| < 1. Poglavlje | Sadržaj | 3. Poglavlje > |
Autoru Četvrtog
Jevanđelja je poznato da se Isusova lična istorija proteže unazad u
večnost (1,1) i da Zemlja ne bi bila dovoljno velika da primi sve knjige
koje bi se mogle napisati o Njegovom životu i radu (21,25). Tako je on potpuno
spreman da selektivno piše o događajima iz istorije Isusovog života koje
želi da nam iznese (20,30.31). Time su obuhvaćeni samo oni događaji i
zbivanja koji služe njegovoj teološkoj nameri. Zbog toga su izostavljene neki
veoma važni događaji. U Jovanovom Jevanđelju i u Jevanđelju po
Marku, primera radi, nema opisa Isusovog detinjstva. Tekst u Jovanu 1,19-51
prelazi neposredno na uvodne slike Isusove javne službe.
l
Upoznavanje s
Rečju
Jovan 1,19-51
Pročitaj tekst u Jovanu 1,19-51 dva puta odjednom, a onda odgovori na sledeća pitanja:
1. Tekst opisuje događaje koji su se odigrali u četiri različita dana. Navedi stihove koji najavljuju svaku tranziciju na drugi dan. Pokušaj da načiniš pregled teksta, imajući na umu te različite dane.
2. Uporedi ovaj tekst s tekstovnim materijalom koji, u Prologu, govori o Jovanu Krstitelju (1,6-8.15). Načini spisak paralelnih izraza i ideja.
3. Navedi pitanja koja su postavljali sveštenici, Leviti i fariseji, u delu teksta 1,19-28. Šta otkrivaju ova pitanja o razlozima upućivanja ovih osoba Jovanu Krstitelju?
4. Opiši misiju Jovana Krstitelja po onome kako je izraženo u 1,19-36; 3,22-30; 5,37. Uporedi i izvrši uzajamno vrednovanje izveštaja o toj misiji, datog u Četvrtom Jevanđelju, s tekstovima u Mateju 3,1-17; 11,2-19; Marku 1,2-11; 6,14-29; Luki 1-3; 7,17-35. Načini pregled elemenata koji su zajednički u sva četiri Jevanđelja; potom navedi posebne, unikatne aspekte uloge Jovana Krstitelja u Četvrtom Jevanđelju.
5. Šta je Jovan Krstitelj mislio, upotrebivši izraz “Jagnje Božje“? Sakupi što je moguće više mesta u kojima se, u Starom zavetu, pominje “jagnje“ (konkordancija). Citate koje si našao grupiši u kategorije (Pasha, svetilište, seoski život, proročanstvo, itd.). Koja od nađenih kategorija najbliže odgovara onome o čemu Jovan Krstitelj govori u Jovanu 1,29?
6. U tekstu u 1,35-51 vidimo petoro ljudi koji počinju da slede Isusa. Opiši okolnosti svakog susreta, uz poseban naglasak na načinu kako Isus reaguje na susret sa svakim novim učenikom. Koliko je o Isusu znao svaki od pomenutih učenika u trenutku kad je odlučio da ga sledi?
l
Istraživanje Reči
Struktura teksta
Materijal u 1,19-51 podeljen je prema napomenama o proticanju vremena (stihovi 29, 35, 43 — “sutradan“). Zaključujemo da su se događaji opisani u ovom poglavlju odigrali u periodu od četiri uzastopna dana. Narativa počinje na dan kada svoju misiju Jovan Krstitelj razjašnjava svojim odgovorima datim posetiocima iz Jerusalima (stihovi 19-28). U središtu pažnje je manje ono što Jovan Krsitelj jeste, nego što on nije. Drugog dana Jovan okupljeno mnoštvo upućuje na Isusa i kratkim izlaganjem dje opis Njegove misije (stihovi 29-34). Trećeg dana, Jovan savetuje određenu dvojicu svojih učenika da idu od njega i da pođu za Isusom (stihovi 35-37). Nakon što je popodnevni period dana i veče proveo s tom dvojicom učenika, a možda i s Petrom (stihovi 38-42), Isus se sledećeg dana susreće s Filipom i Natanailom (stihovi 43-51).
Druga upadljiva strukturalna odlika ovog teksta je njegova veza s delovima Prologa koji govore o ulozi Jovana Krstitelja. Prikazi iz Jovana 1,19-51 razrada su kratkih napomena o Jovanu Krstitelju, datih u Prologu, po sledećoj šemi:
7a = 19-50 Jovanovo svedočanstvo
8a = 19-28 Jovan nije “Videlo“
7b, 8b = 29-34 Jovan svedoči o “Videlu“
7c = 35-50 Neki veruju u Jovanovo svedočanstvo
15 = 30 “Onaj … koji za mnom ide“
Prema Prologu, prisutne su dve značajne činjenice koje čitaoci treba da znaju o Jovanu Krstitelju: prvo, on nije “Videlo“ i drugo, njegova je misija, zadatak, da o Isusu svedoči najpre u dijalogu s judejskim vođama, zatim pred narodom, a na kraju i svojim učenicima (stihovi 19-37). Kada čitalac završi prvo poglavlje Jevanđelja, njemu postaje jasno da je Isus to “Videlo“ o kojem se govori u Prologu, a ne Jovan Krsitelj.
Pozadina teksta
Uloga Jovana Krstitelja
Najteža izjava koju može da izgovori bilo koje ljudsko biće je, “On treba da raste, a ja da se umanjujem“ (3,30). Jedna ovakva izjava zaseca u srž ljudskog postojanja. Pa ipak, Jovan Krsititelj kao da, rutinski, govori slične reči u Četvrtom Jevanđelju (1,27.30). Ovakve izjave nećete naći u Mateju, Marku i Luki, u kojima je Jovan Krstitelj predstavljen kao velika i herojska ličnost. Zašto je poniznost Jovana Krstitelja u Četvrtom Jevanđelju naglašena tako snažno? Kratak pregled Biblije i istorije donosi zanimljive momente.
U Mateju, Marku i Luki se Jovan Krstitelj opisuje kao “glas … što viče u pustinji“ (Isaija 40,3, vidi takođe Matej 3,3; Marko 1,3; Luka 3,4), kao Ilija poslednjeg vremena (Malahija 4,5; vidi takođe Matej 11,14; 17,12; Marko 9,13; Luka 1,17; 9,19) i kao glasnik koji treba da ide pred Gospodom (Malahija 3,1; vidi takođe Matej 11,10; Marko 1,2; Luka 7,27). S druge strane, u Četvrtom Jevanđelju Jovan Krstitelj posebno negira tvrdnju da je on Ilija, predstavljajući sebe samo kao “glas“ (1,21-23). Prema tome, Četvrto Jevanđelje minimizira titule kada je reč o Jovanu, a multiplicira ih kada je reč o Isusu (stihovi 1, 8, 18, 29, 38, 41, 49, 51, itd.). Jovan sebe opisuje na najskromniji mogući način. “… kome ja nisam dostojan odrešiti remena na obući Njegovoj“ (vidi 27. stih); “On treba da raste, a ja da se umanjujem“ (3,30).
Gledano iz našeg ugla, poniznost Jovana Krstitelja u Četvrtom Jevanđelju je sjajan i blistav primer idealnog hrišćanskog odgovora na beskrajno Isusovo poniženje u Njegovom utelovljenju i na krstu. Međutim, poniznost Jovana Krstitelja je verovatno imala drugačiju svrhu u očima autora Jevanđelja.
Savremeni čitaoci Jovanove knjige mogli bi steći utisak da se Jovan Krstitelj pojavio niotkuda, krstio Isusa, a onda iščezao u neko svoje skrovište, da ga više niko i ne vidi i ne čuje. Međutim, istorijski, Jovan Krstitelj i pokret njegovih sledbenika, po nekim pokazateljima bio je potpuno nezavisan od Isusa. Samo neki od njegovih učenika su ga napustili i pošli za Isusom, bar u početku (stihovi 35,-51; Matej 11,2.3). Jovan Krstitelj je još za izvesno vreme, posle Isusovog rođenja nastavio da služi i privlači ljudsko mnoštvo (3,22-30). U Delima apostolskim, biografija Apola Aleksandrijskog (18,24-26) i izveštaj o dvanaestorici ljudi iz Efesa (19,1-7) govore o konstantnoj nezavisnosti pokreta oko Jovana Krstitelja. Čak i danas, prvenstveno na jugu Iraka žive Mandini [Mandaeans], mala grupa ljudi koji početke svog verskog nasleđa ne vide u Isusu ili Muhamedu, nego u službi Jovana Krstitelja.
Prema tome, mnogi od onih koje je privukao Jovan Krstitelj u pustinji nikada se nisu predali Isusu, nego su nastavili da slede Jovana Krstitelja (vidi Brown, 1:lxvii-lxx). U jednom periodu, verovatno posle pisanja Jevanđelja po Mateju, Marku i Luki, ali pre pisanja Četvrtog Jevanđelja, postoje indicije koje kažu da je pokret Jovana Krstitelja bio snažno suprotstavljen hrišćanstvu. Pošto je sâm Jovan Krstitelj bio pogubljen zbog političkog delovanja, njegov pokret je mogao imati zajedničke ciljeve sa zelotima i drugim revolucionarima u vreme rata s Rimljanima (A. D. 67-70); vidi White, The Great Controversy, 17-36, opis toga rata). Kako je to bilo u slučaju mnogih Jevreja u Palestini toga vremena, sledbenici Jovana Krstitelja su verovatno zamerili jevrejskim hrišćanima za njihovu nespremnost da se udruže s njima protiv Rima.
Poznajući istoriju evanđelja onako kako je poznajemo, čini nam se neshvatljivim da bi ijedan od sledbenika Jovana Krstitelja propustio da iskoristi prednosti Isusove superiornosti. Ali mi imamo istorijske i teološke razloge, kao objašnjenje zašto su ga mnogi možda pogrešno shvatili. Prvo, vladalo je shvatanje, koje ni danas nije neobično, da je, kada je reč o teologiji, obično bolje ono što je ranije (Isus se, na primer, poziva na ovaj princip u Mateju 19,3-9). Treba se držati “starih staza“. Pošto se Jovan Krstitelj pojavio pre Isusa, verovatno su mnogi Jevreji zaključili da je Jovan Krstitelj veći od Isusa.
Drugi razlog što su mnogi Jovana Krstitelja mogli smatrati većim od Isusa bio je u tome što je jevrejska tradicija toga doba zastupala mišljenje po kojem u poslednjim danima neće biti jedan, nego dvojica Mesija — Mesija iz Judinog plemena i Mesija iz Levijevog plemena (Russel, 304-323). Mesija iz Jude je trebalo da bude Mesija-car, dok je Mesija iz Levijevog plemena trebalo da bude Mesija-sveštenik. U Starom zavetu pomazivani su i carevi i sveštenici (3. Mojsijeva 8,1-13; 1. Samuilova 10,1; 16,1-13; 1. Carevima 1,28-40, itd.). Prema tome je u nekim krugovima narastalo očekivanje da Mesija (jevrejski “pomazanik“) ne bi mogao biti zastupljen jednom ličnošću, nego da bi za to trebalo da postoje najmanje dve. Pošto su se zajedno pojavili Jovan Krstitelj (iz Levijevog plemena) i Isus (iz Judinog plemena), nije iznenađujuće ako bi ljudi zaključili da su te tradicije našle svoje ispunjenje u odnosu između Jovana i Isusa.
Suprotno savremenoj premoći politike nad religijom, i autori Svitaka s Mrtvog mora su smatrali da sveštenik treba da bude veći od cara, i religiozna sfera nadmoćnija od političke. Konačno, prvosveštenik Aron je stupio na dužnost stotinama godina pre nego što je prvi car uopšte zavladao Izrailjem. Ranije je bolje! I ne samo to, nego je bilo tako da su sveštenici pomazivali careve, a ne obratno! Stari Izrailj je bio teokratska država i Boga se tražilo u hramu, a ne u carskoj palati.
Kakve argumente su hrišćani prvog veka mogli izneti protiv teologije Jovana Krstitelja? Pre svega, oni bi isticali da je Isus u jednoj ličnosti ispunio ulogu i cara (Matej, Marko i Luka — “carstvo Božje“) i sveštenika (Jevrejima). U Starom zavetu je preteča takvog cara-sveštenika bio Melhisedek i, donekle, možda i Mojsije, koji je obavljao i svešteničku i carsku dužnost (1. Mojsijeva 14,18-20; 2. Mojsijeva 24,3-8). Hrišćani bi takođe tvrdili da ranije otkrivenje nije nužno i bolje, pošto je sadašnje otkrivenje u Hristu nesumnjivo nadmoćno u odnosu na staro otkrivenje (Jovan 1,17; vidi takođe Jevrejima 1,1-3).
Ipak, autor Četvrtog Jevanđelja ovom pitanju ne prilazi iz tih perspektiva u tekstu iz 1,19-51. Naprotiv, on u svom Jevanđelju nastoji da objasni zašto je Jovan Krstitelj došao na scenu pre Isusa. Jovan se pojavio pre Isusa, ne zato što je bio veći od Njega, nego zato što je njegov zadatak bio da Isusa najavi narodu i naciji. To se moglo dogoditi jedino ako se on pojavi prvi u javnosti. Ranije nije nužno i bolje. Krstitelj je bio preteča, a ne ono čemu je bio preteča. Jovanova poruka u Jevanđelju je da oni koji Jovana Krstitelja smatraju većim od Isusa, ne veruju u svedočanstvo sâmog Jovana Krstitelja.
Jagnje Božje
Sledeći predmet razmatranja koji se odnosi na pozadinu teksta u Jovanu 1,19-51, je pitanje o tome šta je Jovan tačno imao na umu kad je Isusa predstavio kao “Jagnje Božje“ koje uzima na se grehe sveta (29. stih). Brojne su mogućnosti za odgovor, unutar jevrejske pozadine Jevanđelja (vidi Brown, 1,58-63). Jovan Krstitelj je mogao da misli na apokalištičko jagnje-pobednika, kako se može naći u Josifovom svedočanstvu [testament of Joseph] Charlesworth, 1:824) i u Otkrivenju 5,6 (vidi takođe Otkrivenje 7,17; 17,14). U tom slučaju on bi Isusa gledao kao Mesiju-pobednika koji “uzima na se … greh“, uništavanjem greha i grešnika na kraju istorije sveta. Druga mogućnost je da se to odnosi na pashalno jagnje iz 2. Mojsijeve. U tom slučaju Jovan Krstitelj bi u Isusu video novog Mojsija, izbavitelja novog Izrailja iz novog Egipta.
Treća mogućnost je pokorno jagnje iz Isaije 53. glave, po uzoru na samopožrtvovanje Isaka iz 1. Mojsijeve 22,10-13. Ako je Jovan Krstitelj mislio na to, onda bi pred očima bili posebno Isusov karakter i smrt zamenika. Četvrta mogućnost je jagnje iz svetilišta, iz konteksta Mojsijevog zakona (2. Mojsijeva 29,38-42; 3. Mojsijeva 5,5-7; 4. Mojsijeva 28,1-8). U takvom slučaju bi središte pažnje bio Isus kao neko ko izvršava sve ono što je starozavetno svetilište obećalo verniku.
Svaka od ovih mogućnosti donekle je razrađena u Jevanđelju po Jovanu. Dakle, sasvim je moguće da je izraz Jagnje Božje namerno neodređen, kako bi čitalac mogao da uzme u obzir te različite likove. Međutim, ako jedno od gore pomenutih treba staviti iznad ostalih, čini se da bi, u očima autora, pashalno jagnje Jevanđelja bilo najvažnije. U Jevanđelju vlada snažno osećanje po kojem je Isus — novi Mojsije. On pretvara vodu u vino, slično kao što je Mojsije pretvarao vodu u krv; On donosi hleb s neba, kao što je Mojsije doneo manu u pustinji (2,1-11; 6,14.31; 5. Mojsijeva 18,15.18). U Jovanu 19,31-37 Isusova smrt na krstu se eksplicitno dovodi u vezu s uredbama u vezi sa smrću pashalnog jagnjeta (vidi 2. Mojsijeva 12,46; 4. Mojsijeva 9,12; Nichol, 5,908).
Četrdeset dana u pustinji
U Mateju, Marku i Luki Isus odlazi u pustinju za period od četrdeset dana, odmah posle svog krštenja i pre pozivanja učenika u Galileji (Matej 3,13-4,22; Marko 1,9-20; Luka 3,21-5,11). U Jovanu se, kao što smo videli, govori o Isusovom krštenju, čemu je, u toku naredne sedmice, sledilo pozivanje petorice učenika i Isusovo prvo čudo u Kani (2,1). Šta se dogodilo s Isusovih četrdeset dana u pustinji? Da li to autoru Jevanđelja možda nije poznato? Da li on to svesno ignoriše? Da li su Petar i Andrija pozvani kraj Jordana (1,28.35-42) ili u Galileji (Matej 4,18-22; Marko 1,14-20; Luka 5,1-11)?
Najbolje objašnjenje za četrdeset dana je što se u tekstu iz 1,29-34 ne opisuje sâm događaj Isusovog krštenja, nego se daje objašnjenje Jovana Krstitelja o značaju tog krštenja, koje je došlo u prvi plan Isusovim ponovnim pojavljivanjem posle tih četrdeset dana. Prema ovom razmišljanju, Matej, Marko i Luka beleže konkretan događaj Isusovog krštenja, posle čega sledi njegovog boravak i kušanje u pustinji, od čega ništa nije zapisano u Četvrtom Jevanđelju. Četvrto Jevanđelje se “uključuje“ u trenutak posle Isusovog povratka iz pustinje i opisuje susret Isusa i Jovana Krstitelja odmah posle toga, pozivanje nekolicine učenika u blizini Jordana i svadbu u Kani, od kojih ništa nije zapisano u Mateju, Marku ili Luki (vidi White, The Desire of Ages, 136, 137).
Dvostruki poziv — kraj Jordana i kraj Galilejskog jezera verovatno se može objasniti u kontekstu okolnosti da su učenici u periodu od jedne ili dve godine radili s Isusom samo u slobodnom vremenu, dok je poziv u Galileji značio poziv da ostave mreže i ribolov kao profesiju i da pođu da rade s Isusom sve svoje vreme. (Obrati pažnju na komentar, “Oni … ostaviše mreže i za Njim otidoše“ — Matej 4,20; Marko 1,18). Petrov vapaj: “Iziđi od mene, Gospode! Ja sam čovek grešan!“ može čak da podrazumeva da su neki od učenika prošli kroz period otpada od svog prvobitnog poziva kraj Jordana (Luka 5,8; vidi takođe White, The Desire of Ages, 246-249).
Detaljno istraživanje teksta
U Jovanu 1,19-28 Jovan Krstitelj je suočen s dva ispitivanja, jednim od strane “sveštenika i Levita“ koje su poslali “Jevreji iz Jerusalima“ (stihovi 19-23) i drugim od strane “fariseja“ (stihovi 24-28), verovatno takođe poslatih od strane “Jevreja“. U Četvrtom Jevanđelju izraz Jevreji se često koristi, ne za narod kao celinu (o kojima se često govori kao o “mnoštvu“ [the crowd“] — 6,22, 24 itd.), nego konkretno za vladajuću klasu — svešteničke vođe i vođe intelektualne elite u Jerusalimu (2,18, 20, itd.). U tekstu u 19-23 ovim poslanicima je važno da utvrde da li je Jovan Krstitelj, zapravo Mesija.
Kada Jovan Krstitelj odbacuje izraz Mesija (20. stih — Hristos je grčki ekvivalent za jevrejski termin Mesija), oni ga pitaju da on nije Ilija ili “[taj] prorok“ — druga dva termina koje su Jevreji tih vremena koristili da opišu Mesiju (Malahija 4,5.6; 5. Mojsijeva 18,15-18). Iako postoji jedan smisao u kojem se Jovan Krstitelj može opisati kao Ilija (Matej 11,11-14), suština teksta iz Jovana 1,20.21 je da on nije Mesija ni u kojoj verziji. Samo je Jedan koji zaslužuje tu ime. U ovom Jevanđelju Jovan Krstitelj se zadovoljava da bude “glas … u pustinji“, koji priprema put Gospodnji, “Drugome“ (23. stih). Na isti način kao što se veliki autoputevi grade obaranjem brda i podizanjem nizina, tako i put Mesije treba da se pripremi obaranjem ponosa i podizanjem nivoa duhovnog predanja i posvećenja u ljudima.
Potom su fariseji osporili Jovanu Krstitelju pravo da krštava, inicira radikalne verske promene, ako zaista nije Mesija lično (25. stih). Iako su se u vreme Jovana Krstitelja obraćenici iz neznaboštva često krštavali, krštavanje Jevreja koji su poverovali bilo je neobičan čin (postoji dokaz po kojem su ljudi koji su ostavili poznate Svitke kod Mrtvog mora verovatno primenjivali neki od oblika krštavanja onih koji veruju; vidi Freedman, 1L583, 583). Bio je to krupan potez kad je Jovan Krstitelj forsirao neophodnost krštavanja Jevreja, što je podrazumevalo određenu neadekvatnost u njihovoj veri. Očekivalo se da će Mesija učiniti velike promene; ali s kakvim pravom je Jovan Krstitelj menjao stvari, ako nije bio Mesija? Odgovarajući, on je rekao da je krštenje vodom čin koji obavlja krajnje nevažna ličnost, u poređenju s Onim koji je trebalo da dođe.
Očigledno je da Isusovo krštenje nije bilo nikakav posebno dramatičan događaj. Kad je Jovan Krstitelj govorio četrdeset dana posle Njegovog krštenja, Isus je mogao da stoji među narodom i da ipak ne bude prepoznat kao onaj ko je On bio (26. stih; vidi takođe White, The Desire of Ages, 137). Ali to je ubrzo trebalo da se menja. Onaj što je dolazio posle Jovana Krstitelja bio je tako veliki, da je Jovan izjavio da nije dostojan da razveže remenje na Njegovoj obući (27. stih).
Vremena u kojem je Jovan Krstitelj živeo za učitelje su bila “dobra stara vremena“. Vrhunski učitelji su bili toliko poštovani, da se od njihovih učenika očekivalo, modernim jezikom rečeno, da im peru automobile, šišaju i održavaju travnjake i da im pripremaju jela po želji. Od učenika se, drugim rečima, očekivalo da obavlja zadatke roba za svog učitelja. Međutim, i ovakvo robovanje je imalo svoja ograničenja. Da bi se sačuvalo dostojanstvo učenika u okviru te kulture, jedan zadatak je bio zabranjen, na njega je stavljen “embargo“. Od njega se nije moglo tražiti da vezuje ili razvezuje kaiševe na sandalama svog učitelja.
I zato mi u izjavi Jovana Krstitelja u 1,27 vidimo njegovu neverovatnu poniznost. Kada se uporedi s Isusovom veličinom, on oseća da je nedostojan za izvršavanje čak i onog zadatka koji je bio zabranjen za učenike onog vremena. Isus je tako veliki, da bi razvezivanje kaiša na Njegovim sandalama bilo veća čast nego što je Jovan smatrao da zaslužuje. Čitalac Prologa je, svakako, u potpunosti svestan zašto je takva poniznost adekvatna u Isusovoj prisutnosti (stihovi 1-5).
Isusova veličina se vidi u činjenici da je On postojao pre Jovana Krstitelja. Uloga Jovana Krstitelja nije da zatraži ili dokaže bilo kakvu svoju veličinu. Njegova je uloga jednostavno da objavi ko je Isus. Čak ni u tome Jovan nema razloga da se hvali. Priznavanje Isusove veličine nije njegova lična zasluga. Saznanje o tome ko je Isus uliva mu Bog jednim svojim natprirodnim aktom. Svaki pojedini deo ove priče zamišljen je da istakne Isusovu veličinu, nasuprot bilo kakve veličine koju bi neko mogao pripisati Jovanu Krstitelju.
Ali iako je uloga Krstitelja u Jovanovom Jevanđelju veoma skromna, ona ipak ima ključni značaj. Jovan Krstitelj je bio taj koji je počeo da upućuje učenike Isusu (stihovi 35-37; 3,26.30). Jedan od te dvojice učenika zvao se Andrija, Petrov brat, a drugome se ime ne pominje. Pošto se pominju imena svih drugih Isusovih učenika o kojima je reč u ovom tekstu, tog bezimenog učenika je lako identifikovati s tajanstvenim opisom “učenika koga Isus ljubljaše“ (13,23, itd.), koji je pisao Jevanđelje. Ako su prvobitni čitaoci zaista znali da je bezimeni učenik iz stihova 35-42 bio autor knjige, to bi njegovom Jevanđelju dalo dimenziju velike privlačnosti za sledbenike Jovana Krstitelja — “Krstitelj bi želeo da učinite onako kako sam učinio i ja: idite za Isusom!“
U stihovima 43-51 pažnja se usmerava ka dvojici novih Isusovih učenika, Filipu i Natanailu. Filip igra istaknutu ulogu među učenicima jedino u Četvrtom Jevanđelju (stihovi 43-46; 6,5-7; 12,21.22; 14,8-10). U ovom tekstu je njegova uloga dovođenje Natanaila Isusu, uz jednostavne reči: “Dođi i vidi“ (46. stih). Ovo je dobro poznata tema u Jevanđelju. Svi oni, Nikodim, žena Samarjanka, slepi čovek iz 9. glave i Toma moraju da vide Isusa da bi verovali. Rezultat toga je iznenađenje za čitaoca, da je konačni blagoslov rezervisan za one koji ne vide (20,29).
Iako pošten čovek, Natanailo se prema Filipovom pozivu odnosi veoma skeptično — “Iz Nazareta može li biti što dobro?“ (46. stih). Postoji i pozadina za ovu njegovu reakciju. Natanailo je iz Kane Galilejske (21,2). Iako je tačna lokacija Kane nesigurna (vidi Freedman, 1:827, za najverovatnije opcije), Kana i Nazaret su verovatno bili gradovi-blizanci, udaljeni jedan od drugog oko jednog kilometra.
U Galileji su postojala tri tipa naseobina: pretežno neznabožački gradovi, kao što su bili Seforis, Jotapata i Tiberias [Sepphoris, Jotapata, Tiberias] (ni za jedan od ovih nema podatka da ih je Isus posetio); judejski gradovi koji su revno poštovali judejske zakone i običaje i judejski gradovi koji su bili prilično komotni po pitanju svog judejstva [jevrejstva]. Bilo bi prihvatljivo iz Natanailovog komentara pretpostaviti da je Kana bila jedan od gradova koji su poštovali zakone i običaje, a Nazaret jedan od onih “komotnih“.
Za Isusa je bilo karakteristično — što se u Jevanđeljima često ističe— da je tačno znao šta se događa u mislima ljudi. On je već pokazao da je video šta se zbiva u karakteru jednog stranca, dajući neobuzdanom Simonu nadimak “Kifa“/“Stena“ (značenje grčkog nadimka “Petar“ — 42. stih). Dva puta u priči o kojoj govorimo Isus otkriva i svoje prisno poznavanje Natanaila. On za njega kaže da je “pravi Izrailjac“, koji će gledati Božje anđele kako se spuštaju i uspinju po nebeskim lestvama, kao i prvi Izrailjac, Jakov. On potom potvrđuje svoje poznavanje Natanailovog života, govoreći mu šta je radio pre nego što se sreo s Filipom. Kad je Natanailo prepoznao karakter Onoga ko mu se obratio, priznao je Isusa i kao Božjeg Sina i cara Izrailja.
Međutim, mi ovde imamo dve značajne razlike između Natanaila i Jakova. Prvi Izrailjac je bio varalica (1. Mojsijeva 27,35), dok je Natanailo čist od prevare (Jovan 1,47). Prvi/ prvobitni Izrailjac je dobio viziju Jahve na vrhu nebeskih lestava (1. Mojsijeva 28,12.13), dok je Natanailo trebalo da ugleda “viziju“ Isusa na dnu lestava (Jovan 1,51). Prema tome, u Jevanđelju po Jovanu, pravi Izrailjac nije neko ko može da dokaže svoje fizičko poreklo unazad sve do Jakova. Pravi Izrailjac je neko ko zna ko je Isus i veruje u Njega. Jahve, koji je bio na vrhu nebeskih lestava sišao je na Zemlju i sada ga prepoznaju oni koji imaju oči da vide.
Glavne teme našeg teksta
Svedočenje
Ključna tema teksta u stihovima 19 do 51 je svedočenje. U prvom delu teksta Jovan Krstitelj daje svoje svedočanstvo o Isusu. Pri kraju teksta, Isusovi učenici — Andrija, Filip i, na kraju, Natanailo — i sami počinju da svedoče za Njega. Mi u ovom tekstu, dakle, vidimo prelazak, tranziciju od svedočenja Jovana Krstitelja ka svedočenju Isusovih učenika. Upravo zahvaljujući ovom kasnijem svedočenju sila Jevanđelja i danas nastavlja da menja ljudske živote. U stvari, jedino stvarno vredno svedočenje jeste svedočenje o Isusu. Kada neko drugima govori o biblijskom danu odmora, o proročanstvima, svetilištu ili o stanju mrtvih, to nije svedočenje, ako doktrina ne dovede Isusa u jasniji fokus.
Tema svedočenja ponovo dobija najvažnije mesto u 5,31-47. Tamo se udružuju svedočenja Jovana Krstitelja, Oca, svetih Spisa i Mojsija u jedan zajednički glas i objavljuju da je Isus upravo ono što sâm tvrdi da jeste. “Svedočanstvo Isusovo“ takođe je glavna tema u knjizi Otkrivenja (Otkrivenje 1,2.9; 12,17; 19,10, itd.), gde su i crkve pozvane na svedočenje (2,13; 6,9-11; 12,11). U celom Četvrtom Jevanđelju mi vidimo da je Isusov identitet na ispitu pred čitaocima. Svedok za svedokom potvrđuju svedočanstvo iz Prologa, dok različite ličnosti u Jovanovom Jevanđelju osporavaju i odbacuju to svedočanstvo, sve dok Isus konačno nije podvrgnut finalnom ispitu. Kako će ličnosti iz priče, a konačno i čitaoci Jevanđelja odgovoriti, reagovati na to svedočanstvo? Hoće li Isus biti prihvaćen ili odbačen?
O ovom problemu se ne može površno govoriti. U Jovanu 12,47-50 nailazimo na ironičan obrt u temi suda i svedočenja. Na sudu “u poslednji dan“ , iste reči svedočenja koje čitaoce Jevanđelja pozivaju na veru u Isusa stajaće kao svedočanstvo protiv onih koji su ga odbacili (48. stih). Iako se, površno viđeno, u Četvrtom Jevanđelju sudi Isusovom identitetu i karakteru, na kraju se vidi da se zapravo sudi čitaocima Jevanđelja. Činom izgovaranja osude protiv Isusa čitaoci ujedno izgovaraju sud sebi samima.
Pouka iz baptističkog pokreta
U neprekidnom postojanju “baptističkog [’krstiteljskog’] pokreta u prvom veku i kasnije možda je sadržana jedna važna pouka. Niko neće osporiti da je Jovana Krstitelja Bog pomazao da obavlja jednu nebesku misiju. Bog je podigao i njega i njegov pokret. Ali bez obzira što je Bog učestvovao u osnivanju jednog pokreta, taj isti pokret može kasnije da se okrene protiv Njega i protiv Njegovog pravog naroda. Tako, bez obzira koliko bio blizak odnos između Boga i nas kao pojedinaca ili kao formalno organizovane grupe ljudi, naša potreba je neprekidna poniznost i realna svest o sebi [self-awareness]. Imajući na umu ljudsku slabost i grešnost, lični ili grupni otpad je beskrajna pretnja duhovnoj vitalnosti. Ako jedan pokret kontinuirano ne napreduje u svetlosti Božjeg otkrivenja, on će biti sklon udaljavanju od vernosti. Jedini siguran pravac delovanja jeste — živeti u trajnoj samokritičnosti i pokajanju.
Značenje krštenja
Mnogo je tekstova u Novom zavetu koji pominju ili tumače krštenje. Tekst u Jovanu 1,29-34 koncentriše se na samo jedan aspekt značenja krštenja. Prema tome tekstu je svrha, namera Isusovog krštenja otkrivanje Njegovog identiteta pred Izrailjem. Isusov identitet, kao Mesije, potvrđen je činom krštenja. Tako je i kada je reč o hrišćanima. Identiteti se potvrđuju upravo putem krštenja. U obredu krštenja hrišćanin se identifikuje, poistovećuje s Hristom u Njegovoj smrti, pogrebu i vaskrsenju (Rimljanima 6,3.4). Čineći to, hrišćanin preuzima novi identitet i otpočinje novi život u Hristu. Staro je prošlo; sve je postalo novo (2. Korinćanima 5,17).
Dakle, ako ga pravilno shvatimo, krštenje može da ima veliku moć na promenu ljudskog života. Stare navike, zavisnosti i porodični problemi nekada su definisali naš identitet, i to tako može i dalje da bude. Međutim, mi u Hristu možemo da ustanovimo novi identitet, novu istoriju. Ćelije našeg tela ili naše porodice i prijatelja mogu da se suprotstave tom novom identitetu. Borba je obično vrlo teška. U takvim okolnostima možda će biti neophodan dug put savetovanja i podrške. Ali zahvaljujući Hristu, u krštenju je sila za prihvatanje novog identiteta i za postavljanje kursa našeg broda, što će na kraju i doneti potpunu promenu.
Isus zna
Isus o Natanailu zna sve, iako se oni nikada ranije nisu sreli (stihovi 47-49). On zna sve i o Simonu Petru (stihovi 40-42). Karakteristika ovog Jevanđelja je to što Isus u potpunosti zna šta se zbiva u uutrašnjosti ljudskih bića i što svoje reakcije prema tim ljudima prilagođava na adekvatan način (2,23-25). Činjenica da je znao za Nikodimovu unutrašnju potrebu učinila je da se Isus s njime suoči u atmosferi svete neposrednosti (3,1-12; vidi takođe White, The Desire of Ages, 168-173). S druge strane, činjenica da zna šta se zbiva u srcu žene kraj Jakovljevog studenca (4,10, 17, 18) Isusu omogućava da vedro dopusti da razgovor teče potpuno neometano, da bi je, korak po korak, doveo do osvedočenja (4,10-29; vidi takođe White, The Desire of Ages, 187, 188).
Poruka Jevanđelja kaže da Isus zna sve o nama, a da nam ipak pristupa u atmosferi brižnog staranja i prihvatanja. Mi često oklevamo kada drugima treba da priznamo svoje grehe, jer se bojimo njihove reakcije. Takva vrsta straha je nepotrebna kada je reč o Isusu. Pošto On već sve zna o nama, nema razloga da oklevamo da dođemo Njemu i da mu iznesemo istinu o sebi. Pošto jedan prisan odnos zahteva otvorenost na obe strane, naše oklevanje da mu pristupimo iskreno i otvoreno je osnovna prepreka za prisan odnos s Njime. U Isusovoj prisutnosti naše “barikade“ mogu da padnu, kada će se bez opasnosti otkriti naša stvarna ličnost. Zašto bismo oklevali i samo jedan trenutak duže, ako možemo da uživamo prednost oslobođenja koje sobom može da donese takva otvorenost?
Pravi Izrailj
Na kraju, u Jovanu 1,19-51 imamo pojašnjenje jednog stava nagoveštenog u Prologu, a razrađenog u Jevanđelju: Pravi Izrailjac je neko ko veruje u Isusa (stihovi 47, 51). Pravo poreklo ne treba računati u fizičkom smislu, nego duhovno, verovanjem (stihovi 12, 13). Oni koji su rođeni vodom i Duhom ući će u carstvo koje Isus osniva (3,5-8; vidi takođe 8,31-47). Odnos s Isusom je ono što ima prioritet nad svim ostalim vrednostima. Bez takvog odnosa veoma je mala svrha dobrih dela, kao što su davanje desetka, svetkovanje subote, pa čak i svedočenje.
l
Primena Reči
Jovan 1,19-51
1. Jovan Krstitelj je imao jasan i vrlo određen osećaj misije i svrhe svog života (1,19-34; 3,30). Imaš li i ti sličan osećaj Božje volje za svoj život? Za svoju profesiju? Za svoje društvene odnose? Za svoju ulogu u svojoj mesnoj crkvi? Da li je Jovan Krstitelj imao taj i takav jasan osećaj misije i svrhe zato što je bio prorok, ili smatraš da svako ko se posveti Bogu može da ima sličan osećaj sigurnosti?
2. Da li se ponekad osećaš kao jevrejski posetioci iz Jerusalima, koji su tražili informacije o Jovanu Krstitelju, dok je njemu jedino bilo stalo da ih informiše o Isusu (stihovi 19-28)? Da li su tebi politika tvoje mesne crkve ili teološke rasprave važniji od ličnog poznanstva s Isusom?
3. Ako je Jovan Krstitelj sebe smatrao nedostojnim čak da bude i Hristov sluga (27. stih), da li to ima bilo kakve implikacije za tvoj lični odnos s Hristom? Da li ti je lako da svoje srce ponizno uskladiš s Njegovim uputstvima? Ili ti je, možda, lakše da mu kažeš šta hoćeš i da prema Njemu postupaš kao da je On tvoj sluga?
4. Opiši okolnosti u kojima si prvi put dao svečano obećanje da ćeš ići za Isusom. U čemu su se, u to vreme, sastojali tvoji motivi da ga slediš? Kako su se od tog vremena promenili tvoji motivi? Kako je raslo tvoje poznavanje Isusa? Koji od Isusovih učenika je bio nasličniji tebi: Jovan, Petar, Andrija, Filip, ili Natanailo? Kakav je značaj imalo krštenje u tvom predanju Isusu Hristu?
5. Kad bi ti se pružila prilika da posetiš Isusa u Njegovom domu, šta bi najviše voleo da saznaš? Vrstu knjiga koje On čita? Njegovu najomiljeniju TV-emisiju? Kako On postupa sa svojim prijateljima?
6. Kakav je tvoj stav prema podatku da Isus zna o tebi baš sve (stihovi 47, 48)? Da li se osećaš opuštenijim u društvu drugih ljudi ako možeš da glumiš nešto što zapravo nisi? Da li si zaista voljan da dozvoliš da te Isus upozna najintimnije i da ti otkrije nedostatke tvog karaktera, koje želi da odstrani i da te učini “celim“?
l
Istraživanje Reči
1. Uz pomoć iscrpne i bogate konkordancije, kao što su NIV Exhaustive, Strong-ova ili Young-ova, prouči svaki tekst u Novom zavetu koji govori o krštenju. Načini spisak punog spektra načina na koje je opisan značaj krštenja. Da li je Jevanđelje po Jovanu jedino mesto u Novom zavetu u kojem se značenje krštenja predstavlja kao uspostavljanje identiteta? Na koji način to proučavanje doprinosi tvom razumevanju uloge Jovana Krstitelja? Kako se Matej, Marko i Luka, teološki, odnose prema Isusovom krštenju?
2. Ponovo pročitaj u celini tekst iz Jovana 1,19-51 i izdvoj sve primere u kojima se za nekoga kaže da je nekome svedočio o Isusu. Kakve sličnosti i kakve razlike vidiš između svedočenja Jovana Krstitelja i Isusovih prvih učenika? Zatim, “skeniraj“ prvih petnaest glava Dela apostolskih i izdvoj sve primere u kojima su učenici i drugi svedočili o Isusu. Čiji uzor, primer iz prve glave Jovanovog Jevanđelja su svedoci u Delima skloni da slede — Jovana Krstitelja ili Isusovih prvih učenika? Kako bi mogao da objasniš zašto su učenici, u Delima apostolskim, svedočili onako kako su svedočili? Kakve pouke za svoje lično svedočenje možeš da izvučeš iz dva načina svedočenja koji su predstavljeni u 1. glavi Jovanovog Jevanđelja? Kakve pouke za svoje svedočenje nalaziš u Delima apostolskim?
| < 1. Poglavlje | Sadržaj | 3. Poglavlje > |