,17.18; razrađuje se u tekstu 4,14 – 5,10, dok se u potpunosti razvija u delu teksta 7,1 – 10,18. Ideja zaveta javlja se u 7,22, razvija se u tekstu 8,6-13, i dostiže kulminaciju u 10,16-18. Isto tako i vera: predstavljena je u 2,17, razrađena u 3,1-6, a u potpunosti obrađena tek u 11,1-39.

Treća odlika strukture knjige jeste način na koji 110. psalam utiče na teološko izlaganje. Aluziju na početni stih tog psalma nalazimo već u Jevrejima 1,4, a onda se kasnije pominje i u 1,13; 8,1; 10,12.13 i 12,2.

Međutim, krucijalnu ulogu igra četvrti stih pomenutog psalma — “Gospod se zakleo, i neće se pokajati: ti si sveštenik do veka po redu Melhisedekovu”. Taj biblijski stih je najistaknutiji starozavetni primer anticipacije ideje o prvosvešteniku, pa ga, u svojoj raspravi, autor Poslanice Jevrejima uzima tačku po tačku. Taj stih se, u Jevrejima 5,5, koristi da se pokaže božanski akt postavljanja sveštenstva; u 6,19, da je Isus postao prvosveštenik; u 7,11 i 12, da se prikaže božansko predskazivanje nove vrste sveštenstva; u 7,15-17, da je Hristovo sveštenstvo večno; i u 7,20 i 21 da se On za funkciju prvosveštenika izdvaja božanskom zakletvom.

Pisac ovo svoje delo opisuje kao “reč poučenja” (13,22). On nije želeo teološku raspravu udaljenu od života, a to su i te kako potvrdila naša istraživanja strukture ove Poslanice. Teologija i primena prilagođeni su jedna drugoj, pošto teološka argumentacija služi primeni, a primena proističe iz argumentacije.

Mi ćemo, stoga, Poslanicu Jevrejima najbolje razumeti ako je posmatramo kao propoved. Kao pri svakom uspešnom propovedanju, pastor pred sobom ima određeni cilj. On (ili ona) govori na temu neke duhovne potrebe. Ipak, propovedanje nije isto što i puko držanje govora; propovedanje ima teološki osnov. “Poučenje” će biti delotvorno jedino ako nastaje na temelju Reči i teološkog rasuđivanja.

Šta je, prema tome, bio propovednikov cilj u propovedi upućenoj Jevrejima? Odgovor nam daju aspekti primene. Proučavajući tekstove koje smo naveli u okviru strukture Poslanice, saznajemo nedostatke verništva i savete koje propovednik upućuje svojim vernicima, imajući na umu te nedostatke. Na osnovu svega toga dobijamo prilično jasan duhovni profil tih ljudi.

Bili su to hrišćani s prilično dugim stažom, ljudi koji su se mogli prisećati propovedanja apostolâ i čudâ koja su se dogodila u vezi s darovima Svetoga Duha (2,3.4). U ranim godinama svog verovanja oni su trpeli uvrede, progonstvo, pa i oduzimanje svoje imovine; stajali su, tada, rame uz rame s onima koji su bili zatvarani radi Hrista (10,32.34).

No, godine su prolazile, a oni su se u međuvremenu već bili umorili na svom hrišćanskom putu. Počeli su da gube volju, jednostavno se prepuštajući uticaju gomile (2,1). Počeli su da zanemaruju veru (2,2); osećaju kako ih privlači neverstvo (3,2-14). Zbog varljivosti greha njihova srca su počela da otvrdnjavaju (3,13-16); zaustavljeno je njihovo duhovno napredovanje (5,11-14). Malo-pomalo, počeli su da izostaju iz crkve, prestajali da dolaze (10,25), dok su se neki od njih možda i javno odrekli Hrista (6,4-6; 10,26-31; 12,15-17).

Prema tome, “problem” jevrejskih hrišćana može da bude ili zamor, prezasićenost, što je uvod u postepeno odvajanje od zajednice, ili svesno, otvoreno odbacivanje Hrista i Njegovog naroda, nastalo kao posledica prodiranja greha u srce.

Da li se propovednik obraća njima ili — nama? Duhovni profil Jevreja upućuje na zapanjujuće sličnosti sa profilom današnjih hrišćana.

“Rešenje” je primereno problemu. Propovednik savetuje vernike da ostanu pribrani (2,1), da se drže (3,6.14; 10,23), da se “održe” (4,14; 6,18), da se “staraju” (4,11; 6,11), da “imaju na umu” (3,1), da savetuju jedni druge (3,13; 10,25; 13,19.22), da se “opominju” (10,32) i da istraju (10,36; 12,1).

Međutim, slavna osobina koja se posebno ističe jeste vera. Vera je obeležavala i Isusov i Mojsijev život (3,2); odsustvo vere dovelo je Izrailja do pada (4,12). Biblijski junaci su verom savlađivali fizičke teškoće i pobeđivali iskušenja (11,1-39), tako isto i hrišćani prvog veka — pa i oni koji žive danas.

Međutim, duhovni saveti nastaju na tlu teologije, kao što smo videli — a ta teologija, konačno, upućuje na veličanstvenost Isusa i Njegovog dela za nas. “Toliko spasenje” (2,3) — sve će se, u stvari, svesti na to. Ako ti umorni jevrejski hrišćani bar donekle uhvate osnovne crte slike svog Gospoda — ko je On, šta je ostvario na Golgoti, Njegovu službu na nebu — oni više neće zanemarivati niti odbacivati veru. Biće obnovljeni, oživljeni, okrepljeni.

1. Isusova veličanstvenost dominira u svim misaonim obrascima knjige. Iz te istine proizlaze sve primene; te primene nisu samo stvar jednog propovednika koji hoće da sačuva na okupu svoje stado. Isus! On je taj koji je opisan kao potpuno veličanstven — veličanstven svojom ličnošću, veličanstven u svom delu. Portret Isusa kao Prvosveštenika, Jevrejima Poslanica daje kao nijedan drugi deo Biblije. Tu misao na drugim mestima možemo naći samo kao nagoveštaj ili napomenu, kao što je to slučaj u Poslanici Rimljanima (8,34), u Jovanu (1. Jovanova 2,1.2) ili Otkrivenju (1,12-20); međutim, u Poslanici Jevrejima nam se to sistematski prikazuje (2,17.18; 4,14 – 5,10; 6,20 – 8,2).

No, Jevrejima poslanica donosi nam i druge Isusove portrete — ne tako detaljne kao onaj gde je On predstavljen kao Prvosveštenik, ali ništa manje značajne. Isus je načelnik, začetnik, koji je u životu pretrpeo stradanja i iskušenja (2,10; 12,2); On je i apostol (načelnik) naše vere (12,2) koji je nas radi poslan na Zemlju, i preteča (6,20), Onaj koji “uđe napred” u nebeske odaje.

2. Potpuna sigurnost u Isusu. Jevrejski hrišćani, prezrena, progonjena manjina, imali su na raspolaganju prednosti van zidova jerusalimskog hrama i njegovih obreda — da su ih samo mogli videti. Gospod Isus bio je pravi Poglavar sveštenički, služio je u istinskom — nebeskom hramu; onaj zemaljski bio je samo njegov bledi odsjaj. Žrtvovanjem sebe na Golgoti, jednim potezom postigao je nešto što ni sveukupnost prinošenja životinjskih žrtava nije mogla postići — očistio je grehe, jednom za svagda.

Zato hrišćani u Isusu imaju potpunu sigurnost. Imaju pristup nebeskoj Svetinji nad svetinjama i savest očišćenu od greha.

Imajući dakle slobodu, braćo, ulaziti u svetinju krvlju Isusa Hrista, putem novim i živim, koji nam je obnovio zavesom [otvorio kroz zavesu], to jest, telom svojim, i sveštenika velikoga nad domom Božjim: da pristupamo [Bogu] s istinitim srcem u punoj veri, očišćeni u srcima od zle savesti, i umiveni po telu vodom čistom (Jevrejima 10,19-22).

3. Međutim, greh je neverovatno ozbiljna stvar. “Puna vera”, tj. potpuno poverenje koje hrišćani mogu imati u Isusa ne navodi nas da olako uzimamo greh. Greh je bezgrešnog Božjeg Sina koštao života. Greh je tako strašan, da nikakva vrsta niti broj obreda ili životinjskih žrtava ne bi za njega mogli izdejstvovati oprost (9,6-10; 10,1-4). Te krvave žrtve bile su samo predslike i senke nečega što će Isus kasnije ostvariti svojom smrću (10,1.2).

Autor u tri vrlo upečatljiva teksta (6,4-6; 10,26-31; 12,15-17) govori o tome koliko je ozbiljno kada neko zanemari ili odbaci Isusa. Jezik tih tekstova tako je snažan da su o njihovom značenju hrišćani raspravljali još od prvih vekova. Poenta je ista u sva tri teksta: Imajući na umu veličanstvenost Isusa i Njegovog dela, kako je sramno odbaciti Njega i Njegovu krv spasenja.

4. Jedna od tema koje se provlače kroz knjigu je i život hrišćanâ kao putnika. Božji sledbenici su, kroz istoriju, bili gosti i došljaci na ovoj Zemlji. Oni su gledali preko zadovoljstava ovog sveta, jer je njihova budućnost večna. Bez obzira na to kakve su teškoće, uvrede i nedaće pretrpeli, oni su svesni da su građani jedne bolje zemlje. Oni svoj život na Zemlji, po ugledu na Avrama,vide samo kao privremeni boravak, kao niz etapâ na putu ka svom cilju — nebeskom Jerusalimu (11,13-16).

5. Vera se izdvaja kao osobina iznad svih drugih i ona obeležava Božji narod putnikâ. Jedanaesta glava Poslanice opravdano je čuvena po svojoj smotri ljudi i žena vere; međutim, činjenica je da je naglasak na veri prisutan u celoj knjizi. Vera sadrži dva elementa: ona vidi ono što se ne vidi i ona nadu pretvara u stvarnost. Vera je aktivna i dinamična; ona strpljivo istrajava. Vera je odana.

6. Subota u Poslanici Jevrejima igra istaknutu i jedinstvenu ulogu simbola našeg pokoja u Hristu. Ozbiljnim istraživanjem teksta od 3,6 – 4,10 bićemo nagrađeni saznanjima u vezi s mestom koje je Subota zauzimala u ranom hrišćanstvu i razumevanjem njenog teološkog značaja.

7. Drugi dolazak. Poslanica Jevrejima koja tako snažno razrađuje ideju “putnika” i Hristovo delo na nebu, ukazuje i na “dan” * (10,25) — dan Gospodnji, u koji će hrišćanski putnici biti pozvani u svoj večni pokoj.

U stvari, Hristov minuli rad (Golgota) i Njegovo sadašnje delo (posredovanje) garantuju Njegov budući dolazak. “I kao što je ljudima određeno jednom umreti, a potom sud: tako se i Hristos jednom prinese, da uzme mnogih grehe; a drugom će se javiti bez greha na spasenje [ne da bi nosio grehe, nego doneo spasenje] onima koji ga čekaju” (9,27.28). Iako će hrišćaninu-putniku put izgledati dug, “još malo, vrlo malo, pa će doći Onaj koji treba da dođe i neće odocniti” (10,37). Onaj koji je nekada, dajući zakon na gori Sinaj, potresao Zemlju, ponovo će je potresti — i to ne samo Zemlju nego i nebesa (12,26.27).

Tokom mnogih godina predavanja predmeta Poslanica Jevrejima, uvek sam čuo jedno pitanje je dominiralo nad svim ostalim pitanjima: Ko je autor Poslanice?

U nekim prevodima Biblije, među njima i u prevodu prema Daničiću i Karadžiću, u podnaslovu za knjigu stoji: “Svetoga apostola Pavla”. Međutim, te reči su dodate tek posle više vekova, jer najstariji naslov knjige jednostavno glasi: “Jevrejima”.

U stvari,* odbačen je svaki element u vezi s podnaslovom knjige u prevodu King James Version. Jevrejima poslanica ne poseduje gotovo nijedno od uobičajenih obeležja pisma — navođenje pošiljaoca, čitaoce, uvodni pozdrav i stvari ličnog karaktera. Reč je, kao što smo videli, o pisanoj propovedi, pre nego o Poslanici.

Isto tako, i identitet čitalaca osporavan je od strane nekoliko biblista, koji su davali prednost neznabožačkom sastavu čitalaca. Međutim, ako bismo sve uzeli u obzir, mislim da dokazi upućuju na jevrejske hrišćane, koji su trpeli bol odbačenosti od strane svojih sunarodnika, a možda i izuzimanje od obreda vere njihovih predaka.

Pitanje i dalje ostaje — ko je pisao Poslanicu? Budući da se autor nije predstavio, nastalo je mnogo različitih spekulacija. Znamo da su hrišćani, još u drugom veku, raspravljali problem autorstva Poslanice Jevrejima. Kliment Aleksandrijski je 190-ih godina zaključio da je Poslanicu napisao Pavle na jevrejskom, da bi je zatim Luka preveo na grčki jezik.

Međutim, biblista Origen je, nekoliko godina kasnije, rekao nešto što je problem ostavilo otvorenim:

Ako bi se od mene tražilo mišljenje, rekao bih da misli pripadaju apostolu, dok način izražavanja i frazeologija pripadaju nekome ko je upamtio apostolsku nauku i ko je, u svom slobodnom vremenu, zapisivao ono što je rekao njegov učitelj. Prema tome, ako neka crkva zastupa stav da je Poslanicu napisao Pavle, ja bih rekao da je to izjava za pohvalu. Naime, nisu je naši preci bez razloga prenosili s kolena na koleno kao Pavlovo delo. Ipak, samo Bog zna ko je stvarno napisao tu poslanicu. Prema tvrdnji nekih naših prethodnika, poslanicu je pisao Kliment, rimski biskup, dok drugi smatraju da ju je napisao Luka, pisac Jevanđelja i Dela apostolskih. No, neka ovo bude dovoljno što se tiče tih pitanja (Eusebius, Ecclesiastical History, 6:25).

Ta pitanja rasvetljavaju jednu od najzagonetnijih činjenica o ranoj crkvi: naime, Jevrejima poslanica bila je među poslednjim knjigama koje će biti primljene u novozavetni kanon. Da bi se neka knjiga smatrala kanonskom, morala je poteći od apostola ili nekoga iz bliskog okruženja apostola. Mišljenje da je Pavle napisao poslanicu preovladalo je tek nekoliko stotina godina kasnije i od tada se i Jevrejima poslanica smatra opšte prihvaćenom knjigom.

Ja sam oprezan kada je reč o dokazima koji su implicirani u ćutanju. Jednako kao što odbacujem tvrdnju da je Pavle morao biti autor Poslanice Jevrejima, zato što je bio jedini sposoban da stvori to i takvo remek-delo, odbacujem i shvatanje po kojem Pavle nije mogao biti pisac Jevrejima Poslanice — stav koji danas zastupa većina biblista, uključujući i one konzervativne. Oni skreću pažnju na krupne razlike u pogledu jezika (grčki tekst Poslanice Jevrejima nije grčki kojim je Pavle pisao svoje poslanice) i idejâ. Na primer, autor Poslanice Jevrejima ne govori o sebi kao apostolu (2,3.4; 13,6.7) i izraze kao što su zakon i vera upotrebljava na načine sasvim drugačije od onih u Rimljanima i Galatima.

Adventisti su pokazali neuobičajeno interesovanje za pitanje autorstva. Elen Vajt, za koju verujemo da je primila dar proroštva, knjigu pripisuje Pavlu u mnogim svojim usputnim napomenama. Međutim, ona ponekad jednostavno govori o “apostolu”.

Iako lično uviđam postojanje neslaganja sa Pavlovim priznatim spisima, moram reći da u Poslanici Jevrejima nalazim odjeke tih spisa i saglasja s njima. Smatram da je knjiga bliska Pavlu i njegovim spisima, ali uz neki drugi faktor povezan s pisanjem, koji je vrlo brzo nestao. U mojim očima, to raspoloživim podacima daje neuporedivo bolji smisao nego spekulacije po kojima su poslanicu pisali Luka, Petar, Apolo ili Priskila. Međutim, suštinsko pitanje je sasvim sigurno van rasprave: knjiga je nadahnuta, i delo je Svetoga Duha koji se silno obraća današnjim hrišćanima — i meni lično.

I poslednje pitanje: kada? Iako taj podatak ne možemo odrediti sa sigurnošću, mnoga razmišljanja upućuju na šezdesete godine prvog veka. M. L. Andreasen snažno zastupa kontekst u kojem su se judejski hrišćani suočili s predstojećim gubitkom hrama, pa njegova logika zadržava svoju težinu. Tako godina pisanja iz ranih šezdesetih svakako ide u prilog tezi o povezanosti Pavla s tom poslanicom.

* treba izostaviti reč “sudnji” iz Karadžićevog prevoda, tako da ostane samo “dan” (prim. prev.).

* budući da je u originalnoj knjizi reč o engleskom prevodu King James Version, autor komentariše problem s naslovom i podnaslovom Poslanice u tom prevodu (prim. prev.).

< Sadržaj 1. Poglavlje >