|
”Sve što
zamolite oca u ime moje, ja ću vam učiniti, da se proslavi Otac u
Sinu”. (Jovan 14,13)
Uoči prvog
svetskog rata pošao sam u Nemačku na studije. Moj se boravak tamo
odužio i osetio sam potrebu za odmorom. Uputio sam se u Švajcarsku,
jer sam hteo da sretnem časnog starca Samuela Celera iz Menedorfa.
On je upravljao jednim ”duhovnim sanatorijumom”, smeštenim na
obalama ciriškog jezera. Taj sanatorijum je služio svima koji su
osetili potrebu za odmorom duše i tela. Celer je bio naročito
nadaren čovek. Prirodni duhovni darovi sačinjavali su ovu bogatu
ličnost. Kao izvrsni administrator malo po malo je uspeo da sagradi
instituciju u kojoj je primao i negovao osobe kojima je bilo
narušeno duševno i telesno zdravlje, one koji su u bilo čemu
preterali, bili nervozni ili utučeni.
Imao je dar
govora, koji je ostavljao poseban utisak. Čuo sam mnoge govornike
čija je rečitost bila iznad njegove, ali nikada nisam sreo
propovednika kao Celera. On je posedovao tajnu da svoje slušaoce
dovede u samu prisutnost Boga i to je postizao propovedajući jedino
Reč Božju. To bi treblao da bude svrha svake propovedi. Ovi
pastirski darovi nisu ništa ometali njegove ostale talente. Do dna
je poznavao ljudsku prirodu; pored toga imao je isto tako
razumevanje za patnje drugih i prisnu i srdačnu simpatiju za sve
tegobe.
Molitvom
vere još je dobio dar isceljivanja. Koliko se bolesnika okoristilo
njegovom pomoći i vratilo se svojim kućama zdravi dušom i telom.
Međutim,
sve ovo nije ostavljalo takav utisak kao sam Celer u molitvi. Mislim
da ne preterujem ako kažem da nikad nisam čuo nikoga da se tako moli.
Poznavao sam Božje sluge koji su to činili s više osećaja i žara.
Međutim, Celer se molio s mirnim pouzdanjem. Tako je dobro poznavao
Boga. Nije mogao a da ne bude ispunjen poverenjem.
Obratno od
onoga što se obično dešava, Celer je očekivao mnogo od Boga, a vrlo
malo od svojih molitava. jednostavno Mu je iznosio svoje i potrebe
svoje braće, siguran da će se On dalje pobrinuti. Njegove molitve
uvek pune poštovanja, ipak su međutim imale oblik slobodnog
razgovora, kao da je Bog bio u prvoj klupi, a Celer stojeći pred
Njim.
Sadržaji
jutarnjih molitava zastupanja bili su mnogobrojni. Celer se najpre
molio za naš duhovni život, zatim za sve one koji su bili pod
njegovim krovom, za starce, nemoćne, bolesne i one koji su mu se
odasvud pismeno obraćali i tražili da se za njih moli. U ono
nekoliko dana što sam proveo u Menedorfu, on je dobio pisma iz svih
evropskih zemalja, osim Norveške i Švedske. Tako se on dnevno molio
za mnoge ljude i za mnoge predmete. Dok sam ga slušao, govorio sam
sam sebi: u suštini se njegove molitve svode na jednu molbu, a to je
da se proslavlja Božje Ime. Često je molio i za čuda; nije se bojao
da traži neposredno ozdravljenje samo ako je ozdravljenje bilo na
slavu Boga, ali nikada nije ni pokušao da nalaže Gospodu šta da radi,
niti da ga prisiljava na nešto, podsećajući Ga na Njegova obećanja.
Dar koji je dobio nije bilo sredstvo za iskušenje. Često se molio:
”Ne usliši, Gospode, ako ovo ozdravljenje nije Tebi na slavu; ali
onda daj bolesnome snagu da Tebe proslavlja i u bolesti.” Na ovakav
način nije molio samo za druge. On koji je bio oruđe kojim se Bog
služio da vrati zdravlje tolikima, sam je teško bolovao na
unutrašnjim organima, a ta bolest je mogla svakog časa da
prouzrokuje smrt propraćenu jakim bolovima. On je, dakle, znao da je
i sam pozvan na to da u bolesti proslavlja Boga.
I baš pored
ovog Božjeg čoveka po prvi put sam shvatio smisao i svrhu molitve.
Tada mi se otvorilo ono što je u molitvi prvo: slaviti Boga i
Njegovo ime. Otvorile su mi se oči; odjednom sam shvatio kako često
se pogrešno služimo molitvom. Uočio sam sve teškoće koje se javljaju
s tim pogrešnim načinom i uočio sam preteranu važnost koju mi
pridajemo našim sopstvenim naporima.
Temeljni
zakon molitvenog života, jer i taj život ima svoje zakone kao i sve
što živi, jeste sledeći: služiti se molitvom jedino zbog
proslavljanja Boga. Gospod nas treba zato da u svetu kroz nas
primeni svoju moć spasenja. Naše će molitve tome doprineti; one će
Mu na neki način prodrčiti put do naših domova, do mnoštva vernih i
mnoštva nevernih u celom svetu.
Svrha
molitve nije da Bogu otrgnemo izvesne lične koristi, niti da
izbegnemo razne teškoće i muke, nego da slavimo Njegovo Ime. Ako
molimo u tom smislu, naša slaba vera će videti kako se ispunjavaju
najčudesnija i iznenađujuća obećanja, koja su data u molitvi. Ono
što ćemo tada da dobijemo nadvisiće svaku našu pomisao.
Napisano je
da ”imamo pouzdanje u Njega, da ako nešto molimo po Njegovoj bolji,
posluša nas, i kad znamo da nas sluša, šta god da molimo, znamo da
će nam dati ono što ištemo od Njega.” (1. Jovanova poslanica
5,14-15). Apostol ne kaže bez razloga da ako nešto ištemo po
Njegovoj volji da ćemo dobiti u tom istom času: njegovo sopstveno
iskustvo i iskustvo njegovih čitalaca mu je to više puta potvrdilo.
Uslišenje molitve već je na putu; to ne znači da će se desiti odmah,
neposredno, ali onaj koji poznaje Boga može mu, s punim mirom,
preporučiti izbor časa i prepustiti se s radosnim uverenjem da će
pre ili kasnije stići odgovor.
Posle svega
ovog što smo izneli, moguće je da se neki od čitalaca, koji se
iskreno mole, osećaju obeshrabreni. Počinjete da shvatate da ste se
do sada pogrešno odnosili prema ovoj svetoj prednosti koju ima
molitva. Obično govorite Bogu o svemu što se odnosi na vas, svakog
dana Mu iznosite svoje potrebe, velike i male, molili ste Ga čak i
za beznačajne stvari. A sada se eto bojite da je sve to pogrešno i
kažete sami sebi da je već krajnje vreme da se naučite moliti.
Uzdišete misleći na ono što ćete morati podneti sve dok se ne
naučite moliti.
Ne,
prijatelju, nastavi s molitvom kao i do sada. Neka tvoji razgovori s
Bogom budu spontaniji. Traži od Njega milost da Mu govoriš zanemarujući sve više ono što se
odnosi na tvoju sopstvenu egzistenciju. To je ono što On želi i očekuje od
tebe. Sećaš se da piše: ”Ne brinite se ni za šta, nego u svemu molitvom i
moljenjem sa zahvaljivanjem da se javljaju Bogu vaša iskanja.” (Filipljanima
4,6).
On dobro
zna da se naš dan sastoji od raznovrsnih sitnih stvari koje
sačinjavaju život, a koje su i glavni uzrok naše uznemirenosti. zbog
toga nas On i poziva da ih sve jednostavno donesemo Njemu. Nije li
uvek spreman da nam pomogne?
Setite se
da sve ono što se tiče nas samih, u Njegovim očima nije beznačajno.
Jeste li izgubili ključeve koje bezuslovno morate da nađete, tražite
ih uzalud, a vam se žuri, recite to Gospodu. Igra li se vaš dečačić
na ulici, a vi potreban vam je da nešto brzo obavi; sami nemate
vremena ni da ga tražite, ni da obavite taj posao. kažite sve to
vašem Ocu, koji je na nebu.
Međutim, ne
zaboravite ono što smo rekli gore: da svaka molitva treba da
proslavlja Boga. zbog toga, bilo da molite za velike ili male stvari,
ne zaboravite nikada da kažete: ”Iznad svega, neka se slavi Božje
Ime. ako tako ne bi bilo, ostavi me u nevolji u kojoj sam i dam mi
milost da Te slavim u svakoj teškoj situaciji.”
Moglo bi se
pomisliti da se s ovakvim ograničenjem ne moće moliti predano. No,
to bi značilo pogrešno shvatiti pravu ulogu molitve. Moliti znači
pustiti Isusa da uđe u sva područja našeg života, dati Njemu punu
slobodu i pustiti da Njegova snaga deluje ne samo kako On hoće, nego
i kada On hoće.
Prema tome
prepustićemo Gospodu brigu o tome da li bi brzi ili neposredni
odgovor na našu molitvu proslavio Njegovo Ime, ili pak jedan kasniji.
Tek ovako shvaćena molitva, kojoj je glavna snaga proslaviti Boga,
takva molitva može postati užurbana. Da čujete jedan primer.
Prisni
prijatelj Martina Lutera -F. Mikonije - teško je oboleo 1540. godine.
Njegova okolina, a i on sam očekivali su skori kraj. Jedne večeri
drhćućom rukom napisao je nekoliko reči oproštaja svojem prijatelju
Luteru, koga je iskreno voleo. Luter mu je odmah odgovorio ovim
rečima: ”U Ime boga zapovedam ti da živiš. Potreban si mi u daljem
radu reforme koju sam započeo usred crkve. Gospod neće dozvoliti da
ti za mog života umreš; naprotiv, ti ćeš mene preživeti. Molim se u
tom smislu. To je moja volja i moja volja će se ispuniti, jer tražim
jedino da proslavim ime Božje.”
Mikonije je
već izgubio govor, kad je ovo pismo stiglo. malo iza toga on se
oporavio, i zaista je za dva meseca nadživeo Lutera.
Odvažnost u
molitvi je, dakle, dozvoljena, ako se može gledati u lice Božje i
reći Mu: ”Ti znaš da ne tražim svoju lićnu dobrobit, niti pokušavam
da izbegnem bilo kavkom iskušenju, niti se suprotstavljam Tvojoj
volji; ono što želim, iznad svega je to da se slavi Tvoje Ime.”
Ovako shvaćena molitva smiruje nam duh, čak ako i nismo u pravu u
onome za šta se molimo.
A sada
nekoliko reči o neuslišenim molitvama. To je pitanje koje naročito
uznemiruje našu decu. Učili smo ih da se mole u Ime Isusa.
Ponavljali smo im da je Gospod dobar, milosrdan i da je, dok je još
bio na zemlji, blagosiljao sve koji su k Njemu dolazili. Stekavši
tako poverenje, naša Mu deca iznose sve svoje velike i male brige i
naravno da očekuju da budu uslišeni. Ali onda u životu deteta dolazi
do krize. Molio je, a nije dobio šta je tražio. Zašto? Roditelji sad
treba da im priteknu u pomoć dajući im objašnjenje u što stvarnijem
obliku. Može im se reći npr. kako novine ponekad izveštavaju o
nesrećama u kojima su deca, koja su se igrala opsanim predmetima,
poginula ili za čitav život osakaćena.
Kako je do
toga došlo?
Deca su
molila svoje roditelje da im daju takve predmete i, na njihovu
nesreću, dobila su ih. Da su roditelji bili dovoljno razumni i da im
nisu dali, nesreća se ne bi desila. Na taj način dete uči da ne
sumnja u Božju dobrotu, čak i kada nam ne da ono što tražimo.
Međutim, ovu lekciju, kojoj učimo našu decu, nije li potrebno da je
samo uvek ponovno učimo? Imamo toliko pouzdanja u naše sudove da
mislimo da znamo bolje od bilo koga šta je za nas dobro. Misli li
Bog drugačije nego mi, odmah Ga optužujemo da je ravnodušan prema
nama.
Ni veliki
apostol Pavle nije bio uvek sličan. on nam kaže da je tri puta molio
Gospoda da ga oslobodi žalca od koga je patio. To je bilo naročito
opterećenje u njegovom misionarskom radu i smatrao je opravdanim da
moli da se toga oslobodi. Upućujući Boću ovu molbu, on je više
mislio na napredak dela, nego na svoju ličnu udobnost. Ali ta molba
mu nije bila uslišena. Bog je znao da će ga njegov sluga u iskušenju
bolje proslavljati, nego oslobođen od iskušenja. Ova žalost koja je
apostola dovodila u poniznost, tako ga je pročišćavala, da je postao
samo prenosno sredstvo božanske snage. Tako je apostol pavle naučio
onu veliku tajnu o kojoj smo govorili sasvim na početku ovog
proučavanja: ”Kad sam slab, onda sam jak.”
Isus je
Svom Ocu uputio molitvu koja nije bila uslišena. Tri puta Mu je
iznosio istu molbu: ”Oče, ako je moguće da me mimoiđe ova čaša.”
Krajnjim naporom pokušavao je neprijatelj u Getsimanskom vrtu da
zamrači ono što je Božjem Sinu uvek bilo sasvim jasno, a to je da
mora da trpi i umre da spasi ljude. Pored moralne tame koja je
obavila Gospoda, Njegov duh, uvek ispravan i poslušan, nije poznavao
nikakve klonulosti. On je jednostavno iznosio pred Svog Oca
klonulost i teskobu svoje duše, a ono što je bila želja celog
Njegovog života, to se izrazilo jošj jednom u ovoj poslednjoj
molitvi: ”Ne moja volja da bude, nego Tvoja.”
Sledeći
dakle u tome primer koji nam je ostavio Gospod, ne bojimo se
upućivati Bogu sasvim detaljne molitve, čak ako i nismo sigurni da
je nešto ispravno. ne ustručavajmo se da mu iznesemo sve ono što nam
je na srcu, ali pazimo da uvek dodamo, kao i Isus one reči: ”Ne moja
volja, nego Tvoja da bude.”
|