1.
Imao sam savesne hrišćanske roditelje
Rođen sam 18. april 1925. kao peto dete u porodici s osmero dece, u St.
Jacquesu, malom selu u New Brunswicku, blizu granice s pokrajinom Quebec, u
istočnoj Kanadi. Roditelji su mi bili pobožni katolici iz francuskog govornog
područja. Dve očeve sestre bile su opatice, a njegov mladi brat sveštenik.
Kasnije je postao rimokatoličkim monsinjorom.
Ni danas se ne prestajem
diviti svojim roditeljima zbog revnosti kojom su sledili učenja i zapovesti
svoje Crkve. Dokle god mi sećanje seže, u našoj se porodici svakog dana
zajednički molilo. Najbolje se sećam večernje molitve. Glavni deo molitve bio je
Ružin venac, a
ponavljali smo i Molitvu svecima. Bilo je to prizivanje raznih svetaca da oni mole Boga za
nas. Nas decu bolela su kolena od silnog klečanja, ali roditelji su nas
potsticali da prinesemo svoje muke Bogu na žrtvu, kako bi ih On upotrebio za
kratkotrajno oslobađanje neke duše od muka vatre i duševnih patnji u
čistilistu.
Naša porodica vršila je više vrsti telesnih pokora s
namerom da zadobije Božiju naklonosţ Svakog smo petka postili - nismo jeli mesa.
Ako bi ko išao svakog prvog petka u mesecu na ispoved i primao pričest, dobijao
bi oproštajnicu za pet hiljada dana, što bi značilo da bi određena duša toliko
dana ranije bila puštena iz čistilista. U to davno vreme nije se smelo ni jesti
ni piti od večeri uoći primanja pričesti pa sve do sledećeg jutra. To pravilo
Crkva je u meduvremenu promenila.
Određenih dana u godini bio je običaj da svi članovi
porodice provedu čitavu noć u molitvi. Jedan za drugim svi bismo po sat vremena
klečali pred nekom svetom slikom i molili krunicu i razne molitve. Dani pre
Uskrsa bili su vreme velikog samokažnjavanja. Moji roditelji bili su ljudi koji
su ljubili Boga, i sve aktivnosti u njihovom životu kretale su se oko Njega.
Ugoditi Bogu to je bio njihov glavni cilj.
Kad mi je bilo tri godine, teško sam se razbolio. Lekari su
izgubili nadu u moje izlečenje. Moj je otac čak obavio sve pripreme za moju
sahranu. Majka je tad obećala Bogu da će, ako ozdravim, učiniti sve što je u
njenoj moći da postanem sveštenik. Trebao sam dakle proslavljati Božje ime i
druge pridobivati da Mu služe. Prema njenom izvještaju - odmah sam počeo
ozdravljati. Lečenje je brzo napredovalo i ja sam napokon ozdravio.
Doslo je vrijeme da se pripremim za prvu pričest. Ali što
sam iz katekizma više učio napamet pravila i učenja Crkve, sve mi je teže bilo
to dovesti u sklad s onim što sam već znao o Hristovom evanđelju.
Svake nedelje
pre propovedi sveštenik je čitao po jedno poglavlje iz jednog od četiri
Evanđelja, ili iz novozavetnih poslanica, i ja sam uvek uživao u tome. Vraćali
smo se tako jednog lepog zimskog dana iz crkve, bilo mi je sedam godina. Sunce
je blistalo dok je dvadesetak saonica klizilo zaredom kroz sneg. Zvonjava
bezbrojnih praporaca nije dopuštala da se previše razgovara. Svi smo ćutali. Ja
sam nato prekinuo ćutanje upitavši majku zašto je Isus bio tako ljubazan prema
ljudima dok je bio na Zemlji, a potom tako zločest nakon što je otišao na Nebo.
"Zašto pitaš tako nešto?" rekla je ona.
"Zašto dobri Bog spaljuje ljude kroz
čitava stoleća i za najmanje prestupe?" - hteo sam znati. "On sigurno ne postupa
onako kao što je sam učio druge. Ti i tata činite ono što nas učite - zašto On
ne čini tako? Vi nas učite da jedni drugima opraštamo pogreške. Ne bi li i Bog
trebao opraštati?"
Kad sam pogledao u njene oči, vidio sam kako joj je moj način
razmišljanja bio zagonetan. Otac joj je pokušao pomoći pozivajući se na više
autoritete. "Znaš, Roger, to je upravo onako kao što je tvoj stric Felix
(sveštenik) jednom rekao: Bog toliko mrzi grijeh da je, u želji da pomogne
ljudima - zapretio tako visokom kaznom. Uostalom, nas sveti otac papa poznaje i
druge razloge zašto Bog upotrebljava čistilište, a mi dakako ne smemo dovoditi u
pitanje autoritet pape."
Učenje o pretvaranju hleba i vina prilikom pričesti
prihvatio sam kao i svako drugo dete mojih godina. Verovao sam da sveštenik
pretvara hleb i vino u Hristovo telo i krv. Ali za Uskrs 1937. godine, kad je
umrla moja majka, čuo sam nešto što me je nagnalo da promenim mišljenje.
Sveštenik je iz jednog od Evanđelja čitao o Hristovom vaskrsenju. Ono što me je
opčinilo bila je činjenica da je Isus imao poteškoća objasniti učenicima kako je
zaista vaskrsao i da je stvarno biće od krvi i mesa, a ne duh. Nekoliko
zanimljivih pitanja pojavilo se u mojim mislima. Je li je moguće da je Nebo isto
tako stvarno mesto kao i ova zemlja, gdje ljudi od krvi i mesa mogu živeti
stvarni život. a ne samo lebdeti po oblacima u vidu nekih duhova? I, ako Isus
nije duh, kako onda može biti u hostiji? Neki će ljudi verojatno teško razumeti
kako jedno dijete može izgubiti veru u Boga i okrenuti se protiv vere. Možda ću
to malo bolje objasniti ako ispričam poneki svoj doživljaj.
Na mene kao dete ostavljalo je dubok dojam sve što bih čuo i vidio u
životu odraslih. Naš je dom bio mesto mira i radosti. Roditelji su nam davali
dobar primer kako se ljudi trebaju međusobno odnositi. Bili su ljubazni i
obazrivi prema drugima, a očekivali su da i mi jedni drugima praštamo greške i
budemo ljubazni. Bili su i mislima i delom stalno obuzeti pomaganjem siromašnima
i nevoljnicima. A ja sam smatrao da bi Bog trebao biti barem isto toliko dobar i
saosećajan prema ljudima koliko sam očekuje da oni budu obazrivi medusobno.
Jedan naročiti dogadaj zaokupio je moj um. U ona vremena
nije bio običaj da se automobil koristi za vreme zimskih meseci, i često je bilo
potrebno uložiti dosta truda da ga se ponovo osposobi za vožnju kad otopli.
Otac je odlučio pozvati nekog mehaničara iz Edmundstona da
se pozabavi njegovim fordom te da ga osposobi za vožnju. Ali takva usluga
trajala bi po nekoliko dana. Pre nego što je pozvao tog čoveka, otac nam je
rekao: "Taj mehaničar je protestant, ali je dobar čovjek i majstor svog zanata.
Zato me, deco, sada dobro čujte! Vrlo je verovatno da on s nama pre ručka neće
moliti Angelus.
Molim vas, nemojte buljiti u njega i nemojte ga ispitivati o njegovoj vjeri.
Nemojte ga dovoditi u nezgodan položaj. Je l' jasno?" Dok je to govorio, gledao
nam je ravno u oči. Svi smo uglas odgovorili: "Da, tata!"
Taj čovjek je tri dana radio oko automobila, a ja sam ga
promatrao. Bio je baš onakav kako ga je otac opisao - čak i bolji. Bio je vrlo
ljubazan i očito mu je pričinjavalo zadovoljstvo razgovarati sa mnom. A nije ni
psovao!
Moj je otac imao tri farme i lično je upravljao njima. Imao
je i priličan broj zaposlenih. Kad bi odlučio primiti kakvog novog radnika, čuo
sam ga kako govori: "Znam da ćemo se vi i ja dobro razumeti. Meni nije teško
udovoljiti, ali jedno želim, i to nemojte nikada zaboraviti: moja žena i ja ne
dopuštamo našim radnicima da psuju Boga ili svece. Imamo decu koju želimo
odgajiti u strahopoštovanju prema Bogu. Zato pripazite na vaše reči!" Uprkos toj
molbi, tu i tamo bi se radnici tokom rada zaboravili i kleli sve svece.
Ali kad bi se onaj protestantski mehanicar ogrebao po ruci
ili uklještio prst, rekao bi samo: "Joj! Pa to boli!"
Što se tiče molitve Angelus, pokazao je više strahopoštovanja nego što smo
ga mi imali. Kad bi tata rekao: "Moli ćemo se", on bi sagnuo glavu i sklopio oči
i ruke. Mi nismo nikada zatvarali oči, a molitvu smo izgovorili što je brže bilo
moguće.
Nakon odlaska tog čovjeka nešto me je počelo uznemiravati i
nisam to mogao odagnati iz misli. Bila je to jedna rečenica iz katekizma. koju
sam znao napamet:
"Hors de I'Egllse catholiqţţe
apostolique et romaine il n'v a
point de salut. "
Na srpskom to znači: "Izvan Katoličke apostolske i rimske crkve nema
spasenja."
Moja je majka primijetila da me nesto muči te me u vezi s
tim i ispitivala. Ja je nato upitah: "Majko, gde idu svi oni dobri protestanti
kad umru?"
"To je dobro pitanje, Roger. Ali zašto pitaš?" Ponovio sam
joj onu recenicu iz katekizma. Priznala je da ne zna odgovor na to pitanje i
predložila da to pitam velečasnog strica kad nam dode u posetu. To moje pitanje
ju je verovatno uznemirilo, jer je za vrijeme večere ispričala ocu naš razgovor
i zamolila ga da kaže svoje mišljenje.
Ni on nije bio kadar dati neki zadovoljavajući odgovor, ali
je dodao da Bog sigurno neće nijednog dobrog čoveka isključiti iz Neba, bio on
katolik ili protestant. Rekao je da kad umre neki dobri protestant, anđeli ga
verovatno uvode u Nebo, ali kroz zadnja vrata. "Protestante ne prima Sv. Petar
lično sa svim počastima i poštovanjem, ali to im ne bi trebalo smetati ako su
već uspeli ući u Nebo. Ne bi smeli očekivati da se postupa s njima kao s nekim
slavnim ličnostima. Uostalom, njihovi preci počinili su veliku gresku napustivši
Katoličku crkvu. Stoga svi njihovi potomci moraju računati s time da ih očekuju
patnje." Dok sam razmišljao o tome kako je tatina argumentacija najverovatnije
tačna, stalno mi je u mislima iznova odjekivala ona rečenica: "Izvan Katoličke
apostolske rimske crkve nema spasenja..."
Prošlo je nekoliko meseci. Saznali smo da stric Felix kani
posetiti svu rodbinu. Pitao sam tatu ne bi li mogao upitati strica o onim dobrim
protestantima, ako se pruži prilika.
Stric je došao. Pošto smo svi malo porazgovarali s njim,
tata ga je upitao: "Felixe, reci mi gde idu dobri protestanti kad umru?"
"Zašto pitaš?"
Tata mu je objasnio moje pitanje u vezi s izjavom
katekizma.
"Ono što je Roger citirao iz katekizma jest tačno,"
odgovorio je. "Izvan Katoličke crkve nema spasenja, o kome god da se radi."
Njegova izjava izazvala je priličnu raspravu o toj temi.
Otac je tvrdio da od Boga ne bi bilo pošteno da jednom dobrom protestantu ne
dopusti ulazak u Nebo. Stric je nato malo smanjio istinu rasprave, rekavši kako
duša nekog dobrog protestanta nakon smrti ponajpre ide u predpakao. Predpakao bi
bilo mesto gde dospevaju duše nekrštene novorođenčadi kad umru. "Jedno znam,"
zaključio je stric Felix, "da, prema učenju Crkve, nijedan protestant, bez
obzira bio dobar ili loš čovek, ne može ući u Nebo ili videti Boga. I zapamtite:
nisam ja postavio ta pravila; ja samo podučavam. Kad bi za protestante
postojao bilo kakav način da dođu na Nebo, to bi nam sasvim sigurno rekao sveti
otac papa."
Ovaj doživljaj ostavio je u mojim mislima veliki upitnik u
vezi s Božijom pravednošću.
Vreme je prolazilo. Nekoliko godina kasnije ponovo se u mom
umu iza pojma Božije pravednosti pojavio upitnik.
Jedne lepe septembarske večeri svratio je kod nas neki
čovjek da nam javi kako je jedan komšija iznenada umro, osam kilometara daleko
od kuće. Jedna napomena uznemirila je sve prisutne: "Umro je bez svešteničkove
poslednjeg pomena!" Donositelj vesti klimnuo je glavom i rekao: "Da, žalosno je
to, vrlo žalosno."
Sećam se tog događaja kao da se desilo juče. Nije dugo
potrajalo i naišla su stara zaprežna kola. Polako su se klimatala. Preko
pokojnika bio je razastret pokrivač. Napred je sedeo kočijaš. Noge su mu se
klatile a na licu mu je bio izraz očaja.
Nekoliko komšija koji su došli da se posluže našim
telefonom (u čitavom kraju samo su dve porodice imale telefon) stolica je na
terasi ispod produženog krova naše kuće. Nakon što su prošla kola s pokojnikom,
i moja majka je uzdahnula kako je to žalosno. "Da je barem pored njega bio
sveštenik, koji bi mu dao oprost od smrtnih greha, pa da ne mora u pakao!" rekla
je. "Nadajmo se da ga terete samo manji gresi. A i samo to već znači više godina
muka u čistilištu...'
"Skupit ćemo nešto novca i pobrinuti se da se održe mise
zadušnice za pokoj njegove duše," dodao je otac, "jer mi se čini da njegova žena
i deca nisu u mogućnosti skupiti taj novac."
Jedan od komšije je nato rekao: "Najradije bih vam
savetovao da zadržite taj novac. Čini mi se daje njegova duša već u paklenom
ognju. Gospodine i gospođo Morneau, taj je čovjek imao duge prste. Želim time
reći da je katkad znao uzeti stvari koje mu nisu pripadale."
"To je vrlo ozbiljna optužba," rekao je moj otac, "i ako
niste u stanju to dokazati, radije mi o tome nemojte više ništa govoriti."
Čovjek je ipak nastavio: "Nerado vam to govorim, ali
sigurno se sećate da ste prošle godine u ovo doba tražili lanac za vuču trupaca
što ste ga pre toga kupili. Kad biste sada otišli u njegovu šupu, našli biste
tamo svoj lanac. Lično sam ga vidio tamo pre nekoliko dana. Čak sam i upitao
pokojnika za taj lanac. Rekao je da ga je pozajmio od Vas ali da Vi ništa ne
znate o tome."
Otac je zaista nekoliko trenutaka bio zbunjen, ali se ubrzo
sabrao i rekao: "To je za mene nešto novo. Ali želim da čujete svi vi ovde
prisutni da pred Bogom poklanjam tom čoveku lanac što ga je posudio od mene,
iako mi ga možda nije nameravao vratiti. Ako je možda još nešto uzeo, i to mu
poklanjam! Sad mu je duša slobodna od osude koja ga je teretila pred Bogom."
"Ne želim biti drzak prema Bogu," odgovorio je komšija,
"ali čini mi se da ste ovog trenutka velikodušniji od Njega. Moram priznati da
je to najplemenitiji gest koji sam ikada vidio. Vi ste možda prvi čovek koji je
Boga prisilio da vrati jednu dušu iz pakla u čistilište da bi se tamo dovoljno
očistila za ulazak u Nebo."
Taj je doživljaj ostavio u meni veliki utisak. Nekoliko sam
dana razmišljao o tome. Složio sam se s našim komšijom: moj otac zaista ima
plemenitiji karakter od Boga koje mu služi. Zaključio sam da je Bog izuzetno
neljubazan, jer prisiljava Ijude da u čistilištu pate - samo zato što njihova
porodica nema dovoljno novca da za njih plati mise zadušnice.
Događaj koji me je sasvim udaljio od Boga bila je smrt moje
majke. U proleće 1937. godine morala je u bolnicu da bi se podvrgla operaciji.
Nakon dva nedelje poslali su je kući da bi tamo provela nekoliko poslednjih dana
svoga zivota. Meni je tada bilo dvanaest godina, doba u kojemu je dete vrlo
podložno uticajima.
Vrativši se jednog dana iz škole, pošao sam k njoj u sobu
da je poljubim u čelo, kao što sam to svaki dan činio. "Sedni, molim te," rekla
je, nešto bih ti rekla, što mislim da je važno i za mene i za tebe. Ti znaš da
još samo kratko vreme mogu biti s vama, i zato želim da zapamtiš ovaj savet: Budi u životu
zahvalan ljudima koji su ljubazni prema tebi. Zahvali im, pa makar samo za čašu
vode. Ljudi koji pokožu da su zahvalni na skromnim darovima primit će i više
dobra."
Bio je običaj da se rodbini, prijateljima i posetiocima
pruži prilika da poslednji put vide pokojnika u njegovu domu, a ne u mrtvačkoj
kapeli. Tri dana dolazili su prijatelji, rodbina i komšije da odaju mojoj majci
poslednju počast i da se mole za njenu dušu. Na dan pokopa mnogi su govorili
kako je moja majka sigurno u Božijoj blizini, zato što je prethodnih dana
izmoljeno toliko krunica za nju. Ali najvise nam se dopalo to što je otac
naručio gregorijanske mise za pokoj njene duše.
Stric Felix objasnio nam je da su gregorijanske mise nešto
najdivnije što se može učiniti za dušu pokojnika. Ispričao je kako ih je
ustanovio papa Grgur, kome je dobrobit duša u čistilištu posebno ležala pri
srcu. Porodica bi se pobrinula da se određenog dana u raznim župama i
samostanima održi tri stotine misa. Prema njegovim izjavama, one bi imale moć da
dovedu dušu izravno u Nebo, pa ona ne bi ni ugledala plamen čistilišta.
Istog dana čuo sam jednog rođaka gde govori da
gregorijanske mise stoje po jedan dolar. Ukupno dakle 300 dolara. Pomislih kako
smo mi, eto, sretni što je naš otac mogao omogućiti našoj majci tako lak ulazak
u Nebo. Pritom sam se odmah setio jedne žene koja je umrla pre šest meseci.
Budući da joj je porodica bila previše siromašna da plati čitanje misa
zadušnica, bilo je jasno daje morala otići u čistilište. Pripreme za njen pogreb
jako su uznemirile mog oca jer je bio član dobrotvornog veća naše župe.
Te večeri tata je seo za sto da večera, ali je zatim
odlučio da ne jede. Majka je, primetivši u kakvom je raspoloženju, pitala je šta
nije u redu. "Da, ionako ti mogu sve reći," odgovorio je. "Već deo poslepodneva
proveo sam na sastanku s članovima dobrotvornog veća, razgovarajući o problemima
siromašnih u našoj župi. Uglavnom se raspravljalo o kupovini mrtvačkog kovčega
za staru Annie. Nikad nisam bio protiv toga da se uštedi novac ako je to moguće,
ali kad je župnik Paquin upitao vođu pogrebnog poduzeća koliko bismo uštedeli
ako bismo,pre polaganja mrtvačkog kovčega u zemlju, odstranili s njega krst i
drške - napustilo me je strpljenje. Rekao sam župniku svoje mišljenje, i to
pošteno, ali sam se ipak suzdržao zbog poštovanja prema njegovoj službi. U
nameri da okončam diskusiju, rekao sam da ću razliku u ceni platiti ja. Takve me
stvari jako uznemiruju. Doista je žalosno u današnje vreme biti siromah, posebno
onda kad dođe red da se umre."
I dok sam razmišljao o ovim događajima, nisam mogao
otkloniti misao da je Bog izuzetno nepravedan, jer dopušta da i nadalje ima
sirotinju i bedu na ovom našem svetu. S vremenom sam izgubio povjerenje i u Boga
i u Crkvu i odlučio da s njima više nemam posla čim dovoljno odrastem da mogu
sam poći svojim putom. U jesen 1937. otac je poslao mog brata Eduarda i mene u
internat Hotel Dieu de St. Basil, koji su vodile časne sestre. Tako se dogodilo
da sam primio još mnogo više versko učenje, što je dovelo do toga daje moje srce
još više otvrdnulo.
Promatrajući me spolja, niko ne bi ni pomislio da se u meni odvija strahovita duševna borba. Korak po korak odlazio sam sve dalje od Boga, pun gađenja, ogorčenosti i mržnje. Prošlo je još nekoliko godina; došao je Drugi svetski rat, i poziv da služim domovini.