"Celog svog života sam verovao da je opasno moliti se Svetom Duhu." Vernik koji mi je ovo rekao borio se da shvati stvarnost bezgranične Božje ljubavi. Ova ljubav se otkriva u daru Svetog Duha (Rimljanima 5:5). Zašto bi se neko plašio Svetog Duha? To je isto kao i plašiti se ljubavi.

Bojati se svetog Duha znači bojati se prijatelja. Sveti Duh je osoba, a ne neka sila kao gravitacija ili neka energija kao elektricitet. Sveti Duh, kao osoba, predstavlja Isusa u svoj Njegovoj neprocenjivoj ljubavi (Jovan 16:13.14).

Dok neke crkve naglašavaju preteranu familijarnost sa Svetim Duhom, druge pate od hronične pneumafobije. Oni govore i pevaju o Svetom Duhu i čak se učtivo mole o Njemu, ali pravi Sveti Duh je među njima redak kao čist vazduh u Los Anđelosu.

Neki hrišćani su veoma oprezni prema Svetom Duhu, čak iako se Sveti Duh u Novom Zavetu spominje više puta od subote (više od 250 puta). U prvih 15 godina propovedničke službe svega sam dva do tri puta propovedao o Svetom Duhu, iako sam mnogo puta govorio o neophodnosti pravog bogosluženja i o opasnostima koje nose neki oblici takozvanog Duhovnog probuđenja.

Koji su to strahovi koje Sveti Duh izaziva u nama, pa se prema njemu ponašamo kao prema nekom dalekom rođaku koji ima gubu?

Zloupotreba dara jezika je stalno prisutna opasnost. Pre izvesnog vremena jedan čovek mi je demonstrirao svoju glosolijalističku sposobnost, tako što je ispuštao serije zvukova za koje je tvrdio da je nebeski jezik. Iako sam u proteklih 25 godina mnogo puta čuo ovu vrstu jezika, još uvek me nije moguće ubediti da nebeski jezik tako zvuči.

Insistiranje nekih veroispovesti da su jezici glavni znak krštenja Duhom i da su oni koji ne govore jezicima drugorazredni hrišćani, samo je još više doprinelo zbrci. Tome se još može dodati i raznolikost iskustva sa jezicima među nekim hrišćanskim i nehrišćanskim grupama u mnogim delovima sveta. Neobični vokalni zvuci su već hiljadama godina povezivani sa visokom intenzivnošću religijskih običaja.

Ipak, pitanje koje ostaje je "Da li krštenje Svetim Duhom treba odbaciti, zanemariti ili odbiti zbog neslaganja i kontradiktornosti u daru jezika?" "Darovi su različni, ali je Duh jedan" (1.Korinćanima 12:4).

Neki se plaše emotivnosti. Godinama sam se zadržavao u jednom intelektualnom obliku hrišćanstva koji je stavljao naglasak na diskusiju i na širenje istine koja je zaobilazila srce. Ljudi koji su plakali i uzvikivali fraze su smatrani površnima. Uzbuđenje je uvek bilo pretnja crkvi koja se umotala u mlakost kao što se mumija umotava u zavoje. Moguće je da krštenje Svetim Duhom unese čak i u jedno prefinjeno srce nezadrživi, neodoljivi osećaj radosti, a da se u isto vreme izbegne veštačka emotivnost. Hrišćani koji su ispunjeni Duhom se ne stide osećanja radosti i proslavljanja koja ih preplavljuju. "Jer carstvo Božje nije jelo i piće, nego pravda i mir i radost u Duhu svetome" (Rimljanima 14:17).

Primetio sam da neki od onih koji tvrde da su ispunjeni Duhom imaju najveći otpor prema istini. Kao evanđelista koji propoveda velike doktrine Božje Reči, često sam, u nekim religijskim krugovima zaprepašćeno otkrivao pristrasna osećanja prerušena u duhovnost. Moj široki spektar tekstova za dokazivanje u ovakvim slučajevima nije imao nikakvog uticaja. Čak i kada je "tako kaže Gospod" jasno iznosio biblijski standard za jedan novorođeni hrišćanski život, ljudi koji su tvrdili da su ispunjeni Duhom bi često govorili, "Molićemo se za to. Videćemo kako će nas Gospod voditi svojim Duhom." Zamislite da ste me suočili sa zapovešću koja kaže "Ne čini preljubu", a ja kažem, "Moliću se za to. Tražiću mudrost Duha da vidim da li postoji nešto što Gospod želi da učinim." Sveti Duh nas vodi ka istini i čini da je ona jasna našim umovima. Svrha Svetog Duha je da nas vodi ka celokupnoj istini i da nam da snagu da budemo poslušni (1 Jovanova 16:13; 1 Petrova 1:22).

Sve od 1860tih godina, moja veroispovest se trudila da izgleda prefinjeno u svome obliku bogosluženja. Pomalo neuobičajena poruka je doprinela da nam se čini da je važno da u subotu ujutro bar izgledamo dostojanstveno. To je učinilo da naraste strah da će krštenje Svetim Duhom na neki način zbaciti crkvu u nedostojanstvo i u neotesanost.

Strah od nepredviđenoga na bogosluženju je doveo do odbacivanja ovog dara koji može doneti komunikaciju radosne saradnje između Boga i Njegovog naroda. Interesantno je što je Pavle, dok je govorio o duhovnim darovima i službama koje će dramatično uticati na hrišćansko bogosluženje, pokazao koliko su ovi strahovi neosnovani ako Sveti Duh stvarno ima kontrolu. "Jer Bog nije Bog bune, nego mira, kao po svim crkvama svetih" (1 Korinćanima 14:33). "A sve neka biva pošteno i uredno" (stih 40).

Najtužniji razlog za odbacivanje sile Svetog Duha je verovatno taj što je crkva naučila da opstaje bez Njega. Bio sam šokiran kada sam pre nekoliko godina pročitao jednu izjavu o ovome, jer je ona opisivala stanje koje je mnogo godina vladalo u mojoj službi. "Razlog zbog koga se Duh Božji tako malo pokazuje jeste što se propovednici navikavaju da rade bez Njega."[1]

U toku sedamdesetih i osamdesetih godina bio sam veoma obuzet službom, ali sam uglavnom radio uz pomoć svoje sopstvene sile. Mnogo sam se molio za druge, ali veoma retko sam hranio svoju sopstvenu dušu. Moje tinejđersko iskustvo u vezi ispunjavanja Duhom je bilo ugušeno pod poplavom teoloških i metodološkoh informacija i ekspertiza. Bilo je dosta prividnog uspeha, ali duhovnost srca je bila ograničena.

Zbog jakih doktrinalnih temelja naše veroispovesti, crkve su naučile da funkcionišu bez Svetog Duha, oslanjajući se na učenja, tradiciju, obučavanje i poštovanje institucije. Da li je moguće da smo, zbog svoje tradicije, učinili da Božje zapovesti nemaju uticaja (Matej 15:3.6)? Tradicija nije loša u svojoj neophodnosti, ali kada izaziva da se osećamo ugodno dok odbacujemo takvu zapovest kao što je "Ispunite se Svetim Duhom", ona postaje veoma opasna.

Stisak materijalizma i greha pokušava da zadrži mnoge vernike crkve na ratnoj razdaljini od života koji je zaista ispunjen Duhom. Potpuno predavanje Svetom Duhu je razarajuće za greh. Duh pokazuje greh u svoj njegovoj ružnoći i o njemu se više ne može govoriti "ulepšano", kao o jeresi, zabavi ili zadovoljstvu. Suprotno materijalzmu je shvatanje žrtve koju Duh donosi u hrišćanski život. Žrtva je, ustvari, trenutno umiranje materijalizmu sa svim njegovim površnim radostima. Zapazite šta se dogodilo kada se Sveti Duh u sili spustio na ove rane hrišćane: "I pošto se oni pomoliše Bogu zatrese se mesto gde behu sabrani, i napuniše se svi Duha svetoga, i govorahu reč Božju sa slobodom. A u naroda koji verova beše jedno srce i jedna duša; i ni jedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve beše zajedničko. I apostoli s velikom silom svedočahu za vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista; i blagodat velika beše na svima njima: jer ni jedan među njima ne beše siromašan, jer koliko ih god bijaše koji imahu njive ili kuće, prodavahu i donošahu novce što uzimahu za to, i metahu pred noge apostolima; i davaše se svakome kao što ko trebaše" (Dela 4:31-35).

Ono što je čudno je što me, u mom sopstvenom životu i službi, nisu strahovi sprečavali da se potpuno predam Božjem Duhu, već dominacija nevažnih stvari. Ozbiljno sam shvatio sledeću izjavu: "Svi bi mogli biti ispunjeni Duhom Svetim kad bi to želeli. Gde se god ne oseća potreba za Svetim Duhom, zavladaće duhovna pustoš, tama, opadanje i duhovna smrt. Gde god ljudi posvećuju mnogo pažnje sitnicama, tu nema božanske sile neophodne za uzrast i napredak Zajednice, sile koja bi sa sobom donela i sve druge blagoslove koji su nam ponuđeni u neograničenom obimu."[2]

Sitnice su važne, ali kada dominiraju one postaju opasne. Boja nove farbe za crkveni podrum je sitnica naspram večnosti, ali slučajevi slični ovome uzimaju silne sate odborima u crkvama koje su suviše zaposlene da bi se molile. Čak i krupne stvari, kao što je zajedništvo u porodici ili neki veliki evanđeoski projekat, ne smeju zameniti oslanjanje na Svetog Duha, koji će sa sobom doneti sve druge neophodne blagoslove.

Naš najnoviji zet, Glen, se pridružio policiji kada je napustio kolex, a kasnije je upisao pravo i postao državni tužilac. Za vreme prvih novogodišnjih praznika koje smo proveli zajedno privlačio je našu pažnju pričama o strašnim ubistvima koje je istraživao. Dok sam jednog dana šetao usamljenom šumskom stazom u Sidneju, naišao sam na telo koje je iskrivljeno ležalo na stenovitom tlu. Sećajući se priča koje sam nedavno čuo, otrčao sam po pomoć, misleći da sam pronašao ubijenog čoveka. Kada je pomoć stigla, ustanovili smo da je čovek ležao tu cele noći, pod dejstvom alkohola. Kada je čovek došao k sebi, jedan od spasioca mu je, pokazujući na mene, rekao: "Mislio je da si mrtav." "Osećam se mrtav." promrmljao je on uz čudan smeh. Mnogi ljudi su pogledali u crkvu i pomislili su da je mrtva, a ona je ustvari otrovana svojim uspesima u nevažnim stvarima.

Nakon oktobra 1986 godine, kada sam se zavetovao da ću svaki dan provesti jedan sat u molitvi, primetio sam da su se sitnice povukle iz centra mog života i da je svaka prepreka ka mom svakodnevnom ispunjavanju Duhom isparila kao voda na vrelom šporetu. Sada poznajem mnogo drugih ljudi koji su doživeli ovu radost. Sveti Duh je u naša srca ulio ljubav, a ta ljubav izgoni svaki strah (1 Jovanova 4:18).

[1] Ellen G. White, Testimonies for the Church, vol. 1, p. 383

[2] White, The Acts of the Apostles, p.50

< Sadržaj 2. Poglavlje >