1. NA KRAJU MOGA UŽETA

Želeo bih da, zhajedno sa mnom, razmišljaš o sedam biblijskih istina:

1. Isus dolazi ponovo: „I evo ću doći skoro“ (Otkrivenje 22,12.).

2. On dolazi po one koje naziva „izabranima“ Otkrivenje 17,14., i koji su s Njim, jesu pozvani i izabrani i verni.

3.Oni će biti izabrani u peći nevolje, Isaija 48, 10: „Prebraću te u peći nevolje“.

4. Ta peć nevolje naziva se žalosnim vremenom, ili vremenom nevolje Jakovljeve, Danilo 12, 1. „I biće žalosno vreme, kakvoga nije bilo otkako je naroda do tada“. U Jeremiji 30, 7. čitamo: „I vreme je muke Jakovljeve, ipak će se izbaviti iz nje“.

5. Jakov je bio izbavljen iz svog vremena nevolje zato što je naučio molitvu primanja (1. Mojsijeva 32, 7-9, 12., 28.). To nije bila samo molitva predanja, niti molitva zahvalnosti, obožavanja ili kajanja. Nije to bila ni samo molitva priznavanja greha. Jakov je bio izbavljen zato što je naučio molitvu primanja.

6. Njegovo vreme i izbavljenje su upravo vrsta vremena nevolje i izbavljenja Božjeg naroda poslednjeg vremena. U Jeremiji 30, 7. čitamo: „I vreme je muke Jakovljeve, ipak će se izbaviti iz nje“. Jakov, ovde, predstavlja grupu ljudi koji žive pred Gospodnji dolazak, koji su prošli kroz strašan proces oplemenjivanja u peći nevolje. Zapazi da će se izbaviti iz nje. Zato što su naučili molitvu primanja, koju je naučio Jakov i koja ga je vodila kroz njegovo vreme nevolje.

7. Ishod, oni će biti kao sam Isaus Hristos, 1. Jovanova 3, 1-3.: „Vidite kakvu nam je ljubav dao Otac, da se deca Božija nazovemo i budemo, zato svet ne poznaje nas, jer Njega ne pozna. Ljubazni! Sad smo deca Božija, i još se ne pokaza šta ćemo biti; nego znamo da kad se pokaže, bićemo kao i On, jer ćemo ga videti kao što jest. I svaki koji ovaj nad ima na Njega, čisti se, kao i On što je čist.

Jakov predstavlja grupu ljudi koji će, kroz ovo veliko vreme nevolje, ovaj proces čišćenja, izaći kao zlato. Obećanje stoji da će ta grupa ljudi biti izbavljena iz tog vremena nevolje, zato što su naučili ono što je naučio Jakov. Oni su naučili da se mole onako kako je naučio da se moli Jakov; ne samo molitvom pokajanja, ne samo molitvom priznavanja greha, ne molitvom zahvalnosti ili obožavanja. Naučili su da se mole molitvom primanja. Bog koji silazi kroz vatreni nebeski svod, posmatra ove ljude i kaže: „Oni su kao ja!“. Ja želim da pripadam toj grupi ljudi kada Isus ponovo dodje. Ne želiš li to i ti? Ja to, u stvari, želim tako ozbiljno, da sam čvrsto odlučio da se molim tom molitvom primanja.

Pre dosta godina je, na koledžu La Sijera, bio jedan mladić koji je godinama pokušavao da nadje rešenje za svoje probleme. Imao je pitanja koja su tražila odgovore. Iako su mu do tada mnogo puta uslišavane molitve, izgledalo je da su ga zaobilazile kod ključnih pitanja. Nije mogao da nadje odgovore na neka velika pitanja života. Nije mogao da otkrije prava rešenja za svoje probleme. I pored toga što je išao od jednog do drugog učitelja i od jednog do drugog hrišćanina, pitanja su ostala bez odgovora. Trudio se uzalud.

Često bi odlazio na kakvo usamljeno mesto da se moli, tražeći od Boga odgovore na svoja pitanja. Iako se posle vremena provedenog u molitvi osećao osveženim, rešenja za pitanja koja su ga mučila ostajala su mu nejasna. Konačno, jednog dana, odlučio je kako će postupiti. Napisao je jednu poruku i ostavio je na sto, svom cimeru.

Tog mladića nazvaćemo imenom Bob, a njegovog prijatgelja, Džim. Na jednostavnoj poruci koju je Bob ostavio, stajalo je: „Dragi Džime. Otišao sam u San Dijego da pristupim mornarici. Da li bi bio dobar da moje stvari spakuješ u moj kofer? Kad se sredim, javiću ti gde da ih pošalješ. Džim je došao u sobu i pročitao poruku, čitajući i izmedju redova. Shvatio je da mornarica nije imala rešenje za Bobove probleme. Znao je da kada neko pokušava da pobegne od problema, on samo pokušava da pobegne od samog sebe. Tako će, sve dok nosi sebe sa sobom, nositi i svoje probleme.

Džim je osetio potrebu za pomoći u toj situaciji, pa je sazvao nekoliko svojih hrišćanskih prijatelja i zatražio od njih da se mole Bogu, da spreči da Bob pristupi mornarici. Oni su ozbiljno udružili svoja srca, usrdno tražeći od Boga da ih usliši.

Bilo je to ratno vreme, kad je ujka Semu bio potreban svaki raspoloživi odvažan, srčan mladi Amerikanac. Ovi Bobovi prijatelji su se otvoreno suočili s ovako neravnopravnom situacijom, u kojoj je sve govorilo protiv njih.

Bob je u medjuvremenu stigao u San Dijego i brzo pronašao regrutnog mornaričkog oficira. Stao je pred njega i ispričao svoju nameru da pristupi mornarici. Želeći da ubrza situaciju, uradio je malo samoreklame. Objasnio je kakvu će prednost imati mornarica njegovim pristupanjem. Učinio je to opširno, nadajući se da neće biti odbijen. Kada je završio, oficir je pogledao prema njemu i rekao: „Mladiću, u ovom trenutku za tebe nismo zainteresovani. Mi ne primamo ljude na mesec dana. Ako želiš, možeš kasnije ponovo doći.“ Odgovor mu je bio hladan i grub.

Ovo je Boba vidno potreslo. To on uopšte nije očekivao. Vratio se u svoju hotelsku sobu i pregledao oglase u novinama, očekujući da nadje posao za mesec dana, posle čega bi ponovo otišao da se prijavi za mornaricu. Našao je oglas u kojem se tražio trgovac. Bob je u sebi gledao prilično dobrog trgovca, pa se brzo uputio u kancelariju na naznačenoj adresi. Posle kratkog vremena već je sedeo u kancelariji direktora i razgovor je počeo.

Posle nekoliko minuta direktor je procenio situaciju. Ustajući i preteći prstom Bobu u lice, rekao je: „Mladiću, idi kući i odluči šta hoćeš. Kada odlučiš, onda to i uradi!“

Bob je ovom prilikom bio stvarno uzdrman. Bio je kod čoveka koji je tražio trgovca. Uložio je pravi, gotov novac za oglašavanje. Trgovac dolazi kod njega, a on ga vraća kući! Ponudio je svoje usluge svojoj zemlji u vreme njene preke potrebe, a zemlja ga je odbila.

Šta sada? Nije mogao da se vrati u koledž i da sačuva čast. Nije znao šta da uradi. U džepu je imao samo 8,50 dolara. U svojoj sobi se setio da su mu molitve mnogo puta bile uslišavane. Pao je na kolena i molio se Bogu. Rekao je: „Dragi Gospode, došao sam na kraj svog užeta. Ne znam šta d učinim; ne znam kuda da krenem. Ali, dragi Bože, ako me izbaviš i ako mi kažeš šta treba da radim, ja ću to učiniti. Otići ću tamo gde Ti hoćeš da idem i radiću ono što Ti hoćeš da radim. Biću ono što Ti hoćeš da budem.“

Upravo u tom trenutku, kako mi je ispričao Bob, do njega je dopro čujan glas, obraćajući se njemu. Glas je bio razgovetan, jasan; glas kakav nikada ranije nije čuo, bar ne da bi ga se setio. Glas mu je rekao: „Idi u Medison koledž u Tenesiju.“ Bob nije znao gde se u Tenesiju nalazi Medison koledž.

Sa 8,50 dolara u džepu, uputio se u Medison koledž, putujući autostopom preko američkog kontinenta. Šest dana kasnije je stigao u Medison, oko tri kilometra od koledža. Ta preostala tri kilometra do koledža Bob je išao pešice. Jutro je bilo neprijatno, hladno i kišno. Hodajući, pitao se „Zašto sam se, preko cele Amerike, uputio baš u ovu školu? Šta mogu da nadjem ovde, što nisam našao u Kaliforniji? Šta se to stvarno dogadja?“

Stigao je na kampus, predstavio se i primljen je s dobrodošlicom. Imao je vrlo malo vremena da sredi svoje misli. Kad su ga kolege studenti zapitali s kojom namerom je došao u Medison, odgovorio je: „Došao sam s jednom izričitom namerom, pokušavam da nadjem filozofiju koja će me provesti kroz predstojeće vreme nevolje. Bio je to Bobov odgovor na zapitkivanja studenata sa koledža.

Ako postoji nešto šta bi crkvi trebalo da bude važno, to je jasna predstava o ovoj filozofiji. Ja nisam toliko zainteresovan da posmatram ljude kako neprestano ponavljaju činjenicu o dolasku sedam poslednjih zala i vremena nevolje. Samo ponavljanje toga može samo da nas ispuni strahom. Biblija, naime, kaže: „Strah ima muku. A ko se boji nije savršen u ljubavi…“ (1. Jovanova 4, 18.) Ono što je, medjutim, ovde važno je ono za šta sam ja zainteresovan jeste pomoći ljudima da savladaju filozofiju koja će ih provesti kroz predstojeće vreme nevolje i omogućiti im da dignu glavu i kažu: „Gle, ovo je Bog naš, Njega čekasno, i spašće nas.“ (Isaija 25,9.)

Ova knjiga je pripremana s tom mišlju vodiljom. Želim da znate više od samo toga da nam predstoje mračni, sumorni dani. Bog to zna, a zna to i djavo; to znaju andjeli i gotovo svako to zna! Medjutim, mi treba da znamo više od toga! Treba da znamo, da upoznamo filozofiju koja će nas pobedonosno provesti kroz vreme nevolje. Mi možemo, kao andjeli, da živimo u pobedi. (Zaharija 12, 8.) u završnim danima ljudske istorije ako upoznamo i primenjujemo molitvu primanja i sledimo njena jednostavna upustva.

Uprkos činjenici da je odlučio da nikada više ne traži savet od nikoga na svetu, posle dve nedelje provedene na kampusu Bob odlučuje da pokuša još jednom. Uputio se ka kabinetu pastora i zakucao na vrata. Čast mi je što sam u to vreme bio pastor koledža Medison.

Dok je stajao pred vratima i kucao, Bob nije znao da sam ja jednom ranije prolazio kroz iskustvo slično ovom kroz koje je on sada prolazio.Nije znao da je taj pastor prošao nekim mučnim, usamljenim stazama i da je tražio od Boga odgovore na neka pitanja. Iako sam za sobom već imao godine pastorskog iskustva, u mome umu su ostala mnoga pitanja na koja nisam dobio odgovor. Drugo, što Bob nije znao jeste da sam posle izlivanja srca Bogu i upornog, nepopustljivog traženja, ipak našao neke odgovore.

Došao sam do sledećeg zaključka: kad je Bog u svojoj milosti dao prosvetljenje duši koja traži izlaz, pa takvo isto prosvewtljenje i razumevanje traži neko drugi, On će učiniti da se te dve osobe sastanu, pa makar to značilo i preći s jedne na drugu stranu američkog kontinenta. Bog će odgovoriti u trenutku kad je naše razmišljanje dovoljno iskristalisano, da budemo svesni svoje potrebe. Bob je iskristalisao sovje misli. Bio je svestan svoje potrebe i spreman da primi odredjene odgovore.

Mladić je ušao u kancelariju i počeo da priča svoje iskustvo. Prišao sam mu i rekao: „Bobe, ja nisam toliko zainteresovan za tvoje lične probleme. Medjutim, želeo bih da ti iznesem filozofiju uslišenja molitava koja može da razrešisvaki problem.“ Otvorio sam Bibliju, i mi smo počeli. Jedan sat kasnije Bob je iz moje kancelarije izašao kao da lebdi! U tim trenucima on je došao do nekih uzbudljivih otkrića. Bio je oduševljen, ushićen! Dao sam mu svoj rad o veštini molitve vere, koju sam naučio u mojoj Getsimaniji. U svojoj agoniji traženja, ja sam našao nešto za šta sam Bogu bio neprekidno zahvalan. Našao sam prva slova molitve.

U Mateju 7,7. upoznao sam prvo slovo: A – molitve.“Ištite i daće vam se“. U Marku 11,24. upoznao sam drugo slovo molitve B – „Verujte“. Verujte da vam je molitva uslišena, da ste primili odgovor! Nije li to jednostavno? Tačno je, osnovne postavke su jednostavne, ali i postupiti po tome je nešto drugo. Klekni pred Boga i nadji u Bibliji bilo koje od 3.573 obećanja ili grupa obećanja; stavi ruku na to mesto u tekstu i, u jednostavnosti malog deteta, zatraži da On ispuni to obećanje na tebi, a onda i veruj da će On to učiniti, jednostavno zato što je to obećao. To nije složen posao. Za tako nešto nije potrebna vera kakvu mnogi pripisuju Iliji, već samo vera malog deteta.

Mi Bogu često pristupamo kao oni koji mnogo znaju. Mi smo veoma mudri, vrlo zreli. Nije li upravo Isus rekao: „Ako … ne postanete kao mala deca…“ Kako malo dete prihvata reči svoje majke?

Dve male devojčice prepirale su se oko nečega. Jedna je rekla: „To je tako.“

„Ne baš nije tako“, uzvratila je druga devojčica.

„ Jeste, tako je, jer tako mama kaže.“

Osnov njenog verovanja nisu bile mnoge reči, nego majka. Osnov našeg verovanja nije mnogo reči, nego činjenica da je Bog to rekao! Naša vera treba da se temelji na Bogu. Laže li Bog? Ili, govori li Bog istinu? To je značajno u našem razmatranju ovog pitanja.

Druga mala devojčica i dalje nije bila zadovoljna.

„E, pa ipak, nije tako“, bila je uporna.

„Tako je, i zbog toga, zato što je mama rekla da je tako. Tako, kad mama kaže da je nešto tako, onda je to tako čak i ako neko kaže drugačije“, zaplakala se njena drugarica povredjena pri pomisli da neko može da sumnja u reč njene istinoljubive mame.

To je detinja vera. To znači prihvatiti ono što mama kaže, da je tako zbog majke! Shvatio sam da moram da kleknem i da kažem: „Bože, verujem u obećanja koja si ti dao, zato što si Ti tako rekao, čak i ako djavo kaže da to nije tačno. Čak i ako okolnosti kažu da tako ne može da bude ako Bog kaže da jeste, ono je tako!“ To je B – drugo slovo molitve. Ali to nije molitva primanja.

Treće slovo C – je molitva primanja. To sam shvatio tek pošto sam mnogo godina proveo propovedajući. C - je polaganje prava na obećanje čije sam ispunjenje tražio i za koje sam Bogu rekao da ga veruje. Na njega ja polažem pravo, uzvraćajući zahvalnošću zato što sam ga primio. To je tajna koja me je zaobilazila mnogo godina. To je ono što je učinio Jakov u vreme svoje nevolje. On je priznao svoju nedostojnost i rekao: „Gospode, Ti si mi obećao da ćeš biti uz mene. Osim toga, obećao si da ćeš me sigurno vratiti kući. Jako se bojim, jer mi u susret ide brat sa četiri stotine vojnika. Strah me je da će pobiti moju porodicu, moju malu decu i uništiti sve što imam. To je moj problem, Gospode, ali ja se oslanjam na obećanje koje si Ti dao u pogledu moje sigurnosti. Ti si mi obećao, Gospode.“

Jakov je ponizno priznao svoje grehe, vapeći Bogu za mislost, ponavljajući obećanja i podsećajući Boga na sve što je obećao. Sada je zatražio od Boga da ispuni ta svoja obećanja. On je, praktično, položio pravo na obećanja. S osećanjem punog poštovanja, rekao je: „Neću te pustiti dokle me ne blagosloviš“ (1. Mojsijeva 32, 26.). To je molitva primanja.

O, kad bismo mi, kao Jakov, mogli da kažemo u molitvi: „Neću te pustiti dok mi ne pružiš sigurnost da si me čuo i dok ne ispuniš svoje obećanje.“

Milioni ljudi danas upućuju molitve obožavanja, molitve kajanja ili molitve zahvalnosti, molitve priznanja greha i molitve upućivanja molbi. Veoma mali broj ljudi uopšte priznaje da veruju! Medjutim, ja ne verujem da ima i jedan od stotinu hrišćana koji ispunjava uslove i kaže: „Gospode, ja verujem da ti sada ispunjavaš ono što si obećao. Hvala Ti što sam to i primio. To je molitva primanja.

Mi ćemo ovo istražiti i proučiti u nastavku, tako da možemo da znamo kako da se oslonimo na tog silnog Boga, tog Stvoritelja svemira, tog Spasitelja koji čezne i koji je voljan da spase svakoga koji k Njemu dolazi. I mi možemo da mu pristupimo i kažemo: „Gospode, ja verujem u ovo obećanje. Verujem da Ti sada ispunjavaš to obećanje i ujedno Ti zahvaljujem što si ga već ispunio.

Odakle mi ovo? Ovo sam našao u Bibliji. Medjutim, moj omiljeni pisac je poslužio kao Božje orudje, da mi istakne te uzbudljive činjenice. To nalazimo u knjizi Vaspitanje, autora Elen Vajt, na stranama 253-258, orig. Uzeću samo jedan ili dva reda sa 258. strane, koji će te uzbuditi: „Mi možemo da se molimo za svaki dar koji je On obećao: potom treba da verujemo da primamo, i da mu uzvratimo zahvalnošću zato što smo primili.“

Nije li ovo uzbudljivo? Želim, u narednim proučavanjima, da vam iznesem kako svako od nas može da uradi baš ono šta se time preporučuje. Naučićete kako se to radi! To iskustvo može da bude i biće vaše iskustvo. Tvoji problemi mogu da se razreše u okviru ovakvog sklopa. Bog je obećao da će tako biti.

U knjizi Hristove priče, str. 147., orig., upućuje nam se poziv da uzmemo Biblije u ruke i da ih otvorimo. Potom treba da dodjemo Bogu i da mu kažemo: „Gospode, učinio sam kako si rekao. Ja ti predstavljam Tvoje obećanje i polažem pravo na odgovor.“

Džordž Miler, taj veliki čovek vere, imao je običaj da se moli s otvorenom Biblijom pred sobom. Upitan zašto tako radi, odgovarao je praktrično ovo: „Ova otvorena Biblija je kanal komunikacije izmedju Boga i čoveka. Ovu knjigu je dao Sveti Duh. Sveti Duh odnosi ovu molitvu. Na taj način, ova otvorena Biblija predstavlja veliki kanal komunikacije izmedju Boga i čoveka.“

To je reč Svetoga Duha. Tako, kada uzimam Njegovu Knjigu, postaje mi jasno, prema tekstu u Rimljanima 10, 17., da vera biva od propovedanja, a propovedanje Rečju Božjom. Mi se možemo obratiti Bogu i reći: „Ovo je Tvoja nepromenljiva, večna, besmrtna Reč. Ona ne može da zataji. Što kaže neće li učiniti, i što reče neće li izvršiti?“ (4. Mojsijeva 23, 19.).

Bogu nije moguće slagati! (Jevrejima 6, 18). Svoje potpuno poverenje i pouzdanje možemo uložiti u ovaj podatak, ovu činjenicu. U našim mislima nikada ne treba da bude sumnje u pogledu Božje verodostojnosti.

Bob je tog prepodneva izašao iz moje kancelarije, našavši ono što je hteo. Bio je vrlo uzbudjen! Nekoliko dana kasnije ponovo je došao. Kad sam ga, na njegovo kucanje, pozvao unutra, on je rekao da je došao još jednom za malo dodatnih informacija. Pre nego što bismo se upustili u novu diskusiju bio sam veoma zainteresovan da saznam da li je Bob ispoštovao savet koji sam mu prethodno dao i zato sam ga pitao: „Bobe, da li si primenio ono što sam ti rekao?“

„Ne, nisam“, priznao je Bob smeteno.

Čuvši to, ljubazno sam ga zamolio natrag k vratima, rekavši mu, uz osmeh, da opet dodje čim to bude uradio. Pomalo uzdrman, Bob je izašao iz kancelarije i, kako mi je kasnije ispričao, bio rešen da primeni ono što mu je bilo rečeno. Kasnije mi je, poverivši se, rekao da je to učinio tek onog trenutka kad je shvatio koliko je važno da praktično primeni u praksi osvedočenje koje je stekao. Bog ga je vodio preko celog američkog kontinenta da bi našao ono što je tražio, i to je i našao. Sada je, medjutim, došlo vreme da i nešto učini u vezi s tim.

I nama je došlo vreme da učinimo nešto u vezi s onim što nam je Gospod otkrio. Slažete li se? Neko saznanje će biti bezvredno ako se aktivno ne upotrebi sve dok mi s njim nešto ne učinimo.

Evo onoga što smo do sada naučili:

1. Isus dolazi ponovo.

2. On dolazi po one koji su pozvani i izabrani.

3. To će biti oni koji su izabrani iz peći.

4. Ta peć je vreme nevolje.

5. To vreme nevolje, zapravo je vreme nevolje Jakovljeve.

6. Jakov je bio spasen iz svoje nevolje zato što je naučio da se moli molitvomprimanja.

7. Svi oni koji, slično Jakovu, nauče molitvu primanja i ispune uslove, kako je to učinio Jakov, sigurno će proći kroz vreme nevolje. Oni će pogledati u Božje lice i reći: „Spremni smo za Tebe, Gospode. Čekali smo te.“ Oni će biti kao On

Otvori Bibliju i nadji u njoj tekst u 1. Jovanovoj 1, 9. i stavi ruku na to obećanje.Tada se, s osećanjem dubokog poštovanja, moli tom molitvom primanja: „Dragi Gospode, koji si na nebu, ja sam pročitao/pročitala ovo obećanje. Priznajem da sam grešnik. Molim te da mi oprostiš grehe. Sada verujem da si mi oprostio i uzvraćam Ti zahvalnošću, što sam primio to Tvoje praštanje. U divno ime mog dragog Iisusa. Amin.“

< Uvod

Sadržaj

2. Poglavlje >