Izreka ne mora biti pouzdana samo zbog toga što je stara. Postoje poštovane i veoma stare laži koje plutaju unaokolo i koje danas nisu ništa manje opasne i obmanjujuće nego što su bile kad su prvi put prikazane kao istina.

Imam na umu jednu izreku koja se pojavila u devetnaestom veku i koja nam je mnogo puta doprla do ušiju. Godinama ona je bila često citirana i opšte prihvatana. Čuli ste je, van svake sumnje: Ptica povređenog krila nikada se više ne podiže visoko.[1]

Drugim rečima, ako si jednom zatajio, nikada, nikada više nećeš dostići visine koje si ranije dostizao. To je tužna, gorkoslatka mrvica poetske proze iz koje se cedi razočaranje. Ljudi koji je slušaju mogu klimati glavom, stiskati usne i reći: “Hmmm.”

Jedini problem s izrekom je u tome što ona nije istina i što nikada nije bila istina.

U vezi s tom izrekom načinio sam jednom prilikom malo istraživanje i ustanovio da ju je pre više od stotinu godina zapisao čovek po imenu Jezekija Batervort. Nije u pitanju nikakva šala. To je zaista sve što o njemu znam, a i sve što o njemu želim da znam. On je lansirao jednu od onih fraza koje zvuče kao mudrost, sve dok prema njoj ne usmerite moćne pretraživačke reflektore Biblije, da bi tada isparile u vidu malog daška purpurne magle.

Razmisli o ovome. Otac Avram bio je lažljivac. Bučne laži izgovarao je u više nego jednoj prilici kako bi spasao svoju kožu. Ali, i posle tih laži, postao je poznat kao “prijatelj Božji”, lični prijatelj Svemogućega. Avram, čovek “povređenog krila”, podigao se više nego što se sâm (a možda i bilo ko drugi) ikada podigao.

Jakov je bio varalica koji je svojim lažima obmanuo brata blizanca i lišio ga prava prvenaštva. Kako je to bilo podmuklo i podlo! Međutim, bez obzira na to što je Jakov bio varalica, Bog ga je podigao na takve visine da njegovo staro ime nije moglo da izdrži svu tu slavu, pa je dobio novo ime — Izrailj. Toliko o Jakovljevom “povređenom krilu”.

A Rava? Šta reći za njene očigledne grehe? Ona je bila dobro poznat stanovnik jerihonskog kvarta crvenih fenjera. To je tačno, jer Rava je bila prostitutka. Međutim, Bog je uzima kao svoje izabrano oruđe za očuvanje života dvojice svojih hrabrih slugu. Posle toga, njoj je ukazana izuzetna dvostruka čast jer joj se ime našlo u 11. glavi Poslanice Jevrejima, u Galeriji vere, u društvu “junaka vere”, kao i u rodoslovu, poreklu Isusa Hrista. Kada je neko, povređenih krila, uopšte tako visoko poleteo?

Šta reći o onim dobro poznatim misionarima-gubitnicima, Joni i Jovanu Marku? Jona, zapravo, nikada nije ušao u misionarski posao; ne, već prvog dana je bio begunac, čovek koji je bežao od Božje volje. Nakon što je na onako neobičan način, “amfibijski” pristao na obalu, žurno je otišao u Nineviju i tamo propovedao, pa je kao rezultat njegovog propovedanja nastalo najveće probuđenje svih vremena. Tom prilikom pokajao se ceo jedan grad — prestonica jednog moćnog carstva. U tom ogromnom gradu svako ljudsko biće je postilo i molilo se Bogu. Čak su i životinje bile naterane da poste. Možete li to zamisliti? Svaki čovek, žena i dete u toj velikoj metropoli obukli su haljinu od kostreti, pa čak i životinje.

Nakon što je pobegao od Boga, u svojoj pobuni protiv Božje jasno izražene volje, taj stari prorok je pretrpeo sve vrste povreda krila (pa i kvašenje krila). Međutim, Bog kaže: “Jona, ja ipak želim da te upotrebim. Hajde da se vratimo na posao.” I tako je Jona nastavio posao duhovnog probuđenja koji je potresao taj stari svet.

I Jovan Marko je imao sličan, mada manje dramatičan obrt. Suprotstavio se apostolu Pavlu i vratio se kući, usred jednog ključno važnog misionarskog poduhvata. Pavle je mladića hteo da otpiše kao “lošu investiciju”. Ali Bog se s time nije složio. Marko se nešto kasnije na velika vrata vratio u Hristovu službu. On je autor drugog Jevanđelja s njegovim imenom u naslovu i čovek koristan za Pavlovu službu. To je rekao sâm Pavle: “Marka uzmi i dovedi ga sa sobom; jer mi je dobar za službu” (2. Timotiju 4,11).

Reći ću vam još nešto. Kad bi bilo tačno da ptice s povređenim krilima nikada više ne mogu da polete visoko kao ranije, vi ovu knjigu ne biste ni čitali. Šta biste radili, ne znam, ali sigurno je da ovu knjigu ne biste čitali. Govoreći o tome, dodaću da njen autor i ne bi bio autor. Vidite, izreka starog Jezekije Batervorta možda je dobra za ptice, ali ne i za one koji su Božje sluge, pošto sa svojim slugama Bog ne postupa na taj način. U stvari, mada to može da zvuči kao “otpadnička” misao, Bogu kao da je draže da upotrebi ljude sa povređenim krilima.

Zar to nije divno? Ne uklanja li to sav bol i stres? Ja ispunjavam uslove za Njegovu službu, ovakav kakav sam, sa svojim neuspesima i svim ostalim. Ispunjavaš ih i ti. Bez obzira na to kakva je mogla biti tvoja prošlost, budućnost je sjajnija nego što možeš zamisliti. Kako to? Zato što se naš Bog specijalizovao za korišćenje oštećenih sudova. Po tom planu On najradije radi.

Podsetimo se šta je Pavle (jedna od ptica sa oštećenim krilima) pisao vernicima u Korintu: “Ali ovo blago imamo u zemljanim sudovima, da premnoštvo sile bude od Boga a ne od nas” (2. Korinćanima 4,7). Znate li šta je to “zemljani sud”? Glinena posuda i ništa više. “Obična grnčarska posuda”, reći će u svom prevodu J. B. Filips. Tu je reč o našem telu i našoj sposobnosti u sili telesnog čoveka. To je sve što ti i ja možemo ponuditi Bogu ... sud. Propadljivi sud.

Može biti da si nešto što bi se moglo predstaviti kao krt, osetljiv porcelanski sud. Lako pucaš i lako se lomiš, a možda se na tebi mogu naći i tragovi lepka posle nekadašnjih lomova. A onda, može biti da si i kao gruba, izbrazdana, teška, velika keramička posuda — ne posebno dopadljiva, ali, mora se priznati, korisna. Ili si možda načinjen od još nepečene gline; još u fazi oblikovanja i doterivanja za konačnu svrhu. Kako je to moj mentor imao običaj da kaže: “Svi smo mi glinene posude i svi smo u fazi oblikovanja. Samo što se neki od nas lakše daju oblikovati.”

Međutim, ono što je najvažnije nije stanje suda. Poenta je u blagu koje se unutra nalazi — u svetlosti i slavi Hristovog spasenja. Ko se još obazire na par nedostataka, pa i na jednu ili dve pukotine? Ako kroz te pukotine drugi mogu videti slavu koja se unutra nalazi, utoliko bolje.

Sve nas to vraća na našu priču. Posle svog najvećeg neuspeha koje mu je uzdrmalo život, i svih godina anonimnosti koje su usledile, Mojsije se besumnje morao osećati kao neupotrebljiv sud. Nije mogao zamisliti da će Bog podići odbačeni sud, kakav je on bio i naći mu bilo kakvu primenu. Takva zamisao je, u njegovim očima, bila besmislena. A onda je jednog normalnog, sasvim običnog pustinjskog dana zastao da vidi osobiti grm i, od tada nadalje, ništa za njega nikada više nije bilo normalno i svakidašnje.

Tekst u 2. Mojsijevoj 3,1-10 bavi se jednim danom, jednim grmom, jednom potrebom i jednim pozivom. Pozabavimo se svakim od njih, pojedinačno.

A Mojsije pasijaše stado Jotoru tastu svojemu, svešteniku madijanskomu, i odvede stado preko pustinje, i dođe na goru Božiju Horiv. (2. Mojsijeva 3,1)

Zastanimo i pustimo da nam se ovo ureže u misli! Za četiri decenije u Madijanu, nema izveštaja da je Bog govorio Mojsiju. Ni jedan jedini put. Međutim, dan koji će razbiti tu tišinu osvanuo je kao bilo koji drugi dan u pustinji. Noć pre toga, dok je spavao sa svojim stadom pod sjajnim pustinjskim zvezdama, možda pod delom veličanstvenog sinajskog masiva, Mojsije nije imao priliku da ugleda meteor koji bi blesnuo preko neba; do njega nije dopro nikakav glas. Nijedan anđeo nije došao da, ujutru, dok je doručkovao, takne njegovo rame i kaže: “Mojsije, obrati pažnju. Danas govori Bog.”

Nije bilo nikakvih nagoveštaja, nikakvog predosećanja, nikakvih posebnih znakova koji bi mu skrenuli pažnju na činjenicu da će sâm Bog toga dana prekinuti tišinu i da će to za svagda promeniti njegov život. Bio je to samo jedan u nizu običnih dana, uz uobičajene dužnosti s ovcama. Ništa više i ništa manje od toga i ništa drugo. Bio je to još jedan u nizu dana na njegovom pustinjskom radnom mestu, u senci gore Horiv. Sunce se podiglo, ovce su pasle, a Mojsije precrtao svoj 14.600. dan kao Jotorov pastir.

Tako radi Bog. Bez nagoveštaja ili upozorenja. On se obraća običnim ljudima u obične dane.

Sutra ćeš možda žuriti da stigneš na autobus. Ili se uspeti za komande velikog šlepera i krenuti u dosadnu vožnju autoputem, dugu 1.500 kilometara. Ili stati pred razred u školi. Ili sesti za volan patrolnog vozila. Ili podići bebu iz kolevke, dok ti se drugi mališan hvata za nogu.

To je tvoj obični dan, tvoja svakodnevica, tvoja rutina. To je tvoja gora Horiv. Može biti da će jednog takvog normalnog, uobičajenog dana, Bog odlučiti da ti progovori na način kako ti nikada do sada nije govorio. Možda će to biti dan kada će ti On reći nešto divno što mu je na srcu, nešto što se odnosi na tvoju budućnost.

Nikada tako nešto ne bi pretpostavio, izvlačeći se iz kreveta toga jutra. To nisi mogao predvideti, dok si se po ko zna koji put brijao ili dok si ti obavljala redovnu jutarnju negu lica. Nije bilo ni nagoveštaja da bi nešto moglo biti drugačije.

Sećaš li se šta Biblija govori o Drugom dolasku našeg Gospoda? Biblija kaže da će taj dan biti kao u “dane Nojeve ... Jer kako što pred potopom jeđahu i pijahu, ženjahu se i udavahu do onoga dana kad Noje uđe u kovčeg, i ne osetiše dok ne dođe potop i odnese (ih) sve” (Matej 24,37-39).

Drugim rečima, to će se dogoditi jednog običnog dana. Ljudi će stajati pred matičarem ili će biti sahranjivani. Biće problema, biće i potreba. Neki ljudi će sedeti za upravljačem autobusa, drugi će se voziti u tom autobusu. Neki će se vraćati kući s posla i slušati na radiju zanimljive razgovore. Drugi će biti u redu pred kasom u samoposluzi, nervozno se pitajući zašto osobi ispred njih treba toliko vremena da ispiše ček. Neki će se ukrcavati na avion, drugi će izlaziti iz metroa.

A onda će, iznenada, doći Sin! Na nebu će se pokazati munja, čuće se povik, stakato zvuk trube i, u treptaju oka, sve će proći. Neće biti prethodnog upozorenja.

Vidite, to je način na koji Bog radi. Njemu nije potrebna služba za odnose s javnošću niti propagandni tim. Njegov plan ne zahteva bubnjeve ili bučne činele. Kod njega nemojte očekivati svetleće trepćuće natpise na kojima stoji: “Spremi se! Spremi se! Ovo je dan kada ću u tvom životu učiniti nešto veliko.”

On ne radi tako. Nemoj očekivati da te u rano jutro okruži neka blistava aura i da do tebe dopru snažni glasovi anđela: “Ovo je taj dan!” Kad bi se tako dogodilo, ti bi mogao navući pokrivač preko glave i odbiti da ustaneš iz kreveta.

Bog radi tako što se pojavljuje u čovekovom običnom danu života i kaže ono što želi da kaže. Ono najvažnije za tvoj život. Evo šta treba uraditi, a ti si osoba koja će to uraditi i zato bacimo se na posao!

I javi mu se anđeo Gospodnji u plamenu ognjenom iz kupine. I pogleda, a to kupina ognjem gori a ne sagoreva.

I Mojsije reče: idem da vidim tu utvaru veliku, zašto ne sagoreva kupina. (2. i 3. stih)

Mojsiju se, tog inače beznačajnog jutra, dogodilo nešto značajno. Osamdesetogodišnji pastir, obuvao je svoje sandale u pesku, budio svoje ovce s legala među grmovima i pokretao ih prema retkim busenovima trave. A onda se, iznenada, zapalio jedan grm (“kupina”).

Imao sam prilike da vidim kako su slikari zamislili taj događaj, i te njihove likovne poruke ne znače mi mnogo. Grm na njihovim slikama podseća pre na eksponat iz muzeja umetnosti nego na nešto iz dosadnog pustinjskog ambijenta. Što se tiče vatre na nekim od tih slika, ona izgleda kao eksplozija na završetku manevarske rakete svemirskog broda.

Mislim da to uopšte nije bilo tako. Mislim da je to bio najobičniji žbun, poput bezbroj drugih kojima je, kao tačkicama, bio posut taj predeo. Jevrejska reč, po svome značenju, kaže da je to bio “trnoviti žbun”. To, i ništa više. Jedan od ko zna koliko u Madijanu.

Grm nije bio ništa neobično ili senzacionalno, ali je ono što se s njim događalo besumnje bilo neobično i senzacionalno. To je važno da istaknemo. U biblijskom tekstu stoji da se Gospodnji anđeo pojavio Mojsiju “iz kupine”. Kupina, grm, nije bnila Bog; Bog je samo izabrao taj grm i zapalio ga. A vatra je bila neugasiva.

Mojsije je, razume se, bio radoznao. Obično se o tom zabačenom delu pustinje nije imalo šta pisati u pismu kući. Ali ovo je bilo nešto drugačije! U 2. stihu čitamo kako je Mojsije učinio dve stvari: prvo, on “pogleda” i drugo, nešto je pomislio. Imam dovoljno osnova da verujem da bismo ti i ja učinili isto, da smo se onoga dana našli na njegovom mestu. Ne događa se svakoga dana da vidiš grmove koje iznenada zahvata vatra, a naročito kada se ta vatra ne gasi.

Tokom godina Mojsije je možda video kako neki grm biva zahvaćen vatrom, možda posle udarca groma. Ali u tom suvom, bezvodnom kraju bilo bi potrebno samo nekoliko sekundi da se grm pretvori u pepeo. Vatra bi planula, a onda bi ubrzo ostavljala gomilicu malih štapova koji se puše i pepeo. Ali, ovde se to nije dogodilo.

Mojsije je nekoliko sekundi stajao i gledao, dok je vatra gorela i gorela bez prestanka. Pomislio je — Kako je ovo čudno! Nije bio čudan grm, nego vatra. Ona je gorela, a grm nije dogorevao. Da sam ja bio na Mojsijevom mestu u tom trenutku, to bi mi delovalo pomalo sablasno. Možda bi mi kroz mozak odzvanjala tema iz filma Zona sumraka. To je bilo istinski čudno i, možda niste znali, kilometrima unaokolo nije bilo žive duše kojoj je on to mogao ispričati. Verujem da u tom trenutku nije ni pomišljao da bi se u tom grmu mogao nalaziti Bog. On je, prosto, bio radoznao, što bi u sličnim okolnostima bio i bilo ko od nas.

I to treba da shvatimo kao Božji metod delovanja. U uobičajenim, običnim, svakodnevnim okolnostima našeg života On povremeno učini nešto zaista nesvakidašnje. On praktično spaljuje grm. Neke od tih neobičnih događaja mi nazivamo slučajnostima, “koincidencijama”.

Mislim da taj izraz nije baš srećan. Evo, odmah ću dodati, nemam nameru da kažem kako je svaka koincidencija — zapaljeni grm u tvom životu. Ali hoću ovo da kažem: Bog može iskoristiti neki vanredni događaj ili okolnost da bi te dotakao po ramenu, kako bi zadobio tvoju punu, nepodeljenu pažnju. Mogao bi upotrebiti tako nešto kako bi ušao u tvoj svakodnevni život i rekao ti: “Sačekaj. Stani. Smiri se. Želim nešto da ti kažem.”

Kada se ti i ja suočimo s nekim krajnje neuobičajenim događajima, vrlo je uputno pitati: “Može li biti da mi Bog sada nešto govori?”

Pre više godina, sećam se, sedeo sam u svojoj radnoj sobi s jednim mladim parom i tom prilikom smo razgovarali o njihovim planovima za brak. Iznenada, neko je jako zakucao na moja vrata. Niko to nije očekivao, pa smo svi pomalo poskočili.

Na vrata je ušao jedan čovek — potpuno nepoznat — prišao pravo do mene i stao možda 50 cm od mesta gde sam ja sedeo. “Da li se Vi zovete Svindol?”, glasilo je pitanje.

“Tek nedavno sam, zahvaljujući Vama, upoznao Isusa”, reče. “Sve se dogodilo zbog ovoga.” Tada je iz džepa svoje jakne izvukao tonsku kasetu.

Ispostavilo se da je čovek bio vozač na trkama, poznat duž cele Zapadne obale. Mašući kasetom u mom pravcu, rekao je: “Imam prijatelja koji mi je stalno davao ovakve stvari.” (Ubeđen sam da je u početku morao misliti kako su to muzičke kasete. Kakvog li iznenađenja!)

U svojim trkačkim aktivnostima taj čovek je tek nedavno doživeo par situacija u kojima se gotovo očešao o smrt, pa ga je to pokrenulo da razmišlja o nekim pitanjima kojima se nikada ranije nije bavio.

“Iznenada sam, u vožnji”, reće on, “gurnuo tu kasetu u plejer i počeo da Vas slušam. Sećate li se predavanja pod naslovom ’Božja volja — na moj način’?”

“Eto tako, slušao sam predavanje. I te reči — znate, ne znam šta ste Vi mislili, kome govorite. Ali ja znam da ste govorili meni. Razmišljao sam: Gospode, potreban si mi. Ovo je više od koincidencije. Ovo je baš za mene.”

Taj čovek je baš toga dana upoznao Hrista. Sasvim bez plana, nasumice, stavio je kasetu u dek, a reči su precizno pogađale mesto gde se on nalazio u životu. Našao se oči u oči sa smrću, a onda ta poruka u kojoj mu je nuđen večni život. Bio je to zapaljeni grm u njegovom životu. Njegov život je, zahvaljujući tom susretu, bio promenjenzauvek.

Razmišljam, u ovom trenutku, o Džeku, svom dugogodišnjem prijatelju, koji je za vreme Drugog svetskog rata bio član posade bombardera B-17. Posle jednog preleta bombarderom preko Nemačke, ta velika ptica nije uspela da se vrati natrag u bazu. Sunovratila se, nesrećno, pravo u jednu stambenu zgradu u Britaniji i tom prilikom ubila mnogo, mnogo ljudi. S tim ljudima poginula je i cela posada, svi, osim Džeka.

Taj moj prijatelj se, gotovo bez ijedne ogrebotine, pešice, udaljio od tog neverovatnog prizora užasa, vatre i pokolja iako je sedeo vezan pojasom u središnjem delu nesrećne letelice. Taj događaj mu nije davao mira. Zašto je preživeo on, kad su svi ostali poginuli? Zašto je on bio pošteđen? Džek je otišao svom kapelanu (sveštenik u vojsci, p.p.) i izneo mu svoju nedoumicu.

“Zašto, kapelane?”, pitao je. “Zašto baš ja? Zašto sam ja preživeo, ako je izginula cela moja posada?”

Kapelanov odgovor bio je površan i nije ga zadovoljio: “Znaš, Džek, hajde da kažemo da si imao sreće.”

Bilo je to više od sreće. Tako je moralo biti! S neugasivom radoznalošću, Džek je uporno nastavio da postavlja svoja pitanja. Konačno, našao se neko ko mu je dao pravi odgovor. Džeku je bio pošteđen život kako bi svoj život mogao pokoriti i predati Isusu Hristu, Gospodaru svemira. To je i učinio. On nije mogao — a i ne bi mogao — otići od tog zapaljenog grma i ostati isti čovek.

Zapišite, podvucite, ništa se “slučajno” ne događa. Svemir u kojem živimo nije nikakva slučajnost. Postoji od Boga pripremljeni plan za ovaj naš svet, u kojem je sadržan i poseban plan za tebe lično. Svakog običnog dana i u svakom vanrednom trenutku, tu je Bog koji te neprekidno traži.

Jednog utorka ujutru, ti, sa ovcama, krećeš se kroz pustinju i, iznenada, doživljavaš jedan od bezbroj hiljada događaja koji se zbivaju svakoga dana i svake noći. Potpuno neočekivano, život se menja. Nešto je sada drugačije. Nijednom nemoj u to posumnjati! Bog koji nas voli i koji nas je otkupio koristi te trenutke da bi ostvario svoje namere. On je tu, prisutan i ne ćuti.

On ti se ne obraća glasom s neba i ne dovikuje ti svoju Reč. On koristi svoju Knjigu, svoj narod, a koristi i događaje tvoga života. I tako, stapanjem, mešanjem tih neobičnih događaja, On ti kaže: “Slušaj šta ti govorim. Obrati pažnju na ovaj zapaljeni grm. Obrati pažnju, a ja ću ti se obratiti. Odgovori na moj poziv i ja ću te upotrebiti.”

Iskreno rečeno, u ovom našem užurbanom, neurotično užurbanom svetu to se ne događa vrlo često. Sve što nam treba jeste utišani duh i srce koje sluša otvorenog uha. Mojsije je to posedovao i zato je čuo Božji glas.

A Gospod kad ga vide gde ide da vidi, viknu ga Bog iz kupine, i reče: Mojsije! Mojsije! A on odgovori: evo me. (4. stih)

Mislim da je jedna od najvažnijih reči u ovom stihu treća reč, kad. Jevrejska reč u izvornom tekstu znači “u isto vreme”. To nas vraća u 3. stih, kad je Mojsije rekao: “Idem” (u izvornom tekstu: “Moram da skrenem.”

Kada je Bog progovorio Mojsiju? U istom trenutku kad je Mojsije ostvario ono što je pomislio (“Moram da skrenem). Ovo je, priznaćete, prilično jednostavno. Mojsije je obustavio kretanje u pravcu kojim je išao, za nekoliko kratkih sekundi iskoračio iz kruga svojih odgovornosti i pošao u drugom pravcu. Pošao je prema sceni događaja koji je snažno privukao njegovu pažnju.

Nije lako navesti ljude da to učine. Grmovi gore, avioni padaju u plamenu, automobili bivaju uništeni u saobraćajnim udesima, životi bivaju uzeti ili pošteđeni, pitanja vapiju za odgovorima, dok čudni događaji pejsažem našeg života prolaze kao senke vetrom gonjenih oblaka. U stvari, šta čini većina ljudi? Sleže ramenima ili sve to otpisuje, precrtava, označavajući kao koincidenciju. Prolaze posred tih događaja, kao da su obavijeni debelim omotačem od kože. Ako gori neki grm, njih to ne uznemirava, neko će ga već ugasiti. Ako neki glas govori, previše su zauzeti da bi na njega obratili pažnju. Zašto bi se uznemiravali? Za njih to nema značenja. Oni imaju važnije stvari na umu.

Bog pita: “Šta se mora dogoditi ...? Šta će te konačno ubediti da se načas zaustaviš u “traci” kojom se krećeš, da skreneš s “trake” i razmotriš taj događaj u svom životu?” Šta treba da se dogodi da bi ti rekao: “Idem da vidim šta se tamo događa. Idem da utvrdim kakvu bi poruku sve to moglo imati za mene.”

Mojsije je učinio baš to i u tom trenutku se suočio sa svojom budućnošću. Bog je progovorio tek kad je Mojsije skrenuo sa svog uobičajenog puta. Ipak, ne verujem da je i u tom trenutku Mojsije došao na pomisao da Bog govori. Za Mojsija je u tom trenutku govorio grm. Bog se još nije bio predstavio. Mojsije je samo čuo kako glas iz zapaljenog grma izgovara njegovo ime, i tada je odgovorio.

Znate li, naime, šta je Mojsije odgovorio? Izvorni jevrejski tekst otkriva da je on izgovorio samo jednu reč: hinaynee, koja bi se mogla prevesti sa “Evo me”, ili “Ja sam.”

To je bilo sve što je rekao! Za mene je to prijatno umirujuće. Četrdeset godina pre toga on bi brzo izdeklamovao svoju biografiju. “Treba li Ti neko poseban? Drago mi je što si me našao, Bože. Baš sam pomislio da bi Ti to mogao učiniti. Sigurno želiš da proveriš moje radno iskustvo? Pohvale i nagrade? Preporuke? Evo, ovde imam toga oko tri strane.” U ono vreme, on bi očekivao božanski poziv.

Ne i ovom prilikom. Za sobom je imao četrdeset godina anonimnosti i tišine u Božjoj pustinjskoj školi. Postao je “niko”. I zato, kad je stigao poziv, njegov jedini odgovor je tih i s ustezanjem: “Evo me.”

Verovali ili ne, to je sve što je Bog hteo da čuje. I danas je tako. To je sve što On želi da čuje od tebe kada On govori. Ne zavaravaj se; ne misli da je On impresioniran tobom; On testira tvoju poniznost, tvoju osećajnost, testira u kojoj meri si mu na raspolaganju. On traži nekoga ko će dovoljno dugo ići sporim korakom kako bi ispitao zapaljeni grm. Kada On poziva, On traži samo jednostavno priznanje. Evo me, Gospode. Prisutan i na raspolaganju. “A Bog reče: ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja” (5. stih).

Rado razmišljam o nekoliko reči iz 4. i 5. stiha. Četvrti stih kaže: “A Gospod kad ga vide gde ide da vidi [da je skrenuo da vidi]. ...” Tako kaže 5. stih: “[Tada] Bog reče. ...” Verujem da su kad i tada povezani. Pošto se Mojsije zaustavio na svom putu i rekao: “Evo me, Gospode”, glas je pristupio davanju posebnih uputstava.

Jevrejska reč koja je prevedena sa “sveta” doslovno znači “izdvojena”. Božja poruka Mojsiju glasila je: “Mojsije, želim da se odvojiš od svoje prošlosti. Osim toga, želim da iz svojih misli ukloniš svoje neposredne odgovornosti. Posveti mi svoju nepodeljenu pažnju. Želim da slušaš samo ono što ti Ja sada govorim. Odvoj se od svega što je ljudsko. Povuci oko sebe zamišljeni perimetar i ostani miran.”

Taj tekst čitao sam celog svog života, sve dok ga jednom nisam istinski istražio; uvek sam mislio kako je grm bio svet. Konačno, Bog je bio u tom grmu. No, ne kaže tamo tako. Tekst nam kaže da je sveto bilo mesto na kojem je Mojsije stajao. Iz tog razloga Gospod mu je rekao: “Izuj obuću svoju.”

Međutim, zašto je on to rekao? Ako je Mojsijeva obuća bila prljava, sasvim je sigurno da su mu i noge bile prljave. Ako oznojenih nogu gaziš po prljavom kamenju i pustinjskom pesku, na nogama ćeš nositi nešto od tog peska i prljavštine. Zbog čega, onda, ona zapovest da skine obuću?

U mnogim krajevima Azije postoji običaj izuvanja obuće pre nego što uđete u nečiji dom. Tokom meseci koje sam proveo u Okinavi, u Japanu, upoznao sam taj jedinstveni običaj, kao deo tamošnje kulture. Kada ulazite u nečiji dom, vi nećete trupkati sa svojim cipelama ili čizmama na nogama; bilo bi to uvreda za vašeg domaćina.

No, ovo je bilo više od običaja, pošto se Mojsije nije nalazio u domu, nego napolju, nasred peska i šljunka madijanske pustinje, pod velikim plavetnim svodom neba. Očigledno je da je u Božjim očima taj trenutak bio tako svet i dragocen da je želeo da između Mojsija i Njega ne bude ničega. “Mojsije, skini svoju obuću i stani na vrelo tlo.” Tu nije bilo ni rasprave ni pitanja. Nimalo ne oklevajući, Mojsije je učinio tačno onako kako mu je bilo rečeno. “Ja sam Bog oca tvojega, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev. A Mojsije zakloni lice svoje, jer ga strah beše gledati u Boga” (6. stih).

Pogledajte ta imena: Avram, Isak, Jakov. Kad god čitamo ta imena, mislimo kako se bavimo “startnom postavom”, ekipom superzvezda Biblije — sve sami “golgeteri”. To je kao da su ti ljudi plutali kroz život u mehuru i nikada nisu uprljali noge gazeći po prljavom tlu. Ali ne! Ako ikada budete proučavali njihov život, videćete da su to bili ljudi baš kao što smo i mi. Tačno je, njihova se imena nalaze u Bibliji, ali je svaki od njih imao povređena krila. Da nije bilo Božje blagodati, nijedan od njih ne bi bio dostigao ništa vredno pomena.

I tako Bog, praktično, kaže: “Mojsije, ja sam Bog ljudi koji su zatajili. Ja sam Bog običnih ljudi koji su u svom životu postigli ponešto izuzetno.”

U svetom izveštaju čitamo kako je Mojsije zaklonio svoje lice i kako ga je bilo strah da gleda u Boga. Šta je, po tvom mišljenju, u tim trenucima prolazilo kroz njegovu glavu?

U onim prvim danima televizije, u Americi se prikazivao popularni program pod nazivom Ovo je vaš život. Neki čovek ili žena stajali bi na pozornici sa domaćinom i tada biste, iza kulisa, čuli pojačan glas koji je govorio: “Sećaš li me se? Učio sam te razlomcima kad si bio u petom razredu.” Ili: “Sećaš li me se? Bili smo u istoj vojnoj jedinici. Sećaš li se kako si imao običaj da stalno pozajmljuješ od mene pastu za brijanje?” A onda bi usledio, pred kamerom, niz susreta posle dugo vremena, dok se pred očima osobe pod reflektorima prikazivao njen život.

Stojeći pred grmom, Mojsije je slušao glas koji mu je govorio: “Sećaš li me se? Ja sam Onaj koji ti je rekao da ćeš jednoga dana izbaviti moj narod Izrailja. Ja sam Bog tvojih predaka.”

Mojsije je do tada mislio kako je sve to za njega prošlost. Mislio je kako su svi mostovi spaljeni. Mislio je kako će kraj svojih dana dočekati gurajući mršave ovce među stenama u Madijanu. Mojsije je ulagao sve snage da zaboravi prošlost. U tome mu je mnogo pomoglo četrdeset godina na Univerzitetu pustinje. Pustinjski vetrovi su, kao u tehničkom postupku peskarenja, uklonili bol iz nekih od tih sećanja i žaljenja. Ali sada ... ? Prošlost se preko nekada lepog prestolonaslednika Egipta morala izliti kao plima. Skrivao je svoje naborano, ogrubelo lice, verovatno ječući u sebi. Ne, ne! ovo ne može biti! Ovo ne mogu da verujem!

Osećao se tako ponižen, tako nedostojan, tako “žbunasto”, ako shvatate na šta mislim. No, baš takvog ga je Bog želeo, pošto je to bila tačno ona vrsta osobe koju Bog može da upotrebi. I stoga Gospod s neba nije oklevao da otkrije svoje planove čoveku koji je stajao pred Njim — čoveku čije je lice bilo zagnjureno u ruke.

Čitajući ove reči, možda ćeš videti sebe u situaciji koja će ti izgledati veoma, veoma nekorektna. Neposredne okolnosti tvog života su surove i teško savladive. Tvoje srce pati dok se događaji kojima ne vladaš, kao teške stene valjaju tvojim pejsažom. Ako je to opis tvoje situacije, pozvao bih te da obratiš pažnju na sledeće stihove: “I reče Gospod: dobro videh nevolju naroda svojega u Misiru, i čuh viku njegovu od zla koje mu čine nastojnici, jer poznah muku njegovu. I siđoh da ga izbavim iz ruku Misirskih ...” (7. i 8. stih).

Zadrži se malo nad rečima ovih stihova. Ako si ikada sumnjao u ono što Božje srce oseća prema onima koji su Njegovi, čitaj te reči, sve dok te Sveti Duh ne osvedoči u nešto drugo.

Gospod je iznova uveravao Mojsija: “Pratio sam situaciju. Svestan sam onoga što se događa. Video sam kako moj narod noću plače. Čuo sam pucanj biča i vrisku male dece. Video sam tela kraj puta, ili bačena u Nil kao mnoge tovarne životinje. Ništa od toga nije izmaklo mojoj pažnji. I sada, evo, do mene je doprla vika sinova Izrailjevih; osim toga, video sam kako ih Egipćani muče i zlostavljaju” (9. stih).

Bogu je sve do poslednje čestice tvog bića tačno poznato, On zna gde se nalaziš u životu. On vidi. Njemu nije svejedno. On je svestan svega. A što je najbolje, On je i dirnut time.

Neprijatelj naših duša hoće da te navede da razmišljaš drugačije i kaže ti: Boga uopšte nije briga. On te je ostavio u toj muci svih ovih meseci. Zaista nekorektno! Oni koji te okružuju, kolege na poslu, tvoji susedi, žive kao sâm đavo, a ipak nemaju nikakvih problema. A ti, eto, nemaš čak ni posao. Nemaš dovoljno čak ni da pokriješ najosnovnije životne potrebe. Kakav je to, uopšte, Bog?

Ili će, možda, neka mlada trudnica, koja se već razapela do krajnjih granica s ostalom malom decom i teškim odgovornostima, zavapiti u srcu: “Moja situacija je preteška, više ne mogu da izdržim!” Na to joj Bog odgovara: “Kćeri, ja znam šta radim. Znam šta te i kako boli u ovom trenutku. Znam da se osećaš skrhana, preopterećena, pritisnuta. Ali veruj mi, dirnut sam tvojom situacijom i veruj mi, imam plan! Već u ovom trenutku ja razrađujem detalje tvog izbavljenja. Osloni se na mene!”

Gospod je rekao Jeremiji: “Jer ja znam misli koje mislim za vas ... misli dobre a ne zle, da vam dam posledak kakav čekate” (Jeremija 29,11). Jeremijin Bog i danas živi, i danas se On brine i izbavlja.

Imaj na umu da je Mojsije u tom trenutku neutralan. Glas dolazi iz grma, iz središta vatre koja ne dogoreva; on stoji bosih nogu, otvorenih usta, sav pretvoren u uho. Gospod do tog trenutka još nije ništa rekao o njegovoj ulozi u tom poslu. Vidite, naš problem je u tome što smo mi čitali izveštaj. (Možda smo čak i gledali film!) Ali Mojsije u tom trenutku “odživljava” priču; on nijednom nije čitao Drugu knjigu Mojsijevu. On nije imao prilike da gleda Deset zapovesti ili Princa od Egipta. On nema ni najmanju predstavu o tome šta će se zatim dogoditi.

Glas je rekao: “Znam šta se događa u Egiptu.” U tom trenutku, Mojsije razmišlja: Da, čuo sam i ja. To je strašno. Možda će Gospod učiniti nešto.

A onda, neočekivano, do Mojsijevih ušiju dopiru reči koje ga ošamućuju kao udarac žicom pod visokim naponom. “Sada hajde da te pošljem k faraonu, da izvedeš narod moj, sinove Izrailjeve, iz Misira” (10. stih).

Pre nego što dublje proučimo Mojsijev odgovor kod grma (to je sledeća glava), želeo bih da se ovde nešto duže zadržimo i da na taj poziv od Gospoda pogledamo iz drugačijeg ugla.

U čemu se sastojala proširena Božja poruka Mojsiju u tom trenutku? Pustite, za par trenutaka, svojoj mašti na volju. U poruci su mogle biti sadržane i ovakve misli:

“Mojsije, ti si pre četrdeset godina bio lep grm, oduševljen sopstvenim lišćem. Imao si impresivne, snažne grane i bujno, zeleno lišće. Ali kad je počeo da gori, tvoj grm je nestao za manje od četrdeset i osam sati. Tvoj veliki plan nestao je u plamenu, usput pretvarajući u ugalj tvoje snove i sagorevajući tvoje ambicije. Od njega nije ostalo ništa, slažeš li se? To je, Mojsije, bio tvoj život. A onda si, kao preplašen zec, odjurio preko granice, kako bi pobegao od egipatskog linča.

Pre nego što se to dogodilo, sebe si smatrao izuzetnim grmom, vrhunskog kvaliteta, a sada misliš kako praktično ništa ne vrediš. Slušaj me, svaki grm će poslužiti ako sam u njemu Ja, veliki Bog svake blagodati! Mojsije, hoću da te upotrebim. Stani i pusti me da te zapalim!”

Šta je potrebno da bi se neko kvalifikovao za grm koji će Bog upotrebiti? Treba da budeš suv i trnovit. U redu je, kvalifikovan sam. Treba da budeš prašnjav i prljav. U redu je, taj sam. Treba da budeš običan. Tako je, takav sam u potpunosti. Ima li još nešto, Gospode?

Treba da budeš zapaljiv. Bog traži zapaljive grmove. U hrišćanskom svetu ima lepih grmova i žbunova koji nikako ne mogu da gore. Načinjeni su od azbesta. Njih ne možete zapaliti ni autogenim zavarivačem. Ni napalm-bomba u tome ne bi imala uspeha. Oni su divne kopije divnih biljaka, ali ne mogu da gore, što znači da za Boga nisu upotrebljivi.

U stvari, svaki stari grm može da posluži ako se Bog nalazi u njemu. Tako je On govorio Mojsiju: “Želim da goriš za mene onako kako niko do sada nije goreo. Ti si se ovih godina u ovoj strašnoj pustinji dobro osušio. Želeo sam da budeš potpuno suv! Sa tebe sam skresao sve one stvari koje si nekada kačio na sebe i koje su ti mnogo značile. Sveo sam te na prostu ljubav prema meni. To je sve što sada možeš ponuditi i to je sve što Ja želim.”

Mojsijevu reakciju proučićemo u sedmoj glavi ove knjige, ali pre nego što ostavimo predmet odgovaranja na Božji poziv, želeo bih da vas pozovem da razmislite o još nekim prisutnijm poukama. Predložio bih tri najčešće greške grmova koji su kandidati za Božji izbor.

To je naša prva krupna greška. Mlađi, samopouzdaniji, tvrdoglaviji Mojsije učinio ju je četrdeset godina pre susreta kod grma. Bog ga još nije bio poslao ali on je ipak potrčao. Uzrok tog problema je žestina; krećemo u trk u sopstvenoj snazi, pre nego što nam je dat božanski znak za start. Mi ponekad samo nestrpljivo poigravamo, zatežemo uzde, spremni da jurnemo i izvršimo Božju volju. Ne možemo da dočekamo da Bog postavi stvari na svoje mesto. Ne možemo da dočekamo da se događaji uklope u sliku. Ne možemo da dočekamo pristanak Duha. I zato ne čekamo, nego trčimo, dok Bog kaže: “Stani! Još te nisam poslao. Stoj tu gde si dok ja ne kažem.”

Potrčavši pre nego što smo bili poslani, završavamo u jarku. I šta onda radimo? Trudimo se da nađemo najmanju moguću mišju rupu u koju bismo se mogli uvući i sakriti se, po mogućnosti zauvek. Uzrok problema je nesigurnost. Jednostavno, ne možemo da podnesemo pomisao na neuspeh. Međutim, ko je ikada rekao da ti i ja moramo biti uspešni u svemu što pokušamo? To je veštačko merilo postavljeno od ljudi, a ne od Boga. Kao što smo videli, neuspeh, iako pedagog koji nanosi bol, može da bude izuzetan učitelj.

Žestina čini da trčimo pre nego što smo poslani. Nesigurnost nas navodi na povlačenje ako nismo dostigli svoje merilo. To nas, zatim, dovodi do treće greške: opiremo se kad nas Bog stvarno pozove. Do toga dovodi osećanje inferiornosti, koje sasvim sigurno nije isto što i poniznost.

U trenutku kad je počeo da reaguje na Božji poziv Mojsije nije bio samo ponizan; osećao se i inferioran. To se, potom, graniči s neurozom. Može biti da si ti neko ko je nedvosmisleno primio poziv od Boga, ali prema tom pozivu zatvaraš uši zato što u sebi vidiš veoma malo vrednosti. Tvoje povređeno krilo kaže: “Nisam dostojan!” Pa ipak, jedino što Bog traži od bilo koga od nas jeste da mu budemo na raspolaganju i zapaljivi. On od nas ne traži da delujemo spektakularno; naprotiv, samo da se spremno pokorimo.

Imajući na umu nesporazume koje sam upravo opisao, uveren sam da je mnogo onih koji se još nisu odazvali Božjem pozivu u svom životu — mnogo onih koji možda ispuštaju prilike da sjajno zasvetle za Njega, kao blistavi grad na vrhu brda. Obraćam se brojnima koji čekaju na neki neobični znak na nebu, na neki ugravirani poziv donet rukom anđela, na neki veličanstveni, mistični trenutak. A Bog samo čeka da od tebe čuje: “Evo me, Gospode. Tvoj sam, zajedno s trnjem i svim ostalim nedostacima. Molim Te, zapali me.”

Ime Venita Šlopfelt neće značiti ništa većini onih koji čitaju ove redove. Ali, u očima našeg Boga, to je ime svetlo videlo u Njegovom carstvu, osoba koja se u jednom trenutku svog života osećala kao običan, zaboravljen grm.

Venita je vezana za invalidska kolica, paralizovana od ramena nadole. Ona je i supruga vernog Božjeg čoveka, Larija. Nekada su oni kao misionari služili Gospodu u venecuelanskom glavnom gradu, Karakasu.

Lari i Venita krenuli su u svoju bračnu zajednicu sa snažnom rešenošću, željom da čine Božju volju, ali na svoj način i u svoje vreme. U početku svog bračnog života, jednoga dana, putovali su automobilom s nekim svojim rođacima, ali nikada nisu stigli na svoje odredište. Njihovo vozilo čeono se sudarilo s drugim vozilom. Venita je bila izbačena sa zadnjeg sedišta, i tom prilikom njena kičmena moždina prekinuta je u vratnom delu.

Od tog trenutka nadalje Venita se morala pomiriti s neizbežnom paralizom. Ko sad može govoriti o povređenim krilima! Posle niza operacija i analiza, više stručnjaka-lekara saopštilo je Lariju okrutnu istinu. “Moraćete živeti sa činjenicom da će vaša žena u invalidskim kolicima provesti ostatak svog života. Ona nikada neće moći da rađa decu. I, da budemo iskreni, o njoj ćete morati da brinete kao što biste brinuli o detetu.” Lari se setio bračnog zaveta koji su dali jedno drugom i odlučio da ga ispoštuje, bez obzira na sve. Ostao je uz nju.

Kad bi poželeli da putuju zajedno, Lari bi je podigao u auto, a njena invalidska kolica, sklopljena, smestio u prtljažnik. Uveče, Lari bi je presvukao i smestio u krevet. Jutrom, podigao bi je iz kreveta, stavio u stolicu, i hranio je za doručak.

Tokom više godina, zajednički su radili u knjižarskoj službi u Karakasu, verno propovedajući jevanđelje Isusa Hrista u svakoj prilici. Lari i Venita, koja je prošla sve faze šoka, patnje i gorčine zbog svoga stanja, prošli su kroz to s poverenjem u Boga. Oni i do današnjeg dana ostaju vrhunski delotvorno oruđe u ruci Isusa Hrista. Za mene su oni, do današnjeg dana, među najistaknutijim, najprivlačnijim primerima zapaljenih grmova koje sam ikada upoznao. Uzgred, suprotno onome što su lekari u početku saopštili Lariju, Venita je rodila troje zdrave dece.

Lari se jednoga dana obratio Gospodu, kao i Venita, i rekao: “Mi možda ne možemo dati mnogo, ali Ti stojimo na raspolaganju, sa trnjem i ostalim nedostacima. Mi smo, Gospode, samo par običnih grmova. Zapali nas, sebi na slavu!”

Onog dana kad sam ih prvi put sreo u Venecueli, Lari mi je rekao: “Čarlse, ne možeš ni zamisliti posao koji obavlja moja žena, dok se kreće u svojim invalidskim kolicima po knjižari, kao i po različitim mestima u centru Karakasa. Ona tečno govori španski i stalno dovodi nove ljude Hristu.” A i sâm Lari, koliko ja to mogu da kažem, živi oslobođen svake gorčine, svake zlobe i svake ozlojeđenosti. Nikada, nijednom nisam tog čoveka čuo da kaže: “Zašto baš ja?”

Ako taj izuzetni misionarski bračni par može tako sjajno da svetli u Hristovoj službi, onda to možeš i ti. Bog želi da te upotrebi u svojoj službi, s trnjem i svim ostalim nedostacima. Tvoja prošlost ne igra nikakvu ulogu. Tvoja biografija nije sporna. Tvoje profesionalno iskustvo i obrazovanje, na dugu stazu, neće biti presudni. Bog traži nekoga ko ima uši da čuje Njegov glas, ruke spremne da obavljaju Njegov posao i srce voljno da se odazove.

Svaki stari grm može da posluži; on mora samo da bude gorivo za vatru. Mojsije je, posle četrdeset dugih godina — ne, osamdeset! — konačno bio spreman i voljan.

[1] Hezekiah Butterworth: “The Bird with the Broken Pinion”, in Poems That Preach, str. 93.

[2] Amy Carmichael: “Make Me Thy Fuel”, from Toward Jerusalem, str. 94.

< 5. Poglavlje Sadržaj 7. Poglavlje >