| < Sadržaj | 1. Poglavlje > |
Upoznavanje
Pročitaj Jevanđelje po Jovanu odjednom, ako je moguće. U uslovima u kojima je utisak od čitanja još uvek svež, zatvori knjigu i stavi na papir svoja razmišljanja o sledećem:
1. Šta sam saznao o Isusu, što ranije nisam znao?
2. Kako je intenzivno čitanje Jevanđelja uticalo na moj lični odnos s Isusom?
3. Koji su mi aspekti knjige prvi put pali u oči?
4. Pročitaj tekst u Jovanu 1,1-18 (Prolog Jevanđelju). Obeleži ključne izraze u tekstu (primer: život, svetlost [videlo], primiti, verovati, itd.). Ostatak Jevanđelja pročitaj pažljivo, do kraja, i obeleži svako ponovno pojavljivanje izraza koje si našao u Prologu.
Na prvi pogled, Jevanđelje po Jovanu kao da je uzor jednostavnosti. Ipak, prvi pogled često može da prevari. Sledeće su reči Pola Majnira [Paul Minear] : “Ovo Jevanđelje ima takav karakter da vas, proučavajući ga, vodi ka progresivno sve većoj zbunjenosti. Svaki stih, na prvi pogled sasvim jednostavan, sadrži vanredno složenu misaonu strukturu koja osujećuje naše pokušaje da je apsorbujemo.U trenutku kada čitalac uoči, postane svestan jedne zagonetke, ta jedna zagonetka ga vodi u desetak drugih, od kojih se nijedna ne može lako rešiti“ (Minear, 247).
Jevanđelje po Jovanu nije samo jedna jednostavna priča. Ono je teološko remek-delo velike dubine. Proučavanje te knjige može da odvede u ljubav za ceo život, ne samo s knjigom, nego i s Isusom koga nam ona predstavlja.
Jedno od četiri
Većina od nas baratamo “filmskom“ verzijom Isusovog života, mešavinom pojedinosti iz sva četiri Jevanđelja u koju je ubačena značajna količina popularne tradicije i kulture. Ne postoji, međutim, samo jedno, nego četiri odvojena, nadahnuta tumačenja Isusovog života. Punina značaja Isusovog života nadrasta ono što može da ispriča bilo koja osoba, čak i ako je nadahnuta. Svaki pisac jevanđelja odabrao je događaje i učenje, kojima je naglašen njegov jedinstveni lični i teološki pogled na Isusa. Iako u principu postoji samo jedno Jevanđelje, Biblija sadrži četiri različita izraza tog Jevanđelja. Pravljenje mešavine ovo četvoro na “filmski“ način moglo bi, samo po sebi, da ima donekle oplemenjujući efekat, ali ono ne treba da nas odvrati i dovede u situaciju da ispustimo saznanja koja možemo dobiti od svake od tih jedinstvenih perspektiva.
Postojanje četiri posebna Jevanđelja u Bibliji za nas je podstrek da odbacimo mišljenje o postojanju samo jednog pravovaljanog načina za razmatranje duhovnih pitanja ili samo jednog pravilnog načina razmišljanja. To nas upozorava da se klonimo plitkih dilema u stilu “ili-ili“, koje koriste mnogi ljudi kada raspravljaju o teologiji. Ograničenja ljudskih mogućnosti su takva, da nijedna teološka izjava ili tvrdnja nije savršena sama po sebi. Za sve pokušaje opisivanja Hrista, ako želimo da On u njima bude istinski predstavljen, potrebno je dati i neke ocene i aktivirati sposobnost odlučivanja o pravom rešenju.
Prema tome, kada se dogodi da se u okruženju mesne crkve ljudi
sukobe po teološkim pitanjima, neće uvek biti preporučljivo
utvrđivati koja je strana u pravu, a koja nije. Određeni aspekt
istine svaki pojedinac može da posmatra iz jedne jedinstvene, posebne, unikatne
perspektive, upravo onako kako su to činili pisci Jevanđelja. Ono što
mi nazivamo jeresi nije uvek i zabluda. To samo može biti istina izvan
ravnoteže. Primer četiri Jevanđelja nam kaže da treba da potvrdimo
istinu na obema stranama i da predstavnicima sukobljenih strana pomognemo da,
zajednički, dođu do sadržajnije, bogatije ravnoteže, nego što bi to
bilo ko od njih mogao sâm (vidi: Talbert, “The Gospels and the Gospel“, 25, 26;
Paulien, What the Bible Says About the
End-Time, 80).
Jovanova jedinstvena slika Hrista
Ako uradimo brižljivu komparaciju Jevanđelja po Jovanu s Matejem, Markom i Lukom, u Jovanu ćemo otkriti određen broj unikatnih elemenata.
1. Isus, kako je prisutan u Četvrtom Jevanđelju, nije “ponizni Isus, krotak i blag“ iz sinoptičkih Jevanđelja. On je izričit (2,4; 4,17.18.48; 5,45-47; 7,6-9) i ratoboran (3,10-12; 5,39.40.42.44; 8,44), On se uključuje u gužvu i natezanje u raspravama (3,1-15; 8,31-47), a ponekad može da bude i pomalo sarkastičan (9,41; 10,32).
Za mene je ova slika o Hristu bila dragoceno iskustvo. Godinama sam se osećao krivim što nisam posedovao blagu, flegmatičnu ličnost kakvu je imao Isus, po onome kako to gotovo svako pretpostavlja. Jedinstveni prozor ka Isusu, koji je naslikao “sin groma“ (vidi Marko 3,17), pomogao mi je da uvidim da je Isus bio kompleksna ličnost, takve dubine da su oni koji su mu bili bliski mogli da ga slikaju na radikalno drugačije načine, a da se i dalje verno drže činjenica.
2. Većinu priča u Jovanu ne možemo naći u druga tri Jevanđelja. U Jovanu je posebno vredno obratiti pažnju na lične susrete, dijaloge, između Isusa i različitih ličnosti u Jevanđelju: Nikodim (3,1-21), žena Samarjanka (4,4-42), uzeti čovek iz banje Vitezde (5,1-15), slepi čovek (9,1-41), Pilat 18,28-19,16) i Petar (21,15-23).
3. Iako u Mateju, Marku i Luki priče (parabole) u Isusovoj službi igraju glavnu ulogu, one su u Jevanđelju po Jovanu retke, a po nekim definicijama ih tu čak i nema. Pričama smo, u Četvrtom Jevanđelju, najbliži u alegorijama o Dobrom Pastiru (10,1-18) i Pravom Čokotu (15,1-8). Ipak, ovo nisu prave priče, držimo li se klišea koji nalazimo u druga tri Jevanđelja.
4. Izostavljajući priče, Jovanovo Jevanđelje izostavlja i mnoge druge elemente koje čine sastavni deo narative o Isusu u Mateju, Marku i Luki. Nema izveštaja o Isusovom rođenju, Njegovom krštenju, Njegovim kušanjima, o Poslednjoj Večeri, Getsimaniji ili vaznesenju. U njemu nema ni izveštaja o lečenju ljudi opsednutih zlim duhovima (Barclay, 1,1.2).
5. Ova izostavljanja se, međutim, ne mogu staviti na konto nekakvog autorovog neznanja. Nešto je izostavljeno kako bi se moglo dodati nešto drugo. Jovan želi da prenese, utisne ono posebno, izuzetno znanje koje drugi možda nemaju. Ovim posebnim znanjem obuhvaćeno je mnogo toga što je mogao zapaziti jedino neko ko je doživeo u Jevanđelju opisane događaje.
Jovan zna gde se tačno nalazi Jakovljev studenac (4,4-6) i Solomunov trem (10,23). On se seća samo Petru svojstvene gestikulacije u Gornjoj sobi (13,24) i broja, veličine i težine posuda za vodu na svadbi u Kani (2,6). On zna da su hlebovi kojima je Isus nahranio ono mnoštvo bili načinjeni od ječma (6,9) i da su rimski vojnici pod krstom bacali kocku za Isusovu dolamu (19,23.24). On se seća vrste mirisa koji je donela Marija (12,3) i raspored objekata u banji Vitezdi (5,2) — koja je, u vreme kad je Jovan pisao svoje Jevanđelje, već dvadeset-pet godina bila uništena). On je vrlo precizno poznavao Jerusalim i njegovu okolinu (s ovim u vezi, vidi Barclay, 1,6). Prema tome, Jovanovo Jevanđelje je puno fascinantnih pojedinosti, kakve poznaju samo očevici.
6. U Mateju, Marku i Luki se Isusova služba uglavnom koncentriše na Galileju i, po njima, On u Jerusalim odlazi samo jednom. Međutim, u Jovanu Isus često odlazi u Jerusalim, a Njegova služba ima znatno veći uticaj na Jerusalim i Judeju, nego na Galileju. Iako se ovi odlasci u Jerusalim ne pominju u druga tri Jevanđelja, oni su implicirani u nekim Isusovim izjavama (Matej 23,37; Luka 13,34).
Autor i vreme pisanja
Pitanje autorstva ovog Jevanđelja namerno je smešteno u domen anonimnosti, možda zato što se smatra da je Sveti duh njegov stvarni autor (Jovan 16,13 — naziv “Jovanovo“ dodat je kasnije). Međutim, u više navrata se spominje tajanstveni “učenik koga Isus ljubljaše“ (13,23.24; 19,26.35; 20,2; 21,2.7.20), kao autor Jevanđelja (21,24). Rana crkvena tradicija ovog “ljubljenog“ učenika prepoznaje, identifikuje kao Jovana, Zavedejevog sina. Podrška ovom tradicionalnom mišljenju je činjenica da se taj neimenovani učenik često družio s Petrom, kako u Jevanđelju (1,35-42; 13,23-25; 20,1-9; 21,7.15-23), tako i drugde u Novom zavetu (Marko 5,37; 9,2; 14,33; Luka 22,8; Dela 3,1.11; 4,13; Galatima 2,9).
Široko je prihvaćeno da je vreme pisanja Jevanđelja — na kraju prvog veka. Može biti, čak, da je Jovanovo Jevanđelje i poslednja napisana knjiga Novoga zaveta (95-100 n.e.). Povod za pisanje je pretnja smrti koja se nadvila nad “ljubljenim“ učenikom (21,20-24).
Građa Jevanđelja
Jevanđelje počinje uvodom, ili Prologom (1,1-18) i završava se Epilogom (Jovan 21). Tekst od Jovana 1,19 do 12,50 koncentriše se na Isusovu službu, dok tekst od 13,1 do 20,31 obrađuje predmet Njegove smrti, pogreba, vaskrsenja i događaja koji ih prate.
Drugi način za organizovanje Jevanđelja je obraćanje pažnje na različite dane u kojima Isus obavlja svoju službu. Na primer, događaji zapisani u 1,19-28 dogodili su se očito istog dana. Prelazak na novi dan označava se izrazima kao “sutradan“ (1,29.35.43), “treći dan“ (2,1) i “posle dva dana“ (4,43). Sabiranjem tih “dana“ u Jevanđelju, otkrivamo da je, od preko hiljadu dana službe, od Isusovog krštenja do vaznesenja, samo dvadeset-devet sadržavalo događaje koji su shvaćeni kao vredni pomena u Jevanđelju.
Namera Jevanđelja
Namera, svrha Četvrtog Jevanđelja otvoreno je izrečena u Jovanu 20,30.31. Materijal u Jevanđelju selektiran je “da verujete da Isus jest Hristos Sin Božji, i da verujući imate život u ime Njegovo“. Međutim, Paul Minear smatra da pod površinom ove izjave leži dublji sadržaj. On smatra da je Četvrto Jevanđelja objavljeno na tački prelaska između generacije koja je Isusa lično poznavala i druge generacije koja ga je poznavala samo na osnovu svedočenja drugih (Minear, 251-256).
U Četvrtom Jevanđelju imamo obilje dokaza koji podupiru jednu ovakvu tezu. U tekstu u 21,2-23 govori se o pričama kako “onaj učenik koga Isus ljubljaše“ neće umreti, nego da će živeti dok se Isus ponovo ne vrati na Zemlju. Tekst u 23. stihu utišava te priče, pojašnjavajući Isusove reči na kojima su se one temeljile. Prema tome, Četvrto Jevanđelje je pisano u atmosferi opasnosti od smrti koja se bila nadvila nad “ljubljenim“ učenikom, koji je bio poslednja živa karika s onima koji su Isusa poznavali fizički. Bila je prisutna opasnost da će njegova smrt drugu generaciju zaviti u stanje konfuzije i nesigurnosti. Šta će biti s njima, bez ruke onih koji su Isusa lično poznavali i razgovarali s Njime? Namera Jevanđelja bila je da tu drugu generaciju ubedi da odsustvo jednog živog apostola neće biti prepreka njihovom hrišćanskom iskustvu. Delo Jevanđelja nastaviće se bez Jovana.
Zapazimo da je izjava o nameri Jevanđelja, u tekstu u 20,30.31, nastala posle događaja s “nevernim Tomom“, u tekstu u 20,24-29. Isus, u 29. stihu, kaže: “Pošto me vide verovao si; blago onima koji ne videše i verovaše.“ Toma je predstavnik svih učenika koji su videli i fizički dodirnuli Isusa, dok su Isusove reči upućene onima kojima je ta prednost bila uskraćena. Očigledno je da fizičko viđenje i lični dodir nisu od ključnog značaja za izgrađivanje vere.
U 30. stihu čitamo da su mnogi znaci učinjeni “pred učenicima“, a ipak nisu zapisani u Jevanđelju. U 31. stihu imamo uveravanje da je ono što jeste bilo zapisano u Jevanđelju selektirano, zbog toga što je donosilo istu veru kakva je nastala u učenicima. Razlika između učenika i prvih čitalaca Jevanđelja bila je u tome što se vera učenika temeljila na gledanju, dok to nije bilo slučaj s verom njihovih čitalaca.
Prema tome, izjavu o nameri Jevanđelja u tekstu 20,30.31 treba shvatiti u kontekstu priče o Tomi. Toma je čovek koji vidi vaskrslog Hrista i veruje. Prema stihovima 19 do 25 su učenici, o kojima je reč u 30. stihu, u tom trenutku već verovali u vaskrslog Hrista. Ipak, u 29. stihu vidimo da nisu učenici bili ti nad kojima je bio izgovoren blagoslov. Blagoslov je, u trećem licu, izgovoren nad onima koji ne vide vaskrslog Hrista, a ipak veruju. Kada govorimo o drugoj generaciji (31. stih), odgovor vere dolazi kao odgovor na sâmo pisano Jevanđelje. Tako vidimo da su čitaoci Jevanđelja stavljeni u kontrast ne samo s učenicima iz 30. stiha, nego i s Tomom iz 29. stiha.
Raniji prizori kraj groba (20,1-18) služe istoj svrsi. Ljubljeni učenik je, u 20. glavi, predstavljen kao idealni predstavnik druge generacije zato što je verovao, ne videći, za razliku od Petra, Marije i Tome (stihovi 8. i 9).
Prema tome, neposredna namera Četvrtog Jevanđelja bila je da ubedi drugu generaciju da, kao hrišćani, sasvim uspešno mogu da “funkcionišu“ i u odsustvu živih apostola. Generacija koja je imala samo pisana Jevanđelja nije bila u nepovoljnijem položaju od onih koji su imali lični dodir s Isusom ili nekim od Njegovih učenika.
Namera Jevanđelja se, na mnogo načina, pojavljuje u celom tekstu. Isus u 17,2 izjavljuje da ima vlast da podari večni život svakome koga mu daje Njegov Otac. U kasnijem delu poglavlja postaje jasno da On misli na dve jasno odvojene grupe. Jedna grupa su učenici koje je očuvao u veri, s izuzetkom Jude (12. stih). Druga grupa su oni “koji me uzveruju njihove reči radi“, odnosno, reči Njegovih učenika (20. stih). Osim toga, izražena je i razlika između onih koji veruju na osnovu fizičkog dodira s Isusom i onih koji nisu videli, ali su verovali radi reči Njegovih učenika.
Tu je i aluzija na drugu generaciju, u figuri čokota i loza (15,1-7). Isus je čokot, Njegovi učenici loze, a rod koji donose, to je druga generacija, čiji se kontakt s Isusom uspostavlja jedino preko Njegovih učenika.
Čini se prikladnim da drugu generaciju vidimo i u izveštaju o Isusovom pojavljivanju pred sedmoricom učenika kraj Galilejskog jezera (21,1-14). Bez Isusa, učenici nemaju uspeha u svojim pokušajima da uhvate ribe. Ali, kad su poslušali Isusovo uputstvo, njihova žetva je ogromna. Priča crta isti kliše kao i metafora o čokotu i lozama. Prvobitrni čitaoci Jevanđelja bili bi poistovećeni s ribom koju su uhvatili učenici. Minear komentariše ovo: “Oni će shvatiti da je Isus imao na umu njihovo obraćenje i da će nastaviti svoje prisustvo u njihovoj sredini“ (Minear, 256).
Među druge aluzije na drugu generaciju može se uvrstiti “druge ovce“ iz 10,16 i činjenica da u Četvrtom Jevanđelju Isusove učenike obično regrutuju određeni posrednici, a ne Isus lično (Minear, 256-258). Jovan Krstitelj šalje Isusu dvojicu učenika (1,35-37), Andrija nalazi svog brata Petra (40-42), Filip poziva Natanaila (45-47), dok žena Samarjanka dovodi sa sobom ceo svoj grad (4,28-30). Na ovakav, više puta ponovljen način, autor šalje signale i poručuje da za pun učenički status nije neophodan lični poziv od Isusa.
Jevanđelje po Jovanu pisano je novoj generaciji u vreme velikog prelaska, tranzicije. Kakvu poruku je Jovan nameravao da iznese toj novoj generaciji? Verujem da je poruka koju je pripremio jasno vidljiva kada uporedimo Isusova čuda u Četvrtom Jevanđelju s onima u Mateju, Marku i Luki. U svakom od onih drugih Jevanđelja Isus, čineći svoja čuda, uvek iznova koristi dodir (Matej 8,3.4.14.15; 9,18-25.29.30; 14,29-31; 20,34; Marko 1,29-31:40-42; 5,21-43; 7,31-35; 8,22-26; 9,25-27; Luka 4,40; 5,12.13; 7,14.15; 8,40-56; 13,13; 22,51). Međutim, u Jovanovom Jevanđelju element dodira je upadljivo odsutan.
Prilikom svadbe u Kani (2,1-11) voda je pretvorena u vino bez ikakvog fizičkog dodira s Isusove strane. Sina “carevog čoveka“ u Kapernaumu Isus leči dok se sâm nalazi u Kani, oko 26 kilometara od Kapernauma (4,46-54)! Isus, takođe, propušta da dodirne uzetog čoveka u banji Vitezdi (5,1-15). U 9. glavi čitamo kako Isus glinom maže oči slepog čoveka, ali se čudo događa tek nakon što je čovek oprao oči u Siloamskoj banji, udaljenoj odatle više od jednog kilometra (6.7). U 11. glavi čitamo kako Isus sa određene udaljenosti poziva Lazara iz groba. Isus nema potrebu da ga prvo prodrma i izvuče napolje. Zajednički imenitelj za sve ove “znake“ je izostajanje fizičkog dodira za vreme događanja čuda. Očigledno je da udaljenost nije nikakva prepreka za primanje Isusovih blagoslova. Na taj način činjenicom da je lišena ličnog kontakta s Isusom, druga generacija nije nimalo oštećena.
Činjenica je, takođe, da se svako od gore pomenutih čuda zbiva snagom Isusovih reči. On kaže slugama na svadbi u Kani: “Napunite“ i “zahvatite“ (2,7.8). “Carevom čoveku“ Isus kaže: “Idi. Sin je tvoj zdrav“ (4,50). Uzetom čoveku kaže: “Ustani, uzmi odar svoj i hodi“ (5,8). Slepom čoveku: “Idi umij se“ (9,7). Lazaru: “Lazare! Iziđi napolje“ (11,43). U svakom od ovih slučajeva Isusovu nameru izvršavaju Njegove reči, a ne Njegov fizički dodir.
Za drugu generaciju, poruka koja dolazi preko ovih prizora je sila Isusovih reči, sila koja savlađuje prepreke prostora. Njegova reč vredna je koliko i Njegov dodir! Njegova je reč podjednako moćna i na distanci i kad je blizu. Iako služi jedino preko pisane stranice, ona i dalje zadržava svoju moć da spasava i leči. I upravo kroz tu Reč Sveti duh služi potrebama druge generacije (14,26.27). U stvari, na osnovu tekstova o Svetome duhu u 14. do 16. glave, možemo dokazati da prisutnost Svetoga duha čini da fizička odvojenost od Isusa postane — prednost (16.7).
Zaista nije čudo što tako mnogo ljudi prvo mesto daje upravo Četvrtom Jevanđelju! To je jedino Jevanđelje koje je posebno namenjeno drugoj generaciji, onima koji nisu imali nikakvog fizičkog dodira ni s Isusom, niti s bilo kim ko je imao takav kontakt s Njime. I na nas danas se odnosi taj nedostatak druge generacije. Nema sumnje da bismo i mi žarko želeli da dobijemo Tominu prednost, čija je vera, gledanjem, bila potpuno potvrđena. Mi smo, u duhovnom smislu, deo te druge generacije. To Jevanđelje je, dakle, pisano i za nas! Ono Isusa predstavlja jednoj novoj generaciji — svakoj generaciji koja je došla posle prve.
Šta to Jevanđelje poručuje našoj generaciji? Ono nam saopštava da Božje prividno odsustvovanje u našem vremenu nije prepreka moćnom Isusovom delovanju preko Duha. Njegova Reč vredna je koliko i Njegov dodir. Sve prednosti koje su bile dostupne u kontekstu Isusove službe u telu, Njegove fizičke službe, dostupne su i danas kroz Njegovu Reč! Jevanđelje nas uči i tome kako da steknemo te prednosti. U svakoj priči o čudu, da bi čudo moglo da se dogodi, po neko ljudsko biće je moralo da igra aktivnu ulogu. Pre nego što su imale priliku da uzmu vino, sluge su morale da sipaju vodu; uzeti čovek je morao da ustane i skupi ono na čemu je ležao; slepi čovek je morao da ide u Siloamsku banju i da se tamo opere.
Implicitna, prećutna poruka za čitaoca Jevanđelja je dvostruka: (1) Čitalac mora da poznaje Isusove reči i postane svestan njihove primene na svoju ličnu situaciju. Pažljivo, ozbiljno proučavanje ovog Jevanđelja zapravo je velika živa zamena za odnos licem k licu koji su učenici imali s Isusom. (2) Čitalac mora da izvrši ono što Isus traži. Isusova sila koja deluje kroz Duha pratilac je onoga što čitalac čini u poslušnosti Njegovim rečima. Četvrto Jevanđelje napisano je da bi oni koji nisu videli mogli da veruju (20,29-31). Čitajući i primenjujući Jevanđelje na sebe, vernici primaju život koji je Isus davao od sebe, fizički boraveći na ovoj Zemlji.
Osnovna učenja Jevanđelja
Isus je Božje konačno otkrivenje
Iz Prologa nam je postalo jasno da je Isus večan (1,1.2), Božji partner (stihovi 1, 2 i 18), Bogu kvalitativno ravan (1. stih) i stvoritelj (3. stih) i održavalac sveta (4. stih). Ništa manje jasno iz Prologa vidimo da je On došao na Zemlju da otkrije slavnu lepotu Božjeg karaktera (stihovi 14-17; 9-11). Sâma Njegova ličnost je utelovljena Božja Reč (stihovi 1 i 14). On je konačno otkrivenje života na Zemlji (4. stih), istine (14. i 17. stih), milosti (stihovi 14, 16, 17) i samog Boga (18. stih).
Ova tema se nastavlja kroz celo Jevanđelje. Oni koji idu s Isusom vide otvoreno nebo (1,50.51). Vide Njegovu slavu (2,11), slavu Onoga koji je sišao od Oca (1,14; 16,27.28; 17,5). Isus je imao jedinstvenu sposobnost da nebesko deli s ljudima, zato što je sâm sišao s Neba (3,11-13; 6,32-35.46-51; 8,23; 13,3) i mogao da posvedoči o onome što je video i čuo (3,31-34; 17,8). On je jedino ljudsko biće koje je svoje ponašanje formiralo na osnovu direktnog posmatranja Božjeg ponašanja (5,17-21; 8,38; 1,18).
Isus je u mnogo navrata u Jevanđelju istakao da Njegova nauka dolazi direktno od Boga Oca (7,16-18; 8,26.40; 12,49.50). On je, prema tome — Svetlost sveta [videlo svetu] (8,12; 9,5; 1,4.5.9-11). Isto tako, On izvršava, čini dela koja bi činio Otac, kada bi boravio na Zemlji umesto Isusa (9,3.4; 10,25.37.38). Kada vidite Isusa, to je kao da vidite Oca na delu, samo u ljudskom obliku (14,6-11; 17,26). On čini sve ono što mu Otac zapoveda (14,31; 15,10). On je Božji Sin, ne u smislu inferiornosti,, nego u smislu Nekoga ko je sâmo obličje svog Oca (5,19-23; 10,30).
Spasenje je život
G. R. Beasley-Murray ističe da se reč spasenje retko mogla čuti s Isusovih usana (Gospel of Life, 1). Želimo li da upoznamo Isusovu nauku o tom predmetu, biće potrebno da proučimo izraze koje je On odlučio da upotrebi. U Mateju, Marku i Luki ključni izrazi su bili carstvo Božje i carstvo nebesko. Biti spasen, znači prihvatiti Božju upravu u svom životu (Matej 12,28; Marko 10,15; Luka 12,31; 17,20.21).
Međutim, u Četvrtom Jevanđelju koncept carstva doslovno nestaje (3,3.5; 18,36). Veliki izraz za spasenje u Jovanovom Jevanđelju je — život. Život je u Reči postojao od početka (1,4). Reč je sišla na ovu Zemlju da bi taj život donela čovečanstvu (1,14; 3,11-17). Život — večni život — sadašnja je realnost za svakoga ko veruje u Isusa (5,24-26). Isus je Hleb života (6,35.51), vaskrsenje i život (11,25) i put, istina i život (14,6). Razlog Njegovog dolaska na ovu Zemlju bio je da svojim rečima donese “život u izobilju“ (10,10; 6,63.68). Podnaslov ove knjige —Isus daje život jednoj novoj generaciji, kombinuje temu u kojoj je Isus konačno otkrivenje Božje i davalac života s temom koja je namera i svrha Jevanđelja — da Isusa učini stvarnim jednoj novoj generaciju (20,30.31).
Slava i uzdizanje krsta
Dve prethodne teme spojene su ujedno u Jovanovom prikazu značenja krsta. Isusova slava, veliko otkrivenje Božjeg karaktera, pokazuje se u svojoj konačnoj dimenziji u Njegovoj žrtvi na krstu (12,23.24). Isus nigde nije tako “podignut“, kao na krstu (3,14.15; 8,28; 12,32). Čas Isusovog “uzdizanja“ na krstu, čas je koji donosi slavu Ocu (12,27.28). Prema tome, krst Isusa Hrista je najjasnije otkrivenje Boga.
U Jovanovom pisanju Isusova smrt na krstu donosi i život svetu (3,16). Jedna od velikih “ironija“ Jovanovog Jevanđelja je izjava da život može doći jedino smrću (12,24.25). Prema tome, Isusov krst je središnji, centralni događaj Jevanđelja. On je mesto na kojem se spajaju njegove glavne teme.
Kraj je tu
Eshatologija je vrlo istaknuta tema Četvrtog Jevanđelja. U Mateju, Marku i Luki koncentracija je velikom merom usmerena na buduću nadu vernika koja se gradi na temelju starozavetne nade (vidi Paulien: What the Bible Says About the End-Time, 55-64, 75-83). Međutim, u Jovanu su pojmovi, u Starom zavetu karakteristični za konačni kraj sveta, zapravo sadašnje stvarnosti, realnosti u Hristu. Mrtvi se vraćaju u život, ne samo prilikom drugog dolaska (5,28-30), nego i kao duhovni odgovor na Hristovo propovedanje (stihovi 24-26). Sud nije samo stvarnost poslednjeg vremena (kao u 12,48); nego i nešto što se ostvaruje na krstu (12,31.32) i u propovedanju jevanđelja (3,18-21; 5,24).
Važnost “sadašnje eshatologije“ u Jovanovom Jevanđelju naglašena je i njegovim delimičnim izostavljanjem budućnosti, ako ga uporedimo s ostatkom Novog zaveta. Iako je Jovanu nesumnjivo jasno da je Isus govorio o kraju (5,28.29; 14,1-3), u njegovom Jevanđelju nema nijedne propovedi o budućnim događajima i drugom dolasku, kao što su one iz Mateja 24 i 25. glave, Marka 13. i Luke 21. glave. Nema pregleda budućih događaja, kakve čitalac može naći u 2. Solunjanima 2,1-12 ili u Otkrivenju. Fokus Četvrtog Jevanđelja je u apokaliptičkom značaju života koji Isus omogućava u sadašnjosti.
Služba Svetoga duha
Od četiri Jevanđelja, Četvrto je karakteristično po svom jedinstvenom naglasku na Duhu. Iako je u prvim glavama Jevanđelja Duh pominjan gotovo samo uzgredno (1,32.33; 3,5-8.34; 4,23.24; 6,63; 7,39), potpunije razumevanje uloge Duha nastupa u oproštajnoj propovedi (glave 14-16). Duh je poslat da preuzme Isusovu ulogu u odnosu na Njegove učenike dok je boravio na Zemlji.
Isus je morao da ode, ali svoje učenike ne ostavlja kao siročiće. On im se vraća preko Duha (14,16-18). Učenici ostaju bez Isusa, koji je Istina (14,6), ali dobijaju Duha istine (14,17; 15,26; 16,13). Ostaju bez reči koje su dolazile s Isusovih usana, ali ih ponovo “slušaju“ kroz Duha (14,26). Duh, kao i Isus, dolazi od Oca (3,34.35; 13,3; uporedi s 15,26), spušta se s Neba (3,13; uporedi s 1,32) i javlja unapred šta će se zbivati u budućnosti (4,25.26; uporedi s 16,13). Prema tome, jasno je da je Sveti duh savršena zamena za Isusa u vremenu Njegove odsutnosti iz crkve. Sila Isusovih reči upravo preko Svetoga duha donosi život jednoj novoj generaciji.
Pregled Jevanđelja po Jovanu
I. Prolog: Isusova misija (1,1-18)
II. Isusova misija na Zemlji (1,19-12,50)
A. Početak Isusove službe (1,19-51)
1. Svedočanstvo Jovana Krstitelja (1,19-34)
2. Jovanovi učenici dolaze Isusu (1,35-51)
B. Od Kane do Kane (2,1-4,54)
1. Prvo čudo u Kani (2,1-11)
2. Događanja u Jerusalimu (2,12-25)
3. Razgovor s Nikodimom (3,1-21)
4. Uloga Jovana Krstitelja (3,22-30)
5. Isusova uloga (3,31-36)
6. Razgovor sa ženom Samarjankom (4,1-42)
7. Zbivanja u Jerusalimu (4,43-45)
8. Drugo čudo u Kani (4,46-54)
C. Isus i judejski praznici (5,1-10,42)
1. Banja Vitezda (5,1-47)
2. Pashalni Hleb života (6,1-71)
3. Dramatična zbivanja na Praznik senica (7,1-8-59)
4. Čovek koji je rođen slep (9,1-41)
5. Dobri Pastir (10,1-21)
6. Praznik obnovljenja [posvećenja] (10,22-39)
7. Zaključak javne službe (10,40-42)
D. Isus bliži svojoj smrti (11,1-12,50)
1. Podizanje Lazara iz mrtvih (11,1-44)
2. Zavera za ubistvo Isusa (11,45-57)
3. Pomazanje u Vitaniji (12,1-8)
4. Trijumfalni ulazak u Jerusalim (12,9-19)
5. Kad je došao Isusov “čas“ (12,20-36)
E. Konačni zbir Isusove službe (12,37-50)
III. Isusova smrt i vaskrsenje (13,1-20,31)
A. “Gornja soba“ (13,1-17,26)
1. Pranje nogu (13,1-30)
2. Isusov odlazak i povratak (13,31-14,31)
3. Isus kao pravi Čokot (15,1-17)
4. Mržnja sveta (15,18-16,4)
5. Delo Svetoga duha (16,5-16)
6. Patnja se pretvara u radost (16,17-33)
7. Molitva posvećenja (17,1-26)
B. Smrt i vaskrsenje (18,1-20,31)
1. Hvatanje Isusa (18,1-12)
2. Suđenje pred prvosveštenikom (18,13-27)
3. Suđenje pred Pilatom (18,28-19,16a)
4. Isusova smrt i pogreb (19,16b-42)
5. Isusovo vaskrsenje (20,1-29)
6. Namera knjige (20,30.31)
IV. Epilog: Misija apostola (21,1-25)
| < Sadržaj | 1. Poglavlje > |