| < 13. Poglavlje | Sadržaj | 15. Poglavlje > |
Povremeno
smo, prilikom dosadašnjeg proučavanja poslanice Rimljanima, verovatno bili u
iskušenju da posumnjamo da li je Pavle stvarno pisao kao pravi pastor. Neki
delovi rasprave su bili složeni i bilo ih je teško pratiti. Međutim, imajmo na
umu da je Pavle bio pastor koji je verovao da način na koji shvatamo Boga menja
naš život. Ovom prilikom dolazimo do jednog očiglednog prelaza u poslanici, gde
praktične teme izbijaju u prvi plan. Sada imamo priliku da vidimo kako se
Pavlova vest o Božjoj milosti svim ljudima (11,32) odražava na način
svakodnevnog života hrišćana.
Završavajući
prethodni odsek poslanice (9. do 11. glave), Pavle nije mogao a da ne izusti
reči veličanja Boga. Međutim, mi u ovoj glavi zaključujemo da su reči veličanja
još uvek nedovoljan odgovor na Božju milost i blagodat. Adekvatan odgovor
prelazi okvire reči. Božja blagodat zahteva ceo život slavljenja Boga, živu
žrtvu celokupnog predanja Bogu. U 12. glavi Pavle otkriva oblik te žive
žrtve.
Rimljanima,
12. glava
Otvori
svoju beležnicu za poslanicu Rimljanima i ispiši odgovore na sledeća pitanja,
pošto si 12. glavu poslanice pročitao u najmanje dva
prevoda.
1. Kakve
detalje nalaziš na početku 12. glave koji nagoveštavaju prelaz koji Pavle pravi
u tekstu na tom mestu? Navedi što više detalja.
2. Šta
sve možeš otkriti u vezi s načinom na koji hrišćani treba da žive, ili o
hrišćanskoj etici, na osnovu prva dva stiha ove glave? Ponovo načini spisak
onoga što si otkrio.
3. Kako
razumeš izraz živa žrtva? Kakvu
pozadinu Pavle ima na umu kada ga koristi? Kakvo značenje je on mogao imati za
prve Pavlove čitaoce? Kako možemo shvatiti puninu značenja tog pojma, ako sa
stvarnim žrtvovanjem životinja nismo imali iskustva?
4. Objasni
kako Pavle koristi analogiju tela u 12,3-8. U čemu je osnovna poenta koju on
iznosi pomoću te analogije?
5. Navedi
različite darove koje Pavle pominje u vezi s analogijom tela. Da li su to jedini
darovi? Da li su to ujedno i najvažniji darovi? Koje si od tih darova primio?
Ima li ovde nekih darova koje si primio, a koji nisu pomenuti? Kako te darove
možeš upotrebiti na najbolji mogući način?
6. Koji
se delovi Pavlovih uputstava iz ove glave usredsređuju na život unutar zajednice
vernih? Ukratko prikaži osnovnu sliku koju Pavle daje o načinu na koji bi
trebalo da živimo u okviru zajednice.
7. Koji
se delovi Pavlovih uputstava iz ove glave usredsređuju na život izvan zajednice
vernih? Rezimiraj osnovnu sliku koju Pavle daje o načinu na koji bi trebalo da
živimo sa onima izvan crkve.
8. Šta
misli Pavle kada koristi izraz “ugljevlje ognjeno skupljaš na glavu njegovu”
(20. stih)? Odakle Pavlu taj izraz? Kako se to radi, i kakav je
rezultat?
Neki
su zastupali stav da Pavlovo etičko razmišljanje nije povezano s njegovom
osnovnom teološkom porukom. Morton Skot Enslin, primera radi, smatra da Pavlova
teologija zapravo ratuje protiv etike. Tako je etička misao u Pavlovim
poslanicama samo recidiv iz njegove jevrejske prošlosti, kombinovan s opštim
moralom onog vremena, u najboljem slučaju “prilepljen” na njega, a u najgorem, u
raskoraku s njegovom teologijom (Enslin, str. 63-77). Međutim, naše istraživanje
teksta od 12. do 15. glave poslanice pokazaće da to nije tako. Blok Pavlovih
praktičnih saveta na kraju poslanice neposredno proističe iz vesti koju je
propovedao u svih jedanaest glava prvog dela poslanice.
U
stvari, prva reč ovog odseka poslanice je prelazni izraz prema
tome/ stoga (u Karadžićevom
prevodu: dakle). Izraz prema
tome sadrži zaključak nečega što
je prethodilo. To prema tome spaja
uputstva za hrišćansko življenje iz drugog dela poslanice s onim što im je
prethodilo. To je zaključak predmeta. Ali Pavlovo prema
tome čini više od samog spajanja
tih delova poslanice Rimljanima u jednu celinu. Ono nije samo jedan književni
oblik. Ono ujedno preobražava uputstvo koje sledi. Ako ne razumemo Pavlovo
prema tome, pogrešno ćemo razumeti i sve
ono što sledi.
Poznata
izreka glasi: Savet ne košta ništa (i često je vredan svoje cene). Saveti i
opomene već po sebi su jednostavno zakon, a Pavle se već pokazao veoma rečitim
na temu nemoći zakona. Međutim, saveti i opomene koje Pavle ovde daje više su od
zakona, i za tu promenu treba zahvaliti izrazu prema tome. U celom ovom odseku Pavle ne govori samo “Učini tako i
tako”, nego čini više od toga i kaže: “Prema tome, u svetlosti Božje milosti i
blagodati, najprikladnije je da odgovoriš ovako ...” On se trudi da nam
predstavi život koji proističe iz istinskog razumevanja Božje blagodati.
Logični, razumni proizvod prihvatanja Božje blagodati “za sve ljude” je čovekov
holistički odgovor pouzdanja u Boga i ljubavi prema bližnjima, nešto što Pavle
naziva “živom žrtvom” (12,1).
Pavle
uvodi ovaj pojam koristeći jednu vrstu formule koja se u naučnim krugovima
opisuje kao “apel-formula”. Reč je o izjavi koja se u Pavlovo vreme često
koristila u prepiskama, sa ciljem da načini uvod u novu temu ili da načini
tranziciju u toku govora, kao i da od čitalaca zatraži sasvim određenu
bihevioralnu reakciju. Jedna ovakva izjava dolazila bi posle obrasca koji bi
glasio: “Ja pozivam vas (a) na osnovu (b) da (c).” U praznini (a) autor bi
upisao osobu ili osobe kojoj/kojima se obraća. U praznici (b) bio bi
predstavljen osnov za apel i u (c) konkretan odgovor koji se traži.
Pavle
poziva “braću” u Rimu (uveren sam, kada bi danas pisao, rekao bi: i sestre) na osnovu Božje milosti (1.
stih). To je tačno ono mesto gde je prvih jedanaest glava dostiglo svoj vrhunac
— kod tačke gde je izražena Božja želja da bude milostiv svim ljudima (11,32). I
Pavle im sada upućuje apel na osnovu upravo te milosti, iako za “milost”
upotrebljava termin koji se razlikuje od onog koji je koristio u odseku od 9. do
11. glave. Evo, vidimo kako Pavlov prelaz ponovo povezuje njegova praktična
uputstva s onim što im prethodi. U čemu se zapravo sastoji apel? Da Pavlovi
čitaoci prinesu svoja tela na živu žrtvu Bogu.
U
poslanici Rimljanima imamo samo tri takve apel-izjave. Drugu nalazimo u 15,30,
gde Pavle svoje čitaoce poziva da se mole za njega. Treća je u 16,17, gde Pavle
poziva Rimljane da budno motre na one koji izazivaju podele među njima. To su
tri izričite Pavlove molbe Rimljanima: da žive životom žive žrtve, da se mole za
njega i da budu na oprezu zbog onih koji hoće da unište njihovo jedinstvo. Na
drugu i treću od ovih molbi doći ćemo kroz par poglavlja. Na ovom mestu treba da
istražimo šta Pavle podrazumeva pod živom žrtvom.
Veliki
deo jezika iz prva dva stiha 12. glave je tehničke prirode, koji se dovodi u
vezu sa žrtvenim sistemom. Kada su se Bogu prinosile životinjske žrtve, one su
morale biti svete i Njemu ugodne. U Petoknjižju se ovo često prikazuje na
antropomorfan način. Bog se predstavlja kao neko ko stvarno oseća miris žrtava i
kome se time ugađa. Na primer, o Noju kada je izašao iz kovčega, čitamo sledeće:
“I načini Noje žrtvenik Gospodu, i uze od svake čiste stoke i od svih ptica
čistih, i prinese na žrtveniku žrtve paljenice. I Gospod omirisa miris ugodni”
(1. Mojsijeva 8,20.21; vidi takođe: 2. Mojsijeva 29,18.25; 3. Mojsijeva 1,9.13;
2,9; 4,31; 4. Mojsijeva 15,3.7). Uvek iznova čitamo kako su žrtve bile ugodne
Bogu koji je “omirisao miris ugodni”.
Međutim,
proroci izlažu donekle drugačiji pogled na žrtve, naglašavajući da spoljašnji
čin žrtvovanja nije ugodan Bogu, ako se zanemari holistički duhovni i etički
odgovor. Na primer, pitajući šta bi bilo ugodno Gospodu, Mihej (6,6-8)
zaključuje da to ne bi bile žrtve paljenice, hiljade ovnova, desetine hiljada
potoka ulja, pa čak ni čovekov prvenac, nego, “da činiš što je pravo i da ljubiš
milost i da hodiš smerno s Bogom svojim”. Nastavljajući u ovoj proročkoj
tradiciji, Pavle naglašava da istinska žrtva Bogu nije samo neki određeni čin,
nego ceo život posvećen Bogu u služenju bližnjima.
Upotrebljavajući
ovde reč telesa (12,1), Pavle govori
o celom čoveku. Celo čovekovo biće postaje živa žrtva koja treba da ugodi Bogu,
poštovanjem prema Njegovoj blagodati i pokazivanjem ljubavi prema Njegovoj deci.
Taj pojam je Pavle već prikazao u 6. glavi poslanice, govoreći o nama koji treba
da dajemo “ude”, delove svoga tela “za sluge pravdi na posvećenje” [u robovanje
pravdi koja vodi u svetost] (6,13.19). Živa žrtva može biti jedino celi život
predat Bogu. Prema engleskom prevodu NIV, Pavle ovo opisuje kao “naše duhovno
bogosluženje” (12,1). Drugi prevodi govore o “razumnoj službi”, a Karadžić:
“vaše duhovno bogomoljstvo”.
Grčka
reč prevedena sa ili “razumno” ili “duhovno”, reč je iz koje dobijamo našu reč
logika. Reč bi mogla da znači
“logično” ili “razumno”. Međutim, nju su takođe koristili kako grčki, tako i
jevrejski pisci opisujući nešto što je bilo unutrašnje ili duhovno, za razliku
od spoljašnjeg čina. Na primer, aleksandrijski jevrejski filozof Filo (
Special Laws I:277) koristio je izraz na
taj način. Verovatno bi bila greška svesti Pavlovu primenu izraza na jedan od ta
dva značenja, budući da su srodna. Prinošenje, davanje “telesa” na živu žrtvu,
to je logičan, razumni odgovor na Božju blagodat. Ono na šta Pavle poziva u
svojoj molbi odnosi se na “volju Božju”. To je logičan odgovor na milost koju
nam je Bog pokazao u Hristu. Ali to je ujedno i holistički i unutrašnji odgovor,
a ne samo spoljašnji čin.
Međutim,
Pavle ne samo što ovaj odgovor vezuje za nekadašnje i sadašnje otkrivanje Božje
milosti i blagodati, nego ga vezuje i za budućnost. Mi više ne treba da se
prilagođavamo obrascu ovoga sveta (2. stih), nego treba da budemo preobraženi, s
novim stavom ili načinom razmišljanja.
Izraz koji se u prevodu NIV izražava kao “svet”, u stvari je reč
doba ili vek, kao kod Karadžića. Prema tome, ono
što Pavle kaže ima eshatološke prizvuke. Izraz vek Pavle koristi pet puta u poslanici
(pored ovog stiha, vidi 1,25; 9,5; 11,36; 16,27), ali je u ostalih četiri ona
samo deo formule za izražavanje pojma “zauvek”. Međutim, više tekstova izvan
poslanice Rimljanima pokazuje nam šta je Pavle imao na umu govoreći o “ovome
veku”. U uvodu poslanice Galatima (Galatima 1,3.4) Pavle za Isusa kaže da “dade
sebe za grehe naše da izbavi nas od sadašnjega sveta [veka] zloga”. U 2. Korinćanima 4,4 on
govori o sotoni kao “bogu” “sveta [
veka] ovoga koji je oslepeo razume
nevernika, da im ne zasvetli videlo jevanđelja”. I sledeći tekst, iz 1.
Korinćanima, ističe suprotnost između mudrosti ovoga veka i Božje mudrosti:
Ali
premudrost govorimo koja je u savršenima, a ne premudrost veka ovoga ni knezova
veka ovoga koji prolaze. Nego govorimo premudrost Božiju u tajnosti sakrivenu,
koju odredi Bog pre sveta za slavu našu; koje ni jedan od knezova veka ovoga ne
pozna; jer da su je poznali, ne bi Gospoda slave razapeli
(2,6-8).
Sve
ovo jasno iznosi da je sadašnji “vek” za Pavla zao “vek”, kojim vlada sotona i
upravljitelji koji se suprotstavljaju Bogu. Međutim, Pavle hrišćane poziva da
već sada počnu da žive na nov način. Bez obzira na to što se nalaze na ovome
svetu, oni već sada žive prema vrednostima i ciljevima novoga “veka”, pošto su
već sada njihovi umovi usredsređeni na Božje carstvo. Pozitivnim odgovaranjem na
Božju blagodat njihov um se preobražava prema Božjoj volji. Bez obzira na to što
je svet i dalje “sadašnji zli vek”, hrišćani već sada doživljavaju novi “vek”
Božjeg carstva, zato što je njihov um usredsređen na Božji sistem vrednosti. To
je moguće jedino zato što je um obnovljen Božjim Duhom. Jedino kad je usklađen
prema Duhu i prema onome što Duh želi (8,5), um može da se obnovi i preobrazi
tako da je u mogućnosti da misli na novi način. Tako, obnovljeni um, sa svoje
strane, vodi u novo delovanje.
Međutim,
mi moramo uvek imati na umu da sve što Pavle ovde kaže dolazi posle reči prema
tome. To je jedino i moguće zbog
“milosti Božje”. Najveći deo ostatka poslanice Rimljanima pokazaće nam oblik tog
novog, preobraženog života, živu žrtvu koja već sada anticipira novi “vek” Božje
budućnosti.
Pavle
počinje da prikazuje svojim čitaocima oblik žive žrtve, predstavljajući im
njihov život kao deo Hristovog tela (5. stih). Iako u našoj individualističkoj
kulturi neki ljudi govore o vođenju hrišćanskog života izvan crkve, takva
koncepcija je Pavlu bila u potpunosti strana. Odgovoriti Bogu verom značilo je
postati deo Hristovog tela i udružiti se s drugim vernicima.
Ovaj
odsek Pavle otpočinje jednom igrom reči. On koristi tri reči istog korena: phroneo
(“misliti”), huperphroneo (“biti uobražen ili bahat”)
isophroneo (“misliti razborito”).
Onpoziva Rimljane da misle
razborito, a ne nadmeno (3. stih). Drugim rečima, potrebno je da o sebi imaju
tačnu ocenu. Mi to često opisujemo kao “samosvest”. Pa ipak, mnogo puta kada
govorimo o “samosvesti”, to obično biva u kontekstu individualističkog, čak
egocentričnog napora da razumemo sami sebe. U Pavlovim očima, cilj samosvesti je
služenje. Mi treba da razumemo sebe i svoje darove kako bismo znali kako treba
da služimo. Ti darovi nisu samo prirodni talenti, nego deo mere vere koju Bog
daje. On daje raznovrsne darove, da bi telo moglo imati različite vrste delova,
“udova”, za različite vrste službe. Pa ipak, svaki “ud” “pripada svim ostalima”
(5. stih). Bez obzira na to što delovi tela, “udovi”, imaju različite uloge, oni
su delovi jednog tela. Svaki od njih radi u skladu s celinom.
Spisak
posebnih darova koje Pavle ovde navodi teško da je iscrpan, to je samo uzorak.
Darovi su prorokovanje (kod Pavla to ne znači predskazivanje budućnosti, nego
propovedanje jevanđelja pod nadahnućem Duha), služenje (od te reči dobijamo našu
reč đakon), podučavanje, hrabrenje,
olakšavanje potreba drugih ljudi, rukovođenje i ukazivanje milosti (stihovi
6-8). Primaoce svakog od tih darova Pavle savetuje da ga marljivo koriste, u
skladu s verom koju im je Bog dao. Zapazimo kako se snažno se ti darovi
usredsređuju na izgrađivanje i duhovnog života i osećanja zajedništva među
vernicima. Zapazimo i to da ti darovi koji izgrađuju crkvu nisu rezervisani za
sveštenstvo ili za super-hrišćane. Među njima su jednostavni darovi kao što su
međusobno ohrabrivanje (možda osmehom ili malom porukom podrške), olakšavanje
potreba onih koji trpe oskudicu, služenje i ukazivanje milosti. Možda smo
previše naglasili darove koji pripadaju nekolicini vođa, ali nedovoljno one
svakodnevne, praktične darove koji u najvećoj meri doprinose izgrađivanju
Hristovog tela. Jedno je sigurno: mi svi treba da igramo bitnu ulogu u
funkcionisanju tela.
U
ovom odseku, deo od 9. do 13. stiha prvenstveno se bavi ljubavlju unutar
zajednice vernih, dok se deo od 14. do 21. stiha bavi hrišćanskom odgovornošću
prema nevernicima. Ima tu, razume se, i malo preklapanja. U ovom tekstu saveti i
uputstva tako brzo iskaču i padaju jedni preko drugih, da nam izgleda kao da
uopšte nema ni konteksta niti lakoće argumentovanja. Takav stil je
karakterističan za određene vrste etičkih spisa helenističkih filozofa Pavlovog
vremena.
Međutim,
postoji jezička građa u našem tekstu koje jednostavno nema u srpskom jeziku.
Iako se Pavlove reči na srpskom pojavljuju kao imperativi ili zapovesti, grčki
jezik koristi drugačiji oblik sa značenjem zapovesti. On daje prostora za
paralelizam koji međusobno povezuje različite male savete i uputstva. Vrlo je
teško uspešno prevesti značenje na taj način što bismo se držali jezičke građe.
Na primer, ovde imamo doslovni prevod dela teksta od 10. do prvog dela 13.
stiha, gde je učinjen pokušaj očuvanja strukture originalnog teksta. U njemu se
žrtvuje mnogo od značenja i stila u srpskom jeziku da bi uopšte bio koristan,
a ipak demonstrira kako Pavle
koristi strukturu ponavljanja da bi međusobno povezao te pojedinačne
savete.
U
bratskoj međusobnoj ljubavi, posvećujući se,
u
ukazivanju časti jedni drugima, imati inicijativu,
u
žurbi, ne biti lenj,
u
duhu, ključati,
u
Gospodu, služiti,
u
nadi, radovati se,
u
nevolji, izdržati,
u
molitvi, istrajati,
u
potrebama svetih, deliti.
Međutim,
iako ovaj drugi deo glave liči na kutiju-svaštaru sa duhovnim i etičkim
savetima, on ipak značajno doprinosi obliku života koji je “žrtva živa”. Deveti
stih počinje rečju ljubav. Grčka reč
je agape, nesebični stav brige za
bližnje i delovanje njima u prilog. Pavle tu reč često koristi da bi ukazao na
Božju ljubav prema nama (u poslanici Rimljanima, vidi: 5,5.8; 8,35.37.39; 9,25)
i na našu međusobnu ljubav (u Rimljanima, vidi: 12,9; 13,8.9.10; 14,15). On je
retko koristi za ukazivanje na našu ljubav prema Bogu (u Rimljanima, jedino u
tekstu 8,28), pošto reči vera daje
prioritet u kontekstu našeg odgovora Bogu. Svi pojedinačni saveti iz celine od
9. do 13. stiha upućuju na oblik koji će ljubav poprimiti u našem duhovnom i
moralnom životu u okviru zajednice vernika. Njegov poslednji savet u 13. stihu
odnosi se na primenu gostoljubivosti. Ona je bila značajan deo hrišćanske
odgovornosti prema ljudima kakav je, na primer, bio Pavle, koji su često
putovali i zavisili od gostoljubivosti drugih ljudi.
U
delu glave od 14. do 21. stiha Pavle prelazi na oblik ljubavi prema svetu
nevernika izvan crkve. Veliki deo njegovih saveta podseća na Isusov govor iz
Propovedi na gori (Matej, 5. do 7. glave) ili na propoved u polju sa usevima
(Luka, 6. glava). Hrišćani treba da blagosiljaju, a ne da proklinju one koji ih
progone (12,14). Pozivaju se da ne budu uobraženi ili oholi, da žive u slozi s
drugim ljudima (16. stih). Pavle je svestan nemogućnosti da se uvek živi u miru
sa svim ljudima (on sâm bio je često zatvaran), ali onoliko koliko stoji do
hrišćanina, to treba da bude cilj (18. stih). Hrišćani se takođe pozivaju da ne
vraćaju zlo za zlo i da se ne osvećuju (17. i 19. stih). To je posao koji valja
prepustiti samo Bogu.
Jedan
od Pavlovih naglasaka u ovom odseku vrlo je zanimljiv, zbog načina na koji
odudara od izvesnog trenda filozofske misli Pavlovog vremena. Pavle poziva svoje
čitaoce da saosećaju s drugim ljudima, da se raduju i da plaču s njima (15.
stih). Stoici Pavlovog vremena učili su da ljudi treba da kontrolišu svoje
emocije i da ne gube uzdržanost u odnosu na druge. Na primer, Epiktet je rekao
da bi stoici mogli da tuže s drugima “spolja”, ali ne i u središtu svog bića (Encheiridion16) i da, čak i kad ljulja
dete, roditelj treba da bude uzdržan imajući na umu da je dete smrtnik (Encheiridion
3). Pavlova perspektiva je
znatno drugačija. Hrišćanska ljubav se istinski raduje s drugim ljudima i tuži s
njima. Ona je ranjiva i može biti ganuta, bilo radošću ili uvredom,
uživljavajući se u osećanja drugih.
Ljubav
je takođe aktivna za dobro svih ljudi, pa i za neprijatelja. Pavle to naglašava
citiranjem iz Priča 25,21.22 u Rimljanima 12,20. Hrišćani hrane i poje gladnog i
žednog neprijatelja. Međutim, teže je razumeti drugi deo citata iz Priča.
Navodeći Priče, Pavle kaže: “Čineći to ugljevlje ognjeno skupljaš na glavu
njegovu.” Šta to znači? Većina komentatora smatra da je stavljanje ugljevlja na
glavu bilo znak pokajanja, pa da stoga tekst znači da neprijatelja, svojim
ljubaznim postupcima, možeš navesti na pokajanje. To bi se uklopilo sa završnim
savetom u ovoj glavi, nadvladati zlo dobrom.
Autor
Štulmaher ističe da Rimljanima 12. i 13. glava sadrže određene paralele s 1.
Petrovom (Rimljanima 12,1 s 1. Petrovom 1,14; 2,5; Rimljanima 12,6 s 1. Petrovom
4,10; Rimljanima 13,1-7 s 1. Petrovom 2,13-17). Te sličnosti možda poručuju da i
Pavle i Petar daju karakteristične savete koji su obično bili upućivani
novokrštenim hrišćanima u ranoj crkvi.
Dolazeći
na kraj ove glave, primećujemo posebno izdvajanje tri elementa. Prvo, Pavle se
bavi praktičnim, svakodnevnim životom. Drugo, oblik tog života u neposrednoj je
funkciji izraza prema tome. To je
reakcija na radosnu vest o Božjoj blagodati koja je bila prethodno data. Treće,
oblik toga života takođe je u funkciji obećane budućnosti. On nije “uguran” u
kalup ovog veka, nego već sada
anticipira novi vek, novo doba Božjega carstva.
Pavle
će, u sledećoj glavi, od opštih uputstava o tome kako hrišćani treba da se
ophode prema ljudima izvan svoje crkve, preći na specifične odnose, konkretno,
na odnose hrišćana prema vlastima koje vladaju.
Rimljanima,
12. glava
1. Kada
pogledam u svoj rokovnik, šta on otkriva o mom životu “žive žrtve”? Šta bi se
dogodilo kada bih proučio izveštaj iz svoje čekovne knjižice, odnosno dnevnika
izdavanja novca? Na koje opipljive načine demonstriram vrstu života na koju
Pavle upućuje u ovoj glavi? Kako sve to razmatram, ne postajući ohol ili
uobražen?
2. Koje
je moje “mesto” u telu, i koje darove imam? Da li se na mene direktno odnosi
neki od darova koje Pavle pominje u ovoj glavi? Ako je odgovor potvrdan, kako
bih te darove mogao upotrebiti? Ako je odrečan, koje darove imam? Kako bih mogao
da ih delotvornije upotrebim?
3. Da
li mi je teže da živim prema merilu
uputstava koje daje Pavle u vezi s ljudima unutar tela ili s onima izvan tela?
Šta bi trebalo da učinim da bih mirno živeo sa svima?
1. Uporedi
tekst u Rimljanima 12,3-8 s 1. Korinćanima 12. glavom. Kakvu dodatnu informaciju
dobijaš o crkvi kao Hristovom telu iz 1. Korinćanima, koje nema u poslanici
Rimljanima? Obrati pažnju na spisak darova koji se nalaze u te dve glave. Koji
darovi su zastupljeni na ta dva spiska? Koji darovi postoje samo u poslanici
Rimljanima? Koji u 1. Korinćanima? Možeš li da zaključiš iz kojih razloga Pavle
upisuje darove koje nalazimo u obe poslanice?
2. Uporedi
Pavlova uputstva iz 12. glave Rimljanima, s Isusovom Propovedi na gori (Matej,
5. do 7. glave) i s propovedi u polju s usevima (Luka, 6. glava). Koliko
paralela vidiš? Kako to objašnjavaš?
3. Mnogi veruju da kako 1. Petrova, tako i 3. i 4. glava poslanice Kološanima, sadrže uputstva za novokrštene hrišćane. Pročitaj oba teksta i vidi da li ćeš naći dokaze koji podupiru taj stav. Uporedi ih s 12. glavom Rimljanima i zaključi da li bi ovaj tekst trebalo da se koristi i kao mogući tekst uputstava koja se upućuju krštenicima.