< 5. Poglavlje

Sadržaj

7. Poglavlje >

6. ODLAZAK S POBEDOM

Sada želim, u ovoj glavi, da razmišljamo o tome koliko je važno da u našem životu

molitve zahvaljujemo Bogu, što smo primili ispunjenje nekog NJegovog obećanja koje tražimo, čak pre nego što se za to pojavi bilo kakav spoljašnji dokaz. Sve to je deo slavnog iskustva odlaska s pobedom.

            Prvi tekst na koji želim da usmerim vašu pažnju je u Zahariji 12, 8.: „U onaj će dan Gospod zaklanjati stanovnike Jerusalimske, i najslabiji medju njima biće u taj dan kao David, i dom će Davidov biti kao Bog, kao adjeo Gospodnji pred njima.“

            Ovaj biblijski tekst najavljuje dan kada će ljudi i žene koji su slabi, biti kao David u svojoj snazi, dok će oni koji su u normalnim uslovima kao David, biti kao Bog. U 1. Jovanovoj 3, 1-3. čitamo da će, kada Isus opet dodje, oni koji su spremni da idu na nebo biti kao On. Taj tekst kaže da će biti ljudi i žena koji će biti kao Bog i kao Gospodnji andjeli koji hodaju zemljom uzduž i popreko, sa pobedom u rukama i u srcima. Iz celoga srca verujem da je C molitva veoma važan deo, želimo li da odemo s pobedom i budemo sredstvo pomaganja drugima da dožive to isto.

            Da se podsetimo: U molitvi je A – ištite. Isus nas poziva „ ištite i daće vam se“. (Matej 7, 7.); B je verujte. Sve što ištete u svojoj molitvi verujte da ćete primiti; i biće vam. (Marko 11,24.); D je polaganje prava na obećanje, uzvraćanjem zahvalnošću što smo dobili odgovor, uslišenje, pre nego što za to dobijemo bilo kakav znak, izuzev obećanja koja stoje u Božjoj nepromenljivoj Reči. (Vidi Jevrejima 11, 1.; Jovan 11, 41-44.) Deo molitve označen sa  C je onaj težak deo programa. Mnogima je taj deo molitve gotovo nemoguće da prihvate.

            Dokaz Božjeg uslišenja molitve većina ljudi mora da vidi,  pre nego što poveruje. Oni se ne zadovoljavaju verovanjem da je ono što Bog kaže tako i da će On to učiniti, jednostavno zašto što je rekao da će učiniti. Ovde vidimo razlog zašto tako mnogo ljudi pada.

            Pre mnogo godina, pripremao sam propoved za jedno od naših okupljanja pod šatorom. Moje je srce bilo ispunjeno predmetom o kojem sada ragovaramo. Video  sam stvarnu potrebu za razumevanjem predmeta otvaranja i prihvatanja Božjih obećanja na temelju NJegove Reči, uprkos nepostojanju vidljivih odgovora. Mojoj propovedi dao sam naslov Pričanjem u spasenje. Moj uvodni tekst bio je Rimljanima 10, 10.: „Jer se srcem veruje za pravdu a ustima se priznaje za spasenje.“

            Primetili ste da kaže za spasenje, ne zbog spasenja. U tome je prava razlika! Mi uzimamo Boga za reč i izjavljujemo da smo primili ono što nam On obećava. Takav stav je ugodan Bogu. Bog tada čini svoj deo i daje nam ono što smo, svojom izjavom, rekli da smo već primili. Za to je neophodna vera, stvarna vera.

            Primer takve vrste vere prikazan je u izveštaju o andjelovoj poseti Mariji, koja je trebalo da postane Isusova majka. Mariji je rečeno da će postati majka Spasitelja sveta. Ona nije razumela kako to može biti. Nije bilo spoljašnjeg dokaza koji će je povesti ka sigurnom saznanju da to može, i da će biti ostvareno. Ništa osim reči andjela Gavrila. Iako, logički rasudjujući, nije mogla zaključiti kako bi taj dogadjaj mogao da se zbude, ona je odgovorila: „Neka mi bude po reči tvojoj.“ (Luka 1, 38.)

            U ovom slučaju je Marija prihvatila obećanje, kao da je već bilo ispunjeno. Da je zauzela bilo koji drugačiji stav, Marija nikada ne bi postala Isusova majka. Hristos je bio utelovljena Božja reč i postala telo njenim prihvatanjem Božje reči za svoju dušu. NJen stav prihvatanja imao je bitno značenje za ostvarenje čuda inkarnacije.

            U celoj Bibliji možemo naći primere u kojima je Bog prihvatao izraze vere od strane smrtnog čoveka. Toga je puna 11. glava poslanice Jevrejima. U svakom pojedinom slučaju vera je centar, središte uspeha. U svakom pojedinačnom slučaju se kaže verom, i ponovo verom. Pogledajte primer u 30. stihu: „Verom padoše zidovi Jerihonski.“ Ovde se padanje zidova pripisuje suštini, veri. Ako, zatim,otvorimo tekst u Isusu Navinu 6, 5., tamo pište da je Bog obećao narodu da će zidovi pasti, ako budu hodali oko grada jednom dnevno, šest dana, a onda sedam puta sedmog dana. Upustvo je bilo jednostavno, ali vrlo odredjeno. Tog sedmog dana, nakon što su obišli oko grada sedam puta, ljudi su trebalo da viču. Šta je trebalo da viču? Trebalo je da viču, ističući pobedu da su zidovi trebalo da padnu!

            U 6. glavi Isusa Navina stoji zapisano da je Izrailj poštovao Gospodnja uputstva. Tog sedmog dana, svi su ponovo obilazili oko grada. Jednom, dva puta, tri puta. Ništa se nije dogadjalo. Posle šestog obilaska oko gradskih zidova nije bilo ni jedne pukotine u zidu! Ali kad su sedmi put obilazili oko grada, ljudi su i dalje primenjivali svojuj veru. Vikali su, pokazujući da veruju u Božje obećanje. Medjutim, zapazimo to, trebalo je prvo da viču, a ne posle padanja zida! 20. stih nam priča kako je Bog ispunio svoju reč. Reč vera se u celoj 6. glavi Isusa Navina uopšte ne pominje. Ali u 11. glavi poslanice Jevrejima stoji da su zidovi pali zahvaljujući veri Izrailja. Bog je njihova dela vere i njiove reči vere prihvatio kao samu veru. Ali, zapazimo ponovo, Bog je to prihvatio kao veru tek nakon što su Izrailjci delovali i govorili. Dogodilo se to tek nakon što su Izrailjci pružili praktičnu demonstraciju svog verovanja u Božje obećanje.

            Kako se ovo razlikuje od načina na koji mnogi danas postupaju. Slažete li se? Većina od nas zadržava svoje izražavanje vere sve do trenutka nakon ispunjavanja obećanja. Umesto da živimo verom, kako će, po onome što je Bog rekao, činiti pravedni, mi smo skloni da živimo pogledom. To nije ugodno Bogu i to je razlog što je crkva tako slaba. Mi čekamo i kažemo: „Kada to vidimo, Gospode, zahvalićemo ti za to. To nije Božja namera za nas. On od nas očekuje da NJegovo obećanje prihvatimo na osnovu NJegove reči, pre nego što vidimo, pre nego što se uverimo u ispunjenje.

            Gedeonovo iskustvo daje nam novi primer vere. U Jevrejima 11, 32. se Gedeon spominje zajedno sa ostalim istaknutim ljudima vere. Šta je on učinio čime je sebi obezbedio mesto u ovom nizu divova vere? Čitamo o tome u Sudijama, 6. glavi.

            Gedeon je dobio uputstvo da svakog od svojih ljudi naoruža trubom, vrčem, žbanom i svetiljkom, lučem. Od njegovih ljudi se očekivalo da nešto urade i nešto kažu. Uspeh je zavisio od njihove spremnosti da poslušaju Božju naredbu. U 7. glavi Sudija zapisan je podatak da su  Gedeon i njegovih izabranih 300 ljudi postupali isključivo po Božjoj reči. Ta mala grupa ljudi trebalo je da se spusti na madijanski logor i da na dati signal razbiju svoje vrčeve, zatrube u trube i poviču: „Mač Gospodnji i Gedeonov.“ Tek onda kad su učinili ono što im je Bog rekao da čine, i izgovarili ono što im je Bog rekao da govore, On je ispunio obećanje na način  da su oni mogli da vide. Kada su Gedeon i njegova grupa demonstrirali svoju veru u Boga, Bog je demonstrirao svoju silu i oni su izvojevali veličanstvenu pobedu. To se nije moglo ostvariti ni na koji drugi način!

            Ovaj princip se provlači kroz ceo Stari zavet, kao i kroz Novi zavet. Proučimo ovo malo dalje i obratimo pažnju na sledeća dva dogadjaja. Prvi je zapisan u 2. Dnevnika, 20. glavi. Ta glava počinje informacijom da je Josafat u nevolji. Velike vojske su se okupile i polaze da se bore s Josafatom. Josafat je u strahu i objavljuje post u celoj Judi. U 4. stihu stoji da su se stanovnici Jude okupili da traže pomoć od Gospoda. Primetićete da tu stoji, da su oni tražili pomoć od Gospoda. U 5. stihu i dalje zapisana je molitva koju je Josafat uputio Bogu, u kojem Boga ističe kao neprikosnovenog Vladara neba i zemlje; Onoga u čijoj sili su izvojevane ranije pobede.

            On zatim, skraćeno, navodi Bogu jedno obećanje, zapisano u 1. Carevima 8, 33-40. Taj tekst Biblije je deo Solomunove molitve povodom posvećenja hrama. Solomun je ovu molitvu uputio Gospodu kao zahtev.

            U 1. Carevima 9. glavi, Gospod kaže da će biti učinjeno ono što je Solomun zatražio od Gospoda. Drugim rečima, Solomunov zahtev Gospodu postao je obećanje od Gospoda. Josafat je to znao i zato se, zajedno sa svojim narodom savio u molitvi. Pristupio je Bogu sa sledećim obećanjem: „Kad nas zadesi kakvo zlo, mač ostvetni ili pomor ili glad, staćemo pred ovim domom i pred Tobom, jer je ime tvoje u ovom domu, i vapićemo Tebi u nevolji svojoj, usliši i izbavi. (2. Dnevnika 20, 9., odnosi se na 1. Carevima 8.)

            Bogu nebeskom car je citirao NJegovo obećanje, rekavši: „Gospode, ti si ovo obećao. Mi smo u nevolji sada i potrebna nam je Tvoja pomoć.“ On to, u 12. stihu, kaže ovako: „Bože naš, zar im nećeš suditi? Jer u nama nema snage da se opremo tome mnoštvu velikom, koje ide na nas, niti mi znamo što bismo činili, nego su oči naše uprte u Te.“

            Zapazimo da je Josafat pristupio Gospodu s priznanjem da oni sami nisu u stanju da se suprotstave onoj vojsci. U njegovim mislima nije bilo nedoumice, već samo želja da im Bog pomogne. Ali, pred Boga je došao sa uverenjem da će im On doći u pomoć, pošto je tako obećao. To je bio osnov njihove molbe. Bog je bio obećao da će im doći u pomoć kad se nadju u nevolji. Josafat je jednostavno verovao Bogu!

            Kada svoj pogled odvojimo od sebe i usmerimo ga prema Bogu, kao što su to činili stavnovnici Jude i pristupimo mu, tražeći pomoć za rešavanje naših problema, tada imamo pravo da tražimo ispunjenje onoga što je Bog obećao. Jednostavno zato što je obećanje dao Bog. Bog koji ne može da laže. (Vidi 4. Mojsijeva 23, 19.) On će uvek ispuniti svoj deo obećanja, ako mu pristupimo u poniznosti i NJegovo obećanje prihvatimo na toj osnovi. I On je, kao naš Stvoritelj, moćan da ispuni svoju reč.

            I evo, da vidimo, kako je obećanje bilo ispunjeno. Čitamo u 20. stihu: „A ujutru ustavši rano izidoše u pustinju Tekujsku; a kad izlažahu, stade Josafat i reče: Čujte me, Judejci i Jerusalimljani: verujte.“

            Verujte, bila je srž Josafatove poruke. On je hteo da utisne u misli narodu da je poruka došla od Gospoda, Boga koji je na nebu. Bog je dao obećanje. Josafat je praktično rekao: „Ako verujete Bogu i NJegovim prorocima, bićete uspešni.“ Ipak, verovanje je bilo na prvom mestu. Ono je bilo ona najvažnija komponenta u procesu postizanja uspeha.

            Josafat je tražio u molitvi, u skladu s Božjim obećanjem. Svoje oči je usredsredio na Boga. I sada se obraća celoj vojsci i narodu i kaže: „Verujte… verujte.“ Bez verovanja u ono što je Bog rekao neće moći da bude uspeha. I danas je to tako.

            Moj omiljeni autor kaže u Svedočanstvima- Sve. 5., orig. str. 514.: „Kaži verovaću, verujem da je Bog moj Pomoćnik, i videceš da si pobednik u Bogu.“

            Kada treba da mu kažem da verujem?  Pre bilo kakvog spoljašnjeg dokaza! To je težak deo posla. Ovo je tačka u kojoj mi veoma često zatajimo, kada treba zadovoljiti zahteve za naročite pobede i ostvarenja.

            Zapazimo veličanstvene stvari koje je učinio Josafat. U starim vremenima vojske su imale pobedničku pesmu. Svaka vojska je imala samo svoju pobedničku pesmu. Medjutim, to su bile pesme koje su se pevale posle izvojevane pobede. Ali za Josafata to pravilo nije važilo. NJegov hor je pevao pobedničku pesmu pre nego što su ušli u borbu. I evo: „I tako dogovoriv se s narodom postavi pevače Gospodnje da hvale svetu krasotu idući pred vojskom i govoreći: „Hvalite Gospoda, jer je doveka milost NJegova.“ (2. Dnevnika 20, 1l.).

            Josafat je pevao pobedničku pesmu dok su išli u borbu, pesmu koju su vojske obično pevale po povratku iz borbe. Kad su zatražili ispunjenje, uzvraćajući zahvalnost Bogu što su ga primili, evo šta se dogodilo: „A kad počeše pesmu i hvalu, obrati Gospod zasedu na sinove Amonove iz gore Sira, koji idoše na Judu, te se razbiše. Jer sinovi Amonovi i Moavovi ustaše na one iz gore Sira da ih pobiju i potru; i kad pobiše one iz gore Sira, udariše jedni na druge, te se potrše.“ (22. i 23. stih).

            Bog im je došao u pomoć kad su je zatražili od NJega; kad su pokazali da veruju u NJegovo obećanje i zatražili ispunjenje obećanja, zahvaljujući Bogu zato što su ga primili. Sve se to dogodilo pre nego što su raspolagali bilo kakvim spoljašnim dokazom da ih je Bog čuo. Koristili su metod prvih slova molitve! Da, zaista! I kad su to učinili, On je okrenuo njihove neprijatelje jedne protiv drugih, kao što je učinio i u slučaju Gedeona i njegovih neprijatelja. Pobeda koju im je Bog dao bila je potpuna (vidi. 2. Dnevnika 20, 24.). Od ovih hordi, ljudi koji su se bili naoružali i naoštrili protiv Božjeg naroda, stih kaže, nijedan ne beše ostao živ! Bog je narodu dao više od samo odlučujuće pobede. Dao im je plen tako veliki, da je trebalo tri dana da se odnese odatle. Naš Bog je Bog velikodušan, ali i moćan. Mi, bez ikakve sumnje, možemo da odemo sa pobedom, naočigled bilo kakvog problema. To je kako Bog radi. Radio je tako u prošlosti, a radiće i danas!

            U knjizi Rani spisi, orig. str. 72., čitamo: „Prava vera se hvata i polaže pravo na obećane blagoslove pre nego što se vide i osete.“Prava vera polaže pravo na obećane blagoslove. To je C-faza molitve. Čitajmo: „Mi moramo da  pošaljemo naše molbe u veri, još u toj drugoj fazi, hvatajući se verom za obećani blagoslov i polažući pravo na njega.“ (isto).

            To je C-faza uslišene molitve. Ne samo što treba da tražimo od Boga velike stvari, da mu upućujemo teške molbe, nego treba da pristupimo k NJemu i da ih zahtevamo kao svoje. To je božanska namera i plan. Zapravo, tek kada se prema tome postavimo na način kako je to Bog uredio, moći ćemo da očekujemo uslišenje molitve, odgovor koji je spreman za nas. To je veoma jednostavno, a ipak veoma važno da to radimo na Božji način.

„Sve što ištete u svojoj molitvi, verujte da da ćete primiti; i biće vam“ (Marko 11,24.). To je vera. Čista vera, bez primesa! To je verovanje u uslišenje molitve. To znači verovati pre nego što se pojavi i najmanja indikacija uslišenja molitve. To mora da nam postane praksa, ako želimo da doživimo sve ono što je Bog predvideo za nas. Ako smo spremni da radimo tako, moći ćemo da odlazimo s pobedom!

U 5. glavi Markovog jevandjelja zapisana je priča o ženi koja je dvanaest godina patila od jedne teške bolesti. Sve što je imala potrošila je u želji da ozdravi. Ali, svi pokušaji da se oslobodi svoje bolesti ostali su bezuspešni. A sada, žena saznaje za Isusa. Nekako, u njenom srcu nastaje uverenje, kad bi samo mogla da se dotakne NJegove odeće, da bi mogla potpuno da ozdravi. Obratite pažnju na njene reči vere: „Ako se samo dotaknem haljina NJegovih ozdraviću.“ (Marko 5, 28.)

Ta žena je svoja prva slova uspešne molitve sažela u jednu rečenicu. Slažete li se? Nije naročito važno kako ih tačno izgovaramo, ako odradimo sve, tražimo/ištemo i kažemo da verujemo. Većini ljudi je veoma teško da to kažu. NJima je gotovo nemoguće da izraze verovanje u nešto što nisu ispitali, okušali i videli svojim očima. A da, potom, zahtevaju ispunjenje obećanja i uzvrate zahvalnošću Bogu za uslišene molitve, pre nego što vide bilo kakav spoljašnji dokaz, zaista nije lako. Ali, to je Božji način!

Nama je, dok sam još bio mali, došao jedan čovek koji je prva slova uspešne molitve izrazio u samo jednoj rečenici. Rekao je: „Hvala Ti što nam je dodat hleb.“ Mi dečaci smo hteli da prsnemo u smeh. Uvek smo nekoga morali da zamolimo da nam doda hleb. A onda, kad smo videli da dolazi, verovali smo da ćemo ga dobiti i zahvaljivali se onome ko nam ga je dodavao. Medjutim, ovaj čovek je zahvaljivao za bilo koga, ko će dodati hleb, još pre nego što je video da je pomeren sa svog mesta na stolu.

To je način kako je Isus prva slova uspešne molitve koristio kod Lazarevog groba, kako to nalazimo u Jovanu 11, 41-43, „Oče! Hvala ti što si me uslišio…Lazare! Izadji napolje.“

Žena koja je bolovala od tečenja krvi učinila je to, i u istom trenutku bila izlečena. Pavle i Sila su učinili isto u zatvoru, u ponoć. Zahvalili su Bogu što ih je izbavio, još pre nego što su lanci pali s njihovih udova. Ali kad su se zahvalili Bogu, sami tamnički zidovi su se zatresli i lanci su spali. Upravo tako se dogadja kada poštujemo Božji plan! To je na čuvara zatvora ostavilo tako silan utisak, da je hteo da upozna silu koja je bila na raspolaganju ovoj dvojici. Oni su mu rekli ono što je trebalo da zna, i on je već toga dana postao Hristov sledbenik. Sve to, zahvaljujući očitovanju Božje sile, u znak odgovora na zahtev vere Pavla i Sile.

U periodu u kojem sam se sam borio da ovaj koncept stvatim za sebe lično i počnem da ga primenjujem, došao mi je jedan mladić. Nad njim i njegovom nevestom sam, samo nekoliko dana pre toga, obavio obred crkvenog venčanja. NJegova majka je bila dobra vernica crkve, ali ne i otac. „imam jedan problem“, rekao je, „razmišljam, možda bi mi ti mogao pomoći.“ Trebalo je da se vrati u vojsku za nekoliko dana, ali taj problem mu je bio na srcu. Pričao mi je o svom ocu koji će mi, kako je rekao, za nekoliko dana doći u posetu. Otac je bio vrlo bojažljiva osoba, pa se sin pobojao da on neće moći da se ushvati u koštac s problemom, i zato je hteo da me informiše pre nego što otac dodje.

„Moj otac puši“, poverio se mladić. „Pušenje je pokušao da ostavi u nekoliko navrata, ali svakom prilikom kad prstane s pušenjem, kod njega počne krvarenje iz nosa. Krvarenje postane tako obilno, da mu je moja majka zbog toga rekla kako smatra da on nikada neće moći da ostavi pušenje. On će doći da razgovara s tobom o tom problemu.“

Prva misao koja mi je prošla kroz glavu, bila je: šta mogu ja da učinim? Nikada do tada nisam čuo za tako nešto. Nikada nisam čuo da nekome počinje krvarenje iz nosa kad prestane da puši. A onda sam pomislio: „Da li ima išta što je preteško za Gospoda?“ (1.Mojsijeva 18, 14.) Svakako, morao sam da priznam da nisam ni mislio da je išta preteško za Gospoda. Medjutim, razmišljao sam kako će On rešiti baš taj problem.

            Nekoliko dana posle toga, prao sam auto na prilazu kući, a baš tim prilazom vidim da dolazi otac onog mladića. Bio je to krupan čovek. Govorio mi je o vremenu i tako smo malo čavrljali. Pozvao sam ga zatim u kuću, i nedugo zatim, počeli smo da razgovaramo o njegovom problemu. Otvoreno je rekao da želi da se oslobodi navike pušenja.

            „U redu“, rekoh, „evo šta treba da uradiš. Uzmi iz Biblije obećanje koje se nalazi u Mateju 7, 7.: „Ištite, i daće vam se.“ Nastavljajući, upitao sam ga: „Ako za nešto platim, da li je to poklon?“

            „Pa, razume se, nije“, odgovorio je.

            „Mnogi od nas misle da moraju da zarade spasenje“, nastavio sam. „Ali Gospod kaže: „Ištite i daće vam se.“ Mi imamo pravo da pristupimo Gospodu i da zatražimo ispunjenje obećanja o spasenju, pošto je Bog za to već platio na Golgoti. On ga je već kupio. Jedino što treba jeste da primimo ono što nam je On dao. Cena te kupovine je Isusova krv. (Vidi 1. Petrova 1, 18.19.).

            Potom sam mu izneo odredjeni broj slučajeva, onako kako smo ovde proučavali. Kad je došao trenutak da se molimo, rekao sam mu da mi nećemo samo tražiti izbavljenje od poroka, nego ćemo ga i primiti. Klekli smo da se molimo. Molili smo se obojica. Kad smo ustali na noge, uhvatio sam ga za ruku i rekao: „A sada, brate, ne zato što to osećaš, nego zato što je Bog tako obećao, da li te je On izbavio od navike pušenja?“

            „Da, gospodine“, bio je njegov brzi i čvrsti odgovor.

            Rekao je to tako brzo, da sam se pitao da li čovek uopšte zna šta je rekao. „Divno“, rekao sam, ili neke druge reči u tom smislu, ali nisam bio siguran da je znao šta je upravo rekao. Pomislio sam da bi čovek mogao da ode kući i kaže svojoj ženi kako se propovednik molio za njega, ali da se ništa nije dogodilo, i da bi žena rekla: „Pa, znala sam da se neće ništa dogoditi.“ Tako sam zatražio ispunjenje obećanja iz Jakova 1, 5. jer mi je bila potrebna mudrost baš tada, da bih znao šta da radim. Hteo sam da pokažem veru, jer sam znao kako je to bilo važno. Ali nisam znao da li će čovek otići s pobedom u džepu. Tako sa mu rekao: „Slušaj, nameravam da podjem s tobom, tvojoj kući i da ispričam tvojoj ženi o divnoj pobedi koju si dobio.“ Na umu sam imao dve namere. Jedna, da njemu utisnem u misli da je primio pobedu. Drugo, da u misli njegove žene utisnem činjenicu da je njen muž dobio pobedu, kako ona ne bi izrazila sumnju.

            Na putu prema njegovoj kući malo više sam razmišljao o susretu sa njegovom ženom. Bio sam svestan da ona za pet minuta može da izrazi više sumnje, nego ja vere za jedan sat. Tako sam počeo da podrhtavam, a onda sam se i molio Bogu.On nije znao da se ja molim. Ali, molio sam se: „Gospode, pomozi mi da govorim brže od njegove žene!“ Gospod mi je, jednom ranije, uslišio takvu molitvu, pa sam verovao da će to učiniti i ovom prilikom. Tako sam planirao od trenutka kad sam zakoračio u njihovu kuću, da ću tu ženu ućutkati verom. NJenu sumnju ću ućutkati verom.

            Ulazeći u kuću, prošli smo kroz glavna vrata, a ona se nalazila u sredini dnevnog boravka. Odmah sam počeo, oduševljenim tonom: „Sestro, raduj se s nama. Bog je upravo dao tvom mužu potpunu pobedu nad duvanom! Znate, ona je bila tako zbunjena, da je samo ostala da stoji, zureći u mene. Za jedan trenutak izgubio sam govor, pa nisam izgovorio ni reč. Samo smo stajali i gledali se. To je izgledalo kao najdužih pet minuta. Sada sam želeo da prvo ona nešto kaže. Nisam znao na koju ću stranu, a nisam želeo na pogrešnu. Jeste, videlo se da se pripremala da nešto kaže. Počela je polako, zamišljeno, ozbiljno: „Pastore, poželela sam, kad Gospod već daje pobedu, da da pobedu i meni.“

            „Da da pobedu tebi?“ zapitao sam s nevericom, ali ljubazno, da ne pokažem da sam zbunjen. „Pobedu, nad čim?“

            Tada mi je rekla da je rob kafe. Ne sećam se svih pojedinosti, ali mislim da je svoju nevolju nazvala kafeno srce. Znala je da joj kafa škodi i čini mi se da joj je i lekar rekao da  će je ta navika ubiti, ako je ne ostavi. Medjutim, ona nije mogla da ostavi, iako je pokušavala mnogo, mnogo puta. Rekla mi je da je svakom prilikom kad bi u crkvi bio upućen poziv za pastorsku molitvu odlazila napred, ozbiljno se moleći za izbavljenje, ali bez uspeha.

            „Otišla sam u svoju sobu, padala na kolena i preklinjala Boga da me izbavi“, govorila je. „Jecajući sam izgovarala svoju molitvu, onda se odmah vratila u kuhinju i popila još jednu šolju kafe. DŽezvu za kafu držim na štednjaku dvadeset i četiri sata dnevno“, tužno je dodala. Moglo se videti da govori s velikim emocijama. „Jednostavno, ne mogu to da ostavim“, ponavljala je.

            Pitao sam se, šta bi trebalo da kažem. U tom trenutku Gospod mi je pritekao u pomoć. Rekao sam: „Sestro, zamisli da ti sin dodje kući i da mu hitno, neophodno, treba pet dolara. Ne da bi trošio. Hitno mu i iskreno treba pet dolara. Sada, ako bi imala novac, da li bi mu dala?“ upitao sam ljubazno.

            „Pa, normalno, kako da ne“, odgovorila je s upitnim izrazom lica.

            „A, kad bi se spremila da mu daš tu novčanicu od pet dolara, šta bi mislila za svog sina, kad bi stavio ruke na ledja i nastavio da te moli za novac? Usudjujem se da kažem da ne bi bila baš naročito zadovoljna. Jesam li u pravu?“

            „Ne, sigurno ne bih“, odgovorila je, očigledno se čudeći kakve sad to veze ima sa njenim problemom sa kafom.

            „Evo“, nasmeših se, „molila si se Bogu za pobedu nad svojom navikom, ali nikada nisi ispužila ruke i uzela ono što ti je Bog nudio.“ Shvatila je da je tačno ono što sam joj govorio. Uvidela je da je propuštala da učini nešto što je bilo veoma važno. Ona je u molitvi koristila samo jednu trećinu plana prvih slova biblijske molitve. Ona jeste tražila od Boga. Ali nije verovala, niti je uzvraćala zahvalnošću za dobijenu pobedu.

            „Zato, hajde, sada da kleknemo i da se molimo“, rekoh. Klekavši, stavili smo prst na obećanje i zatražili od Boga da joj da pobedu. NJena molitva je bila vrlo usrdna; bilo je očigledno da je istinski želela pobedu. Kad smo stali na noge, prišao sam joj i rekao: „Sestro, ne zato što to osećaš, nego  zato što je Bog to obećao, da li ti je On dao pobedu nad porokom kafe?“

            Sve što je mogla da kaže, bilo je: „Uh… uh… uh…“

            Šta je ona to radila? Borila se borbom vere. Da li se usudjivala da kaže Bogu da joj je On dao ono što je godinama tražila i nikada do tada nije dobila? Da li se usudjivala? Djavo je rekao: „Ne čini to.“ Bog je rekao: „Učini to!“ Konačno, izašla je pobedonosno u svojoj borbi vere, duboko uzdahnuvši i rekavši: „Da“.

            Ponovo sam joj postavio isto pitanje. Želeo sam da vidim da je ta odluka čvrsto utisnuta u njen um. „Sestro, ne zato što tako osećaš, nego zato što je Bog tako obećao, da li te je On izbavio od poroka?“ Ovom prilikom to je izašlo malo lakše. I dalje se borila i, konačno, posle kraćeg perioda, rekla je: „Da.“

            Još jednom, uhvativši je za ruku, ponovio sam isto pitanje. Tek ovom prilikom odgovorila je čvrsto i s olakšanjem. Uzvratio sam: „Po veri tvojoj neka ti bude, kao što je to obećao i Isus.“ (Matej 9, 29.) Rekao sam joj da celim srcem verujem da je spasena od svoje loše navike. I Bog ju je, zaista, definitivno izbavio. Ujutru, te prve subote, ugledao sam je u crkvi, a ona je bukvalno potrčala prema meni. Da sam žena, sigurno bi me zagrlila. Kazala je: „Pastore, sve je u redu, funkcioniše!“ Nešto kasnije, kad je trebalo da se odselimo u jedan drugi grad, na ispraćaju koji su priredili nama u čast, ona je došla na mesto gde smo sedeli moja supruga i ja. Govorila je o onom danu u njenom dnevnom boravku i o pobedi koju je dobila. „Od tada nisam dotakla ni kap“, bilo je njeno svedočanstvo.

            I ti, dragi moj prijatelju, koji takodje imaš sličnu potrebu, možeš da odneseš pobedu primenjujući ova pravila na svoj problem! Već sada možeš da tražiš, veruješ i zahtevaš!

            Pozivam te da pogneš glavu, tamo gde se nalaziš i da se moliš ovom jednostavnom molitvom vere:

            „Dragi Gospode, potrebna mi je pobeda. (Ovde reci šta je to potrebno da pobediš.) Ti si, u 1. Korinćanima 15, 57., obećao pobedu kao besplatan dar. Ja Te molim, i verujem i zahvaljujem Ti što sam primio pobedonosno ne zato što to osećam, nego zato što si obećao da ćeš izbaviti one koji su celog svog života robovi. (Vidi Jevrejima 2, 14. 15.) U Isusovo ime. Amin.“