|
”Molite se
dakle gospodaru od žetve da izvede radnike na svoju žetvu.” (Matej
9,38)
Kad se Isus na
dan svog uzdignuća na nebo opraštao od jedanaestorice, poverio im je
nadčovečansku dužnost. Zapovedio im je da ”idu i da od svih naroda
učine učenike”, počevši od Jerusalima, obližnjeg grada na podnožju
Maslinske gore. S onog mesta gde su se u tom času nalazili, učenici
su gledali grad u kome je njihov Gospod bio razapet. Ruke onih koji
su Ga predali u smrt bile su još crvene od nevine krvi: oni
pokvarenjaci bili su spremni da unište sve one koji bi se usudili
javno izgovoriti ime Nazarećanina. Kad bi apostoli imali sreću da im
izbegnu, kakvu bi zapravo vest imali da jave ljudima? Jednog
raspoetg Mesiju, Jevrejima dakle sablazan, Grcima ludost.
Izgledi nisu
bili ni malo ohrabrujući, ni onda, kad su preko Sredozemnog mora
uputili svoj pogled na Rim, centar tadašnjeg sveta. na kakv bi
prijem naišli u tom stecištu tolikih civilizacija i naroda, u toj
metropoli, ponosnoj na svoju umnu nadmoć i veliku kulturu?
Gotovo da je
bila ironija poslati na osvajanje ovog moćnog carstva šačicu
galilejskih radnika, njih jedanaest svega; istina, njihov se broj
povećao još jednim saradnikom snabdevenim akademskim obrazovanjem i
izvanrednim darovima. Ali i Pavle, bez obzira na to da li su oni
kojima je govorio bili obrazovani ili neobrazovani, nije imao šta
drugo da propoveda osim Isusa Hrista i to razapetog.
Međutim, onaj
koji ih je slao znao je šta radi. On ih je naoružao na dva način:
objektivno, On im je dao dar Svetog Duha, Spasiteljev savršeni dar
na osnovu koga je ova mala grupa misionara mogla raspolagati svom
nadzemaljskom moći (na ovo ćemo pitanje još doći).
Subjektivno, On
ime je dao molitvu, sredstvo koje mogu koristiti za proširenje ovih
nadnaravnih snaga na vernike pojedinačno i grupno.
Važnost koju
Gospod pridaje ovakvoj pripremi i spremi, može se prosuditi iz
sledećih izjava:
”Zaista vam
kažem: ako se dva od vas slože na zemlji u čemu mu drago, za šta se
uzmole, daće im Otac koji je na nebesima.” (Matej 18,19)
”Zaista vam
kažem, ako imate vere koliko je zrno gorušičino, reći ćete gori ovoj
pređi odavde onamo i preći će i ništa vam neće biti nemoguće.”
(Matej 17,20).
Apostol Pavle
koji je tokom svog dugog života, rada i žrtvovanja, više puta imao
priliku da okuša čvrstoću i pouzdanost ovog oružja, rekao je ”Ne
brinite se ni za šta: nego u svemu molitvom, usrdnim moljenjem i
zahvaljivanjem upoznajte Boga s vašim potrebama.” (Filipljanima
4,6). Gospod je dobro znao da će s ovakvom opremom njegovi poslanici
postati nenadmašivi vojnici: ”Ništa vam neće biti nemoguće”, kazao
je On.
Kad se Isus na
dan uzdignuća na nebo, telesno odvojio od svojih, On je svoju
svemoćnu ruku dovoljno nisko spustio prema zemlji, tako da je mi
jadni i neverni grešnici možemo dohvatiti svaki put kad u molitvi
sagibamo svoja kolena. Tada nešto od te snage preplavljuje celo naše
biće, a kroz nas ta snaga prelazi i na druge.
Ova je čudesna
snaga dakle prenosiva. Želimo li da naši bližnji i prijatelji budu
takođe ispunjeni tom silom, molimo se Bogu za to i On će je odmah
usmeriti tamo gde smo želeli. Sasvim nezavisno od vremena i
prostora, ova sila će preći na braću i sestre u Angoli, Madagaskaru,
Kini, Indiji, Sudanu itd. i to tačno onog časa kada to molimo. Eto
to je baš izvanredan primer bežične telegrafije, koja nadmašuje i
najsmelije snove naših izumitelja.
Neprijateljima
Gospoda nije moguće da se posluže ovim oružjem, pa je ono Njegovim
prijateljima tim dragocenije. A kad bi neprijatelji ovo pokušali i u
tome uspeli, istog bi časa od tih neprijatelja postali prijatelji.
Ovde smo se
nanovo suočili s naročitom manifestacijom božanske milosti i moći.
Kako bi ovo
isto oružje postalo strašno kad bi ga neko mogao upotrebiti u cilju
osvete i uništenja. Gospod je u svojoj mudrosti odredio da samo
Njegovi prijatelji mogu uspostaviti vezu sa ovim neiscrpnim
rezervoarima snage. Ali ako bi se jedan od njegovih prijatelja
usudio da koristi ovu snagu za ciljeve koji su protivni volji i
želji Učitelja, veza bi se sama od sebe prekinula. Obećanje
uslišenja dato je samo onima koji se Njemu podvrgavaju.
Svi oni koji su
kroz molitvu okusili silu, trebalo bi da je dalje predaju celom
svetu. Taj svet treba da ima ovakvu snagu. Po Božjoj zamisli, naš
život bi trebalo da liči na reku mirnog i neisprekidanog toka,
svugde kuda prolazi širi blagoslov. A zbog ovog blagoslova bi oni,
koji su u našoj neposrednoj blizini, blagosiljali Boga, jer kao i
prvi učenici, tako i mi moramo započeti najpre u ”Jerusalimu” a onda
tek proširiti svoje delovanje ”sve do kraja sveta”. Zapamtimo ovo
dobro.
”Kod sebe”,
dakle, treba najpre da započnemo posao. Boraveći u krugu svoje
porodice tražimo, bežičnom vezom molitve, da onima koje volimo bude
dodeljeno nešto od ove božanske sile. Onda će ih ona osposobiti za
to da žive život pobede, ona će im srce ispuniti radošću a usta
pesmom slave. Ona će ih sačuvati i od niza poraza, koji budi
malodušnost i od obeshrabrenja koja se završavaju porazom. Govoreći
o našim bližnjima, kažimo svome Bogu: ”Gospode, daj im Tvoj
blagoslov. Ti vidiš da im je on potreban, kad moraju da žive sa mnom
koji sam sebičan i koji se tako malo žrtvujem za one koje ipak
volim.” Nebo će se spustiti sve do nas, naš dom će biti mali raj
uprkos grešaka i nesavršenosti njegovih ukućana. Na žalost ima
hrišćana koji nisu uspeli da sačuvaju svoj dom od nevolje.
Njihova deca na
drugom mestu traže veselje, zabavu i razonodu. Dom nije mesto gde bi
oni mogli slobodno da se razvijaju i gde vole da borave. Kad bi
Gospod mogao da se obrati takvim roditeljima, On bi im u prvom redu
rekao ono: ”Nemate jer ne tražite”.
A naši susedi?
Gospod bi voleo kad bi i za njih bilo mesta u našim molitvama.
Kad ih
susrećemo ujutru, kažimo Bogu: ”Podeli im svoj blagoslov i sve ono
što im je potrebno za taj dan.” Često puta je teško biti u dobrim
odnosima sa svojim susedima. Nespretne sitnice dovode do
razmimoilaženja. Kokoška koja pravi kvar, neposlušni pas, prevrnuta
ograda, sprečeni prolaz itd. nerazumevanje postaje ubrzo uvreda,
hladnoća, neprijateljstvo, te, na žalost, završava svađom. Kad bismo
znali da se poslužimo čarobnom snagom molitve, naši odnosi s
nedobroćudnim susedima postajali bi malo po malo sve ugodniji.
U nekim
zemljama vlada običaj da se ljude, koji izjutra idu na posao,
pozdravlja rečima: ”Neka Bog blagoslovi vaš posao.” Moguće je da se
to dugogodišnjim upotrebljavanjem već istrcalo, kao uostalom toliko
dobrih pozdrava, koje čovek izriče i ne misleći na smisao. Ali ovaj
pozdrav o kome govorimo sigurno je nastao iz iskrene želje da Bog
blagoslovi rad dotičnog. Zašto da to ne želimo? Raditi nije uvek
lako. Ima teških dužnosti, morali bismo dakle za svakog prolaznika
koji ide na svoju dužnost moliti nešto od one nadprirodne snage koja
toliko olakšava i čini napor plodnim.
Bilo kuda da
idemo, svugde ćemo naći ljude kojima nešto nedostaje. Kad bi nam
Gospod dao pronicljivi pogled ljubavi, vrlo brzo bismo uočili
najskrivenije i najvidljivije potrebe i tako bismo neprestano bili u
molitvi za ove ili one. Izlažući Mu tako potrebe naše braće,
pokoravali bismo se želji Gospoda koji nam kaže: ”Molite se bez
prestanka.” (1. Solunjanima 5,17)
Gustav Jensen
ispričao je ovu zgodu: pre nekoliko godina gradila se crkva u jednoj
četvrti grada oslo. Jedan hrišćanin koji je stanovao u okolini
grada, imao je svoju kancelariju u centru. Svakog jutra izlazio je
iz svoje kuće nekoliko minuta ranije nego što je bilo potrebno i
odlazio je na gradilište. Tamo se videlo kako tiho moli za radnike
za gradnju, za one koji će u toj zajednici služiti i za one koji će
tu slušati Božju Reč. Tako je taj čovek posredstvom molitve
sarađivao s Bogom.
Moja tetka
volela je da priča o poseti jednog kapetana. Ugodno su razgovarali,
iznoseći uzajamno iskustva do kojih su došli tokom svog hrišćanskog
života. Odjednom taj čovek ustade, pođe prema mojoj tetki, blago
položi ruke na njenu glavu i usrdno se stade moliti za nju. Dok se
molio, činilo joj se kao da je preobražen. Taj čovek je bio jedan od
onih koji je naučio moliti. Neću da kažem time da bi i mi trebalo da
oponašamo tog kapetana i da polažemo ruke na bilo koga, ali želim da
imamo nešto od ovog usrdnog žara i da, slično njemu, dobro
upotrebimo molitvu.
Ne mislite li
da bi i Gospod želeo da često koristimo naše pravo da se molimo za
one koje srećemo čak ako ih vidimo prvi put? On želi da u svakoj
prilici posredstvom molitve predamo ljudima, koje možda nikada više
nećemo videti, one milosti koje izmiču vidljivom svetu.
Možda će mi se
prigovoriti da se sve ovo što tražim ne da sprovesti, da preterujem;
ne mislim da je tako. Uveren sam da za to malo dobijamo, jer malo
tražimo ili zato što u molitvi nismo dosta marljivi.
Ako dozvolimo
da nas Duh Božji ispuni svetim žarom, naći ćemo i vremena i prilike
da bar jednim vapajem Gospodu uputimo molitvu za bilo kog
prolaznika. Misao je brza. Tek što smo prošli pored jednog
prolaznika, već smo u sebi izrekli kritiku o njemu. Ovo se
automatski dešava jer je naša stara priroda uvek spremna da dođe do
izražaja. a zašto da i naša nova priroda pod kontrolom Svetog Duha
ne dođe do izražaja na taj način da molitva a ne kritika iziđe iz
nas svaki put kad nekog sretnemo?
Jedan moj
prijatelj, misionar, vratio se u domovinu. razgovarao sam s njim o
raznim predmetima i među ostalim o njegovom zdravstvenom stanju za
vreme njegovog misionarskog rada. Zdravlje je veliki problem za
svakog misionara. Groznice narušavaju telo čak iako je još mlado. A
moj prijatelj je baš radio u kraju, gde su groznice bile naročito
jake.
Kad sam započeo
razgovor o tome, učinilo mi se kao da nešto prećutkuje, no s obzirom
da sam ga dovoljno dobro poznavao da bi mogao da mu postavljam
sasvim lična pitanja, zatražio sam da mi sasvim otvoreno govori o
svom zdravlju. Evo šta mi je odgovorio: ”Pre mog odlaska na polje
rada koje mi je bilo određeno, obišao sam članove moje zajednice da
se oprostim od njih. S tom svrhom sam posetio i jednu stariju sestru
koja je stanovala u nekoj velikoj kući. Kad sam odlazio od nje, ona
je zadržala moju ruku i gledajući me pravo u oči reče blago: ´Moliću
se svaki dan Gospoda da vas sačuva od groznice da bi mogli slobodno
i sa svim snagama služiti. I kroz sve te godine ni jedan jedini put
me nije mučila groznica”, završi on, očiju punih suza radosnica.
Ova je stara
hrišćanka naučila da radi za Gospoda služeći se molitvom kao
sredstvom za delovanje. Ima mnogo načina rada u misiji, čak i za one
koji ostaju u pozadini i ne putuju u daleke zemlje.
Neka bi Bog dao
da ovo shvatio i da u tome istrajno radimo. Koliko bi to pomoglo i
radu i radnicima.
U Božjem
carstvu molitva je najvažniji rad. Novoobraćeni treba odmah da
započne s tim radom. Nastavićemo tako onaj rad koji su naši duhovni
roditelji započeli, kome su se posvetili i zbog koga su trpeli i kao
pozvani trudili se oko njega. Jedino molitvom možemo da gradimo na
temeljima koje su oni postavili. Dozvolite mi da spomenem nekoliko
vrsta hrišćanske delatnosti u kojima molitva igra tako važnu ulogu
da zapravo jedino ona može da dovede do rezultata.
Isusove
reči nam tako jasno govore o nužnosti molitve, da i mi smatramo
potrebnim da to istaknemo: ”Žetva je velika, ali je malo poslanika.
Molite se dakle gospodaru od žetve da pošalje poslanike na svoju
žetvu.” (Matej 9, 37-38). Naša prva dužnost je, dakle, da nađemo
radnike kojima Bog želi da poveri izvjesne dužnosti svog vinograda.
Budimo sasvim uvereni u to da je molitva jedino sredstvo koje u tu
svrhu možemo upotrebiti. Mnogo hrišćana nikada nije s ovog
stanovišta osmotrilo to pitanje. Oni se mole za one koji se već
nalaze u Gospodnjem polju rada ili za one koji se spremaju za to ali
im ne pada ni na kraj pameti da se mole za one koji ni ne misle da
odu ili da se pripreme za kakav duhovni rad, a kojima ipak Gospod
misli da poveri sasvim određenu dužnost. Navedene Isusove reči
govore nam jasno da On ni ne zove, ni ne šalje radnike na svoju
žetvu bez saradnje naših molitava.
Hrišćanska
delatnost izvrgnuta je raznim opasnostima. Jedna od najvećih
opasnosti je prisustvo onih ljudi i žena na misijskom polju, koje
Bog nije onamo poslao. Njihov rad je ljudski, pa čak ako se izvršuje
metodski i s izvesnim sposobnostima.
U paganskim zemljama ima takvih ,koji tamo ne bi trebali biti, neki
od njih nisu ni obraćeni, a kod kuće su ostali takvi, koji bi
trebali otići. A to je sve našom krivicom. Trebalo je da se molimo
za ovu važnu stvar: moliti da niko ne ode ko nije pozvan, a da ni
jedan koga je Bog pozvao da radi u Njegovom polju, ne ostane u
pozadini.
Često se
ova ista stvar može primjeniti i na naše propovednike. Ponekad se
žalimo da su oni tako malo duhovni. Lako je žaliti se. Ali ono za
čim bi u prvom redu trebalo žaliti, to je naš sopstveni nemarni
način, kojim izričemo molitvu. Po rečima samog Gospoda, naše molitve
bi trebalo da utiču na odluku onih koji se spremaju za javnu službu.
Prijatelju,
hrišćanine, hrabro se prihvati ovog posla. Uzmi vremena da razmisliš
i shvatićeš od kolike je važnosti za crkvu i narod, ako ima koja
stotina ili hiljada vernih radnika, punih žara za druge duše. Niste
u to uvjereni, možda uzdišete žalosno ili se pak smejete ironično.
Ne bi li bilo dobro da ponovno razmotrite Isusove riječi: ”Molite
Gospodara od žetve da izvede poslanike na svoju žetvu.” ”Ništa vam
neće biti nemoguće.”
Ovo što sam
kazao za propovednike, isto se tako može primeniti na pastore. Ima
ih koji su odlični, ima i takvih koji nemarno vrše svoju dužnost.
Čini mi se kao da čujem da nam Gospod govori: ”Nemate, jer ne ištete.”
Zašto naše
molitve ne bi poslužile tome da se na jedan opšti način pokažu
darovi koje bi Bog hteo da udeli svojoj deci?
Ako duhovni
pastir neke zajednice ne izvršava svoju dužnost na zadovoljstvo svih,
odmah sa svih strana izbijaju tužbe i kritike. Ne bismo li bolje
uradili, kad bismo za njega izmolili one sposobnosti koje bi ga
učinile boljim vodičem? - U nekoj drugoj zajednici pak, oni čine
greške, koji su pozvani da tumače Reč Božju. Ponovno se zamislimo
nad onom istom reči: ”Molite Gospodara od žetve da izvede poslanike
na svoju žetvu.”
Konačno,
isto tako bi trebalo da savijemo kolena, kada se radi o putujućim
propovednicima. Često zaboravljamo da molimo za ovaj važan rad, i mi
smo odgovorni ako se tim radom bave oni, koje su ljudi poslali, a ne
Bog. S druge strane pak ima zemljoradnika, ribara, trgovaca i ljudi
ostalih zanimanja od kojih bi Bog hteo da učini propovednike, ali ih
ne može poslati na svoju žetvu, jer ne molimo da se pokažu darovi za
taj poziv.
Ne
napuštajući ovaj redosled misli, dozvolite mi da vam ispričam šta je
jednostavna devojka sa sela učinila za jednog velikog propovednika.
Jednom je u viziji videla zatočenika u ćeliji. Crte lica su joj se
vrlo izrazito prikazale, a jedan glas joj reče: ”Ovaj će čovek
dijeliti sudbinu svih kriminalaca ako se niko ne bude zalagao za
njega u molitvi. Moli se ti za njega i ja ću ga poslati među
neznabošce da objavljuje spasenje.” Devojka se odmah odazvala
nebeskoj viziji. Molila se, borila i trpila za nepoznatog zatočenika.
Nadala se da će jednog dana čuti da se jedan kažnjenik obratio i da
ga je Bog kao misionara poslao u daleke krajeve. Dugo je čekala.
Konačno, posetivši grad Stavagner u Norveškoj, čula je da će te iste
večeri držati propoved neki obraćeni kažnjenik. A kad se on popeo na
podij, odmah je prepoznala da je to onaj čovek koga je videla u
viziji.
Ova
djevojka shvatila je smisao Isusovih riječi, kad je On svojima
preporučio da se mole za to da ništa ne omete slobodno očitovanje
darova Njegove milosti. Koliko razumem Reč Božju i pouke iz istorije
Crkve, čini mi se da je ovo najvažnija dužnost od svih ostalih
dužnosti koje pripadaju molitvi. Jer što znači rad, koji može da
izvrši Božji sluga ako je zaista vernik na svom mestu. Setite se
Martina Lutera, Hans Nilsena, Hadson Tejlora.
Biblija nam
prikazuje Jovana Krstitelja kao ”čoveka od Boga poslanog.” (Jevanđelje
po Jovanu 1,6). Kad je to slučaj, onda se uvek i nešto desi, bez
obzira na to da li je sam čovek savršeno ili manje savršeno obdaren.
Možda ćemo
se pitati zašto Bog ne deli svoje darove i ne šalje svoje radnike
bez učešća naših molitava? Iako se smatram malo sposobnim da
odgovorim na ovo pitanje, ipak ostavljam da ga razmotrim u drugom
poglavlju, u kome ćemo proučiti neka posebna pitanja obzirom na
molitvu.
Dužnost nam
je da u našim molitvama ostavimo široki prostor za naše duhovne
vodiče. Oni nose teške odgovornosti. Vođa mora biti ne samo mudar i
iskusan, nego mora biti i dovoljno hrabar da se usudi da radi prema
sopstvenom uverenju a ne prema stavu većine. Potrebna je velika
snaga karaktera i mnogo istrajnosti da se učini, uprkos jake
opozicije i izvesne mlitavosti sa strane svojih prijatelja, ono što
se veruje da je Božja volja. Kritika je uvek bila laka, kad je nešto
učinjeno, svako onda kaže da je trebalo drugačije učiniti, ali niko
nije jasno video unapred, onda kad je to bilo potrebno. Baš u takvom
času duhovni pastir treba da oproba svoju odluku. A mi podvostručimo
naše molitve a ne kritikujmo toliko!
Time ne
mislim da ne treba da izrazimo svoje mišljenje i zbe daljnjeg da
prihvatimo sve odluke starešina. Ako mislite da nisu u pravu, recite
im u ljubavi i poniznosti. A naročito molite se za njih. Molite dok
se ne uvere u svoju zabludu. Radeći tako, postići ćete ne samo to da
oni prihvate vaše mišljenje, nego ćete dati prilike da bratska
ljubav pobedi.
Molite se i
za one koji tumače Reč. Ponekad je vrlo teško propovedati. Velika
odgovornost leži na onome koji objavljuje Jevanđelje, kao na onome,
koji ”deli reč istine”. Izložen je naročitim iskušenjima, koja se
odnose baš na ovaj poziv. Ako ima uspeha, izložen je opasnosti da se
uzoholi, ili ako pretrpi neuspehe, da postane obeshrabren. Ako vam
se neki propovednik učini suviše zadovoljnim samim sobom, molite za
poniznost duha, da bi opet bio sposoban hraniti stado koje mu je
povjereno. Ali ako sretnete jednog, koga muči malodušnost, molite
Boga da mu da novu smelost i novi polet.
Na naročiti
način sećajte se onih propovednika, koji bi se, znajući da su manje
nadareni nego ostali, mogli smatrati nepotrebnim. Tražite za njih da
se ponovno obuku u snagu. Uskoro ćete utvrditi da u njihovim rečima
ima nove svežine spuštene s neba, čak ako i ne poseduju neki
naročiti dar, kao što je npr. onaj da osvaja sve slušaoce.
Ni
konferencije koje predlažemo ne bi trebalo da se održavaju i ne mogu
da se sprovedu bez saradnje molitve. I u ovom slučaju krivi smo zbog
velikog greha propuštanja. Važnost pripreme koja se dešava na
koljenima, u većini slučajeva nam izbegne. Na koji ćemo način
organizirati buduće sastanke? Obično odredimo mesto sastanka. Zatim
utvrdimo datum, odaberemo propovednika i na kraju bavimo se time da
obavestimo javnost. Pošto smo tako učinili sve, što smatramo da je
bilo moguće da se učini, mirno čekamo početak. Tačno pred sam
početak, ako nam je još jedan čas ostao slobodan, molimo se za
sastanak, koji će se neposredno održati. Međutim, sotona uvek tako
udesi stvar da ne nađemo ni toliko vremena. Onda se još i zakasni,
kao što je to svugde običaj. A oni koji su tačni, kako oni koriste
tih nekoliko minuta čekanja? Da li se mole za stvar? Ne, dok
propovednik ne ustane, oni obično tiho razgovaraju sa drugima o
stvarima koje nemaju veze sa tim što će uslediti.
A onda se
čudimo što nam rad donosi slab rezultat. Pakao se smeje a nebo plače.
I ponovo se sećamo tužnih Isusovih reči: ”Nemate, jer ne ištete.” O, kad bi Božji narod
hteo da razume da se na kolenima dolazi do pobede, još pre nego je rad
započeo. Onda bi takvi vernici
najpre za sebe stekli veliki blagoslov, a sastanci bi se pretvorili
u središta iz kojih bi izlazila božanska moć. Čudesno bi se stvari
dešavale pred našim očima.
Ovo,
međutim, ne garantuje da bi sama propoved dobila na rečitosti, ali
Reč Božja bi bila iznesena s novim autoritetom. Tako bi ona pokucala
tamo gde treba i delovala bi na savest obraćenih i neobraćenih.
Znajmo tako delovati kad su u pitanju javne propovedi, ali znajmo,
ne umorivši se, moliti za pojedine neobraćene duše. Mislim da je ovo
posao kojeg još najbolje razumjemo i izvršujemo.
Ima mnogo
Božje dece koja čeznu za duhovnom obnovom, a naročito to žele oni
kojima je rad na spasavanju duša glavna briga. Govori se o
probuđenju, radi se na tome da dođe do njega, moli se ustrajno za
to. I katkada Bog odgovori.
U vezi s
tim pitanjem dozvolite da svratim vašu pozornost na neka gledišta. U
prvom redu primećujem da su probuđenja retka. Često puta prođu
decenije a da snažni dah Duha ne prođe našim selima i gradovima.
U drugom
redu napominjem da su probuđenja, o kojima se obično govori,
ograničena samo na jedan predeo i ne privlače pažnju nekim naročitim
izlivom snage. Time neću da kažem da ne deluje nikakva snaga.
naprotiv, pokrenute su takoreći grube snage, ali se ubrzo primeti da
je u svemu onome, što se za vreme probuđenja i posle njega ispoljilo,
bilo mnogo ljudskog a malo božanskog.
Razlog je
uvek jedan te isti. ne znamo raditi moleći se. Gorljivo želimo
probuđenje, radimo, molimo da se desi, ali u svemu tome nedostaje
ono bitno. U molitvi se naime ne zalažemo do kraja.
Mnogi
hrišćani imaju pogrešnu predstavu o načinu kojim Sveti Duh deluje u
srcu neobraćenog. Skloni smo tome da mislimo da se delovanje Svetog
Duha oseća samo u vreme probuđenja, a da u ostale dane duše nisu
podvrgnute Njegovom uticaju. On radi pre i posle probuđenja, jedino
su metode i rezultati različiti. Pripremni rad Svetog Duha može se
uporediti sa čovekom koji postavlja mine. Dupsti hridinu, to je
težak posao na kome Sveti Duh radi naročito za vreme mirnih perioda
koja dolaze iza onih nemirnijih tj. iza probuđenja. On minira
tvrdoću srca neobraćenog čoveka i oslabljuje otpor grešnika prema
Bogu. Zatim dolazi čas da se stavi upaljač. Posao je lak, zanimljiv
i čuje se dotonacija, komadići hridine lete na sve strane, rezultat
je nposredan i time se postiže zanimanje drugih. Fitilj može da
zapali bilo ko ali za buđenje su potrebni iskusni radnici. Lako se
nađu hrišćani koji su spremni da učine onaj drugi deo posla. Neki od
njih pokazuju dar za evangeliziranje, drugi nose toliko žara da
zapaljuju prašak pre nego je pukotina izbušena i pre nego je
stavljen eksploziv. Ne treba reći da iz takvog rada proizlazi samo
kratkotrajni plamen.
Dok traje
probuđenje, aktivnost vernika je vrlo velika. Međutim njihovo
učestvovanje je znatno manje na sastancima iza toga, kad probuđenje
prođe, često iza toga sledi duhovna suša i povratak u stari utabani
način života, kod većine vernika splasne i žar a aktivnost spadne na
nulu.
Baš u ovom
času poziva nas Sveti Duh da bušimo, zove nas na taj teški posao
”miniranja” duša jer je usrdna, istrajna molitva najbolja priprema
za probuđenje. Činjenica da Sveti Duh ne nalazi baš uvek radnika
spremnih da rade na ovom zamornom poslu, razjašnjava nam bar
delimično one duge razmake koji protiču pre nego se opet u ovom ili
onom obliku pokaže božanska milost.
Svi želimo
probuđenja, ali prepuštamo da drugi miniraju stenu. Bogu hvala, u
svakoj zajednici ipak ima ljudi i žena koji ne odbacuju ovaj mučni
posao. Neka tebi, brate, ili tebi, sestro, sam Gospod bude naknada
za takav trud, neka vam pored svega daje i milost da istrajete u toj
svetoj dužnosti koju činite Njemu u slavu.
Još
nekoliko reči o tome kako treba moliti za probuđenje. Ako u sebi
nosimo teret izgubljenih duša, onda ćemo biti srećni da sjedinimo
naše molitve s molitvama za probuđenje i to u najširem smislu reči:
probuđenje u čitavom svetu. Znamo da je to svetu najpotrebnije, jer
se mnogi od nas s teskobom u duši pitaju kako će to sve svršiti?
Mržnja između društvenih klasa, sukobi između poslodavaca i radnika,
pohlepa za novcem i moći, tajno izrađivanje novog ratnog oružja,
ravnodušnost širokih masa prema Božjem zakonu i Jevanđelju Božje
milosti, kud će nas sve to dovesti ako probuđenje svetskih razmera
ne zaustavi ovu plimu greha i u jezgru svega nereda i meteža ne
izazove krizu savesti?
Moliti se
za probuđenje u ovo doba, znači moliti se još i za probuđenje
sopstvenog naroda. Narod, to je živ organizam, koji se kao takav
prostire od jednog kraja granice do drugog. Žeđ za bogatstvom,
ljubav prema uživanju, ludovanje za plesom, nemoral, raskalašnost,
napuštanje Boga i Njegove Reči, to su gresi pomahnitalog čovečanstva
u selu i gradu, od početka društvene lestvice pa do kraja.
Mirno
probuđenje, zdravo, duboko duhovno koje prodire u dušu cele nacije,
to je jedino sredstvo da se narod spasi od bezverja i svih zlih sila
koje kovitlaju svetom.
Ipak bi
trebalo ostaviti mesta u molitvi za opšte probuđenje.
Ne zaboravimo onu preporuku da ”treba početi najpre u Jerusalimu”.
Odgovorni smo pre svega za našu neposrednu okolinu; u kojoj ćemo meri tu pokazati vernost u toj
meri će Gospod pred nas staviti udaljenije ciljeve. Onda će naše
molitve za opštim probuđenjem postati uspešne. Većina nas duguje svoje spasenje istrajnoj
molitvi nekog iz svoje porodice ili iz svoje blizine. Je li ikoje
stvorenje na svetu osamljenije od onoga za koga se neko ne moli?
Učestvujemo svi u tome da redovno molimo za takve usamljene duše
iznoseći njihova imena pred Bogom. Sveti Duh će sam pokazati za koje
se treba moliti. Kad bi On našao spremen vernike da se opterete ovom
dužnosti onda bi On ove neobraćene duše raspodelio među članove
zajednice. Tako bi sve neobraćene duše postale onaj dobitak koji
proizlazi iz verne i ustrajne molitve posvećenog hrišćanina. Verujte
da tim neobraćenima ne bi više bilo lako živeti u grehu. Duhovni
dinamit bi nadvladao njihov otpor i jednog lepog dana bi došlo do
eksplozije.
Probuđenje
zahvata one gradove i one crkve u kojima ima ljudi molitve. Verska
obnova ne proizlazi ni iz sile ni iz čarolije. Gospod će je poslati
čim duhovna temperatura sredine to dozvoli ali često puta je borba
za ovakvo probuđenje duga i teška a suprotstavljanje se može
savladati samo ”molitvom i postom” (Marko 9,29).
U nekim
predelima uslišenje dolazi kao žestoki vetar, drugde pak se
pojavljuje kao lagani povetarac koji blago duva na duše. U takvom
slučaju broj probuđenih nije nikada veliki: dve, tri duše. Ali mirna
probuđenja su trajna. Blagoslov traje duže, ćesto puta i godinama.
Čuo sam o mestima gde probuđenje, tako reći, uopšte ne prestaje.
Svakog dana Gospod uvećava broj spašenih prema lepoj reči iz Dela
apostola 2,47.
Svako
probuđenje zapravo znači potvrdu, priznanje odozgo, bez obzira na to
kakav je spoljašnji oblik;
sklon sam da verujem da je ono probuđenje naročito plodno ako se
javlja kao rezultat mirnog očitovanja Svetog Duha.
Pre nego
završim ovo poglavlje o molitvi kao radu, naglašavam činjenicu da
ništa ne može tek tako zauzeti mesto u Božjem carstvu. Nije
besmisleno ovo naglasiti jer po prirodi naginjemo da mislimo
suprotno. Mislimo da radom možemo zameniti molitvu. Ovaj način
gledanja tako je prirodan da je tako reći usađen u čoveka. Sotona to
dobro zna, pa zbog toga i nagomilava prepreke na put molitve i to u
onom času kada je molitva najpotrebnija.
Ova istina
treba da bude utisnuta u naša srca vatrenim slovima. Rad koji
izvršavamo na kolenima, sami sa svojim Bogom, daleko od buke sveta i
pljeskanja mase, taj rad treba da bude na prvom mestu. On je
najvažniji od mnogih ostalih, preduslov je za svaku delatnost, bilo
da se radi o propovedanju, pastirskoj službi, administrativnim
pitanjima, organizaciji ili nečemu drugom. Ako molitva ne prethodi
onome što radimo za Gospoda i ne prati to, onda će ovo naše
delovanje biti samo ljudsko, više ili manje uspešno, izvršeno s
teškim naporima što je nad i druge stajalo umora i muke.
Udruživanje
molitve je neizbežni preduslov za svaki rad duhovne vrste i to
jednostavno zbog toga jer je molitva ”poziv za vezu” između ljudske
nemoži i nebeske sile. Sila, sposobna da promeni vodu u vino, da
premešta gore, da probudi one koji su zaspali, da osvoji i
najneosvojivije tvrđave a nemoguće učini mogućim.
Većina
vernih ne uočava molitvu kao oruđe za duhovni rad. Oni smatraju
molitvu najboljim sredstvom da u sebi održe duhovni život koji je
međutim kojiput tako slab da atmosfera koja ga okružava preti da ga
svakog časa uguši. Suženi krug u kome se odvija naše duhovno
kretanje obuhvata obično nas same i naše bližnje. Proširuje se malo
tek u dodiru s ostalim hrišćanima preko kojih dobijamo uvid u
neizmernost nesavladive dužnosti Božjih slugu na celoj zemlji. Ali
vrativši se kućama ponovo upadamo u uobičajenu svakidašnjicu i krug
naših molitava opet se sužava.
Jedino nas
duh molitve može naučiti da upotrebljavamo molitvu onako kao što se
inače u radu upotrebljava neko oruđe. Svaki put kad smo zanemarili
molitvu, bilo zbog lenjosti ili sebičnosti trebalo bi da vičemo Bogu
koji daje bez prigovora i izvlači sve iz ništavila.
Treba znati
naći vremena za molitvu. Svaki rad zahteva vremena. Kad jednom
budemo shvatili da molitva treba da sačinjava deo našeg svakidašnjeg
programa i to isto onako kao i ostale, za život neizbježne stvari,
kao npr. hraniti se, oblačiti se, onda ćemo među našim dužnostima i
molitvi, shvaćenoj kao rad, naći dovoljno prostora.
Molitva
zastupanja tj. posrednička molitva, ovako shvaćena, zahteva mnogo
vremena. Oni koji će znati žrtvovati svoje vreme, postaće pravi
ljudi molitve. Svi ostali će najčešće navoditi za opravdanje kao
izgovor, samo da se ne opterete ovom dužnosti, baš nedostatak
vremena.
Da bi molitveni rad bio plodan, treba da činiti metodički. Mnogi
hrišćani ni ne znaju organizovati svoj život molitve. Baš zbog te
činjenice, taj život ostaje neplodan. Oni ne ostavljaju za molitvu
onaj deo dana koji je najprikladniji za to da se tada učini taj
napor koji molitva iziskuje. Oni se mole kad im se pruži prilika,
kad ih njihovo trenutno raspoloženje na to goni. Sve je prepušteno
slučajnosti spoljašnjih prilika. Sadržaj molitve takvih hrišćana
neodređeno je izražen. Dešava se čak da se tih sadržaja ne mogu ni
setiti u času kada idu na molitvu. Isprekidanost, neredovnost našeg
molitvenog života daju maha neprijatelju. On će učiniti sve što može
samo da i u buduće imamo što manje raspoloživog vremena, tako da
našu delatnost na tom polju svede na najnižu tačku. Potrudiće se
takođe i za to da poremeti svest o onome za šta se treba moliti.
Postupajući
ovako, nećemo ni do čega doći. Moliti se, bez nekog cilja pred sobom,
moliti se bez metode, ne vodi ničemu.
Pre nego
što prodrem u središte svog bića, treba da budem svestan lica i onih
grana hrišćanske delatnosti koje hoću da iznesem pred Boga. Što će
se više moje zanimanje za Božje delo povećati tim pre će se i širiti
krug moje molitve. S obzirom da ne smem dozvoliti da me slučajni
zaborav odvrati od ovog posla, jer mi je teško da se setim svake
osobe i svakog slučaja pojedinačno, zabeležiću ono što treba da
iznesem u crkvi.
Veliki
norveški misionar Johanse Džonson, pričao je kako je jedna
misionarka po malo naučila ovo molitveno umeće. Imala je toliko
predmeta za molitvu da ih se uopšte nije mogla setiti. Potrudila se
i zapisala ih u svesku koju je pre molitve prelistala. molila se za
svaki predmet i za svki slučaj pojedinačno. Čim je čula o nekoj
novoj potrebi ili nevolji, odmah je to unosila u svoju svesku.
Ukoliko joj je molitva bila uslišena, brisala je taj predmet iz
sveske i na stranu napisala: hvala. Molitvenici s određenim
molitvama - jutarnjiim, večernjim, molitvama za naročite životne
događaje - nikada mi nisu ulivali poverenje. Moguće da je i od toga
bilo koristi ali ja preporučujem već spomenute male beležnice.
Međutim i u ovom slučaju moram da se čuvam da molitva ne postane
stvar rutine. Neka ona bude što više lična. Nemojmo uopštavati nego
imenujmo osobe, njihove okolnosti, njihove porodice, a ako se radi o
nekom božjem delu imenujmo sve radnike, navedimo pojedinačno njihove
poteškoće i dužnosti koje ih čekaju. Molitva shvaćena na ovakav
način, traži toliko vremena da nam je nemoguće da se odjednom bavimo
svim predmetima koji su nam na srcu. Razdelićemo ih, dakle, na šest
dana u sedmici ali u našim nedeljnim molitvama spomenućemo ih sve.
Jasno je, a da to i ne kažem, da ako imamo važnih molbi, onda ćemo
ih iznositi svakog dana.
Hrišćani
našeg veka su vrlo zauzeti ljudi. Nismo bez razloga deca veka kojeg
naročito karakteriše rad. U istoriji Crkve nikada se nije videlo
toliko rada, radnika, organizacija. Svaka grana duhovnog rada ima
svoju naročitu vrstu delatnosti pa se time sav duhovni rad
specijalizirao. Idući tak ou tom smeru, taj rad zahteva od onih koji
su ga započeli naročite napore, veliku žrtvu vremena, energije i
novca.
Činjenica
da većina tih hrišćanskih aktivnosti podržavaju skoro uvek iste
osobe, predstavlja ozbiljnju poteškoću jer, konačno, broj davaoca
nije veliki. Kad dođu teška vremena, mogu nedostajati sredstva onima
koji su imali mogućnost da podržavaju više delatnosti. Iz toga
proizlazi u samom radu neka vrsta rivalstva koja šteti dobrim
odnosima i koje s vremenom uzrokuje umor pa čak i gorčinu.
Ustrojstvo
različitih hrišćanskih radova postaje sve komplikovanije. Već se sa
mnogo buke traži smanjenje troškova. Protivi se osnivanju novih
aktivnosti, zagovara se čak da se dosadašnji rad smanji. Neki pak
nisu za tako odlučne mere. Oni naprotiv žele još umnožiti grupe koje
će biti aktivne, misleći da će na taj način savladati poteškoće
nedostatka vremena. A oni koji nemaju šta da savetuju, zadovoljavaju
se time da uzdišu i da se pitanu koliko će vremena trajati ovakvo
stanje. Meni se ne čini da je položaj tako beznadežan. Svi ćemo se u
tome složiti da postoji velika nesrazmera između zamršene mašinerije
našeg rada i pokretne sile kojom ona raspolaže. ne čini mi se
međutim umesnim smanjiti prvo, tako dugo dok postoji mogućnost da se
poveća ovo drugo.
Ovo me
podseća na vreme kad se u kraju gde sam živeo, za vršenje žita
upotrebljavala ručna sprava. ovaj je posao bio vrlo zamoran i više
smena se smenjivalo da bi se ova sprava, koja se morala brzo
okretati, dovela u pogon.
Danas se
međutim sasvim drugačije radi. zahvaljujući motorima, posao se
odvija sto puta brže, a čovek je znatno rasterećen. Motor zapravo
sve čini: vrši, rešeta i čisti zrno, sve u jednom mahu, na taj način
osetno skraćuje rad.
Svega se
ovog sećam kad posmatram stanje duhovnog rada u svetu. Mašinerija je
postala suviše teška. da bi se pokrenula, pribegava se više ljudksim
sredstvima, nego snazi odozgo. Vrlo dobro znam da se svugde
pojedinačno i zajednički moli, ali imam utisak da još uvek ne znamo
od molitve učiniti pravo oruđe rada. Ne stavljamo sve naše pouzdanje
u božansku snagu zato da bi se naš rad pokrenuo i napredovao. Naše
se rezerve tako brzo iscrpe, a nebeska snaga ostaje neupotrebljena.
Da li je uspostavljena veza između te snage i nas? Tražimo sve
upornije da nam se da Duh molitve. On će nas uvesti u radionicu nad
čijim vratima stoji natpis: ”Ništa vam nije nemoguće.”
Budućnost
hrišćanskog rada ne zavisi toliko od eventualnih ograničenja ili
reorganizacije, koliko od naše poslušnosti Svetom Duhu, koji bi nas
hteo uveriti da moliti znači raditi.
|