< 7. Poglavlje

Sadržaj

9. Poglavlje >

BOG ĆE BITI OPRAVDAN

            U Otkrivenju 14,5. nalazimo opis jedne grupe spasenih, koja broji 144000. "I u njihovim ustima ne nađe se prevara, jer su bez mane pred prestolom božijim" Grčka reč za prevaru, u stvari, znači "udica", "ribarski mamac", "varalica". Dakle, govoreći o grupi koja je pred prestolom, bez krivice tekst kaže da se u njihovim ustima ne nađe "varalica za ribe". šta to u stvari znači?

            Ne razumem se baš mnogo u pecanje. Prvi i poslednji put išao sam na pecanje sa grupom studenata, svojih drugova sa akademije. Dali su mi pecaljku, koja je odlično radila i ja sam se divno zabavljao zabacujući udicu daleko u reku, da vidim koliko daleko prema drugoj obali mogu da je dobacim, a zatim sam je ponovo namotavao.

            Uhvatio sam jednu ribu, sasvim slučajno, ali bilo mi je tako žao nje, da sam je morao vratiti natrag u reku. Rođen sam mekog srca. Ali tom prilikom naučio sam o pecanju sledeće: "U samom centru ribarskog mamca je udica. Spolja ima nešto što riba voli, ali iznutra je ono što ne voli. To je nešto što izgleda spolja dobro, ali iznutra je loše".

            Ali, će i ljudi koji će se jednom naći pred prestolom Božijim, biti bez krivice, bez prevare, bez "mamca" - to su oni koji su isti, i spolja i iznutra. Ti ljudi nisu žrtve obličja pobožnosti, ili spasenja kroz dela. Oni dobro izgledaju spolja zato što jesu dobri iznutra.

            Veoma je tesna veza između Božjeg suda i suđenja Njegovom narodu. Ako Božji narod ima mamac u svojim ustima, ako je to narod "prevare", onda je i Bog prevara. Nebeski sud koji se vrši pre drugog dolaska, mnogo je više od samog pregledanja nebeskih knjiga, da bi se pokazalo ko može da bude spašen, a ko će biti izgubljen. To je čas suda Njegovog, Božijeg suda.

            Bog je optužen, i njemu se sudi. Bog se ispituje. "Bojte se bojte Boga i podajte mu slavu; jer dođe čas suda njegova". (Otkrivenje 14,7) Vrlo je tesna veza između Božjeg suda i suda njegovom narodu.

            U ovom prizoru nebeskog suda, gde je Bog optužen, postoji onaj koji optužuje. O njemu govori Otkrivenje 12. poglavlje. To je aždaja - ta stara zmija, nazvana đavo koja iznosi mnoge opužbe. Od samog početka, jedna od sotoninih najvećih optužbi je da Bog nije ljubav. Druga njegova opužba je da Bog ne može oprostiti grešniku. Večna je istina da Bog ne može oprostiti greh; ali, zahvaljujući krstu, Bog može oprostiti grešnicima. A Biblija ide tako daleko da to naziva opraštanjem greha.

            Đavo zna da je Bog pravda - da je celokupna njegova vladavina u stvari vladavina pravde. Zna, da je Bog učinio nešto protiv vlastitog karaktera pravde, Njegova bi vladavina pala. Ono što đavo ne razume je ljubav Božja, koja je načinila plan još pre postanja sveta, po kome se može oprostiti grešnicima, a da se ipak ispuni pravda. Sotona je mislio da je saterao Boga u ugao. Ili grešnicima ne može biti oprošteno i čovek će propasti, ili svim grešnicima mora biti oprošteno. Na taj način Božja vladavina bi pala, a sotona i njegovi anđeli bi preuzeli kontrolu.

            Ali krst je zauvek oborio ovu zamku. Kada je Isus povikao "svrši se", đavo je znao da je njegova sudbina zapečaćena. Znao je da je s njim svršeno, i sve što mu je preostalo je da zadobije što više onih koji će stradati i biti uništen s njim.

            Sledeća optužba koju neprijatelj iznosi protiv Boga je da, ako grešniku može da bude oprošteno, Božji zakon se ne može držati." To je i razlog što će sotona biti takođe gnevan na one koji će na samom kraju vremena držati Božje zapovesti (Otkrivenje 12,17). Sotona je tvrdio da je ljudima nemoguće da drže Božije zapovesti. "Nemojmo zaboraviti ko iznosi ovu tvrdnju! Bilo ko da danas tvrdi kako je nemoguće da ljudi budu poslušni Božijim zapovestima, taj samo ponavlja ono što je sotona prvi tvrdio.

            "Istina je, vlastitom snagom ne možemo biti poslušni. Ali Hristos je došao u ljudskom obličju i svojom savršenom poslušnošću dokazao da čovek, ujedinjen s Bogom, može biti poslušan svakoj Božjoj zapovesti. Kad duša primi Hrista, tada dobija snagu da živi Hristovim životom". (COL, p. 314)

            Od Golgote, sotonina optužba da ljudi ne mogu biti poslušni Božijim zapovestima, glavna je tema optužbe protiv Boga. To je pitanje koje Isusovim životom nije dobilo potpuni odgovor; na ovu optužbu mora da odgovori i Božji narod. (Vidi Otkrivenje 14,12) A upravo to je i područje teških diskusija u sadašnjem adventističkom svetu. Ako ustaneš da propovedaš o završetku Hristovog dela, o ceni koja je već plaćena, i kako je naše spasenje osigurano zahvaljujući krstu, čućeš svuda "amin" i "slava Gospodu". Ali, ako, pred istim slušaocima govoriš o upotrebi Božje sile za pobedu nad grehom, o poslušnosti i pobedi, nastaće neobična tišina.

            Želim da vas podsetim, ako čovek ne postigne više nego što kao čovek može, propao je. Mi moramo postići mnogo više nego što sami možemo, inače nikad nećemo iskusiti šta znači biti pobednik. Zar nije tako? Da je Petar postigao najbolje što je sam mogao, pokušavajući da hoda po vodi one noći sigurno bi potonuo. Ali, Hristovom milošću i silom, kao i njegovom prisutnošću u času potrebe, Petar je hodao po vodi. Činio je ono što sam nije mogao postići. Ako je sve što ja postižem najbolje što mogu, sam kao ljudsko biće u ovom svetu greha, nikad neću izvršiti udeo u planu koji Bog ima za mene. Moram da postignem više nego što sam mogu. Moram postići ono što samo Hristova milost može da učini za mene, u mom životu.

            U ovom poslednjem naraštaju, kad ceo svemir gleda na nas a greh postiže svoj vrhunac, Isus će imati narod bez udice, bez prevare, bez krivice i mrlje pred prestolom Božijim. A ti možeš biti jedan od njih, kao deo trećeg Ilije.

            "Oh", kažem ti, "Nikad nećemo postići da budemo sasvim bez greha". No, o tome uopšte ne razgovaramo. Ne zaglibljujmo se u teološku raspravu koliko možemo biti bezgrešni. Nemojmo govorti o grešnoj prirodi, ni o vijugama u mozgu, ni o grešnom telu, niti bilo čemu takvom. Ne, mi govorimo da je moguće, silom Božjom postići da više ne činimo svesne grehe. Zar ne mislimo da je tako? Da li je to moguće? "U čovečanstvu se mora odraziti Božji lik. U savršenstvu karaktera njegovog naroda je čast Božja, čast Hristova". (DA, p. 671) Zar ovaj tekst ne otkriva da je Bog spreman za sud zahvaljujući svom narodu? Svakako da jeste.

            Dakle, vidimo da je ovo vreme suda na kraju zemaljske istorije veoma značajno. To nije trenutak da se umanjuje Božiji ideal za njegovu decu izgovorima kao što je "učini najbolje što možeš".

            "Sada, dok naš poglavar sveštenički vrši pomirenje za nas, mi treba da nastojimo da budemo savršeni u Hristu". (GC, p. 623) "Svi bi trebalo da steknu lično poznanje o položaju i delu našeg velikog Poglavara svešteničkog; inače će im biti nemoguće da u ovom vremenu imaju pravu veru ili da zauzimaju položaj koji Bog želi da imaju". (Isto, p. 488) "Dok se na nebu vrši istražni sud i dok se gresi pokajanih vernih ukljanjaju iz svetinjem, u Božijem narodu na zemlji mora da se obavi naročito delo čišćenja, odstanjivanje greha ¼ Kad ovo delo bude dovršeno, Hristovi sledbenici biće spremni za njegov dolazak". (isto, p. 425)

            Kako je moguće da se grešnik očisti, da odbaci greh? Mi pouzdano znamo da nema mogućnosti - niti nade - osim kroz milost i silu Hristovu. Ovde je veoma zanimljivo uočiti razlog Hristovog posredničkog ili zastupničkog dela. Šta ove reči znače? Ja sam nekad smatrao da je zastupnik potreban samo onome ko se udaljio od Boga, onome koji treba da se pomiri sa Njim. Iznenadio sam se kad sam otkrio da Hristovo posredničko delo održava i bezgrešne svetove da ne padnu. Obratimo pažnju na to u sledećem tekstu: "Ista ruka koja je spasla ljudsku porodicu od propasti prouzrokovane sotoninim iskušenjem, sačuvala je od greha stanovnike drugih svetova". Ista moćna ruka koja pijanicu izvlači iz jarka i jednog dana će ga odvesti u nebo, je ruka koja čuva druge svetove od pada. "Hristos vrši službu Posrednika u prilog čoveka. Njegovim posredničkim delom se takođe održava poredak među nevidljivim svetovima". (MYP, p. 254)

            Dakle kada govorimo o Hristu kao Poglavaru svešteničkom, opisanom u Jevrejima poslanici, kad govorimo o Njemu kao našem zastupniku i posredniku, mi ne govorimo samo o onom koji pokriva naše grehe u prošlosti; govorimo o velikom delu koje Bog čini, dajući nam silu da pobedimo. Ja želim da primim takvu pomoć, a ti?

            Zastupnik pred prestolom ne samo da mi obezbeđuje opraštanje greha, nego mi obezbeđuje i potrebnu silu za danas i sutra, pomažući mi da dođem do pobede. Ovo je sastavni deo vesti trećeg anđela, sastavni deo suda. To je isto tako vest trećeg Ilije. Bog spreman izlazi na sud, a sud obuhvata i njegov narod. Ako treba odgovoriti na sotonine optužbe, onda i na ovu o držanju Božijeg zakona, Bog treba da odgovori.

            Zašto bismo se plašili mogućnosti da budemo pobednici. Zašto bismo bili uznemireni pomišlju da Bog želi da dokaže da je u pravu kroz svoj narod? U vezi s tim koristi se reč - odbrana časti. Ali mi ne moramo ovde da je upotrebimo. Pitanje je: Da li je Bog u pravu ili nije? Da li je on istina ili laž? Da li je u stanju da izvrši ono što kaže, ili nije?

            Možda je jedan od glavnih razloga što su ljudi uvek negodovali na ideju o pobedi taj što su u prošlosti uvek smatrali da njihova večna sudbina od toga zavisi. Sad se boje da bismo se mogli vratiti na ideju da spasenje dobijemo Hristovom krvlju i našim zaslugama. Ali ako stvarno verujemo da je naša večna sudbina osigurana ako nastavimo da prihvatamo Hristovu žrtvu na krstu, tada se možemo radovati na pomisao o pobedi. Samo legalista, koji još uvek pokušava na neki način da se sam spase, postaje uznemiren kada čuje šta Bog želi da učini kroz svoj narod, kad je u pitanju pobeda, poslušnost i savlađivanje greha.

            "Kad bi oni koji svoje greške skrivaju i opravdavaju mogli videti kako se sotona tome raduje, kako se ruga Hristu i svetima navodeći njihove postupke, požurili bi da priznaju svoje greha i odbace ih". (GC, p. 489) Šta se događa kad se izgovaram za svoje grehe i nedostatke? Sotona upire prst u Boga, ruga se Isusu i izruguje se svetim anđelima. A kad bih ja znao da se to događa, požurio bih da odbacim svoje grehe. Očigledno to bi bio veliki podsticaj, koji bi mi pomagao da mnogo potpunije odgovorim na Božiju ljubav.

            Hoću da kažem da kroz Hristov posrednički posao - njegovo zalaganje za nas na sudu, kada se i sam Božji karakter ispituje i ceo svemir to posmatra, a jedna trećina nakadašnjih anđela upire prst i govori "to nije pravedno" - veoma je važno da li je Božiji narod potpuno predan prisutnosti i sili Božijoj, da bi đavolske optužbe bile srušene.

            "On (Hristos) je Poglavar sveštenički svoje crkve, i mora da obavi delo koje ne može da obavi niko drugi. Svojom milošću On može da sačuva svakog čoveka od greha." (ST, 14. februar 1900) U 1. Jovanovoj 1,7. jasno stoji: "Ako li u videlu hodimo, kao što je on sam u videlu, imamo zajednicu jedan s drugim i krv Isusa Hrista, Sina njegova, čisti nas od svakog greha". U 9. stihu dodaje: "Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde." "Kao što je potrebno da nas Hristos otkupi svojom krvlju, isto je tako potrebno da nas održava svojim posredovanjem". (MS, p.73) Dakle, Hristos vrši dvostruko delo. Oni koji su otkupljeni Njegovom krvlju sada treba da se održavaju Njegovom posredničkom službom. "Hristovo posredovanje za čoveka u nebeskoj svetinji isto je tako važno u planu spasenja kao i njegova smrt na krstu. Svojom smrću na krstu Hristos je otpočeo delo koje posle svog vaskrsenja otišao da dovrši na nebu. Mi moramo verom ući iza zavese ¼" GC, p. 489)

            Diskutovalo se između adventista i drugih protestanata po pitanju da li je delo pomirenja završeno na krstu. Da li ste već čuli za to? Ovi drugi su zauzimali stav da je otkupljenje završeno na krstu i svi koji ne prihvataju takav stav svrstani su pod jedan naziv "sektaši". Zato smo mi počeli da preispitujemo svoj stav o tom predmetu. Dr. Edvard Hepenštal u svojoj knjizi "Naš Prvosveštenik", jasno ističe, ako je pomirenje u svim njegovim vidovima završeno na krstu, onda od krsta na ovamo ne bi uopšte više bilo greha ni smrti!

            Ako, pogledamo na analogiju sa starozavetnim pomirenjem, otkrićemo da dan godišnjeg očišćenja nije bio okončan prinošenjem žrtve. On se završavao tek kada je jarac za Azazela bio oteran u pustinju. Isto tako, iako je Hristova žrtva bila prinesena na krstu, primena onoga što se na krstu učinilo mora se nastaviti do konačnog svršetka greha, tuge, bolesti, patnje i smrti. To je jedini logičan zaključak. Dan očišćenja značio je mnogo više od samog oproštenja.

            Hiljade ljudi danas pokazuju da je sve što žele - oproštenje. Hiljade ne žele da idu korak dalje, makar da teoretski prihvate, a da i ne govorimo o živom iskustvu - da Bog ima moć koja nam stoji na raspolaganju da bismo bili pobednici. Ali adventisti još uvek prihvataju ovaj dvostruki dar, i oba njegova dela su stvarnost. Iako se interesovanje za jedan, nažalost, gubi adventisti treba da ozbiljno i pažljivo razmatraju oba aspekta. Vest Ilije objavljuje više od optoštenja - ona daruje i pokajanje i promenu.

            Do sada smo govorili o onome što je moguće, ali nije pošteno ako govorimo šta je moguće, ako ne kažemo i kako je to moguće. Kako se dolazi do pobede? Postoji samo jedan put.

Odgovor nalazimo u svetinji, gde Isus danas služi. Tamo je oltar za žrtve paljenice, koji nas podseća na Isusovu žrtvu, na krst, koji nam i omogućuje da uđemo u svetinju i nađemo mir s Bogom.

            U prvom delu svetinje je sto sa hlebovima. To predstavlja Isusa - hleb žibota, Reč Božiju. Tu je i kadioni oltar koji se odnosi na Hristovu pravdu i molitve svetih. S druge strane je zlatni svećnjak, sa uljem i žišcima - a to predstavlja Svetog Duha i hrišćansko osvedočenje. Dakle, imamo metodologiju druženja s Bogom; proučavanje Božje Reči, molitva, hrišćansko svedočenje, Hristova pravda i Sveti Duh. A u toj svetinji su i deset zapovesti koje, kroz prisustvo i silu Isusovu mogu da se drže, ukoliko želimo da se u veri sjedinimo s Njim.

            Mi nikada nećemo moći da opravdamo Boga, ali je činjenica da će se Bog opravdati kroz nas. Ne možemo postići cilj ako ga nismo ni postavili. Možda nam se zato kaže: "Borba protiv Božjeg zakona, koja je počela na Nebu, nastaviće se do svršetka vremena. Svaki čovek će biti isproban, celi svet će morati da se odluči za poslušnost ili neposlušnost". (DA, p. 763)

            Ja sam zahvalan Bogu za našeg velikog Prvosveštenika. On ne samo da je Prvosveštenik, nego je i prošao nebesa u obličju čoveka kao što sam i ja. Zamisli Isusa sa ljudskim telom i krvlju kao što smo i mi. On je tamo u telu - i uvek će takav biti - zbog velike žrtve koju je učinio za čoveka. Postao je kao i mi zauvek. Danas On stoji tamo, u nebeskoj sudnici, i zastupa moj slučaj pred Ocem i celim svemirom na velikom Božjem sudu. U njega je oproštenje i sila koju daje grešniku. To treba da nas povede na kolena, Boga radi i nas radi. Odlučimo danas kao narod Ilije, da omogućimo Bogu da se Njegovo ime opravda kroz nas.