< 7. Poglavlje Sadržaj 9. Poglavlje >

8. NAŠA ZADIVLJUJUĆA IZLEČENJA

Pozvao bih vas da zajedno obradimo sedam važnih biblijskih činjenica, u nastojanjuda razumemo naš predmet lečenja bolesti:

1. Isus ponovo dolazi. (Jovan 14, 1-3.) „Da se ne plaši srce vaše, verujte Boga, i mene verujte. Mnogi su stanovi u kući Oca mojega. A da nije tako, kazao bih vam: idem da vam pripravim mesto. I kad otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći.“

2. On ponovo dolazi da nas primi. (Jovan 14, 3.): „… i uzeću vas k sebi da i vi budete gde sam ja.“

3. On će nas povesti tamo gde stanovnici neće govoriti, bolestan sam. (Isaija 33,24.): „I niko od stanovnika neće reći: bolestan sam…“

4. Izraženo u procentima, mogućnost da je Božja volja, danas, da budemo bolesni je 33-1/3%.

5. Od tih 33- 1/3% je, rekao bih, verovatno Božja volja da bude bolesno ne više od 2/5, čime dobijamo da bi samo jedan od deset mogao biti bolestan iz ovog ili onog razloga, bar što se tiče Božjeg plana i namere.

6. Mi, prema tome, treba da naučimo da poštujemo zakone zdravlja, kao uslov za izlečenje. To je zakon setve i žetve, kako je izloženo u Galatima 6, 7.

7. Tada treba da primenimo prva slova molitve za izlečenje ili da obavimo službu pomazanja, kako je opisano u Jakovu 5, 14. i 15. ili, da obavimo obred polaganja ruku, kako je to pomenuo Isus u Marku 16, 18. ili pak da tražimo primenju Božje isceljujuće sile iz Božje Reči, kako je navedeno u Psalmu 107, 20. Poslednja mogućnost je ona za koju smo zaključili da je najsnažnija stavljanje ruke na biblijsko obećanje o izlečenju i polaganje prava na njega. Jedno takvo obećanje nalazi se u Osiji 6, 1.: Isceliće nas. Drugo se nalazi u Jeremiji 33, 6.: Isceliću ih. To su divna obećanja o izlečenju.

Dok razmatramo ovih sedam tačaka želim da vam skrenem pažnju na tačku 4. Nacrtajmo krug i podelimo ga na tri dela. Neka taj krug pedstavlja Božju volju u pogledu bolesti. Jedan deo kruga predstavlja Božju prvobitnu volju, drugi deo NJegovu konačnu volju, a treći deo NJegovu volju koja dopušta.

Božja prvobitna volja

Božja konačna

volja

Božja volja koja

dopušta

Mi znamo da je Božja prvobitna volja bila da niko ne bude bolestan. Rani izveštaji o čoveku govore da je čovek bio oslobodjen bolesti. Biblija to vrlo jasno izražava. Znamo i to, da je Božja konačna volja da ne bude više bolesti. (Vidi: Otkrivenje 21, 4.5..)

Ovi stihovi nam govore da u toj boljoj zemlji smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više. Ovo, dakle, pokriva dve trećine Božje volje za čovečanstvo po pitanju bolesti. Jedini deo kruga koji nismo obradili je treći, koji smo označili Božjom voljom koja dopušta.

To područje Božje volje nije teško razumeti. Tu je, jednostavno, reč o setvi i žetvi.Ako neko skoči sa kuće, Bog dopušta da takav čovek slomi nogu ili ruku, a možda čak i vrat. To nije ni Božja prvobitna volja, niti NJegova konačna volja, već NJegova volja koja dopušta. Ima na hiljade bolesnih ljudi, koji žive pod iluzijom da njhova bolest mora biti Božja volja. Bogu nije nikakvo zadovoljstvo kada vidi bolesnu osobu. Ti ljudi, koji svoju bolest žele da pripišu Bogu, vrlo često su brzi da se okrenu iskustvu patrijarha Jova i kažu: „Pogledaj Jova! Zar i on nije bio bolestan? Da li je Bog želeo da Jov bude bolestan? Nije. Sotona je to hteo. Bog je samo dopustio.

Medjutim, ti i ja nismo u grupi sa Jovom. Znate li kako to znam? Potrebno je samo da pogledamo prve dve glave Knjige o Jovu i da vidimo da je djavo izazivao Boga. Bog je rekao sotoni da je Jov savršen i pošten. Da u Jova nema nimalo sobičnosti. Ali djavo kaže: „Dotakni se svega što ima, psovaće te oči.“ Ali to nije delovalo Sotona zatim ponovo kaže: „Dotakni se njegovog tela i Jov će pokazati sebičnost i psovaće te.“ Jovova bolest bila je demonstracija Božje sile u potpuno pokorenom srcu. Time je svemiru trebalo da se dokaže da će Jov ostati veran Bogu i u nevoljama. Trebalo je da se pokaže da u Jovovom srcu nije bilo sebičnosti i da će čak i okrutna iskujšenja pokazati da je tamo nema. To da ti i ja nismo u Jovovoj grupi, znam po tome što sebičnost pokazujemo svakoga dana, i bez iskušenja! Tako vidimo da nijedan od nas nije bolestan iz istog razloga iz kog je bio bolestan Jov. U većini slučajeva taj izgovor možemo da brišemo sa svog spiska. Jasno je, većina od nas ne može da pripiše sebi Jovovo savršenstvo. Činjenica o našoj sebičnosti otkriva se neuporedivo lakše nego što bi uopšte bilo potrebno. Naše porodice bi sigurno mogle poslužiti kao dokaz tome.

Postoji druga grupa ljudi koji kažu: „Mora da sam bolestan iz razloga zbog kojeg je Pavle bio bolestan, žalac u mesu, da se ne bih poneo preko mere.“ (Vidi 2. Korićanima 12, 7.) Pavle je u viziji bio podignut u treće nebo. Da li se ti i ja nalazimo u toj grupi? Mislim da bi većina od nas mogli da kažemo da ne pripadamo grupi apostola Pavla, jer nismo imali vizije kakve je imao Pavle.

Mi ne možemo reći: Bolestan sam zato što sam u grupi sa Jovom, zato što to nismo. Ne možemo ni da kažemo, „Mora biti da je Božja volja da budem bolestan, pošto sam u Pavlovoj grupi“, pošto nismo ni u njegovoj grupi možda čak ni jedan u hiljadu od nas!

A onda dolazi i osoba koja će reći: „Verujem da je, verovatno, Božja volja da budem bolestan, kako bih mogao da ga proslavljam.“ Šta bi takvim zaključivanjem, takva osoba mogla da misli? Da li je razumno smatrati da će, kad bi na jednoj strani ulice bila Adventistička crkva, a na drugoj strani Metodistička crkva i kada bi svi vernici Adventističke crkve bili bolesni a svi vernici Metodističke crkve zdravi, bolesni adventisti prineli veću slavu Bogu svojom bolešću? Da li je ovakvo zaključivanje razumno? Pa, razumljivo, ovo je smešno. Mi ne proslavljamo Boga, niti Bog ima nameru da svoju slavu otkriva u bolsnim telima. Ne, i hiljadu puta ne! Ovakva vrsta rasudjivanja nije ništa više od površnog razmišjanja, ja tako verujem, ili pokušaj prikrivanja pravog razloga. Ili je posredi, možda, nespremnog suočavanja sa stvarnošću.

Potom, ima takvih kojih će reći: „Pa, Isus je nosio naše bolesti.“ Isus je umro kao neko ko ti čini na mesto nekog drugog. Ja nikako ne mogu biti u grupi s NJim,. U Mateju 8, 17. stoji da Isus zaista nemoći naše uze i bolesti ponese, ali je to bilo zato da bi mogao da plati cenu za naše spasenje. Mi, zaista, ne možemo da postanemo deo te grupe! Veoma je malo ljudi koji umiru za nekog drugog. Ponekad voljeni članovi porodice bivaju dovedeni Hristu zbog nečije smrti, ali to se ne dogadja često. Veoma malo sam, uopšte, video bolesnih osoba koje bi tako verno predstavljale Gospoda, da bih mogao da pomislim da će svojom bolešću moći da povedu nekoga Gospodu. Takvi gotovo i da ne postoje.

Ovo je jasno, bar za sada. Ja nisam u grupi s Jovom, niti u grupi s Pavlom, kao ni u grupi sa Hristom. Koja grupa još preostaje, u koju bih se ja mogao uklopiti? Imamo, doduše, one koji kažu: „Moram da pripada grupi nasledja. Pripadnici te grupe se legitimišu tekstom iz 2. Mojsijeve 20, 5. i pokazuju na mesto u Bibliji gde Bog kaže da će pohoditi grehe otačke na sinovima do trećeg i do četvrtog kolena. To se često predstavlja kao nasledne ili nasledjene bolesti. To je u principu moguće, ali požurimo da pročitamo tekst u Rimljanima 5, 20, koji kaže: „Jer gde se umnoži greh onde se još većma umnoži blagodat.“ Prema tome, nije tako veliki broj onih koji mogu da pokažu na ovo kao na razlog svojoj bolesti. Ne, zaista, nećemo biti često u prilici da optužimo svog oca ili majku za svoju bolest, pošto ovde imamo obećanje na koje mogu da položim pravo i da se spasem iz te grupe.

Ovo nas dovodi do jedne nove grupe bolesnih ljudi. LJudi iz ove grupe su bolesni zato što gaze Božje zakone. U Galatima 6, 7. čitamo: „Ne varajte se… jer šta čovek poseje ono će i požnjeti.“ Nije li ovo najveći razlog zašto smo bolesni? Smatram, ako hoćemo da budemo pošteni i iskreni sa sobom, složićemo se da ovo čini najveći razlog naših bolesti.

Možemo li navesti neke od zakona koje kršimo? Od vitalnog je značaja da ovo razumemo kao prvo i najvažnije. Ako smo bolesni i želimo da zatražimo ispunjenje obećanja o izlečenju, mi pre svega moramo da budemo spremni da ispunimo uslove za izlečenje. To je, prema tome, najvažnije pitanje na koje moramo dobiti odgovor.

Čovek je trostruko/trojako biće. U 1. Solunjanima 5, 23. čitamo: „I ceo vaš duh i duša i telo da se sačuva bez krivice za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista. Čovek je duh, telo i duša; ili um, telo i duša. Nacrtajmo, zato još jedan krug i podelimo ga na tri dela. Jedan deo bi bio um, drugi duša a treći telo.

Telo

Duša

Šta od onoga što može da čini ili učini um, može da me odvede u stanje bolesti? Moj omiljeni pisac kaže da 90% bolesti imaju poreklo u umu. Jedno od onoga što um čini i što izaziva bolest, jeste htenje da nastane bolesno stanje. Nebrojeni, milioni ljudi su bolesni samo zato što to hoće. NJihov um im sugeriše da su bolesni.

Zašto to oni hoće da budu bolesni? Zašto bi neko svesno odlučio da bude bolestan? Za to postoji mnogo razloga. Neko odlučuje da bude bolestan, jer, ako je bolestan, tada može da tera po svom. Mnogi su se na to navikli još u detinjstvu. Odlazio sam u domove u kojima je dete znalo da odglumi napad bolesti, pa bi majka uradila ono što dete od nje traži. Mnoge odrasle osobe dolaze do zaključka da mogu da isteraju svoje jedino ako odglume napad bolesti. Oni to ne mogu da urade na isti način kako to čini dete, ali to zamaskirajuj postajući bolesni, odlučujući da se razbole! Tačno, to se često dogadja! To, naime, počinje još u detinjstvu, kad su im, kao deci, dopuštali napade gneva, da bi potom dobili šta su hteli, jer majka ili otac ne žele više da se uzrujavaju. Tragično je kada današnji roditelji popuštaju pred takvom vrstom djavolskog scenarija. Hvala Bogu što je još preostao manji broj onih koji to ne čine.

I zaista, jedan od razloga što ljudi hoće da budu bolesni je zato da bi mogli da isteraju svoje. Imam prijatelja koji može da dobije srčani napad kada god poželi. Posmatrao sam ga kako to čini tokom mnogo godina. Čak je, nekoliko puta, imao i simptome besnila kad mu je to odgovaralo. To ga je i mnogo zabavljalo. Mnogo je ljudi koji se odlično osećaju sa lošim zdravstvenim stanjem. Mnogi to rade nesvesno. U svakom slučaju, rade to, jer znaju da tada mogu da postignu svoj cilj, da isteraju svoje.

Drugi razlog zašto um hoće bolest je zato što ljudi svesno hoće neuspeh. Mnogi rasudjuju ovako: ako sam bolestan, od mene se neće očekivati da uspem. Hiljade ljudi trpi pod ovakvom vrstom bolesti. Želim da, brzo, ponovo naglasim da ti ljudi to ne čine na nivou svesnosti. Čine to nesvesno.

Volja je velika sila koja upravlja zdravljem. Um hoće da budemo zdravi, ili da budemo bolesni. Moj omiljeni autor kaže u knjizi Služba isceljenja, str. 246. orig. da postoje hiljade ljudi koji bi mogli ponovo da steknu zdravlje, kad bi samo hteli. Bog ne želi njihovu bolest. Raduje me što to znam! S čak potpunom rezervom mogu da se postavim prema priči koju pričaju neki ljudi kako veruju da je njihova bolest zapravo Božja volja. Setimo se samo priče u kojoj metodisti i adventisti služe Bogu u istoj ulici, jedni preko puta drugih! To će odmah pokazati koliko je besmislen takav način razmišljanja. Bog želi da NJegova deca budu zdrava i srećna. On se neuporedivo više proslavlja kad se NJegova deca nalaze na pozornici zdravlja, a ne na spiskuj bolesnih. Medjutim, mnogi ljudi su odviše lenji, neće da ulože napor za uspeh, pa su zato bolesni. Ovako im je zgodnije. LJudi, svakako, neće toliko očekivati od bolesne osobe.

Još jednoj grupi ljudi koji hoće da budu bolesni pripada i osoba koja traži sažaljenje. Znate, mnogo je ljudi koji znaju da će im biti posvećeno mnogo više pažnje ako su bolesni, nego ako su zdravi. Oni naprosto vape za sažaljenjem i pažnjom. Zar niste, ponekad, pitali nekoga kako si?, a on ti odgovori: „Znaš, danas se baš ne osećam najbolje. Boli me glava i želudac mi ne funkcioniše.“ Tako nastavljaju dalje, i dalje. Šta oni to zapravo rade? Oni više traže sažalenje nego što žele dobro zdravlje! Sažaljenje je vrednije od zdravlja! Kakvi su samo odgovori koje dobijate kada ljude pitate kako su! To je za njih pozivnica da recituju spisak svojih bolova i bolčića. Inače, znate li da se ljudi navikavaju da se žale na neke stvari, u prilikama kad ih neko pita za zdravlje? O tome oni možda i ne razmišljaju, ali kad ih neko upita kako su, to kao da im daje iskru nadahnuća, pa startuju, navodeći spisak svojih tegoba. I što je zanimljivo, njima je to uživanje! Umesto da kažu, dobro sam, odlično se osećam! I da počnu da uživaju u dobrom zdravlju, oni su više naklonjeni da kažu: „O, znaš, osećam se tako-tako.“ Ili, kako to neki imaju običaj da kažu: „Pa, taman još podnošljivo.“ Lično, moram da priznam da mi je teško da to baš mnogo podnosim!

Opet, ponovio bih, ovo su simptomi grupe ljudi čije je poreklo bolesti u umu. Ja ne govorim o onima koji su bolesni uprkos želji da budu zdravi. Medjutim, da bi takvi ljudi mogli da ozdrave, njihovi umovi moraju da se menjaju. Oni moraju da raspolažu htenjem da budu zdravi. Čovekova volja mora da se dovede u sklad s Božjom voljom. Bog želi da napredujemo i da uživamo dobro zdravlje. (Vidi 3. Jovanova 2.). Prema tome, ja znam da je Božja volja da ja budem zdrav. Znam i to, ako treba da ozdravim, da je potrebno da svoju volju usaglasim s Božjom voljom.

Pre više godina smo, u Floridi, održavali seriju predavanja, sličnu ovoj danas. Jedna bolesna žena je došla na predavanja, očekujući da čuje temu o lečenju. U to vreme nismo znali o njoj da je bila izlečena baš za vreme tog predavanja, ali je ona kasnije pisala o tome. Rekla je: „Očekivala sam izlečenje na tom predavanju.“ Drugim rečima, ona je u svoj um i volju stavila na stranu ozdravljenja.

Šta, medjutim, možemo reći za dušu? Koje je njeno mesto u ovom predmetu zdravlja? Koje uslove duša mora da ispuni u našem životu, da bismo mogli da tražimo ispunjenje Božjih obećanja o ozdravljenju? Duša, pre svega, mora da se oslobodi mržnje. Mržnja je strašilo za dobro zdravlje. Tačnije, s mržnjom u srcu dobro zdravlje nije ni moguće ostvariti. Mnogi hrišćani nisu spremni da priznaju činjenicu da u srcima gaje osećanja mržnje. To je ozbiljna stvar, pošto Biblija kaže da je onaj koji mrzi krvnik, ubica. (Vidi 1. Jovanova 3, 15.) Ko na taj način biva ubijen? Upravo onaj koji mrzi, jer ubija samoga sebe! Autoriteti iz oblasti ljudskog zdravlja kažu, kada bi neko mogao intenzivno da mrzi u trajanju od jednog sata, a ne bi bio u mogućnosti da putem procesa eliminacije izbaci zbog mržnje nastale otrove, količina ili koncentracija otrovnih materija koja može da se generiše za taj jedan sat, dovoljna je da ubije osamdeset ljudi! Gajeći okrutna osećanja, kada mrzi, čokvek ubija sam sebe!

Na jedno od naših predavanja u jednom velikom gradu na istoku SAD došao je čovek sav zgrčen i deformisan zbog artritisa. Veoma teško se kretaro, neprekidno trpeći bolove. Rekao je tada: „U stanju sam u kojem me vidite, zato što sam nosio sobom neprijatna i okrutna osećanja. Mrzeo sam. S time moram da prestanem, jer me to ubija! Okrutna osećanja su jedan od oblika mržnje, kakva većina ljudi ne želi da prizna. O kad bismo shvatili vrednost krotkog i blagog duha, i razornu moć mržnje!

Jednom mi je jedna žena pričala o svim ljudima koji su bili zli prema njoj. „Ali“, reče ona, „ja ih ne mrzim, zato što ne treba da ih mrzim.“ Pošto nije trebalo da mrzi, ona to i nije otvoreno priznavala, pa je u srcu, istovremeno, nosila i mržnju i krivicu. Krivica i mržnja u srcu svakoga dana ubijaju hiljade ljudi. Sve vrste nečistote u srcu, nečisto razmišljanje, nečisti razgovori, nečisti postupci sve je to smrtonosno! Isus je to vrlo jasno rekao, izgovorivši da kada neko pogleda na ženu sa željom, da je s njom već učinio preljubu u srcu. Takva vrsta aktivnosti je veliki deo delovanja sila tame, dok Bog kaže da se videlo i tama ne mešaju. U nebeskim stanovima neće biti mesta za one koji tako rade.

Duša mora da bude očišćena od mržnje. Sva ta šaputanja i priče o učinjenim nam nepravdama, bilo u našim porodicama, u crkvi ili medju onima medju kojima se krećemo, moraju konačno prestati, jer će nas to sigurno ubiti. Upravo zbog toga, je kada tražimo ispunjenje obećanja o ozdravljenju, jedan od preduslova, prema rečima apostola Jakova, da priznajemo grehe jedan drugome. Mi moramo dopustiti Bogu da izbaci iz naših srca mržnju i okrutna osećanja, da bi tek onda mogli da očekujemo da Gospod učini nešto za nas, na planu fizičkog izlečenja.

Jednom prilikom smo moja supruga i ja uzvratili na poziv za odlazak u posetu jednoj ženi, da bismo se molili za njeno izlečenje. Upravo sam se bio spremao da obavim svečani čin molitve, pa sam upitao: „Sestro, da li je izmedju tebe i svih drugih ljudi na svetu, sve u redu?“ Ona nije odmah odgovorila.

„Kako stoji sa svim odnosima izmedju tebe i Gospoda?, upitah.

„O, odlično“, odgovorila je. Izmedju mene i Gospoda je sve kako treba.

„Kako stoje stvari izmedju tebe i tvojih suseda?“, upitah dalje.

„Znate, moji susedi nisu ljubazniprema meni“, odgovorila je setno.

Nije li ovo lep način da se ovo izrazi? I ona i njeni susedi su isterivali pravdu, ali susedi nisu bili ljubazni.

„Da vam objasnim, kako su zli“, rekla je. „NJihova mačka dolazi k meni i ja je hranim. Ta mačka je kost i koža! Oni je uopšte ne hrane, pa to moram ja, a to njih izludjuje.“

Ona je hotimično bila ljuta na susede zbog mačke. Ona je hotimično podnosila otrov negativnih osećanja zbog mačke. Moguće je da je plemenito hraniti mačku, ali je Gospod rekao da je čovek mnogo pretežniji od životinje. Mi treba da budemo plemeniti prema životinjama, ali kako je tragično hraniti mačku, istovremeno hraneći vatru mržnje u sopstvenom srcu. Koliko bi bilo bolje za nju da je otišla svojim susedima i izgladila stvari, a kasnije i hranila mačku, ako bi to bilo moguće. Ali, evo je ovde, moli se Gospodu da je izleči, kako bi imala više snage da se svadja sa susedima. Duši je najpre potrebno čišćenje, kako bi Bog mogao da učini ono što treba učiniti, bar što se tiče molitve za fizičko izlečenje.

Održali smo evangelizaciju duboko dole, na Jugu SAD. Jedna žena mi je ispričala iskustvo koje je doživela nekoliko godina ranije. NJen veliki problem je bio tumor abdomena, koji se vrlo brzo uvećavao. Onog dana kad je otišla lekaru, tumor je već bio veoma veliki, tako da je ona sve više i više gubila snagu. Lekar joj je rekao da će moći da je operiše tek onda kada bude imala više snage. Medjutim, nama je rekla da nema mogućnosti da dobije snagu, koja je eto, uslov za izlečenje. Tako je shvatila da je jedini način da dobije snagu bio da se izleči. Potpuno je shvatila ozbiljnost svog stanja. Odlučila je da pozove predsednika oblasti u svoju kuću, da bi nad njom uputio posebnu molitvu za njeno izlečenje. To se dogodilo pre mnogo godina, kada prevoz nije bio ovako udoban i ovako brz kao danas. Predsednik je došao sa svojom tašnom u kojoj je nosio Bibliju i ulje za miropomazanje.

U tišini sobe u kojoj je ležala, nemoćna čak ni da sedne, žena je čula pitanje Božjeg čoveka: „Sestro, da li je sve u redu izmedju tebe i svake žive duše?“

„Jeste, pastore“, odgovorila je, „sve je odlično sa svim ljudima.“ Potom je polako dodala: „Izuzev jedne osobe. Ovde smo pre nekoliko vremena imali poplavu, pa sam dopustila toj ženi da koristi moju kuću za goste, za vreme poplave. Nisam joj ništa naplatila za smeštaj, ali kad je otišla, nije platila čak ni struju. Od tog vremena prema njoj nisam osećala ništa pozitivno.“

Čuvši to, pastor - predsednik je uzeo svoju Bibliju i ulje, stavio ih u tašnu i uputio se ka vratima. Stojeći na vratima, rekao je: „Sestro, kada sve bude bilo kako treba sa svim ljudima, pozovi me ponovo. Biće mi drago da dodjem i da se molim za tebe. Tako je i otišao!“

Želim da izrazim svoje uverenje da je taj predsednik imao dobro rasudjivanje. Znao je da se Bogu ne može rugati. LJudi i žene koji neće da priznaju mržnju koju osećaju u srcu, nazivaju to pravednim gnušanjem, skrivaju činjenice u svom slučaju. Ono što imaju u srcu je mržnja čista i jednostavna mržnja. To je sebičnost, obavijena plaštom pravednosti. Predsednik oblasti je to uočio i nije hteo da je pomaže, znajući za takvo osećanje u njenom srcu.

Tako je žena nastavila da priča: „Sledila su tri dana u kojima nisam mogla bednije da se osećam. U mom srcu se odvijala strašna borba. Nisam bila spremna da priznam da sam baš ja kriva zbog tog osećanja. Sebi sam uvek iznova govorila da mi je nepravdu nanela upravo ona druga žena. Sažaljevala sam sebe i pokušavala da opravdam svoja osećanja prema njoj. Posle tri dana teške duševne borbe, moje agonije, konačno sam uvidela šta se stvarno dogodilo, pa sam se molila Bogu i tražila od NJega da iz moje duše izvadi tu žaoku. Te nepravde sam izgladila i izbacila svaki razlog za kritiku. Tada sam i bila spremna da ponovo pozovem predsednika. Do dana kad je on mogao da dodje, moralo je da prodje izvesno vreme. Taj period je učinio da sam postala još slabija nego ranije. Ali tada se predsednik ponovo pojavio sa svojom Biblijom i uljem za pomazanje. I ponovo me je pitao: „Sestro, da li je sve u redu izmedju tebe i svake žive duše?“ Znala sam na šta misli. Znala sam da me pita da li ima bilo kakvih nesporazuma i osećanja koji nisu bili izgladjeni i sredjeni. Kako sam samo bila srećna što sam mogla da mu kažem da je sve u najboljem redu.

Medjutim, čak i tada je propovdenik bio oprezan. Rekao je: „Sestro, ja ću se prošetati tvojom ulicom. Biću odsutan oko dvadeset minuta. Želim da o ovome razmislš još jednom. Ispitaj svoje srce, jer želim da budeš sigurna.““

Za ovo je trebalo biti hrabar, trebalo je imati petlju. Ne znam da li bih ja imao hrabrosti da takve reči uputim teško bolesnoj osobi, ali imao ju je predsednik oblasti. Na to samo kažem: „Hvala Bogu!“ Svako ko dopusti da otrovi mržnje inficiraju njegovu dušu, ubica je! Ovo je veoma ozbiljna stvar, nešto što svako pojedini od nas mora otvoreno da prizna.

Dok je pastor bio odsutan“, rekla je, „ja sam ispitivala svoju dušu. Želela sam da budem sigurna da u nijednom od uglova moga srca nema nimalo zlobe, mržnje, niti bilo kakvog nepoželjnog osećanja. Kad se vratio, predsednik me je ponovo pitao. „Sestro, da li si sigurna da je sve u redu izmedju tebe i svake žive duše da nema nesporazuma?“ Ovom prilikom sam, sa istinskim osvedočenjem, mogla da kažem: „Pastore, ni jednog jedinog!“

Posle toga, predsednik je izvadio Bibliju i počeo da čita. Čitao je obećanja Božje svete Reči. Potom je uzeo malu bočicu plemenitog ulja i, klečeći uz moj krevet, molio se Bogu. Kakva je to bila molitva! Posle toga me je pomazao uljem, stavljajući mi ruku na čelo, tražeći ispunjenje obećanja u Isusovo ime. Dok se pastor molio, nije bilo bola, ali sam istinski osećala hirurški nož, koji iseca taj veliki tumor abdomena. Zapravo, osetila sam da se moje telo vraća u svoju normalnu veličinu.“

Kako joj je lice zračilo dok je tamo stajala pred nama, žena oličenje zdravlja. „Nisam mogla da se molim“, rekla je, „zato što sam bila puna emocija i zahvalnosti Bogu u srcu, što je došao i izlečio me na licu mesta! Pastor je otišao kući, a ja sam ustala iz kreveta! Bila sam izlečena! U to nije bilo nikakve sumnje. Odmah sam se prihvatila svog posla. Kad je moj muž došao kući, ušao je na vrata, očekujući da odmah podje u moju bolesničku sobu da me vidi. Ali, onda je pogledao i video me da stojim u kuhinji i radim! Rekao je: „Etel, šta se to dogodilo s tobom?“ Stajala sam pred njim, zdrava i jaka, svedena na figuru iz vremena dok sam još bila učenica u školi. S osmehom sam mu rekla: „Dragi, Isus je bio ovde.“ Kakva radost nas je tada ispunjajvala! I od tog vremena neprekidno, osećam se izvanredno.

Dragi prijatelju, da bi smo bili prihvatljivi, ili podobni za uslišenje u vezi s obećanjima o fizičkom izlečenju, mi prvo moramo da očistimo svoje duše silom Gospoda Isusa Hrista. Na prvom mestu, moramo biti voljni i spremni da izgladimo sve nepravde i da se molimo za nebesku silu praštanja da udje u naša srca i očisti ta naša srca. Mi se moramo osloboditi prigovaranja, zlobe, kritikovanja i zavisti. Ta sloboda dolazi isključivo kao reakcija na našu spremnost da se to čudo milosti izvrši na nama. Ono se može ostvariti jedino silom Svetoga Duha. Ali, pre toga mora da postoji istinska želja da se oslobodimo tih osećanja, onih koja razaraju telo i duh. Kada se ozbiljno molimo za izbavljenje od svih takvih prepreka za druženje s Isusom, tada će biti skinuti okovi koji nas sputavaju i mi ćemo naći onaj predivni mir, radost i oslobodjenje u duhu ljubavi i jedinstva. To treba da prethodi Božjem delovanju u znak odgovora na molitvu za izlečenje.

Treći deo se bavi telom. To je fizčki aspekt Božjeg programa lečenja. On utelovljuje osam osnovnih prirodnih sredstava lečenja koja je Bog obezbedio za nas. To su:

1. Čist vazduh;

2. Sunčeva svetlost;

3. Uzdržavanje;

4. Odmor;

5. Fizičke aktivnosti;

6. Odgovarajuća ishrana;

7. Upotreba vode; i

8. Poverenje u božansku silu.

Ova sredstva su nam data za svrhu održavanja dobrog zdravlja. Kada ih prezremo ili zloupotrebimo, mi smo bolesni. Eto, kako je to jednostavno! Naša tela reaguju na ogrešivanjeo Božji divni program, pripremljen za nas. Ali mi možemo da mu se obratimo u molitvi i da tražimo oproštenje, koje će nam On dati. I više od toga, On će nas vratiti na put dobroga zdravlja. A onda, sa darom zdravlja koje smo ponovo stekli, mi možemo, verom, da stavimo svoju ruku u NJegovu ruku i da kažemo: „Gospode, odlučujem da živim u skladu sa Tvojim zakonima. Pomozi mi da u tome budem uspešan.“ Možda ćemo i ponovo pasti, ali ako ozbiljno mislimo i ozbiljno želimo da se pretplatimo na NJegovu volju, On će nam pomoći i tada ćemo i u hiljadu novih prilika imati radost uspeha.

Kako divnog Gospoda imamo! On nam je, preko apostola Petra, poručio da je u praštanju izlečenje. Ne samo što je voljan da nam prašta uvek iznova, bez brojanja, nego nam kaže, ako nam brat zgreši, da treba da budemo voljni da mu oprostimo, ali ne jednom ili dva puta dnevno nego, ako je potrebno, i sedamdeset puta sedam! U praštanju je izlečenje. Čikam vas da to isprobate!

Kada poziciju svoje volje definišemo na Gospodnoj strani, kad smo sa sobom načisto da hoćemo da budemo zdravi, dopustimo da nas On očisti od svih loših osećanja i odlučimo da u životu zakone zdravlja poštujemo na najbolji nama mogući način, NJegovom milošću. Tada možemo i da upotrebimo prva slova biblijske molitve za izlečenje. Jedno od mojih najdražih obećanja naluzi se u Osiji 6.1. gde stoji: „Hodite da se vratimo ka Gospodu; jer On razdre, i isceliće nas, rani, i zaviće nas.“ Imajući pred sobom ovo obećanje, mi možemo da ištemo, tražimo, (Matej 7, 7.), u skladu s onim što je Bog obećao. Mi možemo da verujemo (Marko 11, 24.) Potom, možemo da tražimo ispunjenje, položimo pravo na obećanje i da uzvratimo zahvalnošću, zato što smo primili ono što je Bog obećao (Jovan 11, 41.).

Bio sam svedok nekih istinskih čuda, nastalih u uslovima jednostavne primene ovih principa. Oni su nam dati za naše izlečenje; pripadaju tebi i meni. Naša je prednost da to orudje upotrebimo za svoje zdravlje i svoju sreću. Kada zadovoljimo uslove, na raspolaganju nam je Božja sila bez mere. Bog želi da NJegova deca budu zdrava. Bog je i danas prisutan sa svojom veličanstvenom silom izlečenja, na isti način kao što je bio i onda kad je pešačio prašnjavim drumovima nekadašnje Galileje. Kada prihvatimo okolnosti u kojima je On spreman i voljan da nam pomogne da učinimo svoj deo, On čini svoj deo! Naše zdravlje je bilo Božja prvobitna volja. ONO je istovremeno i NJegova konačna volja. A, kako ja verujem, u mnogo više slučajeva nego što smo svesni, to je ujedno i NJegova volja koja dopušta.

Pastor Judžin Farnsvort je jednom bio ozbiljno bolestan. Otišao je u bolnicu radi operacije kojom je trebalo da se otkrije šta je uzrok njegovom teškom stanju. Lekari su, otvorivši ga, videli da je pun tumora. Zaključili su da je to inoperabilno, pa su ga ponovo zatvorili. Saopštili su mu kakvo mu je stanje, napomenuvši da neće moći još dugo da živi.

„Koliko mi je ostalo?“, upitao je. Odgovor je glasio da, u slučajevima kao što je njegov, ljudi obično žive još oko dve nedelje.

„Ako je tako, onda ja svoj slučaj moram da iznesem drugom lekarskom konzilijumu“, reče. „Šef tog konzilijuma je Isus Hristos.“

Lekari su se složili: „Pridružujemo ti se.“ Tako je obavljen poseban obred molitve i pomazanja. Pastor Farnsvort je molio ovim rečima: „Gospode, jedino što tražim, jeste da bude Tvoja volja. Ako je iz nekog razloga Tvoja volja da ne budem izlečen, ja se pokoravam Tvojoj volji i neću biti razočaran. Ali, sada, Gospode, s ovim na umu, ja verujem da Ti želiš da mi pomogneš, jer si tako obećao.“ On je zatim zatražio ispunjenje Božjih obećanja i doživeo potpuno izlečenje! Iznoseći svoje iskustvo pred više stotina ljudi, on je izneo kako je u jednom periodu doživljavao vraćanje simptoma raka. U takvim prilikama supruga bi mu govorila: „Judžin, ne odustaj od svog prava na slobodu od bolesti! On bi odgovarao da zaista i ne odustaje, i pokazalo se, zaista je bio zdrav čovek. Posle tog iskustva živeo je još mnogo godina. Umro je prirodnom smrću. Rak nikada više nije napao njegovo telo.

Lično sam godinama smatrao da je mnogo onih koji na pogrešan način reaguju na reči, ako je Tvoja volja, moleći se za svoje izlečenje. Poznavao sam zaista mnoge drage vernike koji su, zbog svoje neprilagodjene savesnosti i straha da se njihova molitva za izlečenje ne protumači kao drskost, dopuštali da njihova vera oslabi. Ovim ne želim da prenesem utisak da mi u svojim molitvama ne treba da koristimo reči, ako je Tvoja volja. Zapravo, u mom ličnom iskustvu izlečenja od više različitih bolesti, uključujući i ono što je lekar, pre nekoliko godina, definisao kao neizlečivi rak, ja sam zaključio da Bog želi da me izleči. Iako sam se, i za život i za smrt predao Gospodu, ja sam zauzeo pozitivan stav prema NJegovim obećanjima o izlečenju. Za mene su reči, ako je Tvoja volja pre bile kao mali kamen, premali da se o njega spotakne moja vera, nego neki veliki zid, previsok da ga ta moja vera savlada. Jer, govorio sam sebi: ako zauzmem stav - ako je Božja volja koja dopušta da ja umrem, kako će moja vera aktivno da se uhvati za obećanje? I tako, pošto sam svoju budućnost, u životu ili smrti, potpuno pokorio Gospodu, uhvatio sam se za NJegova obećanja o izlečenju (Jeremija 33, 6.; Osija 6, 1.; Psalam 118, 17.: Psalam 10o3, 1-5.; Isaija 26, 3.) i zatražio od Boga da na meni ispuni ta svoja obećanja. Tražio sam to, verujući. Verovao sam kao pobednik, a onda se zahvalio Bogu što sam u punoj meri primio NJegovu divnu i beskrajnu mudrost.

Moj stav je bio da neću biti ogorčen, ako se dogodi da Božja volja koja dopušta u odnosu na mene podrazumeva smrt, ali nisam hteo da dozvolim da ta i takva misao obuhvati moju aktivnu veru u NJegova obećanja o izlečenju. Sa ovim stavom prema mome Ocu i mome Otkupitelju doživeo sam iskustvo veličanstvenog izlečenja. Moj slučaj je u dva navrata bio dijagnosticiran kao rak. Prvi put, pre oko dvadeset godina, a drugi, pre oko četrnaest godina. Druga dijagnoza, kao što sam to ranije napomenuo, bila je da nema nade. Danas, 1972. godine, kada pišem ove redove, meni je 69 godina i uživam fizičko, duhovno i umno zdravlje kao nikada do sada, u celom mome životu.

Vreme kad se umire postoji. Sveto Pismo to kaže u Propovedniku 3, 1. i 2. Tako, kada predjemo pod vlast smrti, za nas važi obećanje: „Da podjem i dolinom sena smrtnoga, neću se bojati zla; jer si Ti sa mnom.“ (Psalam 23, 4.) A onda: „Skupa je pred Gospodom smrt svetaca NJegovih.“ (Psalam 116, 15.)

Isus je umro u trideset trećoj godini. Bila je to smrt zastupnika. Drugi su odlazili u vreme koje smo mi gledali kao nevreme. Neki su bili potpuno izlečeni od jedne nevolje, da bi Bog, ipak, dopustio da umru od druge. Sećam se iskustva svog dragog prijatelja i kolege propovednika, Rižarda Berona. Pre više godina, bilo je to, on se obradovao, slušajući naša razmišljanja o prvim slovima molitve. Odmah zatim, ta pravila je ugradio u svoj duhovni život i svoju službu. Nekoliko godina kasnije, nakon što ga je oborila jedna bolest, za koju su lekari kasnije izjavili da je neizlečiva, osetio sam potrebu da mu napišem lično pismo. U tom pismu ja sam istakao svoje uverenje da će njegov slučaj, fizički gledano, biti proglašen neizlečivim. Ali, i uverenje da će biti izlečen Božjom silom i da će potom otići i objatviti to svetu.

To pismo sam napisao pre nego što je njegov slučaj uopšte okarakterisan kao beznadežan. Ali, dogodilo se sve ono što sam mu ja napisao po Božjem uputstvu. Ne samo što je ustao iz bolesničkog kreveta, nego je i godinama obavljao divnu službu zadobijanja duša za Gospoda.

Potom je, iznenada, bez upozorenja, poginuo u nesreći privatnog aviona. NJegova prlemenita, bogobojazna žena, koja je bila uz njega tokom njegove dugotrajne bolesti, više godina pre toga, sada je stajala uz njegov kovčeg na sahrani i izjavila, sa detinjim poverenjem i iskrenošću: „ Moj Bog nikada ne greši.“

Tako dakle, moji dragi prijatelji, pozivam vas da se uzdamo u Gospoda. Očekujmo velike stvari iz NJegovih ruku. Ali onda, ne budimo ogorčeni ako se NJegovi putevi, koji su neistraživi u ovom životu, ne poklope u potpunosti sa našim zamislima.

Hoćete li da se molite, zajedno sa mnom? „Nebeski Oče, Ti si obećao da ćeš poslati svoju Reč i isceliti (Psalam 107, 20).Molimo Ti se da učiniš da svaka duša koja oseća potrebu za isceljenjem može sada da pogleda ka Tebi u jednostavnoj veri, verujući i primajući u punoj meri dokaze Tvoje ljubavi i Tvoju mudrost, izlečenje i zdravlje. Molimo te to u Isusovo ime. Amin.“

< 7. Poglavlje Sadržaj 9. Poglavlje >