|
”Gospode nauči
nas moliti se” (Luka 11,1)
Usudite li
se reći Bogu: ”Gospode, nauči me da se molim”? Budim iskreni. Bojimo
se iskušenja, a moramo da priznamo da se i Boga bojimo. Instinktivno
mislimo da će On biti strog prema nama. S druge strane, oslanjajući
se na sopstveno rasuđivanje, mislimo da sami znamo da razlikujemo
dobro i zlo.
Setimo se
jedne stvari: dok se ne predamo u ispružene ruke našeg Spasitelja,
nećemo spoznati pravu radost. Ako se predamo, onda ćemo se uvrstiti
među one, koji su dobrovoljno ušli u školu molitve, u kojoj Sveti
Duh oblikuje one koji još ne znaju da se mole. Zašto među nama ima
tako malo pravih ljudi molitve? Zato što nismo shvatili da molitva iziskuje dugotrajno
posvećivanje. Program nije lagan, a
poteškoće zemaljske ili duhovne nisu jedine. Naše strpljenje je
naročito stavljeno na iskušenje. Sam Isus se u više navrata vraćao
na to kao npr. u Luki 18,1-8 gde poziva svoje učenike ”da se treba
svagda moliti i ne dati da dotuži” tj. ne malakše.
A mi se
tako brzo umorimo. Koliko puta smo odlučili da molimo za ovu ili onu
osobu ili delo. Posle nekog vremena tako smo se umorili da smo čak
zaboravili da se molimo za taj predmet. Napor nam je bio preveliki i
nismo mogli da istrajemo.
Sveti Duh
kao mudri odgajitelj nikada ne iznosi odjednom mnoštvo predmeta za
molitvu. Njegovo podučavanje se usredsređuje na bitnu tačku a ta je:
nije potrebno biti upućen u mnoge duhovne discipline da bi se znalo
moliti. Spomenuću ukratko dve, tri činjenice:
U prvom
redu Sveti Duh želi da nas svakog dana stavi u vezu s ličnošću Isusa
Hrista. Ovo je bezuslovno potrebno. Ako vidimo Njega, molitva će
sama od sebe izvirati iz našeg srca. Znamo da Hrist odgovara na
molitve, da se On čak raduje tome, a i mi ćemo naći radost radeći s
Njim. Molitva za sebe i molitva za druge postaće tako zanimanje puno
miline.
Podučavanje
Svetog Duha težiće, dakle, da od nas udalji sve ono što bi ometalo
sve bolje upoznavanje ličnosti Isusa Hrista. Ovo pitanje smo već
spomenuli u poglavlju ”Molitva kao borba”.
U drugom
redu, Sveti Duh hoće da od nas učini savesne molitelje za druge.
Molitva zastupanja tj. posrednička molitva slična je elipsi čija su
dva žarišta Isus i naše potrebe. Sveti Duh će na njih privući našu
pažnju, ne na sasvim teoretski način, nego pokazujući nam, dan po
dan, njihovu praktičnu i životnu važnost.
Ponovimo da
je Sveti Duh onaj koji djeluje u našem srcu. Nije potrebno da se
trošimo u velikim naporima zatim da usredsređujemo naš pogled na
Spasitelja i potrebe svijeta. Ne, nego slušajmo jednostavno Njegov
glas kad govori kroz Svoju Reč i kroz molitvu, pa ćemo utvrditi, a
da to pre nismo ni primetili, da smo uznapredovali u umeću molitve.
U trećem
redu, Sveti Duh nas uči da se odreknemo sami sebe. Ni jedna druga
duhovna delatnost ne traži toliko odricanja i pregora kao molitva.
Najveći deo ovog rada odigrava se u tajnosti, daleko od ljudskih
pogleda. Činjenica da nas drugi vide kako radimo, jak je podsticaj,
priznajmo: ni ja ni ti nismo neosetljivi na pohvalu, a ohrabrujuće
je videti da se nismo uzalud trudili. Volimo da vidimo plodove našeg
rada. Pa dobro, no, baš ovo zadovoljstvo nam je često uskraćeno u
službi molitve. Kako možemo biti sigurni da su dobijeni rezultati
zaista zasluga moje molitve, a ne nečije druge? Ponavljamo dakle da
treba mnogo samozaborava ako se hoće ustrajati u ovoj dužnosti. Ali
malo je ljudi spremnih da se njome opterete. Lakše je naći
propovednike.
Propovedanje je poziv koji mnogi cene, a oni kojima je uspelo da
zauzmu propovedaonicu pokazuju toliko žara da bi bilo teže skinuti
ih sa tog mesta, nego uspeti ih na njega. Međutim povučeni posao na
molitvi malo koga mami.
Moguće je
da ste se dugo molili za neke neobraćene osobe. Odjednom bukne
probuđenje i baš vaši susedi za koje ste se tako verno molili, prvi
su se obratili. Niko nije znao šta ste radili za njih. To je bila
tajna između Boga i vas, i kad je došlo uslišenje, vaše se ime nije
ni spomenulo. Međutim ime propovednika spominjaće se na sva usta.
Svaki je govorio hvalospeve: ”Zaista, kakve li moći u tog
propovednika.”
Prijatelju
hoćeš li se umoriti od ovog nevidljivog posla, sakrivenog ljudskim
očima?
Seti se da
će Onaj koji vidi sve tajno jednog dana tebi platiti javno. On je
čuo tvoje molitve i sasvim tačno zna koji je tvoj udeo u spasenju
tih duša. Na veliki dan žetve, ako ne ranije, pojavićes se noseći
svoje snopove kao plodove svog rada.
Od svih
oblika molitve sigurno je da je posrednička molitva najteža. Međutim,
koliko mogu prosuditi, to je najpotrebnija od svih dužnosti, koje su
stavljene na čovjeka. To je i najvažnija služba. (Pogledaj: ”Molitva
kao rad”.)
Svi oni
koji su posetili već spomenuti dom u Menedorfu odmah su videli da je
Celer bio glava kuće, čovek koji je upravljao svim vrstama službe
ove zamašne ustanove. Celer je toga bio svestan. Zbog toga nam je
jednog dana pričao o jednoj strijoj osobi, koja je više od njega
nosila veliki deo tereta. To je bila Doroteja Trudel, koja je od
samih početaka rada učestvovala u toj kući. Kroz dugi niz godina,
ona je u svoj poniznosti i odolevajući svim iskušenjima, istrajno
molila za delo koje joj je toliko ležalo na srcu. Ali onda su joj
snage popustile, pa je morala da leži u krevetu, a sam Celer je
suznih očiju rekao da je ona svoj život doslovce provodila u
molitvi, iznoseći svakog dana Gospodu sve saradnike tog Gospodnjeg
dela.
Treba li da
se čudimo ako ovo teško umeće molitve zahteva dugotrajno podučavanje?
Istina je da Gospod svoje vodi različitim putevima. Čuvajmo se toga
da Njemu namećemo pravila; međutim, ne bojmo se svedočiti ono što
smo videli. Mogu da kažem sa svoje strane, da su najbolji i
najverniji ljudi molitve, koje sam ikada sredo, bili oblikovani baš
u školi trpljenja. Mnogi od njih, osuđeni da svoje zadnje dane
provedu na bolesničkoj postelji, jedva su mogli oterati dosadnu muvu
s lica. Tako je bilo sa Dorotejom Trudel u Menedorfu.
Kako li su
se ti ljudi znali moliti! Stavljeni u pozadinu, daleko od ljudskog
pogleda, oni su bili žarišta duhovnog života, najbolji stubovi rada
koji se je odigrao bilo u njihovom susedstvu bilo u zajednici ili
zemlji ili svetu uopšte. Oni su me potsećali na veliku električnu
centralu, često puta sakrivenu u udaljenim dolinama, a ipak vrlo
važnu. To naročito onda primećujemo ako te centrale ne rade: nema
svetla u kući, mašine stoje, sve je na mrtvoj tački.
Jedan
zakupnik poseda mog oca bio je takav čovek molitve. Ime mu je bilo
Jorn. Još od detinjstva je bio slabušan. Imao je vrlo slab vid i
teško je zarađivao svoj hleb. Verni hrišćani tog kraja imali su
dobar običaj da bode brigu o svakom bratu ili sestri kako ne bi bili
prisiljeni da zatraže neku javnu milostinju. Pa ipak je brat Jorn
imao teških časova. Ali on je znao da se ponizi pod silnom rukom
Božjom i po malo je to iskušenje donelo svoj plod i on je dobio
naročitu sposobnost za molitvu. Dan i noć je molio za crkvu kojoj je
pripadao, a Bog ga je nagradio time što je postao svima duhovni
savetnik.
Sa svih
strana dolazili su ljudi u njegov mali stan da traže pomoć i savet.
Ako im nije mogao dati savet, onda ih je obdario onom ljubavi koja
je popunjavala njegovo srce i posetioci su se vraćali lakšeg koraka
i rasterećenog srca. Osim toga, s njima bi se molio, pa je većina
napuštala njegovo skromno prebivalište učvršćene duše.
Poslednjih
godina njegovog života zdravlje ga je sve više napuštalo. Dve
starije sestre koje su ga negovale, pričale su mi da je veći deo
noći bio budan i molio se za svakog pojedinog člana crkve kojoj je
pripadao. Nije to činio površno kako to često mi činimo. Kad smo u
žurbi zadovoljavamo se s tim da Gospodu iznesemo sve one za koje se
molimo zajedno, ne pojedinačno, moleći da ih On sve blagoslovi.
Stari Jorn služio se drugom metodom. On je spominjao svakog po imenu,
ulazeći mišlju u svaku kuću, svaku porodicu, imenujući čak i decu
koju nikad nije video, nego je samo čuo da su rođena.
Znamo li
odmeriti vrednost ovakvih zagovornika? Kakva li je praznina ostajala
posle njihove smrti. O jornu se mislilo da će njegovi poslednji
časovi biti pravo ulaženje u slavu. Mnogi su mislili da će imati
mogućnost da prisustvuju njegovom odlasku ali je Gospod omeo njihove
planove. niko nije prisustvovao Jornovoj smrti. Sestre koje su ga
negovale bile su baš u kuhinji kad je Bog uzeo sebi svog slugu.
Nikada nije
bilo veće sahrane u našem selu. Jornovi roditelji nisu bili u
blizini, ali strani ljudi iz okoline u masama su dolazili na pokop.
Mnogi su ga oplakivali kao što se oplakuje voljeni otac. A neverni,
koji nikada nisu pokazali zanimanje za Boga, došli su u velikom
broju, oplakujući ga sa ostalima.
U smrti kao
i u životu, Jorn je bio mnogima blagoslov. Sav njegov život bio je
slika one reči iz Svetog Pisma ”Tražite i daće vam se”.
|