< 12 Poglavlje

Sadržaj

14. Poglavlje >

Trinaesta glava

NEBESKA HRANA PROTIV ZEMALJSKOG APETITA

Svojim radom profesori istorije u srednjim školama čine ili da volite ili da mrzite njihov predmet. Ja sam u tome imao sreće. Bog mi je, u srednjoj školi dao profesora, ženu koja je učinila da je istorija za mene postala živa. Gospođa Alen nije bila fizički naročito impresivna; verovatno je težila četrdesetak kilograma i to kad pokisne. Nosila je debele naočari; često je kašljala i hodala hramajući, ali da znate kako je samo volela istoriju! Ono što još više zadivljuje, učila je grupu hiperaktivnih srednjoškolaca kako da istoriju, zajedno s njom, vole na pravi način. Njen entuzijazam bio je zarazan.

Sećam se mnogo toga čemu nas je učila gospođa Alen, ali jedna njena rečenica i danas, posle toliko godina, ostala je urezana u moj um. “Deco”, rekla nam je, “sa istorijom možete učiniti dve stvari: možete je ignorisati, ili možete od nje učiti.”

Dosta godina kasnije do mene su doprle reči jednog cinika: “Postoji nešto što smo naučili od istorije, a to je da od istorije nismo naučili ništa.” To je, priznaćete, vredno žaljenja. Ali, ako dopustite malo preterivanja, u principu, on je često u pravu.

Setite se lekcija koje ste učili pre deset, možda i petnaest godina. Zar nije čudno kako i danas pokušavate da savladate isto predmetno gradivo za koje ste tako davno mislili da ste ga savladali? Takvi smo mi ljudi. Ulažemo trud da trajno naučimo sudbonosne pouke iz grešaka svojih predaka. A ipak, skloni smo da ih ponavljamo.

U tome nismo usamljeni. Ta istina se odnosila i na stare Jevreje. Upravo zato je Pavle, pišući grupi vernika iz prvog veka, rekao: “Ali neću vam zatajiti, braćo, da ocevi naši svi pod oblakom biše, i svi kroz more prođoše” (1. Korinćanima 10,1).

Apostol naglašava da su svi Izrailjci koji su s Mojsijem izašli iz Egipta videli Božju ruku na divne i veličanstvene načine. Kao što smo saznali u prethodnom poglavlju, Gospod ih je vodio oblakom danju i ognjem noću i na čudesan način, provevši ih kroz more, izbavio od ropstva u Egiptu. Svi su oni doživeli da to veličanstveno čudo vide svojim očima. Međutim, apostol kaže u 5. stihu: “Ali mnogi od njih ne bejahu po Božjoj volji.”

Ovo nemojte prevideti! Svi ti Izrailjci videli su oblak. Svi su prošli kroz more. Svi su stvarno doživeli silno izbavljenje prolaskom kroz Crveno more. Ali, s većinom od njih Bog nije bio zadovoljan, “jer biše pobijeni u pustinji”.

Pavle nastavlja i upozorava nas: “A ovo biše ugledi nama, da mi ne želimo zala, kao i oni što želeše.” Apostol dodaje sledeće reči u 10. stihu: “Niti da vičemo na Boga, kao neki od njih što vikaše, i izgiboše od krvnika.” A onda apostol zaokružuje svoje savete, ponavljajući upozorenje: “Ovo se pak sve događaše ugledi njima, a napisa se za nauku nama, na koje posledak sveta dođe.”

Kad kaže, “a ovo se dogodi za ugled nama” (6. stih) i “ovo se pak sve događaše za ugled njima, a napisa se za nauku nama” (11. stih), Pavle poručuje da Izrailjci nisu samo stvarali istoriju, nego su je i stvarali za naše dobro. Oni su prošli kroz određene ispite i pali na njima, i Bog je zapisao njihove ocene kako bismo se mi naučili da ne postupamo kako su oni postupali. Bog Izrailjcima iskustvo u pustinji nije dao tek da u njemu žive i umru; naprotiv, njihovo iskustvo je neprekidno rezbario u živu istinu koja nam je danas poznata kao Njegova pisana Reč, Biblija, kako bismo se učili od istorije, a ne da je ignorišemo. Kao kada sa granitne nadgrobne ploče čitamo snažan epitaf, tako moramo naučiti i jednu trajnu lekciju iz tog odseka jevrejske istorije.

Možda u ovom trenutku govorite sebi: “Pa, ja više ne doživljavam baš mnogo ’pustinjskih’ iskustava. Kroz sva ta iskustva već sam prošao. Dospeo sam do mesta gde je život u priličnoj meri obično klizanje nizbrdo.” Ako se tako osećaš, onda je 12. stih napisan za tebe: “Jer koji misli da stoji neka se čuva da ne padne.” Budi oprezan! Čak i ti možeš da se poučiš od istorije, pošto naš nebeski Otac svoje poruke često ponavlja, provodeći nas kroz iskustva pustinje, želeći da održi naše pouzdanje u Njega.

Zapevajte glasno!

Pošto je celu egipatsku vojsku Bog potopio u moru, Izrailj se prvi put u svojoj istoriji našao u okolnostima življenja u egipatskoj pustinji, na otvorenom prostoru, u potpunosti sâm svoj. Jevreji su praktično započeli svoje putovanje prema Hananskoj zemlji. Bog je pokazao i dokazao da je veran; ceo narod je pešice prešao more po suvom dnu. Kako su morali biti obuzeti silnim strahopoštovanjem! Proizvod toga je njihova pesma velike hvale Bogu. Celokupni tekst, od 1. do 21. stiha 15. glave 2. Mojsijeve zapravo je njihovo pevanje. Taj odeljak Biblije beleži sledeću scenu:

I Marija proročica sestra Aronova uze bubanj u ruku svoju; a za njom izidoše sve žene s bubnjima i sviralama. I otpevaše im Marija: pevajte Gospodu, jer se slavno proslavi; konja i konjika vrže u more.”

Da li ste nekad tako uradili? Da li ste nekad, pokrenuti nekim trenutkom, skicirali pesmu hvalospeva Gospodu? To vam preporučujem, jer je takvo iskustvo izuzetno nešto uzbudljivo. Reći ćete: “Znaš, pastore, ti to možda možeš, ali ja nisam ono što se naziva rečitim, kreativnim pesnikom. Ne raspolažem ja tom sposobnošću. Kroz mene reči ne teku tek tako.”

Stvarno? Kako to znate, ako nikada niste pokušali? Kada sledećom prilikom budete doživeli neko iskustvo i Bog pokaže koliko vam je veran, zastanite i razmislite: Možda bih baš mogao i napisati pesmu. (Makar i za samo jednog Slušaoca.) Tako se zapravo rađaju pesme hvalospeva. Ti i ja živimo u divnom dobu, kada svoje veličanje Boga Božji narod izražava pisanjem mnoštva različitih vrsta novih pesama i pripeva, pa i nekih novih himni. Upravo to su radili Izrailjci u našem tekstu; mi se upravo vraćamo u te dane.

Na samom početku te jevrejske pesme pobede i zahvalnosti stoji jedna reč koja označava određeno vreme: “tada”. Kada? Posle Crvenog mora. Posle prvog ushićenja zbog dobijanja slobode. Biblija beleži, posle njihove prelepe pesme hvalospeva: “Po tom (tada) krenu Mojsije sinove Izrailjeve od mora crvenoga, i pođoše u pustinju Sur.”

Kakav divan opis hrišćanskog života! Svi smo mi prošli kroz svoje Crveno more. Rečeno duhovnim jezikom, putem krsta su svi verni postali članovi Božje porodice. Upoznali smo Gospoda Isusa. Upoznavši Njega, prvi put u životu izbavljeni smo od okova starog života. Kako je to iskustvo slavno! Pošto smo oslobođeni vlasti svog starog gospodara, dobili smo novu pesmu, nov život, nov početak. Ali, na tom početku mi brzo zaključujemo da moramo proći kroz neka iskustva tipa pustinje. Gledajući unazad, kasnije uviđamo da su to bile pustinje koje je Bog pripremio za jednu vrlo realnu svrhu. Međutim, kakvo je to spuštanje, posle našeg obraćenja tipa Crveno more!

Koraci malog deteta u pustinji

Dok razmišljamo o prvim danima Izrailja u pustinji, možda bi trebalo da se podsetimo podatka o tome gde se jevrejski narod nalazi u vreme događaja iz 15. glave. Oni su svoje putovanje započeli u Gesemu. Ako imate pri ruci kartu tog područja, možda biste poželeli da je pogledate, i označite mesto na kojem se oni nalaze. Crveno more (ili More trske) nalazi se severno od Sueckog zaliva. Prešli su to more, a onda započeli putovanje na jug-jugoistok prema gori Sinaj. No, pre nego što su stigli do gore Božje, došli su u pustinju Sur, u najsevernijem delu Sinajskog poluostrva. Tim putem su oblak i oganj vodili Izrailjce u pustinju, dok je pastir Mojsije koračao ispred stada. Reč je o ogromnom pustinjskom prostoru koji se pružao prema jugu, do pustinje Etam.

Na početku 16. glave čitaćemo o tome kako su se Jevreji spustili u pustinju Sin. U svakom slučaju, nalaze se u pustinji — Sur, Etam, Sin. Tako će, usred svog putovanja naići na lepu oazu, Elim. Na to ćemo se kasnije vratiti.

Tu su se, dakle, nalazili Jevreji. No, zbog čega su bili tu? Ako je Bog narod poveo kroz Crveno more, zar nije mogao da ih povede odmah prema Hananskoj zemlji? Svakako! Ako je mogao da razdvoji vode Crvenog mora, omogući narodu da hoda po suvom dnu i da ih izbavi od Egipćana, zar nije mogao i da ih brzo odvede do granica zemlje “u kojoj teče mleko i med”? Van svake sumnje! Nema toga što Bog ne može da učini. Ako On tebe i mene može da provede kroz proces obraćenja, On može i da ubrza naše putovanje zemaljskom pustinjom i da nas brzo “dopremi” u nebo.

Uzgred, zar to ne bi bilo veličanstveno? Zamislite: upoznajete Hrista, ne znate ništa o teškoćama odrastanja do duhovne zrelosti, ne znate za bitke, za sukobe ili patnje ... i hop, vaše noge iznenada dodiruju zlatni pločnik, dok vam je u ušima pesma anđela. Čim prihvatite Hrista i kažete “amin”, hop! već se nalazite u Njegovoj prisutnosti.

Reći ćete: “Pa, Ne bih baš tako rekao. Želeo bih, bar, da okusim hrišćanski život na zemlji.” Taj ukus, stvarno, može da bude divan, ukoliko vam se ne dogodi da se nađete u nekoj žestokoj nevolji kušanja. Kad prolazite kušanje — pravo kušanje —  vi tada čeznete za nebom. Vi žudite za nebom. Mnogi ljudi koji su tokom godina tako uverljivo pisali o nebu bili su oni koji su dobili najviše modrica zbog povreda i tuge na ovoj Zemlji.

Zašto nas, pre Hanana, Bog provodi kroz iskustvo pustinje? Pre svega, On želi da nas okuša. To je, zapravo, razlog zbog čega je Bog Izrailj odveo u pustinju, prema 5. Mojsijevoj 8,2: “I opominji se svega puta kojim te je vodio Gospod Bog tvoj četrdeset godina po pustinji, da bi te namučio i iskušao, da se zna šta ti je u srcu, hoćeš li držati zapovesti Njegove ili nećeš.” (Čitaj ovo ponovo ... ali samo ovoga puta, polako, polako.)

Bog nas dovodi u pustinju da nas okuša, da rastegne naše duhovne mišiće. Iskustva naše zemaljske pustinje pripremljena su da nas izgrade u ljude i žene vere. Prihvatimo to, jer naši duhovni koreni rastu u dubinu tek ako su vetrovi oko nas jaki. Uklonimo li kušanja, mi postajemo duhovni slabići, plačljivci. Ali, pustimo pustinjske vetrove, pa ćemo se čuditi kako rastemo, dok se naši koreni čvrsto ukopavaju u tlo vere.

Pustinja u minijaturi

Tekst iz 2. Mojsijeve 15,22-27 prikazuje nam pustinju u minijaturi. Jevrejski narod je četrdeset godina prolazio kroz krug događaja ilustrovanih u tih nekoliko stihova.

Najpre nastupa ciklus obilja, vreme kada Božji narod podiže pogled. Bog im se pokazuje u bogatstvu svoje vernosti i Izrailjci podižu pogled u hvalospevu. To je prvi deo 15. glave, u kojem Izrailj peva hvalospeve i uzvikuje: “Proveo nas je kroz Crveno more!” Oni podižu svoj pogled.

Drugo, dolazi očekivanje. Uživajući život obilja, Božji narod očekuje neprekidno obilje. Oni gledaju u budućnost i očekuju talas za talasom blagoslova. Možda ste u skorašnje vreme i vi imali takav stav. Bog je pokazao svoju blagodat na opipljiv način i vi ste uživali u obilju. Ako ne pazite, takvo obilje ćete početi da očekujete kao neko svoje pravo. To je nerealno, a i ne bi bilo dobro za vas. Kad je Izrailj ostavio za sobom Crveno more i krenuo putem u pustinju, uveren sam da je narod očekivao neprekidno obilje i čuda u neprekidnom nizu, nešto što će im na trajnom osnovu osigurati udobnost, sigurnost i zadovoljstvo. Popeli su se na voz slave koji putuje u Hanan; nikome nije padalo na um da će taj voz u putu prestati da radi i stati. Gledali su napred i očekivali život u izobilju.

To nas dovodi do trećeg koraka u ciklusu, razočaranje. To je kada Božji narod gleda nadole. Pokušajte da se uživite u razočaranje opisano u 22. stihu:

Potom krenu Mojsije sinove Izrailjeve od mora crvenoga, i pođoše u pustinju Sur; i tri dana išavši po pistinji ne nađoše vode [razočaranje].

Izrailjci su počeli da gledaju dole, ne našavši vodu. Usredsredili su pogled na neprijatne okolnosti. Čak je i voda koju su kasnije pronašli bila gorka i nepitka. “Otuda se prozva mesto Mera” (23. stih). Mera [Marah] je jevrejska reč za “gorko”. To je učinilo da je situacija postala još gora. Jevreji su, na kraju, našli vodu, ali je ta voda bila neprijatnog ukusa i gorka. Koliko god da su pokušavali, nisu uspevali da je gutaju. Bilo je to slično kao kad se usred okeana umire od žeđi, kada je svuda oko vas samo nepitka slana voda. Njihova frustriranost donela im je razočaranje.

To razočaranje vodi do četvrtog koraka, prigovaranje. U 24. stihu čitamo kako “stade narod vikati”. Uhvaćeni u mengele žaljenja pomešanog s ozlojeđenošću, Izrailjci su gledali unazad. Kada kao Božje dete prigovaraš i gunđaš, to je obično stoga što se osvrćeš unazad, na lakše dane.

To nas dovodi do petog koraka u ciklusu, do staranja. Ime mu je blagodat. Vi je ne zaslužujete, ne razumete je, ali često kada se bunimo i protestujemo, Bog interveniše i obezbeđuje nam što nam ono što nam je potrebno. To se, naime, dogodilo izrailjskom narodu. Izrailjci su pogledali oko sebe i, iznenada, Bog interveniše i ljubazno zadovoljava njihovu potrebu. “I Mojsije zavapi ka Gospodu, a Gospod mu pokaza drvo, te ga metnu u vodu, i voda posta slatka. Onde mu dade uredbu i zakon, i onde ga okuša” (25. stih).

Obratite posebnu pažnju na poslednje tri reči: “Onde ga okuša.” To je, pre svega, bio razlog njihovog boravljenja u pustinji. Nijedno Božje dete neće “slučajno” otići u pustinju; Bog u svojoj neprikosnovenoj mudrosti planira pustinju kao ispit, što podrazumeva i tvoju pustinju.

Posebnu pažnju treba da posvetimo 26. stihu. Preko tog stiha mogli bismo napisati reči: “Pouči se od istorije”:

I reče: ako dobro uzaslušaš glas Gospoda Boga svojega, i uščiniš što je pravo u očima Njegovim, i ako prigneš uho k zapovestima Njegovim i uščuvaš sve uredbe Njegove, nijedne bolesti koju sam pustio na Misir neću pustiti na tebe; jer sam ja Gospod, lekar tvoj.

Za knjigu koja je bila objavljena pre mnogo godina, Nijednu od ovih bolesti, naslov je uzet je iz tog stiha. Gospod je tom prilikom rekao Izrailjcima: “Ako mi budete bili poslušni, okružiću vas svojom zaštitom. Bićete kušani, ali obećavam da da ću doći da zadovoljim svaku vašu potrebu. Neću prihvatiti sve vaše prohteve, ali ću zadovoljiti sve vaše potrebe.” I tako, čitamo u 27. stihu: “I dođoše u Elim, gde bejaše dvanaest izvora i sedamdeset palama; i onde stadoše u oko kod vode.” Kakav divni vrhunac! Najpre pustinja ... a onda, voda.

Hajde da obnovimo ceo ciklus kako bismo bili sigurni da smo ga potpuno shvatili.

Obilje ... gledamo nagore.

Očekivanje ... gledamo u budućnost.

Razočaranje ... gledamo nadole.

Žaljenje ... osvrćemo se.

Staranje ... gledamo oko sebe.

To je slično zamišljenom točku vremena koji se okreće, okreće. Ti i ja se u ovom trenutku nalazimo negde na tom točku, Često počinjemo i završavamo na istom mestu, i onda samo ponavljamo ono prethodno. Zašto? (Vratili smo se na mesto gde smo otpočeli ovo poglavlje.) Zato što se ne učimo od istorije. Trebalo bi, ali se ne učimo, zbog svoje pale ljudske prirode.

Tri vrste ispita

Da budem konkretan. Ostatak ovog poglavlja posvećujem svim gunđalima. Ti znaš ko si. Iskreno, češće sam se nalazio u tvojim redovima nego što sam spreman da priznam. U 16. i 17. glavi 2. Mojsijeve nalazimo tri živa prikaza ciklusa koji smo upravo proučavali. Bog je svoj narod proveo kroz tri različita spleta okolnosti — kroz tri (dugo)trajna ispita vredna naše pažnje: vreme, glad i žeđ.

Ispit vremena

Prvi stih počinje rečima: “Tada” ... Kada? Pošto su proveli izvesno vreme u oazi, sladili se urmama i odmarali u prijatnom hladu palmi, pijuckali svežu vodu iz izvora. Upravo tada došao je prvi ispit.

(Tada) od Elima se podigoše, i sav zbor sinova Izrailjevih dođe u pustinju Sin, koja je između Elima i Sinaja, petnaestoga dana drugoga meseca pošto izidoše iz zemlje Misirske.

Prošlo je izvesno vreme. Ako pažljivo čitate prethodni tekst iz 15. glave, primetićete da im je samo tri dana bilo potrebno da pronađu vodu koju su sada pili. Međutim, sada je već bilo prošlo mesec i po dana — više od četrdeset dana! Ja to nazivam ispitom vremena. Provode dane usred pustinje, sa svojim nerealnim očekivanjima. “Pomislili smo da smo završili s tim sprženim danima u pustinji. U njoj smo već bili tri dana. Zbog čega treba da se vraćamo natrag?”

I, već pogađate ... Odmah su pokuljali prigovori: “I stade vikati sav zbor sinova Izrailjevih na Mojsija i na Arona u pustinji” (16,2). Zbog čega su gunđali? Ponovo su gledali unazad. Slušajte njihove reči, iz 3. stiha: “Kamo da smo pomrli od ruke Gospodnje u zemlji Misirskoj, kad seđasmo kod lonaca s mesom i jeđasmo hleba izobila! jer nas izvedoste u ovu pustinju da pomorite sav ovaj zbor glađu” (3. stih).

Podsećali su se danâ kad je bilo obilja, kad su uživali u popodnevnim sedeljkama nad sveže pečenim ribama koje su, u “starom dobrom” Egiptu, jeli s jevrejskim pecivom. Imali su sve što su želeli, a i mnogo više od toga.

Zvuči ti kao da je reč o tvom životu? Ako je tako, vreme je da naučiš jednu vanvremensku pouku. Ako se usredsređuješ na prošlost, vrlo brzo će s tvojih usana početi da izlaze žalbe, prigovori. Sećaćeš se davno proteklih vremena, obavijenih sumaglicom, ružičastim sjajem sećanja, kad je ponešto bilo lakše i udobnije nego danas. Upoređujući onda i sada, garantujem da ćeš gunđati.

Evo šta ja radim, a to radiš i ti. A bezumno je! Osvrćemo se nostalgično na nešto što je nekada bilo ugodna situacija, na vreme (još i tada!) kad smo se čežnjivo osvrtali na neko prijatnije ranije vreme. Zar to nije glupo? Možda baš u ovom trenutku gunđaš zbog svoje sadašnje situacije. Ali, dobri su izgledi da ćeš se dve godine kasnije osvrnuti na ovaj trenutak i govoriti: “Dobri stari dani! Čoveče, kako je onda bilo sjajno, zar ne?” Na neki način zaboravljamo da smo marta ove godine gunđali zato što smo razmišljali o februaru prethodne godine, o vremenu kad smo gunđali zato što smo razmišljali o januaru godine pre toga, ali ni to nije bilo tako dobro kao u aprilu prethodne godine. Stanite! Živimo sanjareći o dokolici i uživanjima iz svoje prošlosti, iako je Bog zbilja neprestano, celim putem dokazivao da nam je silan pomoćnik. Pošto smo izdržali sadašnji ispit, smatramo da ne bi trebalo kroz njega ponovo da prolazimo.

Boli nas kad trpimo nevolje života, a još više boli kad se takve epizode ponavljaju. Međutim, bez tih dubokih rana mi gotovo da ne bismo bili sposobni za primanje božanskih saveta i ostvarivanje napretka u smislu zrelosti. Ispit vremena možda je najneprijatniji od svih.

Na našem dugom putovanju Bog nas brusi pomoću takvih ispita. On izvlači iz nas ono najbolje. Lomi nas. Krši nas. Dovodi nas do stanja apsolutnog poverenja, poverenja kada raširenih ruku kažemo: “Gospode, došao sam na kraj sopstvenih mogućnosti. Ako hoćeš da umrem u ovoj pustinji, evo mog života. Uzmi ga. Ne želim da se osvrćem niti da se žalim zbog situacije u kojoj sebe vidim u ovom trenutku.” Mojsije je svojevremeno naučio da čeka. To je trebalo da nauči i narod koji je vodio.

Ispit se nastavlja, kako je to otkrio izrailjski narod.

Ispit gladi

U poslednjem delu 3. stiha Izrailjci kukaju: “Izvedoste nas u ovu pustinju da pomorite sav ovaj zbor glađu.” Ogladneli su, i već se moglo predvideti, počeli su da se žale. Međutim, i pored toga što je Njegov narod gunđao, Bog je dobrostivo zadovoljio njihovu potrebu i tom prilikom rekao Mojsiju: “Evo učiniću da vam daždi iz neba hleb, a narod neka izlazi i kupi svaki dan koliko treba na dan, da ga okušam hoće li hoditi po mome zakonu ili neće” (4. stih).

Zanimljive li najave. “Zadovoljiću vašu potrebu što se tiče gladi, ali će zadovoljenje te potrebe doneti još jedan ispit.” Da li ste se u to uverili? Ja jesam. Našli smo se u jeku neke neprilike, nekog bezizlaza koji ne možemo rešiti. Tada Bog kaže: “Ja ću obezbediti izlaz iz toga; pokazaću ti put.” Mi prihvatamo Njegov odgovor, Njegovo novo usmeravanje, i to nas uvodi u potpuno novu grupu ispita, i kušanja drugačije vrste. I tako, dok je u toku naše oslobađanje od jednog pustinjskog problema, istovremeno nastaje i novi. Upravo to se ovde dogodilo.

I reče Mojsije i Aron [znajući da je mana spremna] svim sinovima Izrailjevim: doveče ćete poznati da vas je Gospod izveo iz zemlje Misirske; a sutra ćete videti slavu Gospodnju; jer je čuo viku vašu na Gospoda. Jer šta smo mi da vičete na nas? I reče Mojsije: doveče će vam dati Gospod mesa da jedete a u jutru hleba da se nasitite; jer je čuo Gospod viku vašu, kojom vikaste na Nj. Jer što smo mi? Nije na nas vaša vika nego na Gospoda. (Stihovi 6-8)

Sa već istanjenim strpljenjem Mojsije i Aron kažu: “Hajde, ljudi, da ovo izgladimo. Ko smo mi¸da gunđate na nas? Evo, mi smo samo ljudi — od krvi i mesa, baš kao i vi. Osim toga, to nije bila naša zamisao! Nismo vas mi odveli u pustinju. To je bila Božja naredba. Nismo mi stavili tamo taj oblak. Nismo mi upalili taj vatreni stub! I zato, ne protestujte protiv nas.”

Da li si sklon da se žališ? Ne zaboravi, Bogje taj koji je učinio da tvoje okolnosti budu ono što jesu. Ne krivi nekoga drugog. Biće korisno ako imaš na umu da tvoje gunđanje odlazi pravo Bogu. Tvoje žalbe stižu pred Njegove noge.

Pre mnogo godina slušao sam jedan dečji hor i pesmu koja mi je zaista ostala u sećanju. Naša mlađa ćerka Kolin, u ono vreme mala pegava devojčica, stajala je u prvom redu i pevala tu pesmu. Više puta tokom pevanja pesme gledala je prema meni, pa sam razmišljao: Pazi, stvarno je dobro što slušam ovu pesmu, jer mislim da je ona peva baš meni. Pesma je nosila naslov “Gunđala”, autora Toroa Herisa. I danas se sećam njene poetičnosti:

Na selu, varošici ili gradu, možete naći ljude

Koji provode život gunđajući na sve i svašta;

Da, uvek gunđaju, bez obzira na to šta kažemo,

Pošto su to hronična gunđala; gunđaju dan i noć.

Gunđaju u gradu, gunđaju na selu,

Gunđaju svojim komšijama i misle da to nikome ne smeta;

Gunđaju svojim muževima, gunđaju svojim ženama,

Gunđaju na svoju decu [baš tada je pogledala prema meni],

Ali gunđala ni u čemu ne napreduju.

Gunđaju kad je kiša, a gunđaju i kad je suvo,

A ako usevi propadaju, oni gunđaju i uzdišu.

Gunđaju na cene i gunđaju kad su visoke,

Gunđaju cele godine; gunđaju sve do smrti.

[Još jedan pogled!]

O, oni gunđaju nedeljom, ponedeljkom, utorkom,

Gunđaju sredom i četvrtkom,

Gunđaju petkom i subotom,

Gunđaju cele sedmice.[1]

Auh! Prilično ubedljivo, priznaćete! Nekima od nas gunđanje je navika, iako ga možda prikrivamo subotom. Bilo da smo učesnici u saobraćaju ili nam je obrok poslužen kasno; bilo da ugovaramo sastanak s nekim u poslednji minut ili radimo s grupom s kojom je teško raditi, mi se odajemo gunđanju i mrmljanju. To je kao da imamo “dar gunđanja” i smatramo da treba da ga primenjujemo s uživanjem!

Jedini problem je u tome što se taj dar ne pojavljuje nigde u Božjoj reči. Hajde da to izvedemo na čistinu. Ne postoji dar gunđanja, a ne postoji ni dar kritikovanja. Biblija nikada ne podržava naše saletanje, zajedljivost i ružno izražavanje u vezi sa svakodnevnim događanjima. Zapanjuje, ali i Božji narod može da gunđa čak i kad mu Bog obezbeđuje hranu u obilju. Kako to? Zato što to nije hrana koju oni vole. Hteli smo šniclu, a On nam je dao neku najjeftiniju prerađevinu. Hteli smo jagnjetinu, a On nam služi džigericu. Naše reakcije su, u tako mnogo oblika, baš onakve kao kod Izrailja:

I uveče doleteše prepelice i prekriliše oko, a ujutru pade rosa oko okola; a kad se diže rosa, a to po pustinji nešto sitno okruglo, sitno kao slana po zemlji. I kad videše sinovi Izrailjevi, govorahu jedan drugome: šta je ovo?” (Stihovi 13-15)

Ne zaboravimo, ti Jevreji nikada nisu čitali 2. knjigu Mojsijevu, što znači da nikada ranije nisu čuli za mânu. To je prvo angažovanje nebeske službe za razvoženje gotove hrane. Bog ju je doneo s neba i isporučio zemlji kao rosu. Kad su se ujutru probudili, pogledali su oko sebe i pitali: “Šta je ovo?”

Jer ne znadijahu šta beše. A Mojsije im reče: to je hleb, što vam dade Gospod da jedete. (15. stih)

“Tražili ste hleb”, kaže Mojsije Izrailjcima. “Evo, sad ga imate. Puna ga je pustinja.” U 35. stihu čitamo: “A sinovi Izrailjevi jedoše manu četrdeset godina dok ne dođoše u zemlju u kojoj će živeti; jedoše manu dok ne dođoše na među zemlje Hananske.” To je ono što bih ja opisao kao obilje.

Ali, da li ćete verovati? Njima se ni to nije svidelo. Nalazili su se usred pustinje, s obiljem hleba. No, jednostavno, to nije bio hleb koji bi oni hteli. Gadili su ga se, iako ga 78. psalam opisuje kao “hleb anđelski”. Anđeli su tu na nebu pripremljenu hranu donosili dole svakoga jutra i postavljali je pred njih. Izrailjci za nju nisu morali da rade. Nisu morali da melju brašno, da mese testo i da ga peku na vatri. Trebalo je samo da ga jedu, i uprkos tome nisu ga voleli. Znate li zašto? Zato što su se osvrtali unazad i upoređivali je s onim što su nekada jeli; tako su počeli da gunđaju:

Opomenusmo se riba što jeđasmo u Misiru za badava, i krastavaca i dinja i luka crnoga i beloga. A sada posahnu duša naša, nema ništa osim [fuj!] mane pred očima našima. (4. Mojsijeva 11,5.6, reč u zagradi, autorova)

 Zamislite samo: Manu su pekli, kuvali, pržili, stavljali u sendviče, jeli u živom stanju, rasecali, pravili od nje knedle i noklice — sve što god zamislite, sve dok nisu iscrpli sve što se od nje moglo praviti. Nikada nisu ostali gladni; međutim, njima se ona i dalje nije dopadala.

Eto, kakva su gunđala. Oni kukaju kad nemaju hrane, a kada je dobiju, kukaju zato što nisu dobili baš onu vrstu koju vole. Kad dobiju vrstu koju vole, kukaju zato što bi više voleli da probaju nešto drugo.

Biću neprijatno iskren i reći da je to reakcija telesne prirode. Kada Bog u svojoj dobroti izabere šta mi treba da jedemo, pruži nam to u izobilju a mi to ne volimo, stara telesna priroda nasilno ulazi i mi zatvaramo pristup Njegovom staranju. Operacija “telesna priroda”!

Ispit žeđi

U 2. Mojsijevoj nalazimo treći deo ispita:

I podiže se iz pustinje Sina sav zbor sinova Izrailjevih putem svojim po zapovesti Gospodnjoj, i stadoše u oko u Rafidinu; a onde ne beše vode da narod pije. (1. stih)

Pre toga, trpeli su veliku vrućinu, a onda nisu imali hrane. Ovom prilikom, nema vode. Kako na ovo poslednje reaguje narod? Da li se ljudi žale kao ranije? Žale se, ali je ovoga puta postalo još gore. Drugi stih nam kaže: “I narod se svađaše s Mojsijem.”

Nezadovoljstvo i telesnost bivali su sve izraženiji. “Svađa” je jača reč od reči “gunđanje”. Ranije su govorili: “Ko će nam dati da jedemo?” Tada su gunđali. Ovom prilikom počeli su da prete. Smrknuta lica, gnevno zapovedaju Mojsiju: “Daj nam vode da pijemo!” Mojsije im odgovara: “Što se svađate sa mnom?” Za šta su ga oni uopšte držali? Kako im je on mogao dati vodu? Ako je s nekim trebalo da se svađaju, bio je to Gospod.

“Što kušate Gospoda?”, pitao ih je Mojsije. Uviđajući njihovu kratkovidost, pokušao je da njihov pogled preusmeri na Gospoda. To je, uzgred, posao duhovnog vođe — da dosledno i uvek iznova usmerava pogled svog naroda ka Gospodu. Mojsije to izvanredno radi kroz celu 2. Mojsijevu. Traži od Izrailjaca da gledaju u Boga, a ne u njega i naročito ne na okolnosti u kojima se nalaze. To je razlog što ih on u više navrata upozorava da ne “kušaju Gospoda”. Međutim, oni se oglušuju o njegove reči: “Ali narod beše onde žedan vode, te vikaše narod na Mojsija, i govoraše: zašto si nas izveo iz Misira da nas i sinove naše i stoku našu pomoriš žeđu?” (3. stih).

Mojsije vešto prepoznaje znake pretnje i zato vapi ka Gospodu: “Šta ću činiti s ovim narodom? Još malo, pa će me zasuti kamenjem” (4. stih). Ove reči nisu nikakvo preterivanje uplašenog vođe, nego doslovna istina. Ljudi su se tako razljutili da su bili spremni da ubiju vođu.

A onda, opet, na vrhuncu njihovog razočaranja i prigovaranja, Bog u svojoj dobroti uzvraća davanjem izobilja:

A Gospod reče Mojsiju: prođi pred narod, i uzmi sa sobom starešine izrailjske, i štap svoj kojim si udario vodu uzmi u ruku svoju, i idi. A ja ću stajati pred tobom onde na steni na Horivu; a ti udari u stenu, i poteći će iz nje voda da pije narod. I učini Mojsije tako pred starešinama izrailjskim. A mesto ono prozva Masa i Meriva zato što se svađaše sinovi Izrailjevi i što kušaše Gospoda govoreći: je li Gospod među nama ili nije? (Stihovi 5-7)

Kada ključate od besa i gunđate, izjednačavajući se tako sa starim Izrailjem, uviđate da vi to u stvari pitatae Gospoda: “Da li si Ti uopšte tu?” To je slučaj otvorene, neobuzdane izgovorene sumnje. Želeći da narod zapamti tu svoju zabludu, Mojsije je mestu dao ime Meriva, “svađa”, da ih kasnije podseća na to s kim su se svađali. Kad god bi, ubuduće pričali o tom događaju, oni će morati da se sete svoje svađe s Bogom. Poput nekih savremenih slogana iz proteklih nekoliko vekova, kao “Sećaš li se Perl Harbura” ..., Mojsije je poručivao: “Sećaš li se Merive.” Drugim rečima: “Sećaš li se kad si se svađao sa živim Bogom.”

Ne mogu a da ne budem uvek iznova impresioniran Mojsijevim izuzetnim vođstvom.

Posle ispita

Kakve pouke možemo izvući iz tih uznemirujućih iskustava u pustinji? Na um mi odmah dolaze tri pouke.

Da bismo se poučili od ovozemaljskih ispita, neophodna nam je poniznost

Bog ne želi samo da izdržimo  probe, nego želi i da se poučimo od njih. Ipak, bez poniznosti nema učenja. Oholi ne uče. U stvari, evo šta u suštini kaže tekst iz Priča Solomunovih: “Nema svrhe da biješ bezumnika. On se od batina neće poučiti” (vidi: Priče 28,26). Bezumnik nije ponizan. Bezumnik ostaje ohol i tako se “dinsta” u sokovima sopstvenog neznanja.

Neko od vas možda će čitati o tim događajima, ustati i nastaviti svoj život gunđanja tako kao da nikada nije čuo Božje reči. To se može dogoditi u životu ma kog vernika, ma gde na svetu, koji prolazi kroz ma koji ispit. Biblijska istina deluje, ali se mora primeniti, bez obzira na okolnosti tvog života. Poniznost ubrzava proces učenja.

Da bismo slomili ustaljenu naviku, potreban je težak udarac

Ne slama se lako ustaljena navika. (Neki tu vrstu navika nazivaju “zavisnostima”.) Izrailjci su uživali u egipatskoj hrani; voleli su je toliko da se jednostavno nisu mogli zadovoljiti ničim što je bilo manje od nje. Ili, da kažemo, nisu hteli da se zadovolje ničim drugim. To je razlog što ih je Bog, uvek iznova, iz godine u godinu, provodio kroz taj ciklus.

Da li si u skorašnje vreme rekao sebi: “Zašto ne savladamo tu situaciju i posvetimo se nečem drugom?” Znaš li zašto? Zato što odbijamo da se poučimo iz istog pustinjskog iskustva. Na neki način jednostavno ne dopuštamo da to prodre kroz opnu našeg srca. Međutim, Bog nikada ne troši uzalud svoje vreme niti svoje probe uzalud primenjuje na svom narodu. On zna koliko mu je vremena potrebno za planiranje ispita, kako često treba da ga ponavlja i koliko težak mora da bude takav ispit.

Da bi nam prijala nebeska hrana, potrebno je da imamo nebeski apetit

Zemaljski apetit, prirodno je to, reaguje gunđanjem na nebesku hranu. Naravno! Telesna priroda mrzi Božju službu snabdevanja gotovim jelima. Da bi neko prihvatio nebesku hranu, treba da ima nebeski apetit. Takav apetit ne možete poručiti poštom, pozvati besplatan broj i dobiti ga preko UPS-a, niti ga uzeti sa prodajnog štanda u hrišćanskoj knjižari u svom mestu. Nebeski apetit dolazi isključivo s neba; Gospod je taj koji će preoblikovati tvoje želje kada pred Njega klekneš u pokornosti i poslušnosti.

Tvoja pustinja ide s tobom

Svako od nas ima svoj pustinjski ciklus. Neki se bore s punim tobocem male dece kod kuće. Drugi nemaju dece. Tvoj ispit, pak, uopšte nema veze s domom; možda je povezan s tvojim poslom. Kod nekih to je borba s (međuljudskim) odnosima; ti si kao šmirgla i imaš teškoće u ophođenju s ljudima. To je razlog što te Bog okružuje ljudima i što te brusi, kako bi se mogla izmeniti tvoja dugovečna egipatska navika. Kod drugih to je novac, finansije; živiš neprekidno pod Damoklovim mačem nedostatka sredstava. Kod drugih ljudi to je problem koji se odnosi na akademska i školska pitanja. To je tvoja pustinja.

Pre više godina, dok sam govorio u jednoj visokoj školi u Floridi, održao sam s nekolicinom studenata čas pitanja i odgovora. Na završetku časa, kasno te večeri, jedan student je postavio pitanje koje me je malo pritislo uz stolicu. Glasilo je: “Kako je u Kaliforniji? Da li je tamo stvarno tako dobro kako čujem? Da li je iko u Kaliforniji ikada kušan onako kako se kušamo mi u Floridi?” Ozbiljno je mislio! Bilo je to zaista karakteristično za način na koji neki studenti idealisti vide svoj svet.

Smešno nam je kad pročitamo takvo pitanje pošto se s pravom čudimo: Kakve sad to veze ima? Ako bismo iznenada počupali svoje korenje i preselili se na Tahiti (bilo bi lepo?), sa sobom bismo poneli isti svoj ciklus. Ne bi potrajalo dugo i ponovili bismo ga na Tahitiju. Preselite se na primorje, u planinski kraj, u ravnicu, u Rim, Meksiko, Kinu ili Čile, priča će i dalje biti ista. Zašto? Zato što kuda god idemo, sa sobom nosimo sebe... u tom grmu leži zec.

Tvoja pustinja se od tebe neće odvojiti samo zato što si preleteo više hiljada kilometara na neko drugo mesto na Zemljinoj kugli. Kuda god odeš, s tobom ide i tvoj egipatski apetit. Božji zadatak nije samo da te spase provođenjem kroz Crveno more nego i da te preko pustinje dovede u Hanan. Obraćenje je često poput kratke posete matičaru i oltaru, ali zrelost je uvek u braku s vremenom.

Imaj to na umu ove sedmice. Nikada nisi proživeo sedam dana koji su tek pred tobom, a i nikada ih nećeš ponovo proživeti. Život je kao metalni novac. Možeš ga potrošiti na koji god način želiš, ali potrošiti ga možeš samo jednom. Bog bi želeo da se poučiš iz svog pustinjskog iskustva. On želi da promeni tvoj apetit, da promeni tvoje navike, da promeni tvoj način života i da, u tom procesu, promeni i ceo tvoj život.

Kao što sam i ranije govorio, takve duboke unutrašnje promene ne događaju se iznenada; one počinju kraj krsta, tamo gde polažeš svoje oružje i prihvataš Božji dar, Isusa Hrista. Tada će možda za tebe biti prilika da kažeš: “Gospode Isuse, ovo je Tvoj trenutak. Predajem Ti svoje srce, svoj život, kao Tvoje dete.”

Nikada ne zaboravljajmo pouke istorije, bilo da je reč o našoj ličnoj istoriji ili o istoriji starog Izrailja. Kad bismo samo poslušali reči mog profesora istorije iz srednje škole: “Sa istorijom možete učiniti dve stvari: možete je ignorisati, ili možete od nje učiti.”