Drugo poglavlje

NAPUNITE REZERVOAR LJUBAVI

Ljubav je najvažnija reč na svakom jeziku – istovremeno nas najviše i zbunjuje. I svetovni i religijski mislioci smatraju da ona ima centralnu ulogu u našem životu. Rečeno nam je da je «ljubav najdivnije iskustvo na svetu» i da «ljubav pokreće svet». Hiljade knjiga, pesama, časopisa i filmova bave se tom rečju. Mnogobrojni filozofski i teološki sistemi stavljaju ljubav na prvo mesto. I utemelitelj hrišćanstva, Isus Hristos, želeo je da Njegovi učenici žive u atmosferi ljubavi (Jovan 13,35).

Psiholozi su već odavno zaključili da je potreba da budemo voljeni primarna ljudska emocionalna potreba. Za volju ljubavi ljudiu su spremni da pređu visoke planine, mora, da se izlože pustinjskim vetrovima i da izdrže neiskazane teškoće. Bez ljubavi, planinski vrhunci ostaju nedostižni, mora neprelazna, pustinje nepodnošljive, a teškoće neizdržljive. Hrišćanski apostol Pavle je uzvisio ljubav, nagoveštavajući da sva ljudska dostignuća, ukoliko nisu učinjena iz ljubavi, ostaju prazna i tašta. Rekao je da će na kraju krajeva, kao poslednji čin u ljudskoj drami, ostati samo «vera, nada i ljubav, i da je ljubav najveća među njima» (1. Korinćanima 13,13).

Ako se već možemo složiti da je ljubav suština svega, da ona predstavlja pogonsku snagu ljudskog društva, i sada i u prošlosti, onda se moramo složiti da pred njome ostajemo zbunjeni u najvećem broju slušajeva. Služimo se njome na hiljadu načina. Kažemo: «Volim sladoled!» i trenutak kasinje «Volim svoju majku!» Govorimo o aktivnostima koje volimo, o plivanju, skijanju, lovu i ribolovu. Mi volimo stvari, hranu, automobile, kuće. Volimo životinje, pse, mačke, čak i puževe. Volimo prirodu, stabla, travu, cveće, vreme. Volimo ljude, majku, oca, sina, kćerku, ženu, muža, prijatelja. Mi smo u stvari zaljubljeni u ljubav.

Ako nas sva ta raznolikost nije uspela zbuniti, prisetimo se da pojam ljubavi zupotrebljavamo kada pokušavamo da objasnimo svoje ponašanje: «Učinio sam to iz ljubavi prema njoj!» Ovim rečima pokušavamo objasniti celi niz svojih postupaka. Neki muž se uplete u preljubnički odnos koji naziva ljubavlju. Sa druge strane, njegov pastor taj isti odnos naziva grehom. Supruga alkoholičara skuplja krhotine koje je on ostavio posme svog poslednjeg pijanstva. Ona to zove ljubavlju, a priholog zavisnošću. Roditelj zadovoljava sve prohteve svoje dece i to naziva ljubavlju. Porodični psihoterapeut naziva to neodgovornim roditeljskim ponašanjem. Koje ponašanje bi se zaista moglo proglasiti ljubavlju?

Svrha ove knjige nije da ukloni zbrku koja prati pojam ljubavi, nego da našu pažnju skrene na onu vrstu ljubavi koja nam je neophodna da bismo sačuvali svoje emocionalno zdravlje. Dečji psiholozi tvrde da svako dete ime svoje posebne emocionalne potrebe koje se moraju zadovoljiti da bi ono sačuvalo emocionalnu stabilnost. Među tim emocionalnim potrebama nijedna nije tako presudna kao potreba za ljubavlju i pažnjom, potreba da se dete oseti delom porodice i kao njen željeni i cenjeni član. Uz odgovarajuću dozu ljubavi, dete će se verovatno razviti u odgovornu odraslu osobu. Bez ljubavi, ono će zaostati u svom emocionalnom i društvenom razvoju.

Svako dete ima svoj takozvani «emocionalni rezervoar» koji čeka da se napuni ljubavlju. Ova metafora mi se vrlo svidela kada sam je prvi put čuo. Ako dete oseća da je zaista voljeno, razvija se normalno, ali, ako je njegov rezervoar ljubavi prazan, ono će svoje nezadovoljstvo pokazati lošim vladanjem. Najveći deo lošeg vladanja je izazvan praznim «rezervoarom ljubavi».

Slušao sam jednom dr Rosa Kempbela, psihijatra i stručnjaka za psihologiju dece i odraslih. Dok sam slušao njegovo izlaganje sećao sam se stotine roditelja koji su prolazili kroz moj seminar i govorili o ispadima svoje dece. Nikada nisam uspeo da sebi vizuelno predstavim prazan rezervoar ljubavi njihove dece, ali sam mogao da vidim njegove posledice. Loše ponašanje dece uglavnom se svodilo na traganje za ljubavlju koju nisu doživeli, na traganje na pogrešnom mestu i na pogrešan način.

Sećam se Ešli, devojčice koja se sa trinaest godina morala lečiti od seksualne zarazne bolesti. Njeni roditelji su bili slomljeni. Bili su ljuti na nju, na školu u koju je išla, jer su govorili da se tamo naučila na seksualna zastranjivanja. «Zašto bi to inače činila?» - govorili su.

U središtu ljudskog ponašanja nalazi se želja za ljubavlju i bliskošću. Brak treba da zadovolji te iskonske potrebe.

U toku razgovora s Ešli saznao sam da su se njeni roditelji razveli kada je imala šest godina. «Mislila sam da je moj otac otišao zato što me ne voli. Kada se majka preudala imala sam deset godina. Mislila sam da sada ona ima nekoga koji će je voleti i da mene više niko ne voli. Silno sam želela da me neko voli. Upoznala sam tog mladića u školi. Bio je dosta stariji od mene, ali me je zapazio. Nisam mogla da poverujem u takvu sreću. Bio je dobar prema meni i posle nekog vremena stvarno sam osetila da me voli. Nisam želela da se upuštam u seksualne igre, ali sam želela da budem voljena.

Ešlin rezervoar ljubavi godinama je bio prazan. Njena majka i očuh starali su se o njenim fizičkim potrebama, ali nisu bili svesni duboke emocionalne praznine koju je ona osećala u sebi. Svakako da su voleli Ešli i da su smatrali da ona oseća njihovu ljubav. Tek kada je bilo skoro suviše kasno, shvatili su da ne govore Ešlinim jezikom ljubavi.

Emocionalna potreba za ljubavlju nije samo fenomen detinjstva. Ta potreba nas prati i u odrasloj dobi i u braku. Zaljubljenost privremeno zadovoljava tu potrebu, ali zaljubljenost kao svaka droga ima samo privremeno i prolazno delovanje. Pošto smo se spustili sa oblaka zaljubljenosti, izronjava na površinu naša nezadovoljena potreba za ljubavlju, jer je ona ugražena u samu suštinu našreg bića. Ona je središte svih naših emocionalnih želja. Ljubav nam je bila potrebna i pre nego što smo se zaljubili i biće nam potrebna u toku celog života.

Potreba za ljubavlju bračnog druga nalazi se u samom središtu njihovih želja. Nedavno mi se požalio jedan poznanik: «Šta mi vredi kuća, automobil, vikendica na moru i sve ostalo, ako me žena ne voli?» Shvatate li šta je hreo da kaže? «Više od svega na svetu želim da me moja žena voli!» Materijalna dobra nikada ne mogu

poslužiti kao zamena za ljubav. Žena kaže: «Celoga dana ne obraća pažnju na mene, a naveče želi da dođe u moju postelju. Gadi mi se!» Ovoj ženi se ne gadi seks, to je đžena koja očajnički vapi za emocijama ljubavi.

Nešto u našem biću žudi za ljubavlju drugih bića. Usamljenost razorno deluje na ljudsku psihu. Zato se i osuda na samicu smatra najtežom kaznom. U samoj srži ljudskog bića krije se želja za bliskošću i ljubavlju. Brak treba da zadovolji ove potebe. Zato se u prastarim biblijskim tekstovima može naći rečenica da muž i žena u braku postaju jedno telo. To ne znači da će pojedinci izgubiti svoj identitet, već da će jedno drugome ući u život i ostvariti duboko i prisno zajedništvo. Pisci Novog zaveta pozivaju muža i ženu na duboku uzajamnu ljubav. Od Platona do Peka, svi pisci su naglašavali važnost ljubavi u braku.

Koliko je važna, ljubav je i varljiva. Naslušao sam se skrivenih patnji mnogih bračnih drugova. Neki su mi se obraćali zato što im je njihova unutrašnja bol postala neizdržljiva. Drugi su dolazili shvativši da im njihovo ponašanje ili neprilično vladanje bračnog druga uništavaju brak. Neki su jednostavno dolazili da me obaveste da više ne žele ostati u braku. Njihovi snovi o večnoj sreći razbili su se o hridine neumoljive stvarnosti. Stalno sam slušao izjave: «Naša ljubav je nestala, naša veza je mrtva. Bili smo bliski, ali sada više nismo. Više ne uživamo da budemo jedno s drugim. Ne zadovoljavamo uzajamne potrebe.» Ove ispovesti su dokaz da i odrasli, kao i deca, imaju svoje rezervoare ljubavi.

Da li je moguće da duboko u duši nesrećnih parova postoji neki nevidljivi rezervoar ljubavi sa strelicom koja pokazuje da je ispražnjen. Da li je moguće da su loše ponašanje, otuđivanje, grubosti i prekori posredica praznog rezervoara ljubavi? Da li bi se i naš brak mogao preporoditi kada bismo pronašli način da napunimo rezervoar? Da li bi, sa punim rezervoarom, bračni parodi mogli stvoriti emocionalnu klimu u kojoj bi mogli raspravljati o razlikama i rešavati sukobe? Da li je pun rezervoar ljubavi ključ uspeha u braku?

Ova pitanja su me pokrenula da krenem na jedno dugo putovanje. Putem sam otkrio jednostavna, ali tako uspešna rešenja, sadržana u ovoj knjizi. Ne samo da me je ovo putovanje povezalo sa dvadeset godina bračnog savetovanja, nego i sa hiljadama srca ljudi i žena. Sa svih strana, bračni parovi su me pozivali da posetimo skrivene kutke njihovog života i da otvoreno razgovaramo. Prikazi u ovoj knjizi predstavljaju idečke iz stvarnog života. Promenjena su samo imena ljudi i mesta da bi se zaštitila privatnost osoba koje su otvoreno govorile.

Uveren sam da je stalno dopunjavanje emocionalnog rezervoara za ljubav isto tako važno za brak kao što je dopunjavanje goriva važno za automobil. Bračna vožnja s praznim rezervoarom ljubavi mogla bi da ispadne mnogo skuplja od vožnje automobilom bez kvalitetnog ulja u motoru. Makoliko dobra kvaliteta vašeg braka, ona uvek može da bude još bolja. Zato pažljivo pročitajte savete u ovoj knjizi, jer mogu spasti vaš brak ili bar poboljšati emocionalnu klimu u kojoj se krećete kao bračni drugovi.

UPOZORENJE: Razumevanje pet jezika ljubavi i učenje primarnog jezika vašeg partnera može bitno uticati na vaše i njegovo ponašanje. Ljudi se počinju drugačije ponašati kada su njihovi rezervoari za ljubav puni.

Međutim, pre nego što pređeno na proučavanje pet jezika ljubavi, moramo proučiti jedan značajan, ali zbunjujući fenomen: euforično iskustvo zaljubljivanja.

< 1. Poglavlje Sadržaj 3. Poglavlje >