1.
ПОСЛУШНОСТ МОЖЕ НАСТАТИ САМО ВЕРОМ ЗАТО ШТО ТАКО КАЖЕ
БИБЛИЈА
Једном кад сам наручио сендвич у ресторану на аеродрому отишао сам а
сендвич је остао јер сам размишљао о нечем другом. Морао сам да се вратим да га
уземем. Али да сам купио »Мерцедес«, мала је вероватноћа да бих га заборавио у
продајном салону. »Да ли ће човек узети оно што је купио?« питали су једном Џонс
и Вагонер. »Ако човек оде у радњу, затражи нешто и плати за то, да ли ће
изненада променити мишљење и отићи из радње а да то не понесе? Наравно да неће.
Ако је платио, он ће сигурно и понети оно што је купио.
Исус је платио за нас. Он је платио највећу могућу цену, дао је
своју скупоцену крв. У ствари, Он је себе дао за нас. Зато можемо бити потпуно
сигурни да ће нас Он прихватити.«
Бескрајни, непроцењиви Исусов дар пружа нам сигурност да је Бог и
нас при-хватио зато што је прихватио Исусову жртву. Сваког дана ми Га можемо
изнова славити због тога. Само
људи који су
прихваћени и
који знају да
су
прихваћени
могу успешно
проучавати
предмет
послушности.
Ако се ја већ осећам одбаченим, чак и сам сусрет са овом темом неће
ми донети ништа осим разочарења. Ми сви знамо, ако смо проучавали Библију, да
нас милост - дар Божији - спасава кроз веру (Ефесцима
2,2.9).
Али постоји нешто што још не знамо и што можемо постати значајно
питање међу адвентистима. Ми не схватамо да живимо вером исто тако као што на
почетку долазимо Богу вером. »Јер по вери живимо а не по гледању.« (2.
Коринћанима 5,7) Ми
живимо само
вером.
Послушност
долази само
вером, плус или минус ништа друго.
Неки данас сматрају да ћеш ако волиш веру мрзети послушност. И да
ако на-глашаваш послушност, мораш да се супротстављаш вери. Али то није тачно. У
ствари, ако одбациш веру, недвосмислено ћеш одбацити и послушност. И обрнуто. То
двоје иде заједно. Па ипак многи људи врло погрешно схватају хришћански живот и
достизање победе и послушности.
Пре неколико година уредник часописа Адвентист Ривју говорио је
верницима на једној евангелизацији. »Желео бих да вас нешто питам«, рекао је.
»Колико вас верује да се спасавамо само вером?« Подигла се једна или две руке
које су се брзо спустиле.
»Колико вас верује да се спасавамо само делима?« Опет се подигло
само неколико руку. Затим је упитао: »Колико вас верује да се спасавамо и вером
и делима?« Већина руку подигла се сада и дуго махала. Посматрајући овакав
одговор уредник је рекао: »Надам се да ћете пре него завршимо проучавање данас
променити своје мишљење.« Наставио је да проповеда како се спасавамо само вером
у Исуса Христа. Римљанима 4,5: »А ономе који не ради, а верује онога који правда
безбожника, прима се вера његова у правду.« Да ли то значи да Бог оправдава
безбожне људе? Тако пише! »А ономе који ради не броји се плата по милости него
по дугу. А ономе који не ради а верује онога који правда безбожника, прима се
вера његова у правду.« (стихови 5 и 4)
Црква је имала одређене проблеме у вези са овим ставом. То морамо
признати. Дискусије у вези с тим постале су у неким круговима прилично озбиљне.
Да ли при-хватамо да се спасавамо једино вером у Исуса Христа кад се то тиче
наше наде у вечни живот? Ако разумете имало од оног што је Исус осигурао на
крсту за нас, морате прихватити и велику библијску истину да се спасавамо
милошћу кроз веру. Обе су саставни део еванђеља.
Међутим људи су се већ вековима сукобљавали са овом мишљу.
Реформатори су се борили и умирали за њу. Нама је тешко да схватимо како је
немогуће да било ко и било кад заради или заслужи Божју милост или наклоност. Па
ипак, ова чињеница још увек представља основ еванћеља. Бог
не ради по
систему
заслуга, већ
по систему
дара. И све што можемо
учинити да бисмо се надали вечном животу јесте то да стално прихватамо и
одговарамо на оно што је Он већ учинио за нас на крсту и што наставља да чини за
нас из дана у дан.
Сотериологија, наука о спасењу, има три вида. Први
је оправдање
вером — истина да је Исус на крсту омогућио не само да нам
буду опроштени греси него да се на нас гледа као да нисмо никада сагрешили. Други који превазилази то што нам је
Исус опростио грехе из прошлости и укључује силу Светог Духа која нас
оспособљава да победимо наше садашње грехе, неуспехе и погрешке. И трећи је нада у коначно ослобођење
од света греха кад Исус поново дође. Сва три вида представљају радосну вест.
Иако остали хришћани који верују у еванђеље данас истичу оправдање вером и оно
што је Исус учинио за нас, а велики број и Исусов долазак и славу Његовог
повратка, Црква остатка још има јединствени задатак, задатак који превазилази
оно што су проповедали реформатори. То је задатак да се саграде зидови на темељу
еванђеља. Који су то зидови? То је истина да нас Бог може спасти од наших
прошлих као и од наших садашњих греха. Он је заинтересован да реши не само
проблем наших неуспеха и греха из прошлости него и наших садашњих и будућих
погрешака. Бог нема само опроштење за прошлост већ и силу за садашњост. Наш
Господ не само да ће избрисати извештаје о нашем прошлом животу него ће очистити
и садашњи живот. То је део еванђеља који постаје посебно значајан у време
описано у Откривењу као време у коме су савлађивање и победа две главне
појединости.
Док сам са неким разговарао о овом веровању да нам Бог нуди снагу да
би нас оспособио да држимо Његове заповести, чуо сам питање: »А да ли сте их
јуче држа-ли?« Како бисмо одговорили на ово питање? »То се вас не тиче!«
одговорио сам. А затим сам и ја поставио питање: »Да ли ће Вилијам Милер бити на
небу?« Особа је одговорила: »Надам се.« »Не, то није одго вор на моје питање.
Хоће ли он бити на небу - да или не« »Не знам. То није у мојој области.« Није у
твојој области ни да ли сам ја јуче држао заповести или нисам. То је Божје, и
само Божје. Лако је склизнути на питање »Ко је то заиста испунио?« и пропустити
истину из Откривења 14,12, истину да ће на крају времена постојати група људи
која ће држати Божје заповести. Можда
површни посматрач неће моћи да их препозна. Чак ни они сами можда неће бити
свесни оног што су постигли — због тога што то неће бити њихово дело. То је дело
Божје. А ми знамо да ће нас што ближе дођемо Исусу мање одушевљавати наш
сопствени живот.
Иако
не можемо показати на друге -или
на саме себе - и рећи »Он је то ура-дио«, »Она је то постигла«, »Ја сам то
достигао«, остаје нам Откривење 14, 12 где стоји: »Овде је трпљење светих који
држе заповести Божје и веру Исусову.«
Занимљиво
је да Откривење описује свете који држе заповести као стрпљиве. Ако ћеш ти бити
један од оних који имају веру Исусову, који ће издржати до краја и држати Божје
заповести, исто тако мораш имати и стрпљење. Да ли си икад био нестрпљив због
свог понашања или поступака? Лако је бити нестрпљив. Па ипак, ми сигурно не
можемо бити толико стрпљиви са собом колико је Бог стрпљив са нама. Према тексту
у Римљанима 1,16.17, први разлог због којег послушност може доћи кроз веру - и
само кроз веру - јесте тај што тако каже Библија. »Јер се не стидим јеванђеља
Христова, јер је сила Божја на спасење свакоме који верује, а најпре Јеврејину и
Грку. Јер се у њему јавља правда Божја из вере у веру као што је написано:
''праведник
ће од вере своје жив бити''.«
Исусова жртва на крсту осигурала је спасење свакоме ко ју је
прихватио. Грешник одговара осведочавајућој сили Светога Духа и долази Богу
онакав какав је. Због Исуса он је пред Богом прав. Исусова крв покрива његов
грех и он стоји пред Богом као да никад није
сагрешио.
Прихваћен у Вољеноме, он се сматра праведним. Зато Павле каже:
»Праведник ће од вере жив бити.« Ова мисао јавља се на неколико места у Библији.
Прво у Авакум 2,4. Касније Павле наводи исту мисао у Галатима посланици 3,11 и
Јеврејима по-сланици 10,38. »Праведник ће од вере своје жив бити.« Ако ће
праведни — ми који смо оправдани - бити живи кроз веру, тада је један од првих
важних задатака разумети шта је вера. Елен Вајт пише у књизи Патријарси и
пророци: »Сваки погрешан корак који учине деца Божија знак је недостатка вере.«
(стр. 657) То значи да вера има пресудну важност у савлађивању и
послушности.
Постоји
и врло велико неразумевање у вези с тим шта је вера. Зашто вера која није ништа
више од позитивног начина размишљања већ годинама мучи хришћански свет? Један од
највећих доказа праве вере лежи у томе што је она потпуно спонтана. То није
нешто на чему ми радимо или нешто што ми производимо. Ако правилно схватимо само
ову чењеницу, то ће нас сачувати од лажне вере која је данас тако
распрострањена. Вера се јавља као природна последица нечег другог. И мада је
послушност плод вере и сама
вера је плод. Ефесцима 2,9 подсећа нас да смо спасени милошћу кроз веру и да то
није од нас. Ни милост није нашедело
ни вера. И једно и друго су дар Божији.
Бог дар вере у извесној мери дарује свакој особи. Свако ко је рођен
на овом свету и има умних способности примио је и извесну меру вере. (Римљанима
12,3-Васпитање, стр 226) Бог је свакоме од нас дао довољно вере да бисмо нешто
започели. Али то није вера која спасава јер се сви неће спасити. Да бисмо имали
такву веру, ми морамо имати више од онога што Бог првобитно даје свакоме од
нас.
»Вера која нас оспособљава да примимо Божје дарове и сама је дар, од
којег је извесна мера усађена у свако људско биће. Она расте кад се вежба у
примању Божје речи. Да бисмо ојачали веру, морамо је често доводити у додир с
Речју.« (Васпитање, стр. 226)
Неки сматрају да ће ојачати веру ако приморају себе да верују у
нешто необич-но или дозволе да упадну у невољу а затим покушају да верују како
ће им Бог помоћи. Јачање вере није на пример исписивање чека без покрића и затим
чекање у нади да ће Бог пронаћи начин да га покрије. То би била дрскост. Ово је,
истина, крајњи пример, али се често дешава да наше такозвано јачање вере, или
иступање у вери, завршава уништавањем нашег поверења у Бога уместо његовим
учвршћивањем. Иако Бог има на хиљаде начина да одговори на наше потребе, може
бити да начин на који ми очекујемо да Он делује није ниједан од њих! Сваки пут
кад покушавамо да увећамо своју веру борећи се да натерамо себе да верујемо како
ће се нешто догодити, ми у суштини уопште не јачамо своју веру. То се постиже у
додиру са Речју Божијом. »Тако дакле вера бива од проповедања, а проповедање
Речју Божијом.« (Римљанима 10,17)
Кад долазимо у додир са Божијом Речју ми долазимо у додир са особом
- Ису-сом Христом. Док сазнајемо све више о Њему, почињемо да јачамо спасоносну
везу са Њим. Стварна вера или поверење јавља се кроз ту везу. Она не може да
постоји без те везе. Вера је поверење у некога. У тренутку кад се развија вера
морају да постоје две особе. Не може постојати вера ако постоји само једна
страна. Вера је и зависност једне особе о другој. Како се то постиже? Прво
морате имати неког коме ћете веровати и затим га морате упознати. Само тада ће
ваше поверење бити природно и спонтано. То је оно што мислимо кад кажемо да је
вера резултат нечег другог - она је резултат односа.
»Вера је поверење у Бога« (Васпитање, стр. 226) Како се развија
такав однос? Разговором. Како можемо разговарати са Богом? Кроз своју Реч Он
говори нама, а кроз молитву ми говоримо Њему. Кад заједно са Њим идемо, можемо
да обављамо хришћански посао и службу Њему. На тај једноставан начин остварује
се заједништво, а кад Га упознамо, имаћемо поверења у Њега и природно и спонтано
веровати у Њега.
Научили смо дакле да вера никад није нешто на чему ми радимо. Ми
своје напо-ре морамо уложити у успостављање везе са Исусом, па ће наше дружење у
коме је наша пажња усмерена на Њега произвести поверење и веру у
Њега.
Размислите за тренутак како сте у почетку прихватили Исуса као свог
Спаси-теља. Кроз Његову реч коју сте или сами читали или слушали нечије
сведочанство, открили сте траг Његове љубави. Само сте тек нешто мало сазнали о
Њему као личности, схватили сте како вас Он прихвата, како вам прашта и чисти од
сваке неправде.
Слушајући проповедање Речи, или читајући је насамо, почели сте да се
упоз-најете са Њим. Затим сте се одазвали говорећи му о себи кроз молитву.
Разговарајући с Њим признали сте Му своју потребу за Његовим бесплатним даром
спасења, за Његовом милошћу. На крају сте прихватили Његову понуду спасења, и Он
вам је опростио и оправдао вас. Оно што сте прво учинили кад сте искусили мир
измирења са Богом било је да сте неком казали ту радосну
вест.
Да ли сте икад чули о неком ко је постао Божје дете а да није знао
ништа о Њему, да Му ништа није говорио и да после тога ником ништа није рекао о
свом искуству? То је немогуће!
У Колошанима 2,6 стоји: »Како дакле примисте Христа Исуса Господа
онако живите у њему.« Ми живимо хришћанским животом на исти начин на који смо га
отпочели. »ПРАВЕДНИК ЋЕ ОД ВЕРЕ ЖИВ БИТИ.« Не морате улагати напоре и мукотрпан
труд да бисте били оправдани, или да бисте добили веру. Уместо тога, ус-мерите
све своје покушаје на изграђивање односа поверења са Исусом Христом, и Он ће вам
дати веру и праведност као своје бесплатне дарове.
У време пред други Христов долазак последњи велики сукоб неће се
водити око тога да ли је Исус умро за наше грехе или не, да ли Он има моћ да нам
опрости или не, да ли је Његова жртва довољна да покрије нашу кривицу или не,
већ око питања послушности или непослушности. Цео свет мораће да се суочи са
тим. (Чежња векова, стр. 657)
Дуго смо као црква наглашавали своју потребу за послушношћу гледајући у томе свој најважнији задатак. Али смо зато производили утисак да се послушност јавља тек као резултат нашег веома напорног труда. Веровали смо да Бог помаже онима који помажу сами себи. Наше одлуке, завети и обећања чинили су нам се бескрајним док смо стално покушавали, падали и опет покушавали. А све то време Исус је стрпљиво чекао, раширених руку и говорио: »Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити.« (Матеј 11.28)