| < 5. Poglavlje | Sadržaj | 7. Poglavlje > |
Doslovno svako ko je bio u značajnijem kontaktu s hrišćanstvom, čuo je
za svadbu u Kani, za noćni razgovor Isusov s Nikodimom, za ženu Samarjanku
i za vaskrsavanje Lazara iz mrtvih. Gotovo ništa manje je poznat izveštaj o
“uzetom“, paralizovanom čoveku u banji Vitezdi. Na dan subote Isus
leči čoveka koji je bolovao trideset osam godina, navlačeći
na sebe gnev vladajućeg jevrejskog Saveta. Pozvan da odgovori na optužbe,
On izlaže dugu i dirljivu odbranu svog prava da daruje život u subotni dan.
l
Ulaženje u Reč
Jovan, 5. glava
Tekst u Jovanu, 5. glavi
pročitaj najmanje dva puta, a onda odgovori na sledeća pitanja:
1. Koji stih u izveštaju iz
banje Vitezde nam oslikava kako se čovek uopšte razboleo? Uporedi ovaj
izveštaj s drugim “izlečenjima“ u Jevanđelju (4,46-54; 9,1-38;
11,1-44). Napiši šta si saznao o uzrocima bolesti i smrti.
2. Kako na izlečenje
reaguju Jevreji? Koje konkretne optužbe iznose protiv Isusa? Zašto ih je Isus,
po tvom mišljenju, namerno provocirao, čineći ovo čudo u subotu,
umesto u neki drugi dan?
3. Opiši različite
aspekte Isusove jednakosti s Ocem, prema ovom poglavlju. Navedi izraze koji su
upotrebljeni da se opiše međusobni odnos između Njega i Njegovog Oca,
kao i njihove zajedničke aktivnosti. Koji od tih izraza se koriste i u
Prologu Jevanđelja (1,1-18)?
4. Ako ovu knjigu
proučavaš kao pripadnik grupe, zatraži da neko iz grupe uzme ulogu Isusa i
tekst iz 5,24-30 pročita pompezno, onako kao da izgovorene reči
dokazuju nešto o njemu ili njoj lično. Kakva osećanja prema toj osobi
pokreće u tebi to čitanje? Kako ti to čitanje pomaže da bolje
razumeš razloge onako žestoke reakcije Jevreja protiv Isusa?
5. Načini spisak svega i
svakoga što, odnosno, ko govori nešto Isusu u prilog u ovom poglavlju. Koje od
tih svedočanstava Isus smatra najvažnijim? Zašto tako misliš?
l
Istraživanje Reči
Struktura teksta
Ova priča se pojavljuje na početku novog odseka u Jovanovom Jevanđelju, koji se nastavlja do 12. glave. Glavni naglasak na celom odseku stoji na činjenici da je Isus životodavna Božja Reč. Drugi nivo naglaska je na zameni za judejske praznike. Pasha se zamenjuje Hlebom života koji silazi s Neba (6. glava). Isus zamenjuje vodu i videlo iz Praznika senica (glave 7 - 9). Svečanost kojom se proslavlja posvećenje hrama (Praznik obnovljenja) zamenjuje se time što je Njega posvetio Otac (10,22-39). Isus, Darovalac života, u suštini zamenjuje sve druge izvore života, pošto je Jedini koji istinski zadovoljava naše potrebe (10,10).
Peto poglavlje se lako deli na tri dela. Prvi deo (stihovi 1-18) pripoveda priču o izlečenju u banji Vitezdi (stihovi 1-9), reakciju Jevreja na izlečenje (stihovi 9-18) i Isusov kratak odgovor (17. stih). Preostala dva dela glave (stihovi 19-30; 31-47) napisana su kao Isusov monolog, u odgovoru na optužbe od strane jevrejskih vođa. U drugom delu glave (stihovi 19-30) Isus ističe prerogative Božanstva, Svetog Trojstva. On je ravan Bogu (23. stih; vidi takođe 17. i 18. stih); On može da podari večni život (stihovi 21 i 24); On je izvor života (26. stih), a ujedno je i Onaj koji sudi (stihovi 22, 27 i 30). Jevreji se nisu zadovoljili Isusovim svedočenjem o sebi, pa Isus u poslednjem delu glave (31-47) nabraja spisak drugih svedoka koji potvrđuju Njegove izjave. Među njima su Jovan Krstitelj (stihovi 33-35), Njegova dela (36. stih), Otac (stihovi 37, 38), Pisma (stihovi 39, 40) i Mojsije (stihovi 45-47).
Pozadina teksta
Praznik koji se pominje u 5,1 nije označen imenom. Ako se susret sa Samarjanima dogodio u vreme žetve pšenice (maj / juni), a Isus potom proveo izvesno vreme u Galileji, verovatno je da se u slučaju tog praznika radi o jednom od jesenjih (trube, pomirenje ili senice). Jedna od svojstvenosti Jovanovog Jevanđelja je da, uvek kada se pomene neki praznik, glavne Isusove osobine koje se opisuju u priči teže ka podudarnosti s glavnim karakteristikama praznika. Na primer, kad god se pomene pasha, to biva u kontekstu krsta i/ili Večere Gospodnje (prećutno, u slučaju ovog drugog — 2,13.19-21; 6,4.11.51-58; 13,1-17; 18,1 - 19,42). Isus primenjuje na sebe i glavne teme Praznika senica, vodu i videlo (7,37-39; 8,12; 9,5). Prema tome, prisutna je verovatnoća — ako uspemo da utvrdimo glavnu karakteristiku koju Isus pripisuje sebi u 5. glavi — da ćemo moći da utvrdimo koji se od jevrejskih praznika uklapa u okvir.
Glavne teme 5. glave su, čini se, životodavno stvaranje (stihovi 17, 21, 24-26, 28, 29) i sud (stihovi 22, 24, 27, 29, 30 — stihovi 31-47 govore o “svedočanstvu“, koje je pravna terminologija). Stvaranje i sud bili su glavne teme Praznika truba, koji pada u prvi dan sedmog jevrejskog meseca, u jevrejski dan Nove godine, Prema tome je verovatno da je praznik iz 5. glave Praznik truba, koji uključuje vreme svečane pripreme za konačni dan suda, koji pada u deseti dan sedmog meseca, Dan pomirenja.
Nedavno su jerusalimski arheolozi iskopali banju Vitezdu. Njen položaj je bio neposredno uz kompleks hrama, na njegovoj severnoj strani. Ona je postavljena u nepravilan pravougaonik (trapezoid), širine između 50 i 67 metara, a dugog 96 metara, u celini isklesana iz kamena (Talbert, Reading John, 121). Banjsko kupalište bilo je sa sve četiri strane okruženo kolonadama, a i kolonadom u sredini je bilo podeljeno na dva dela, čime je potvrđen biblijski zapis da je kupalište imalo pet kolonada (2. stih). Banja je dobijala vodu podzemno od vodene žile koja se povremeno prekidala, što bi bilo objašnjenje za uznemirenje vode s vremena na vreme. Ona je verovatno privlačila ljude vrlo šarolikog sastava, a svi su se nadali izlečenju od svojih bolesti.
Detaljno istraživanje teksta
Postoji neslaganje među ranim rukopisima Jovanovog Jevanđelja oko nekoliko primarnih tačaka u priči o banji Vitezdi. Prvo, nesigurno je ime banje (Brown, 1:206-207; Beasley-Murray, John, 70). Najpoznatije ime među najranijim rukopisima je Vitsaida, ali ono je verovatno nastalo zbog brkanja s istoimenim galilejskim gradom (1,44). Druge dve opcije su nedvosmisleni pokušaji da se daju grčke verzije teških jevrejskih ili aramejskih imena. Naučnici su naklonjeni imenu Vitezda [Bethesda] (Kuća milosti), za koje se možda Jovan opredelio zbog njegovog simboličkog značenja: Isus pokazuje milost čoveku koji ju je tražio u “Kući milosti“. To ime je verovatno i podrška za temu zamene, koja je tako istaknuta u ovom Jevanđelju. Jevrejsku Kuću milosti Isus zamenjuje — sobom. Isus pokazuje milost tamo gde se očekivalo da je ima. Ono što čovek traži u judaizmu, nalazi u Isusu.
Drugo neslaganje u rukopisima odnosi se na 4. stih u [engleskoj] KJV, koga uopšte nema u najranijim vekovima tradicije rukopisa. Stih se ponavlja u margini prevoda NIV kao [slobodno prevedeno]: “S vremena na vreme bi jedan anđeo Gospodnji sišao i zamutio vodu. Prvi [koji bi ušao] u banju posle svakog takvog mućenja bio bi izlečen, bez obzira kakvu je bolest imao.“ Iako ovaj stih može da bude odraz narodne tradicije o banjama, njegova teologija je vrlo uznemirujuća. Ona opisuje jednog samovoljnog Boga koji nagrađuje jakog, a kažnjava slabog, koji zato može samo slučajno da se izleči. Smatram da je, zato, izuzetno zanimljivo što Elen Vajt izražava sumnju oko tog stiha, iako sumnje nije bilo u njenoj Bibliji (White, The Desire of Ages, 201).
Čovek je bio oduzet trideset osam godina — gotovo ceo ljudski vek onog vremena (5. stih). To čuveno lečilište za njega je bilo beskorisno. On je bio potpuno odbačen (7. stih). Sistem više ništa nije mogao da mu pruži, a on ga se ipak držao, nemajući drugih mogućnosti. Čini se da je Isus izabrao baš njega, pošto je bio najjadniji od svih slučajeva u banji. Ovaj slučaj je parabola uživo, koja ilustruje istinu iz 21. stiha, da Isus može da daruje život svakome kome hoće, odnosno, da nema ograničenja Njegovoj životodavnoj sili.
Izlečenje se, razume se, odigralo u subotu (10. stih), što je Isus učinio namerno — nikakvo iznenađenje za one koji poznaju Jevanđelja po Mateju, Marku i Luki. Stiče se utisak da se, uvek kada Isus hoće da izleči nekoga, to izlečenje događa u subotu (9,1-7.14; Matej 12,9-14; Marko 1,21-28; 3,1-6; Luka 6,6-11; 13,10-17; 14,1-6). Isus je koristio svaku priliku da učini dobro, a naročito u subotu.
Suočenje s Jevrejima pokazuje da je izlečeni bolesnik bio vrlo glup (stihovi 10-15). Iako je očigledno da jevrejske vođe imaju neprijateljske namere prema Isusu, čovek dolazi i obaveštava ih, pošto je utvrdio ko ga je izlečio! Ipak, ovako zamagljen razum je karakterističan za Jevanđelje po Jovanu. Glavni ekonom, “kum“ na svadbi u Kani “ne znadijaše“ za poreklo dobrog vina. Jevreji u hramu su pogrešno shvatili suštinu Isusovih reči o “razvaljivanju“ hrama i njegovom ponovnom podizanju za tri dana. Nikodim nije znao kako to neko može ponovo da se rodi. I sada, ovde imamo čoveka koji ne zna ko ga je izlečio. Poruka koja stalno izbija na površinu je da je ljudsko znanje izvan Hrista — čisto neznanje. Na drugoj strani, Isus ponovo dokazuje da zna šta je u ljudskim srcima i upozorava čoveka da ne nastavi s grehom koji je prvobitno izazvao njegovu bolest (14. stih).
Odgovarajući na pritužbe Jevreja zbog Njegovog navodnog kršenja subote, Isus se brani i kaže da On samo čini isto ono što čini i Njegov Otac (17. stih). Kao i Bog, Isus radi na dobro ljudima u subotni dan. Prema ilzveštajima jevrejskih pisaca toga vremena, Božja dela u subotu mogu se videti u rođenjima, smrtima, suncu, kiši i neprestanom toku reka (Barclay, 1:183). Isus u subotu samo uzima na sebe iste privilegije/ prerogative koje ima Bog. I On i Njegov Otac aktivno čine dobro u subotni dan (Talbert, Reading John, 123, 124). Na osnovu tih Njegovih objašnjenja, Jevreji zaključuju da On tvrdi kako je ravan Bogu (18. stih). Rasprava o Isusovom odnosu s Bogom duboko se razrađuje u stihovima 19 do 47. Isus elaborira, razrađuje pitanje subote u 7,19-24. Posle toga On razrađuje i pitanje svog odnosa s Bogom, u 8,12-30 i 10,25-39.
Slučaj u banji izazvao je prvu demonstraciju otvorenog i aktivnog neprijateljstva protiv Isusa od strane “Jevreja“. Neprijateljstvo se u ovom slučaju pokazalo u vidu rasprave. Prema izveštaju u Jovanovoj 7. glavi oni pokušavaju da ga uhvate il zatvore. U 11. glavi počinju da kuju planove da ga ubiju. Dva razloga za njihovo neprijateljstvo, navedena u 5,16.18, su vrsta Isusovih aktivnosti u subotni dan i Njegove izjave o sopstvenom odnosu s Bogom. Zaista su ošamućujuće ove tvrdnje (stihovi 19-30)!
Stihovi 19 i 30 su veoma slični i deluju kao omot; oni su graničnici odseka, od onoga što prethodi, ka onome što sledi. Isus pokazuje da radi isto što i Njegov Otac, davanje života (stihovi 20, 21, 26, 28, 29) i izricanje suda (stihovi 22, 27, 30). Radeći ono što mu govori Otac na ovoj Zemlji, On ne samo što pokazuje kakav je Otac zapravo, nego i demonstrira istinitost sopstvene tvrdnje o svojoj božanskoj prirodi (stihovi 19-23). On nikome ne ostavlja mogućnost da veruje u Oca, a da istovremeno ignoriše Njegove tvrdnje o sebi lično (23. stih). Sâm Otac neće prihvatiti nijedndu čast, ako ona nije upućena i Njegovom Sinu. Niko ne dolazi k Ocu, osim preko Sina (14,6-9).
U 24. stihu imamo nekoliko neverovatnih izjava. Iako poslednji sud u istoriji sveta može da dođe “u poslednji dan“ (12,47.48), prema 24. stihu, presuda tog suda već je izrečena nad onima koji slušaju Isusove reči i veruju u Onoga koji ga je poslao. Upravo sada je ljudima moguće da pređu iz smrti u život, da čuju presudu poslednjeg suda i da uđu u stvarnost večnog života. I večni život i sud ušli su u sadašnje vreme [present] u Isusovom propovedanju! U stvari, 25. stih odlazi dotle da to oživljavanje opisuje kao vaskrsenje onih koji su duhovno mrtvi. Ljudi koji su bolesni i potišteni, čiji je život jadan, koji nemaju živu vezu s Bogom, mogu se osećati duhovno mrtvi. Isus je u svojoj službi upravo takvim osobama darovao iskustvo života, izobilnijeg i punijeg nego što su ikada mogli da zamisle (10,10).
U stihovima 28 do 30 se demonstracija Isusove moći da sudi i daje život kreće od sadašnjeg vremena (“došao je“(?…)) do budućeg (“ide čas“). Doći će dan kada će oni koji su fizički mrtvi u grobovima čuti Njegov glas i izaći ka totalnom iskustvu večnog života, uključujući i fizički. Isus ne samo što može da vaskrsne one čija je egzistencija vrlo jadna, nego može da vaskrsne i one koji uopšte i nemaju nikakvu egzistenciju! Njegove moći davanja života i suda sada se demonstriraju propovedanjem jevanđelja. Ali “ide čas“ u koji će Njegov glas prodreti u grobove svih koji su ikada živeli, uključujući i zle i dobre (29. stih). Obećanje koje ovde imamo kaže da i oni koji su doslovno i fizički mrtvi mogu da se odazovu kad ih Isus pozove, pa koliko će se tek više duhovno mrtvi odazvati jevanđelju — novinom života! “Onaj ko otvori srce Hristovom Duhu postaje sudeonik moćne sile koja će njegovo telo izvesti napolje, iz groba“ (White, The Desire of Ages, 210).
Misao da će se dogoditi opšte vaskrsenje mrtvih, uključujući i dobre i zle ljude, vrlo je uzbudljiva. Tekst u Jovanu 5,29 navodi razmišljanje na Danilovo apokaliptičko proročanstvo u 12,2, gde se prvi put spominje takvo opšte vaskrsenje. Pavle uverava rimskog upravitelja Feliksa (Dela 24,15) da je ideja opšteg vaskrsenja bila deo normativnog judaizma. Razumljivo je da će oni koji veruju u Isusa jednoga dana biti podignuti ka iskustvu večnoga života, dok će oni koji ga odbacuju biti podignuti da saslušaju Božju presudu i da priznaju da je Njegov sud pravedan (Filibljanima 2,9-11).
U ovim rečima imamo jedno ozbiljno upozorenje. Mnogi veruju da se mogu oglušiti o Božje zahteve u ovom životu, da bi se na kraju povukli u mir poslednjeg počivališta. Ali Isus nevernicima ne dopušta da misle kako je smrt kraj svega. Posle smrti nastupa sud, kada se mora dati izveštaj za sva dela učinjena u ovom životu, uz odmeravanje odgovarajuće nagrade (vidi 2. Korinćanima 5,10; Otkrivenje 11,18; 20,7-15; 22,12). Grešnici ustaju “od smrti u smrt“ (Jameison, Fausset, and Brown, 1037).
Neizbežnost suda istovremeno je i radosna i loša vest. Loša je vest za one koji se rado igraju s Hristovim zahtevima i ponašaju se kako im je volja, odbijajući pomisao na obavezu davanja odgovora za svoje postupke. Ali taj sud je ujedno i radosna vest. On pokazuje da svaki postupak života ima svoje značenje. Ništa se neće prevideti. Sve, male ljubaznosti, zaboravljena dela milosti, zapisani su u večnosti kao značajni; nisu zaboravljeni u onom krajnjem poretku stvari. Čak i čaša hladne vode data detetu donosi odgovarajuću presudu o nagradi na sudu (Matej 10,42). Poruka suda glasi: “Ti si važan/važna Bogu i sve što činiš, važno je Bogu; tvoj život ima smisao i značenje.“ Ova vest se ubraja u najdelotvornije, kada svetovnim ljudima objašnjavamo da se isplati postati hrišćanin.
Ali iako su Isusove reči u 5,19-30 snažne i elokventne, u ustima bilo kojeg drugog ljudskog bića koje je ikada živelo one bi zvučale nestvarno, kao laž. Zato i ne iznenađuje okolnost da Jevreji osporavaju Isusovo svedočanstvo o sebi. Isus priznaje da bi nepotvrđeno svedočanstvo o sebi bilo neumesno (31. stih). Jedan od temeljnih principa judaizma je da se istina može dokazati jedino u ustima najmanje dva svedoka (5. Mojsijeva 19,15; Otkrivenje 11,3-13). I tako Isus sopstvenom svedočanstvu dodaje svedočanstvo Jovana Krstitelja, svojih dela, svoga Oca, Pisma, udvostručavajući minimum potreban da svedočanstvo dokaže istinitost unutar judaizma (stihovi 31-40).
Kako je Isus legitimno mogao da kaže da su Jevreji imali svedočanstvo Oca (37. stih)? Verovatno je imao na umu Božje svedočanstvo u ljudskom srcu (vidi 1. Jovanova 5,9.10). Suočeni s Isusom, ljudska bića dobijaju snažan osećaj unutrašnjeg osvedočenja da su Njegove tvrdnje istina. Ukoliko se osoba ne odupre tom osvedočenju (pošto bi sledbeništvo za Isusom donelo gubitak statusa [Jovan 12,42.43] ili tražilo odricanje od omiljenih greha [3,18-21]), ono će povesti u priznanje greha. Isus je u 5,37 implicirao da su se jevrejske vođe suprotstavile onome što su u srcu znale da je svedočanstvo Oca (vidi takođe 7,17).
Kad su se Jevreji suprotstavili svedočanstvu Isusovih svedoka (stihovi 43, 33; vidi takođe 8,13.14), On je istakao Mojsija, najvažnijeg svedoka unutar judaizima. Mojsije je služio kao izrailjski posrednik kod Boga (2. Mojsijeva 32,7-14), ali je u onome što je Isus rekao, Mojsije pretvoren u sudiju (stihovi 45-47). Mojsijeve reči će osuditi one koji odbacuju Isusa, pošto je Mojsije pisao o Isusu i pripremao Njemu put. Isus je zatim završio sledećim rečima rastanka: “Kad njegovim pismima ne verujete kako ćete verovati mojim rečima?“
S ovom raspravom započela je bitka između Isusa i “Jevreja“ — bitka koja će trajati u Jevanđelju sve dok Isus ne bude bio uhvaćen, stradao i umro na krstu. U neprijateljstvu ovih Jevreja Jovan je video neprijateljstvo onih koji odbacuju jevanđelje.
Glave teme teksta
Tema zamene
U više navrata smo zapazili da je tema zamene jedna od glavnih tema u Jovanovom Jevanđelju. Ni ova glava nije izuzetak. U Isusu, Sudiji koji daje život videli smo konačnu zamenu za Praznik truba. Sve ono što je taj praznik obećavao onima koji su dolazili, sada je dostupno u Hristu preko reči zapisanih u Četvrtom Jevanđelju.
I isceljenje u banji Vitezdi je, čini se, deo teme zamene. Najvažnije lečilište u Jerusalimu izneverava svoju svrhu i ne donosi milost i izlečenje. Ali iako vode judaizma nisu mogle da leče — jer su, zapravo, bile nemoćne da učine išta za doživotno paralizovanog čoveka — Isus donosi isceljenje.
Sve ono što je banja Vitezda obećavala čoveku, obezbeđeno je u Hristu i samo u Hristu. Ironija ove situacije još je vidljivija kada pretpostavimo da su prvobitni čitaoci mogli da vide vezu između trideset osam godina bolesti ovog čoveka i trideset osam godina Izrailjevog lutanja pustinjom (2. Mojsijeva 16,35; 4. Mojsijeva 14,33-35 — četrdeset godina ukupno provedenih u pustinji, uz odbijanje vremena provedenog pod Sinajem na početku putovanja i vremena pripreme za osvajanje na kraju putovanja iz Egipta u Hanan).
Eshatologija Jovanovog Jevanđelja
Jovanovo Jevanđelje kao da je nezainteresovano za budući kraj sveta. Umesto toga, ono tvrdi da je ono što drugi posmatraju kao buduću stvarnost postalo sadašnja realnost u Hristovom delu. Ova sadašnja, ili doživljena eshatologija, postaje evidentna tek u svetlosti pozadine Jevanđelja, pa je ovde zato neophodno kratko izlaganje o toj pozadini.
U celom Starom zavetu je vidljivo da je sadašnje postojanje [egzistencija] — udaljavanje, “izrođavanje“ od idealnog postojanja u Edemskom vrtu. Nada da će jedno takvo idealno postojanje jednoga dana biti obnovljeno, izražava se u Starom zavetu na mnogo različitih načina, ali je uvek predstavljeno kao budućnost. U toj budućnosti bi obnova Božjeg carstva bila — večni život (Danilo 12,2), poslednji sud (Danilo 7,9-14), vaskrsenje iz mrtvih (Isaija 26,19); Danilo 12,2), prisna zajednica s Bogom (Jeremija 31,33), puno pozna(va)nje i razumevanje Boga (Jeremija 31,34) i izlivanje Duha na svako telo (Joilo 2,28.29). Sa završetkom Staroga zaveta, nada u obnovljenje se produžila, prenela u apokaliptičke spise judaizma, sve do, a i iza prvog veka hrišćanske ere.
Ali do promene dolazi u Novom zavetu. U njemu se izražava uverenje da je u Hristu budućnost u određenom smislu postala sadašnja realnost. Pojmovi koji su u Starom zavetu i poznijim judejskim očekivanjima bili ograničeni na budućnost, u Hristovoj ličnosti postali su sadašnje realnosti. U Hristu su sud, vaskrsenje, zajednica s Bogom i poznavanje Boga i doživljavanje Svetoga Duha postali žive realnosti hrišćanske vere. Međutim, eshatologija prezenta u Novom zavetu nikada se nije odrazila u negiranju budućnosti. Bilo je to slično akontacionoj uplati na ime nečega još većeg, što je tek trebalo da dođe (vidi Efescima 1,14).
U Mateju, Marku i Luki su i sadašnje i buduće Božje carstvo u središtu Isusove nauke. Knjiga Otkrivenja, s druge strane, stavlja prvenstveni naglasak na buduće carstvo koje će biti uspostavljeno s Hristovim ponovnim dolaskom. Sadašnje realnosti hrišćanske eshatologije svoj gotovo isključivi naglasak imaju u Jovanovom Jevanđelju. Ova sadašnja eshatologija se nigde ne obrađuje/ izražava temeljitije nego u Jovanu 5,24.25. U Četvrtom Jevanđelju je večni život sadašnja realnost za one koji veruju u Isusa (1,4.5; 5,24.25). Ovo se odnosi i na poslednji sud, koji postaje realnost u Isusovoj ličnosti i propovedanju jevanđelja (3,18-21; 5,24.25). I vaskrsenje, u Isusovim rečima, postaje sadašnja realnost (5,24.25), moćno ilustrovano podizanjem Lazara iz mrtvih (11,1-44). Ne samo što je u Hristu obnovljena potpuna zajednica s Bogom (14,21-23), nego u trenutku kada Logos silazi na Zemlju (1,1-5.14) On prenosi puno poznanje Boga koje je bilo obećano za kraj (1,18; 14,9). A nešto kasnije, kada Isus bude bio podignut, na one koji veruju u Isusa izliće se punina Svetoga Duha (7,39).
Prema tome, u Jovanovom Jevanđelju se jezik eshatoloških očekivanja ponavlja u više navrata, kako bi se opisale realnosti Božjeg carstva, uvedene preko Hrista. Citiraću Rejmona Brauna (Raymond Brown, 1:cxvii): “Ako neko ukaže na starozavetne tekstove koji, očito, impliciraju Božji dolazak u slavi, Prolog (1,14) odgovara, ’Videsmo slavu Njegovu’. Ako neko pita gde je sud koji označava Božju poslednju intervenciju, odgovor dolazi iz Jovana 3,19, ’A sud je ovaj što videlo dođe na svet.’“ Judaistička očekivanja budućnosti postala su sadašnja realnost u Hristu.
To ne znači, kako su tvrdili neki biblisti, da Jovan ništa ne zna o eshatologiji budućnosti. U 5,28.29 on direktno govori o budućem vaskrsenju i sudu. Isus u Jovanu 14,1-3 govori učenicima o svom ponovom dolasku u budućnosti, posle boravka na nebu. Osim toga, Isus na više mesta koristi izraz “u poslednji dan“, nedvosmisleno govoreći o realnostima koje su i dalje budućnost, gledano iz hrišćanske perspektive (6,39.40.44.54; 12,48).
Tako, iako sasvim smireno razmišlja o sadašnjem i još neprispelom trenutku novozavetne eshatologije, Jovan je u Jevanđelju odlučio da prvenstveni naglasak stavi na sadašnju ili doživljenu eshatologiju u Hristu i jevanđelju.
Sud je sada
Adventisti su skloni da o poslednjem sudu razmišljaju kao o isključivo eshatološkom događaju, dok je u Jovanovom Jevanđelju sud znatno širi pojam od toga. Pojavljuje se u tri odvojene faze. Sud se događa na krstu (12,31.32) i u propovedanju jevanđelja (3,18-21; 5,24.25), kao i na kraju vremena (5,27-30; 12,48).
“Sad je sud ovome svetu“, kaže Isus (12,31). On govori o sudu u kontekstu Njegovog podizanja na krst (32. stih). Taj sud na krstu trebalo je da ostvari najmanje dvoje: isterivanje “kneza ovoga sveta“, sotone (31. stih) i privlačenje “svih “ [ljudi] Isusu (32. stih).
Pavlova teologija/ učenje daje dodatne informacije o tom sudu na krstu. Pavle, u Rimljanima 8,3 kaže da je na krstu Bog osudio greh u grešnom čoveku, slanjem svoga Sina u obličju grešnog čoveka, kako bi On postao žrtva za greh. A u Delima 13,32.33 Pavle ističe da su sva obećanja koja je Bog dao “ocevima našima“ bila ispunjena ljudskom rodu kad je Bog podigao Isusa iz mrtvih. Kada spojimo ono što smo saznali iz ovih tekstova, moguće nam je da steknemo prilično jasnu sliku sadržaja suda na krstu.
Bog je na krstu, u ličnosti Hrista, sudio celokupnom ljudskom rodu. On je došao “u obličju tela grehovnoga [grešnog čoveka]“ (Rimljanima 8,3). Svi gresi sveta su, na krstu, bili na jednoj gomili u Isusovom telu (1. Petrova 2,24). Kad je Hristos visio na krstu, sazvan je sud. Kad je pogledao dole na Isusa, Bog je video celokupni ljudski rod kako visi — u ličnosti svog Stvoritelja, punog greha, u svoj njegovoj odvratnoj prirodi. Bog je na krstu izlio svod sud [kaznu] na ljudski greh, u ličnosti svoga Sina. Svaki greh koji je ikada bio učinjen i koji će ikada moći da bude učinjen, bio je u potpunosti i konačno osuđen u Hristovoj ličnosti. Čovečanstvo je proglašeno krivim i osuđeno na smrt — u Hristovoj smrti (Rimljanima 8,3). Sotona je, na krstu, izgubio prava na ljudski rod po osnovu ljudskog greha (Jovan 12,31). Bog je problem tog greha rešio u ličnosti svoga Sina. Sud je tada bio privremeno odložen za oko trideset šest sati, jer je bio završen tek prvi deo njegove funkcije.
Sud je pozvan u jutro prvog dana sedmice. Bog još jednom gleda dole na Isusa. Tamo vidi savršeno čovečanstvo, kao jagnje bez mane i mrlje. Onaj koji “ne znadijaše greha“ (2. Korinćanima 5,21), koji nije mogao biti ukoren za greh (Jovan 8,46), ponovo je, u svojoj ličnosti, predstavljao ceo ljudski rod. Pogledavši dole na bezgrešno čovečanstvo, Bog ga je proglasio dostojnim života i večnosti u Njegovoj prisutnosti. Posle toga, postupio je prema tom svom proglasu i podigao Isusa iz mrtvih. Čineći to, on je izgovorio blagoslov nad celim čovečanstvom (Dela 13,32.33). Sva Božja obećanja bila su sada aktivirana u odnosu na svako ljudsko biće koje je u vezi s Isusom (2. Korinćanima 1,20). Iako je bilo osuđeno na Hristovom krstu, grešno čovečanstvo je u činu Isusovog vaskrsenja bilo otkupljeno i primilo život.
Prema tome, sud na krstu se tiče svakog ljudskog bića koje je ikada živelo (Jovan 12,32). Tebi i meni suđeno je na krstu u ličnosti našeg Zastupnika. Naš greh bio je osuđen u Njegovoj ličnosti. Njegova osuda bila je i naša osuda. Ali i Njegova pravda je bila potvrđena nama u trenutku kada ga je Bog podigao iz mrtvih. Isus je bio proglašen pravednim u svim svojim delima. Tako je i Njegovo opravdanje postalo naše. U Hristovom krstu i vaskrsenju na sud je dovedeno celo čovečanstvo, i u pozitivnom i negativnom kontekstu [].
Druga faza suda, po Jovanovom Jevanđelju, je sud u propovedanju jevanđelja. Ta druga faza suda stoji u direktnoj vezi s prvom. Ljudi su, u okviru propovedanja jevanđelja, pozvani da odluče kako će odgovoriti na sud izvršen na krstu. Svakom prilikom kad se ljudima predstave Hristos i Njegov krst, ljudi su pozvani na sud (3,14-21). Videlo svetli u tami i svako je tada dužan da odgovori, bili pozitivno ili negativno (stihovi 19-21). Na tapetu su pitanja života i smrti (5,24.25). Ovaj sud je sadašnja [present] realnost, svakom prilikom kad se propoveda jevanđelje (3,18).
Sud “na govornici“ je misao koja otrežnjuje. Svake subote, kada se vernici okupljaju na bogosluženje zaseda sud u propovedanju jevanđelja. Svaka osoba među slušaocima, u zboru vernika, ili je privučena bliže Hristu ili odgurnuta dalje od Njega. Nema srednjeg puta. Kakve li odgovornosti pred propovednikom, govornikom! Za taj skup slušalaca, kongregaciju, bilo bi bolje da se ne održi nikakva propoved, nego da slušaju propoved iz pola srca ili napola “pečenu“ propoved. Niko ne može biti doveden u okolnost svesti o sudu održanom na krstu, ako ne shvati da tom sudu mora da odgovori na ovaj ili onaj način. On [svaka jedinka] se opredeljuje za identifikaciju ili s grešnim čovečanstvom koje je bilo uništeno na krstu ili s bezgrešnim čovečanstvom, podignutim prilikom vaskrsenja. Tako, izricanjem suda nad Hristom, oni izriču sud nad samima sobom. Oni se odlučuju za život ili smrt, za videlo ili tamu. Bilo bi bolje — uopšte ne propovedati, nego držati moralnu pridiku ili održati čas beskorisnog brbljanja, u situaciji kada duše stoje na vagi odluke.
Ipak, sud u propovedanju jevanđelja nije konačni cilj Jovanovog pisanja. Postoji i sud na kraju (5,27-30; 12,48). Ali taj sud se ne udaljava od dve ranije faze suđenja. On potvrđuje ili oglašava pravosnažnima dva prethodna suda. Nama na kraju neće biti suđeno ni na koji drugi način, nego sudom koji smo izgovorili nad sobom, odgovarajući na propovedanje jevanđelja (12,48). Reči života koje smo sada odbacili vratiće se da nas pohode, tada (5,45). Reči života koje smo prigrlili sada, vratiće se da nas podignu u izobilan i večni život (29. stih). Poslednjeg suda ne treba da se boje oni koji su u Hristu sada. Krst je dovoljan za pomirenje greha i sticanje prava na večni život. Oni koji se sada nalaze u Hristu i koji ostaju u Njemu sada, naći će se u Njemu i u poslednji dan.
l
Primena Reči
Jovan, 5. glava
1. Možeš li da se setiš
načinâ na koje današnji ljudi pokušavaju da se, nezavisno od Hrista,
izleče fizički i duhovno? Kakve uloge psihologija i molitva, svaka u
svom domenu, igraju u procesu lečenja od mentalnih bolesti i rana
prošlosti? Šta misliš, zašto tako malo ljudi danas doživljava dramatična
izlečenja, poput iskustva čoveka u banji Vitezdi?
2. Kako bi odgovorio osobi
koja bi izjavila da su sve bolesti posledica greha? Kakva je uloga greha u
ljudskim bolestima? Može li se u tome uopšte uspostaviti određeni odnos
uzroka i posledice? Imaju li neke bolesti, kao sida ili rak pluća, moralne
dimenzije? Navedi konkretne razloge, kojima podupireš svoja shvatanja.
3. Isus je prekršio ljudske
propise o svetkovanju subote kad je izlečio čoveka. Farisejima su
mali propisi bili važniji od zdravlja i dobra jednog ljudskog bića. U
kojem stepenu su tvoja lična pravila života od Boga ili od čoveka?
Pomažu li ti ona u služenju ljudima, ili ti možda često postaju kamen za
spoticanje na putu služenja?
4. Kako hrišćanin može da
nauči kako da stvori ravnotežu između hrišćanske radosti i
ozbiljnosti? Na koji način Jovanova eshatologija utiče na tu
ravnotežu? Na koji način mogu ljudi da očuvaju osećaj da je
večni život sadašnja realanost u svetu punom patnji i raspadanja?
5. Opiši neke od “svedoka“ u
svome životu koji su ti pomogli da upoznaš Isusa. U kojem stepenu je tvoja
percepcija Isusa formirana stavovima vernika koje poznaješ i kojima se diviš?
Koliko bi tvoj život bio drugačiji da te ljude ne poznaješ?
l
Istraživanje Reči
1. Uz pomoć obimne
konkordancije potraži sve primere u Novom zavetu u kojima se pojavljuju
reči sud, suđenje i
sudija. Koji od tih primera govore o
sudu poslednjeg vremena? Za koje od njih smatraš da imaju sadašnji ili
neprekinut/ trajan značaj u svakom dobu
[istorije]?
Koji od njih su povezani s temom krsta? Šta na osnovu ovog procesa saznaješ o
Jovanovom Jevanđelju?
2. Koristeći biblijske rečnike, enciklopedije i bilo koju knjigu ili časopis o arheologiji do kojih možeš doći, saznaj sve što možeš o skorašnjim otkrićima u vezi s banjom Vitezdom.
| < 5. Poglavlje | Sadržaj | 7. Poglavlje > |