Jedno je činiti Božju volju, a nešto sasvim drugo — do kraja činiti to na Božji način i u Božje vreme. Zamisli da te Bog pozove u profesionalnu hrišćansku službu. Intimno u sebi znaš da je Njegov plan s tobom da jednoga dana prihvatiš neki vid profesionalne hrišćanske službe, s punim radnim vremenom. Ipak, ako ne paziš, moglo bi se dogoditi da počneš da povlačiš neke konce iza kulisa. Sebe bi mogao zateći u situaciji kako se nadmećeš s drugima, očekujući da ti bude poveren neki žarko željeni projekat ili neko prestižno predavačko, propovedničko mesto. Mogao bi, čak, početi s metodima guranja, laktanja i manipulacija, sve dok se, posle izvesnog vremena, ne ispostavi da si jeftino prodao poziv dobijen od Boga.

Hteo si da izvršiš Božju volju, ali, obuzet izvršavanjem Njegovog plana na svoj način, preuzeo si stvari u svoje ruke i postigao — gubitak Njegovog blagoslova.

Prenesimo to na svoj lični plan. Bog ti je jasno pokazao da niti želi niti od tebe traži da ostaneš samac ili samica. On zna da si usamljen; zna da ne poseduješ dar neženstva, da vreme prolazi i da su izgledi sve manji.

Možda ćeš u jednom trenutku, ako ne budeš čuvao svoje srce, reći Gospodu: “Molim te, Bože, poznat mi je Tvoj plan, jer želiš da se oženim. Molim te da za nekoliko meseci ostaneš malo po strani. Kada budem došao pred oltar, daću ti znak, jer ću tada želeti da ponovo dođeš i blagosloviš našu bračnu zajednicu i mi ćemo tada ponovo prihvatiti u Tvoje planove i angažovati se na izvršavanju Tvoje volje.“

Eto, vidiš li kako to funkcioniše? Kažeš kako želiš da izvršavaš Božju volju, ali uz pomoć manipulacije, kompromisa, provodadžiluka i poigravanja, dobijaš ono što si sâm izabrao. Tek tada iznenadno ponovno primećuješ Boga i moliš se: “O, Gospode, molim Te da blagosloviš ovaj brak. Učini da ovaj brak bude stabilan i uspešan pošto se, u skladu s onim kako si me Ti vodio, ja danas ženim.”

Možda će ti poslužiti kao uteha ako saznaš da to nije ništa novo. Priča se vraća na čoveka koji je uložio trud i napor da postane vrhunski stručnjak u svom polju delovanja, ali se pokazao potpuno neupotrebljiv, uprkos svojim preporukama, koje ga prikazuju kao besprekornog, sposobnog i sjajno obrazovanog vođu. Kao što si verovatno već pogodio, govorim o Mojsiju.

I kad Mojsije bejaše velik, izide k braći svojoj, i gledaše nevolju njihovu. I vide gde nekakav Misirac bije čoveka Jevrejina između braće njegove. I obazrev se tako i amo, kad vide da nema nikoga, ubi Misirca, i zakopa ga u pesak. I sutradan izide opet, a to se dva Jevrejina svađahu, i reče onomu koji činjaše krivo: zašto biješ bližnjega svojega?

A on reče: ko je tebe postavio knezom i sudijom nad nama? hoćeš li da me ubiješ kao što si ubio Misirca? Tada se Mojsije uplaši i reče: zaista se doznalo.

I faraon čuv za to tražaše da pogubi Mojsija. Ali Mojsije pobeže od faraona, i dođe u zemlju madijansku, i sede kod jednoga studenca. (2. Mojsijeva 2,11-15)

Pre nego što nastavimo dalje, biće potrebno da na isti događaj pogledamo iz drugačijeg ugla, kroz objektiv druge kamere. U novozavetnoj knjizi Dela apostolska, đakon Stefan nam i sâm iznosi nadahnut izveštaj o istom događaju. Odvojite vreme da pažljivo pročitate njegove reči.

U to se vreme rodi Mojsije, i beše Bogu ugodan, i bi tri meseca hranjen u kući oca svojega. A kad ga izbaciše, uze ga kći faraonova, i odgaji ga sebi za sina. I nauči se Mojsije svoj premudrosti misirskoj, i beše silan u rečima i delima.

A kad mu se navršivaše četrdeset godina, dođe mu na um da obiđe braću svoju, sinove Izrailjeve. I videvši jednome gde se čini nepravda, pomože, i pokaja onoga što mu se činjaše nepravda, i ubi Misirca. Mišljaše pak da braća njegova razumeju da Bog njegovom rukom njima spasenje dade: ali oni ne razumeše. A sutradan dođe među takve koji se bejahu svadili, i miraše ih govoreći: ljudi, vi ste braća, zašto činite nepravdu jedan drugome?

A onaj što činjaše nepravdu bližnjemu oturi (odgurnu) ga govoreći: ko je tebe postavio knezom i sudijom nad nama? Ili mene hoćeš da ubiješ kao što si juče ubio Misirca? A Mojsije pobeže od ove reči, i posta došljak u zemlji madijanskoj. (Dela 7,20-29)

Usvojivši Mojsija, faraonova kći je odmah počela da ga priprema za odgovarajući život na faraonovom dvoru. Istoričar Josif Flavije kaže nam da su, zbog toga što faraon nije imao sina i naslednika, Mojsija pripremali za presto. To zvuči kao razumna pretpostavka, a istoričar to i potvrđuje. Bez obzira na to šta je od toga tačno, kod Mojsija je nastala radikalna promena u načinu života. Razmisli o sledeća dva stiha, koji idu jedan za drugim:

Kad se ... rodi Mojsije ... bi tri meseca hranjen u kući oca svojega. A kad ga izbaciše, uze ga kći faraonova, i odgaji ga sebi za sina. (Dela 7,20.21)

Reč “hranjen” znači podizati, vaspitavati, obučavati. Faraonova ćerka dala ga je na vaspitavanje tipično za egipatske domove, sasvim drugačije od onog u jevrejskom domu. Mojsije se iz skromne male kolibe, iz nečega što bismo mogli nazvati gesemski geto, gde su živeli njegovi roditelji, preselio u veličanstven i prelepi carski dvor.

Bio bi to napor za maštu ako bismo pokušali da opišemo neku sličnu situaciju u današnjem vremenu. Mogli bismo, primera radi, da zamislimo neko napušteno dete iz sirotinjske četvrti u Kalkuti, koje je, neočekivano, vojnim avionom munjevito prebačeno u Belu Kuću, gde će ga usvojiti predsednik i prva dama države. Ali ni to ne daje adekvatnu sliku suprotnosti. Ono što se dogodilo prema izveštaju iz 2. Mojsijeve naprosto zapanjuje i jedino se može pripisati ruci svevišnjeg Boga.

Mali Mojsije ne samo što je dobio svoju sobu nego čitav mali kompleks prostorija. Više nije bilo domaćeg poučavanja pod Johavedinom rukom; ovde se našao u rukama uglađenih egipatskih tutora. Oni su prestrašenog dečaka počeli da uče protokolu, egipatskom načinu života i egipatskoj kulturi. Morao je da se podvrgne čitavom procesu reorijentacije u svojoj pripremi za presto.

Sledeći stih govori nam — “... nauči se Mojsije svoj premudrosti Misirskoj” (Dela 7,22). U živom jeziku toga vremena, kad bismo govorili o nekoj briljantnoj ličnosti, kazali bismo kako ona poseduje “egipatsku mudrost”.

Dečak odgajen u Egiptu, sa “srebrnom kašikom u ustima”, ili sin iz prebogate porodice, dolazi u Hram sunca. Arheolozi i istoričari mnogo su nam pomogli, iskopavajući i skrećući nam pažnju na neke činjenice u vezi s tim prvorazrednim obrazovnim centrom.

Hram sunca su neki prozvali “Oksfordom staroga sveta”. Studije na univerzitetu Hrama sunca počinjale su nečim što bismo mi nazvali Uvodom u hijeroglifologiju. Neki su rekli da je taj jezik najsloženiji jezik ikada pretvoren u pismo. U njemu se ne koriste slova nego piktografi — vrhunski stilizovani simboli koji predstavljaju složene pojmove.

Istražujući ovaj deo biblijskog teksta, skinuo sam iz svoje studijske biblioteke jednu knjigu da bih potražio primer, uzorak tog jedinstvenog pisma. Neverovatno! Video sam mnogo kompjuterskih fontova dok sam se igrao u svom programu za obradu teksta, ali nikada takav jedan font. Iz čistog zadovoljstva izdvojio sam jedan red teksta, želeći da pokušam da ustanovim hoću li nešto otkriti. Red je počeo s tri stvorenja koja su me podsećala na pelikana, za njima vranina noga, tri crtice i jedna glava bez tela.

Moj prevod bi glasio: “Skloni se, bre, Čarlse. Nikada to i onako nećeš shvatiti.” Jedan ekspert za starine kaže da je nekim ljudima potreban ceo život da bi savladali hijeroglife i ja mu stvarno verujem.

Jezik Egipćana Mojsije je počeo da uči u hramu. Takođe, bacio se na izučavanje prirodnih nauka, medicine, astronomije, hemije, teologije, filozofije i prava. Gotovo je sigurno da je išao na egipatski pandan za vojnu akademiju, gde je izučavao bitke, taktike ratovanja i neprijatelje iz ponosne vojne istorije te zemlje. Povrh svega toga, nesumnjivo se amaterski bavio i umetnošću — vajarstvom, muzikom i slikanjem. Bio mu je na raspolaganju ceo svet egipatske literature. Usvojeni princezin sin uronio je u svet egipatskog visokog obrazovanja. Ono je postalo njegov život.

Iako o tome nemamo potvrde u Bibliji, neki istoričari tvrde kako je Mojsije brzo učio. Nekadašnjem jevrejskom robu nije trebalo dugo da shvati sadržaj i suštinu tih teških predmeta. U Hramu sunca, pre svega, nije bilo ničega što bi ga odvraćalo od učenja. To nije bila neka škola sa zabavom. S tako teškim tovarom nauke, ko je još mogao naći vremena za sportska takmičenja, za obavljanje funkcija u studentskoj organizaciji ili za trke dvokolica? Nikome od tih studenata glavni predmet nije bio pletenje korpi, igranje u kolu ili neka druga lakša hrana. U ono vreme stvarno je trebalo studirati. Tako je Mojsije postao čovek oštrog rasuđivanja, naučen “svoj premudrosti misirskoj”.

Biblija kaže i to da je Mojsije svojim marljivim učenjem i svojom životnom pripremom postao “silan u rečima i u delima”. Sâm sebi je stvorio ime, ugled i zaslužio poštovanje Egipćana. Odmah u početku bilo je očigledno da je princezin sin imao u rukama i moć i uticaj. Vanbiblijski istoričari navode kako je Mojsije, do vremena kad je navršio trideset godina, već predvodio egipatsku vojnu silu i izvojevao potpunu, veličanstvenu pobedu nad Etiopljanima. Bio je to neustrašivi vojni strateg, visoko vrednovan, opaljen suncem, sa ožiljcima od ratovanja, mudar u svetovnim poslovima, sposoban državnik, a povrh svega inspirativna ličnost.

Opisujući ga kao “čoveka silnog u rečima i u delima”, tekst podrazumeva i sposobnost animiranja ljudskih masa. To znači ne samo da je raspolagao intelektom nego je bio i harizmatična ličnost. Govorio je lako, a njegov hod bio je poput njegovih reči. Svakome su bili poznati njegova hrabrost i heroizam. Mojsije je bio spreman za presto. Ponos Egipta!

On sâm nije znao kako je bio ranjiv. Međutim, to će uskoro postati očigledno celome narodu.

Neki ljudi od nauke smatraju da Mojsiju nije bila poznata Božja volja za njegov život, sve dok nije doživeo onaj susret kraj grma koji je goreo, i kada mu je bilo osamdeset godina. Upravo to sam slušao tokom svih godina svoga odrastanja i tome sam verovao. Svi su smatrali da je plan po kojem on treba da izbavi Izrailja Mojsije upoznao tek u onom zadivljujućem događaju u madijanskoj pustinji, kad ga je Božji glas dozvao iz vatre.

To danas više ne verujem. Iako ne raspolažem konkretnim stihom kojim bih potkrepio svoj stav, verujem da Biblija snažno implicira da je svoju budućnost Mojsije počeo da shvata u vreme dok je još bio mladić, školujući se na egipatskom dvoru. Uveren sam da je Bog već tada Mojsiju stavio u um da će jednoga dana, na neki do tada još neotkriven način, on izvesti svoj narod iz ropstva.

On je znao Božju volju. Međutim, problem je bio u tome što on baš nije bio voljan da se prikloni Božjem načinu postupanja i da prihvati od Boga izabran trenutak. Naprotiv, Mojsije je taj plan počeo da realizuje na Mojsijev način i u skladu s Mojsijevim “redom vožnje”. I, nažalost, dok je on tako radio, mnoge stvari su mu postajale shvatljive. Dopustite mi i objasniću vam korake koji su me doveli do tog zaključka.

A kad mu se navršivaše četrdeset godina, dođe mu na um da obiđe braću svoju, sinove Izrailjeve. (Dela 7,23)

To sigurno nije mogao biti prvi put da je Mojsije došao na takvu pomisao. Sigurno je da je Jevreje i ranije viđao. A i kako su mogli da mu promaknu? Bilo ih je svuda — oni su gradili, nosili, tesali, čistili, tovarili, vukli, teglili kamenje i uređivali zelene površine. Ukratko, radili su sve prljave poslove koje Egipćani nisu hteli da rade. Uostalom, što da ne? Oni su bili egipatski robovi.

Negde u tom periodu, Pismo ne kaže kada, u snažnom umu tog mladića počeo je da se rađa jedan plan. Problem je u tome što, kada znaš kakva je konačna Božja volja za tvoj život i kada se stvari ne događaju dovoljno brzo da bi tebi odgovaralo, postaješ nestrpljiv. Počinješ da istražuješ načine pomoću kojih bi proces smesta krenuo u realizaciju. Ni u Delima, ni u 2. Mojsijevoj, niti u bilo kom drugom delu Pisma nećeš pročitati da je Bog naveo Mojsija da ubije Egipćanina. Mojsije je, po strogoj definiciji, bio “nezavisni” ubica. U 23. stihu čitamo: “... dođe mu na um da obiđe braću svoju, sinove Izrailjeve (kurziv autora).

Iako toga nije bio svestan, Mojsije je ušao u ranjivu, opasnu fazu života. Iako sam uveren da je Mojsije znao da je on taj koji treba da izbavi izrailjski narod, verujem i to da se zbog toga i uzvrpoljio; postao je nestrpljiv. U takvom svom stanju izvršio je jedan preuranjeni udar, čiji je ishod bio katastrofalan ... vraćen je četrdeset godina unazad. Želeći da izvrši Božju volju, nestrpljiv da učini velike stvari za Boga, on je isforsirao jednu situaciju, što je izazvalo njegovu ličnu katastrofu. Zapazimo, takođe, šta stoji u 2. Mojsijevoj 2,11: “I vide gde nekakav Misirac bije čoveka Jevrejina između braće njegove.”

Pošto je taj zlostavljani rob, kao i Mojsije, imao Jakova za pretka, Mojsije je svim srcem stao na njegovu stranu i tako se iznenada dogodilo. Mojsije je, dohvativši točak svog života, zavitlao taj točak velikom brzinom, kao kad automobil, točkom, udari pljosnati komadić leda i zavitla ga preko ivice puta. Povratka više nije bilo.

Bilo bi lako sve to objasniti i reći kako je nešto iznenada puklo. Ipak, Biblija to tako ne opisuje. Mojsije je radio svesno, prema planu, svom planu. U 12. stihu stoji: “I obazrev se i tamo i amo.” Zamislite tu sliku. Mojsije je u tom trenutku postao svestan muškarca u sebi. Video je zlostavljanje na delu, pa je pomislio: Sad mi se pruža prilika da povučem svoj potez. Tako je “zasukao rukave” i “ispravio” nepravdu. Dosta je već tog nepravednog postupanja s mojim narodom!

I obazrev se i tamo i amo, kad vide da nema nikoga, ubi Misirca, i zakopa ga u pesak. (12. stih)

Da li je Mojsije tog čoveka onesposobio uvežbanim udarcem koplja? Da li ga je s leđa probio mačem? Da li mu je smrtonosni udarac zadao svojom snažnom pesnicom? Biblija to ne kaže. U svakom slučaju, jasno je da je ideja za taj postupak došla od Mojsija i da ju je on primenio po telu. Nigde nećete naći da je Bog Mojsiju rekao: “Interveniši tamo i primeni pravdu.” Mojsije je tu odluku doneo sâm. Obazreo se “i tamo i amo” ... a onda reagovao munjevito i silovito.

Pošto smo utvrdili tu činjenicu, ovde ipak treba da budemo malo pažljiviji. Ne treba da preteramo, kritikujući motive potekle iz srca ovog mladića. Uveren sam da je Mojsije učinio nešto više od onoga što bismo nazvali kočoperenjem. Verujem u njegovu krajnju iskrenost u tom postupku. On sebe nije toliko video kao nekoga ko ubija okrutnog goniča robova, koliko kao nekoga ko hrabro zadaje udarac za dobro i za stvar Božjeg naroda. Obuzela ga je želja da učini nešto što je pravo. U čemu je bio njegov problem? On se posvetio Božjoj volji, a ne Bogu čija je to bila volja.

Hajde, pustimo da nam se ta misao potpuno upije. Ti i ja možemo postati tako predani, tako posvećeni Božjoj volji i možemo biti do te mere gonjeni lažnim osećanjem cilja, da nam se može dogoditi da nehotično preuzmemo stvari u svoje ruke i potpuno uklonimo Boga iz središta zbivanja. Da li ti ovo zvuči poznato, kao da si nekada tako nešto uradio?

Da li je bilo pravedno kazniti tog okrutnog goniča robova? Jeste. Da li je bilo nepravedno tući Jevrejina, onako kako je on to činio? Razume se da jeste. Međutim, kada se umešao i započeo svoju “Operaciju spasavanja”, Mojsija je pokretalo telo, a ne Duh.

Kako lako se to može dogoditi dobrim ljudima, osobama s najuzvišenijim pobudama i nesumnjivo najboljim namerama. Zamisli sledeću situaciju: ti si darovit i vrhunski stručan predavač. Duboko u srcu prosto “gineš” da ponovo staneš pred klasu u učionici. Celom dušom želiš da osetiš tu katedru pod svojim rukama i umove studenata željnih znanja koji će upijati tvoje znanje. A onda, iznenada, kao iz vedra neba, ukazuje ti se — prilika. Ako nisi oprezan, prijatelju, naći ćeš se u ulozi čoveka koji se laktovima probija kroz ta “otvorena vrata”.

Međutim, sve to vreme, Bog čeka da zatražiš Njegov savet, Njegovu mudrost. Ako preduzimaš korake ne prepoznajući kada je, u kom trenutku, Bog želeo da nešto preduzme s tobom, možda ćeš biti lišen osmeha božanske naklonosti. On ne blagosilja nešto što sâm nije naložio. Svakako, možda si istinski osetio da je Božji plan da baš ti ostvariš nešto u određenoj oblasti. No, ako nisi budan, ako nisi čovek koji svakoga dana ponizno dolazi pred Boga i traži Njegovo lice, prepoznajući Njegov trenutak i delujući pod upravom Duha, tada ćeš se naći u ulozi nekoga ko preuranjeno gura, razgrće sebi prolaz i forsira svoj dolazak na mesto na kojem je Bog hteo da budeš, ali na to mesto nećeš stići u trenutku određenom od Boga.

Kako je prevažno to pitanje Božjeg izbora pravog trenutka! Jedan kasniji biblijski junak, čovek koji je odlično shvatio svoju ključnu ulogu, postavio je jednom prilikom sledeće pitanje uplašenom Božjem detetu: “Ko zna nisi li za ovako vreme došla do carstva” (Jestira 4,14)? Tako i apostol Pavle produbljuje naše shvatanje te tajne, pišući o Hristovom rođenju: “A kad se navrši vreme, posla Bog Sina svojega jedinorodnoga, koji je rođen od žene i pokoren zakonu, da iskupi one koji su pod zakonom da primimo posinaštvo” (Galatima 4,4.5). U pravom trenutku, neizreciv blagoslov! Ali u pogrešnom ...

Mojsije se obazreo “i tamo i amo”. Zanimljivo, šta kažete? Ali, da li je pogledao prema gore? Pogledao je u oba pravca, horizontalno, ali je onaj vertikalni pravac potpuno izostavio. Šta je, potom, učinio s onim što je postalo proizvod njegovog krvničkog gneva? Pismo kaže: “... i zakopa (Misirca) u pesak”.

Uvek je to tako kada postupaš po telu, jer tada imaš nešto da sakriješ; moraš da sahraniš svoj motiv. Moraš da sakriješ neki kontakt radi manipulacije planom. Prinuđen si da sakriješ laž ili poluistinu. Moraš da povučeš ono čime si nameravao da se hvališ. Moraš da pokriješ leš, proizvod svog telesnog postupanja. Samo je pitanje vremena kada će te istina stići. Pesak uvek iznosi na površinu svoje tajne.

Ovo je dobar trenutak da naglasimo da su sposobni i daroviti ljudi ujedno i kažnjeni ranjivošću. Oni najobrazovaniji žive na oštrici neprijateljevog podmuklog napada — baš onog neprijatelja koji te huška da deluješ po telu, nagovarajući te da radiš pravu stvar u pogrešno vreme. Kako on to, zapravo, radi? Većina od nas poznaje tu njegovu “obuku”.

Obuzima te određeno osećanje potrebe. Izgovaraš neku glupu zakletvu, kao nekada Jeftaj, da bi ostatak života proveo u bolnom žaljenju i ispaštanju. Požuruješ postupak, kao nekada Avram i Sara, pa sebe kasnije zatičeš s nekim Ismailom u rukama koji se ruga detetu obećanja.

Propuštajući da zatražiš od Boga mudrost, zanemarujući da se držiš Božjeg trenutka, ti intervenišeš, s namerom da obaviš neobavljeno. I tako, u jednom trenutku, otkrivaš prljavštinu na svojim rukama. Zatečen si se s lešom, s lopatom u rukama i plitkim grobom pod nogama.

Znate li šta je u svemu ovome “glupo”? Većina od nas ionako nismo nešto naročito vični prikrivanju. Zapanjen sam, videći kako Mojsije ne uspeva čak ni dobro da ukopa Egipćanina. Ostavlja me da nagađam da li je ostavio da tom čoveku iz peska vire prsti nogu. Jednostavno, nije uspeo ljudski ni da zatrpa leš.

Međutim, šta reći za vreme, mnogo godina kasnije, kad je Bog preuzeo komandu, a Mojsije postupao prema Božjem “redu vožnje”? Da li je Bog uspeo da zatrpa Egipćane? Bog je čitavu njihovu vojsku zakopao, sahranio pod Crvenim Morem — njihove konje, oružje, kola i sve ostalo! Kad je na delu Bog, posao je obavljen. Kad je Bog za komandama, neuspeh beži.

Međutim, kada vlada telo, ti tada ne uspevaš čak ni da sahraniš posledice. One te progone! Hvataju ti trag! Upravo zbog toga se Mojsije “obazirao i tamo i amo”. Pošto je postupao po telu, pre nego što započne “operaciju”, morao je da osigura “čist vazduh”. Ali, sve ga je to sustiglo.

Ne propusti da shvatiš najvažnije. To je trenutak kada propast stupa na scenu. Do tog trenutka Mojsije je verovatno bio pod utiskom kako je je postigao nešto vrlo vredno. Učinio je vrlo hrabar gest i zbog toga se prilično lepo osećao. Nije ni slutio da su pometnja, neuspeh i bol, kao kakav leopard, vrebali već iza ugla.

I videvši jednome gde se čini nepravda, pomože, i pokaja onoga što mu se činjaše nepravda, i ubi Misirca. Mišljaše pak da braća njegova razumeju da Bog njegovom rukom njima spasenje dade: ali oni ne razumeše. (Dela 7,24.25)

Lično uverenje da treba da bude izbavitelj Mojsije je stekao još mnogo godina pre nego što je ponovo primio nalog kod zapaljenog grma u pustinji. Zamišljao je kako će to shvatiti i svi ostali. Mislio je kako je jedino potrebno da pokrene proces, pa će se Jevreji okupiti oko njega i klicati mu kao svom heroju. “Hajde, Mojsije, kneže, idemo na palatu! Hajde, uzmimo svi ove čekiće i vile. Hajdemo! Pođi pred nama, ti moćni kneže!” Međutim, kako kaže Pismo: “Oni ne razumeše.”

Oni to nisu shvatili. A onda se njihova pometnja prenela i na Mojsija. Znao je da Bog hoće da ga upotrebi na silan način, ali zašto nema rezultata? Upalio je šibicu, ali drvo nije htelo da gori. U čemu bi mogao biti problem? Kako se moglo dogoditi da on loše proceni situaciju? Pometnja je zauzela mesto pouzdanja. Šta se događalo?

Tekst nam, u nastavku, govori: “A sutradan dođe među takve koji se bejahu svadili ...” (Dela 7,26).

Zašto se Mojsije uopšte vratio na mesto zločina? Mislim da je to učinio nameravajući da izvrši svoj plan. Ubistvom egipatskog goniča robova pokazao je odanost Jevrejima. To je bio plan A. Što se tiče plana B, nameravao je da se vrati na mesto svog dela i da okupi trupe za pobunu.

Međutim, došavši na to mesto, naišao je baš u trenutku kad se dogodila jedna svađa. Možete li ga zamisliti kako se mršti, dok izlazi iz svoje službene dvokolice? Svađa? Toga nema u scenariju. Zahvalno stanovništvo trebalo je da se okuplja i priprema za veliku pobunu.

“Slušajte”, rekao je, probivši se u sredinu. “Ovo ne bi trebalo da radite. Ljudi, mi treba da sarađujemo.” Ali ti ljudi ga uopšte ne slušaju. U stvari, uopšte ga ne poštuju. “A onaj što činjaše nepravdu bližnjemu oturi [gurnu] ga govoreći: ko je tebe postavio knezom i sudijom nad nama” (Dela 7,27)?

Kakva poražavajuća osuda! “Slušaj ti, uobraženko, skloni se. Da nije neko umro, pa prepustio tebi vlast? Ko te je ovamo poslao? Ti nisi naš vođa. Šta uopšte misliš, ko si ti?”

Autor Filis Tompson u svojoj knjizi D. E. Hoste na maestralan način opisuje karakteristike duhovnog rukovođenja: “Ako stvarno hoćete da znate ko je duhovni vođa, smatram da treba da se osvrnete i vidite koliko duhovnih ljudi idu za njim.”[1]

Prilično jednostavno, zar ne? To je suštinska misao. Ako si duhovni vođa, slediće te oni koji su duhovni; to se može primeniti na svakog vođu. Ako imaš ono što očekuju, oni će ići za tobom. Ipak, za Mojsijem nisu pošli. U tom trenutku je princ od Egipta, prestolonaslednik, bio jedini učesnik parade. Računi tela sada su dospevali za naplatu.

Hajde da progovorimo otvoreno i iskreno. Jesi li nekada doživeo nešto slično? Većina od nas jesmo. Potpuno si se pripremio da za Boga izvršiš nešto veliko. Postavljaš ciljeve. Ulažeš svoje vreme i novac. Govoriš o tome velikom broju ljudi. Ali, koliko god nam bilo bolno da to priznamo, ciljevi za koje nismo uporno i ozbiljno tražili pomoć u molitvi ili koje nismo u poniznosti izložili pred Gospoda, pokazaće se kao potpuno beskorisni. Oni nikuda ne vode i ništa ne postižu. Oni proizvode toplotu, ali ne i svetlost. Ostaješ zbunjen i poražen.

Možda si, recimo, načinio planove o vođenju velike biblijske grupe u svom domu. Poslao si pozivnice — tačno u 19.30, u tome si jasan i glasan. Zakazano veče dolazi i u tvom dnevnom boravku sve je aranžirano — cveće je na stolu, u kaminu gori vatra, posluženje je spremno u kuhinji.

Termin 19.30 sati dolazi ... i prolazi. Sat u predsoblju otkucava osam sati; ni do tada se niko nije pojavio. Kazaljke se okreću do 20.30, a tišina vlada. Vatra se već gasi. Na pripremljenim napicima pena se potpuno povukla. Čaj se ohladio. Slatkiši na stolu su suvi, a ti si utučen.

Pre izvesnog vremena, jedan kolega mi je pričao kako je planirao susret s grupom srednjoškolaca. “Čoveče”, reče mi, izvršili smo sve moguće aranžmane. Nešto prelepo. Obezbedili smo salu za dve stotine i pedeset osoba. Reklamirali smo, ne pitaj koliko. Imali smo velike, velike planove i ideje za obaranje postojećih rekorda. A pojavilo se — osam osoba.”

Shvatamo li šta znači pometnja! To je nešto što će te potpuno zaustaviti. Da budem otvoren, i trebalo bi! To su trenuci kada treba sebi hrabro pogledati u oči, zaćutati, pasti na kolena i u molitvi pitati: “Gospode, jesam li u ovome s Tobom? Ili je to možda samo nečija velika zamisao?”

Dozvolite mi da vam prenesem jedan svoj stari moto. Njim sam se rukovodio više od trideset godina i prikladan je i danas baš kao i onog dana kad me je prvi put oduševio.

Nije li to tačno? Kako jednostavno! Samo devet reči, a kakva dubina značenja! Zaključak: Radiš li nošen energijom tela, osuđen si na neuspeh. To lepo kaže jedna stara hrišćanska pesma: “Telesna ruka izdaće te, u nju se ne možeš pouzdati.” Samo je pitanje trenutka kada će leš biti iskopan, a na nožu nađeni tvoji otisci prstiju. No, ako se spokojno prepustiš Bogu da te povede u sledeći korak, ako ponizno čekaš Gospoda, On će otvoriti vrata, ili ih zatvoriti, a ti ćeš moći da se odmoriš i predahneš, dok ti On ne kaže: “Pođi.”

Najpre iznenađenje, pa pometnja, a onda strah, kao ledeni prsti oko srca. Kad je njegova dobro čuvana tajna obelodanjena na najgledanijoj stanici, u udarno vreme, Mojsija je obuzela drhtavica. I tako, postupajući po diktatu straha — kaže biblijski izveštaj — “Mojsije pobeže od faraona”.

Zašto je bežao? Čitamo u 15. stihu: “Faraon ... tražaše da pogubi Mojsija.” Tako, pošto je Mojsije otkrio svoj plan i pokazao kome je stvarno odan, faraon nije mogao podneti prisustvo jednog takvog čoveka. U faraonovim očima je za nelojalnog i nekontrolisang princa bilo bolje da je mrtav. Kakvi su strašni suprotni efekti proizašli iz Mojsijevog loše promišljenog čina.

Vrlo je moguće da si i ti bio prinuđen da se suočiš s takvom vrstom posledica. Tvoja biografija uspeha možda će pokazati sliku velikih ambicija, ali nedovoljnog znanja. Veliku želju, ali slabu moć rasuđivanja. Velike aspiracije, ali malo poniznosti. Veliku revnost i energiju, ali malo mudrosti. I tako, prinuđen si da trčiš zečjom stazom sve do jednog po jednog gorkog ćorsokaka. Svakom prilikom trčao si brže, ali nijednom nisi uspeo. Nijedna od njih nije te odvela tamo gde si želeo. I tako, ukoliko se za to doznalo, tvoji brzopleti postupci doveli su te u nepodnošljivu situaciju.

U mojoj knjizi ima samo jedno što je gore od situacije na kraju samousmeravanog života, a to je nalaziti se na sredini takvog života.

Reći ćeš: “Znaš, ja sam u svojim tridesetim; trebalo bi bar toliko da znam.”

Reći ćeš: “Da, ali ja nisam nikakav pripravnik! Stekao sam obrazovanje i iskustvo, da prosto ne poveruješ!”

Bolje od Mojsijevog? Imaj na umu da je u tom trenutku svoje karijere Mojsije bio “naučen svoj premudrosti misirskoj”.

Vidiš, ovaj naš impresivni zaključak zapravo je deo problema. Mi smo ponekad obrazovani preko granice svoje inteligencije. Znamo više od onoga što se bez opasnosti može naći u našim rukama! U stvari, kada se u pogledu postizanja određenog ambicioznog cilja oslanjaš na telo, tebi dodatno školovanje nije potrebno. Nije ti potreban nikakav dodatni stepen obrazovanja i nisu ti potrebne nikakve postdiplomske studije. Tebi je, prosto i jednostavno, potrebna mudrost. To je potrebno i meni. To je potrebno i svim pripadnicima Božjeg naroda.

Ali, za prepoznavanje mudrosti potrebno je vreme. Potrebno je upasti u nekoliko krupnih udarnih rupa na putu. Potrebno je podneti i poraze i progutati velike i gorke porcije poniznosti.

Shvativši da je, onako vrhunski obrazovan, ipak potpuno beskoristan, Mojsije je podigao i podvezao svoju kraljevsku odeću i pojurio kao preplašeni kojot. Da li je jurnuo pešice; da li se bacio na leđa nekom konju, ili pozajmio kraljevsku dvokolicu i jurio, sve dok točkovi nisu pootpadali? Biblija nam to ne kaže. Saznajemo samo: “Dođe u zemlju madijamsku, i sede kod jednoga studenca” (2. Mojsijeva 2,15).

Pre više godina, moja sestra Lusi dala mi je knjigu pod naslovom Božja pustinja. To je ogromna knjiga, dimenzija čajnog stočića, puna fotografija Sinajske pustinje, od Madijana pa sve do padina gore Sinaj. Razmišljajući o tom delu Pisma, skinuo sam knjigu s police i listao po njoj, gledajući gde je to Mojsije stigao, “aterirao”, gde se iskrcao, kad je konačno prestao da beži. Kako je izgledala ta madijanska pustinja?

Stvarno, nećete verovati onome što sam video na fotografijama. Podsetile su me na snimke sa američke svemirske sonde Viking, koji su prikazivali Marsovu površinu. Kakvih li bezličnih, pustih predela! Razmišljam, možda ta naša vlada [SAD] nije imala potrebe da potroši sav onaj novac, samo da bi jednog malog robota spustila na onu crvenu planetu. Uštedela bi neki svežanj novčanica da je tog istog robota pustila iz njegovog originalnog pakovanja, negde severno od Arapskog poluostrva. Ah, Madijan! Kada gledate fotografiju tog područja, tada vam neki pusti, vrlo pusti predeo u vašoj zemlji izgleda kao pravi raj!

Ogoljeno, da ne može biti ogoljenije. Vreo, suv pesak i šljunak, išaran krševitim, golim stenama, gde ćete povremeno naići na neki kržljavi grm, koji se, nekako, još drži života.

Možete li sebi predstaviti sliku kako se Mojsije sapliće i posrće kroz tu pustu nedođiju, dok njegova po meri krojena odeća zapinje za trnje, dok se tetura i sapliće preko upola ukopanog kamenja, ponekad krčeći sebi put kroz tu čemernu pustinju?

Mojsije se nije šepurio putem, pevajući: “Uradih to kako sam ja hteo.” Naprotiv, bio je to prestrašeni i razočarani begunac; bežao je da spase goli život. Ono njegovo dično obrazovanje sada mu ničemu nije služilo. Poznavanje hijeroglifskog pisma i egipatske poezije sada mu nisu pružali nikakvu utehu. Njegove vojne pobede sada su mu bile bez sadržaja i prazne. Zbog njegovog nepromišljenog, suludog čina nasilja, ta ista vojska je tražila da ga ubije. Na svakom koraku je, u sebi, verovatno, uzdisao i ječao zbog svog brzopletog postupka i govorio sebi otprilike ovako: “Moj život je završen. Bog me nikada, nikada neće moći upotrebiti. Ja sam definitivno propao.”

Nije bio u pravu, razume se. Međutim, proći će mnogo mučnih, teških godina dok ta činjenica potpuno ne prodre do njegove svesti.

Možda se ti baš tu nalaziš danas, dok čitaš ove reči. Taj čovek Mojsije živeo je pre više hiljada godina, ali događaji koje sam upravo opisao mogu ti izgledati savremeni koliko i plesnivi hleb u tvojoj kuhinji. Reći ćeš: “Niko ne zna koliko teško sam radio. Učinio sam toliko različitih pokušaja. Krajnje nemilosrdno sam se borio da se održim. A ipak, to me ama baš nigde nije dovelo. Ništa mi nije išlo u prilog. Za mene je to smrt, kraj.”

Verovao ili ne, možda nikada do sada u životu nisi bili ovako blizu jasnom duhovnom napretku. Pre nego što zaokružimo ovo poglavlje, želeo bih da iznesem dve završne misli.

Prvo: Kada prođe život okrenut sebi, mi se zaustavljamo u pustinji. Trčanje po telu neće prestati sve dok ne dođeš do beskrajnih, bezvodnih dina. Kada tamo konačno stigneš, kad se najzad sručiš i zaustaviš u jadnoj senci neke suncem spržene stene, pomislićeš: “Hoće li me Bog ikada upotrebiti?” Nastavićeš da sediš.

Ipak, da li si zapazio gde je Mojsije seo? Biblija nam kaže da je to bilo “kod jednoga studenca”. Ne čini li ti se da je to značajno?

Drugo: Kada se život okrenut sebi konačno zaustavi, studenac novoga života biće u blizini. Kada ćemo to uopšte shvatiti? Visoko obrazovani, sposobni ljudi hoće da budu u pokretu; sedenje se protivi njihovoj prirodi. Međutim, kad se taj skrhani četrdesetogodišnjak po imenu Mojsije konačno sručio na zemlju, na kraju života pokretanog sebičnošću, nadohvat ruke bila mu je sveža, hradna pijaća voda.

Pre više godina, u okolnostima vrlo sličnim ovome što sam upravo opisao, naišao sam na sledeća emotivno prodorna razmišljanja:

Mojsije nije bio u dodiru s Bogom. Zato je pobegao i prešao pustinju koja se prostirala između njega i istočne granice; pregazio je planinske prevoje Sinajskog poluostrva preko kojih će godinama kasnije predvoditi svoj narod; na kraju je, iscrpljen, seo kraj studenca u Madijanu.[2]

Svi mi doživljavamo ovakva iskustva. Jurimo, zamišljajući kako nosimo sve pred sobom; zadajemo nekoliko uzaludnih udaraca; posrćemo zbog razočaranja, bauljamo i padamo; uplašeni smo već zbog prvog daha ljudskog neodobravanja, bežimo s mesta događaja ... da bismo se sakrili u tugu. A onda se u tajni Božje prisutnosti skrivamo od ljudske oholosti. I tada, bistri se naš pogled; iz reke našeg života otkapava mulj ... naš život sebičnosti odumire; naš duh se napaja iz Božje reke, pune vode; naša vera počinje da se hvata za Njegovu ruku, i tada postaje kanal za ispoljavanje Njegove sile. Tako mi, konačno, izranjamo i postajemo Njegova ruka koja predvodi jedan Izlazak.[3]

Trčao si dovoljno dugo i daleko. Dovoljno dugo si stajao. Borio si se, probijao i manipulisao svojim životom tokom zaista mnogo godina. Bog je konačno uspeo da privuče i uhvati tvoju pažnju i On ti kaže: “Dosta je bilo. Stani! Pusti mene da to rešim! Sedi na tom vrelom pesku pustinje u koju si sâm sebe doveo. Pogledaj u ono što je tu, odmah pored tebe. To je studenac, izvor pun sveže, hladne vode.” Bog će ti ubrzo sa zadovoljstvom iz studenca izvaditi vedro i okrepiti tvoju dušu. Sedi i budi spokojan. Ostani tu. U tišini.

Možda prvi put u svom zrelom dobu, poslušaj Njegove reči: “Utolite i poznajte da sam ja Bog” (Psalam 46,10).

[1] Phyllis Thompson, D. E. Hoste, str. 122, citirano od strane J. Oswald Sanders, u delu Spiritual Leadership.

[2] F. B. Meyer, Moses: The Servant of God, str. 31.

[3] Meyer, Moses, str. 31.32.

< 2. Poglavlje Sadržaj 4. Poglavlje >