Počni tako što ćeš Poslanicu Rimljanima pročitati u celini odjednom. Poželjno je da to bude u nekom savremenom prevodu.

Posle čitanja ili slušanja poslanice napiši odgovore na sledeća pitanja:

1. Iz kog razloga je, po tvom mišljenju, Pavle napisao ovu poslanicu? Da li je iza toga stajala neka pokretačka sila ili posebna namera? Koje elemente za odgovor na prva dva pitanja nalaziš u poslanici?

3. Koji deo poslanice na najbolji način rezimira Pavlovu ukupnu nameru? Postoji li neki deo koji bi se mogao izdvojiti kao srž poslanice? (Ima sugestija da bi to mogla biti poglavlja 3 do 8, 9 do 11 i 14 do 15.)

4. Šta iz ove poslanice saznaješ o crkvi u Rimu i o Pavlovom odnosu prema toj crkvi?

Istraživanje Reči

Nijedan naučnik neće Pavlu ozbiljno osporiti autorstvo Poslanice Rimljanima. Međutim, izvan te opšte saglasnosti, nalazimo tek nekoliko elemenata koji zadovoljavaju zahteve jednoglasnosti. Naučnici imaju različita gledišta o svrsi knjige, o njenim temama i o načinu međusobnog uklapanja njenih različitih segmenata.

Na takva pitanja možemo odgovoriti jedino čitanjem same poslanice; ipak način na koji čitamo zavisi od toga kako smo razumeli ta pitanja! Upravo je stoga važno početi sa čitanjem poslanice i razmišljanjem o nekim od pitanja postavljenih u prethodnom delu teksta. Ovo istraživanje definisaće način na koji slušamo poslanicu, dajući nam određenu širokoobuhvatnu perspektivu. Pa ipak, ta perspektiva mora uvek biti otvorena za korekcije dok, uz molitvu i veliku pažnju, i uz pomoć Božjeg Duha, proučavamo svaki pojedini odsek poslanice.

Počinjemo sa razmatranjem tri pitanja koja su se nametala izučavaocima ove poslanice. Prvo, šta je Pavla pokrenulo na pisanje ove poslanice? U čemu se sastoji Pavlov cilj? Piše li Pavle, na primer, prvenstveno kao teolog, da bi izložio svoje viđenje jevanđelja, ili kao pastor, kako bi olakšao razrešavanje nekih aktuelnih problema u Rimu? Drugo, kakav je Pavlov odnos prema rimskoj crkvi? Kakve on nade zapravo gaji za tu crkvu i kako se ta crkva uklapa u njegove planove za službu? Treće, kakva je veza među različitim delovima poslanice?

Pavlova pokretačka sila i cilj

Poslanica Rimljanima razlikuje se od većine Pavlovih poslanica. Pavle obično piše crkvi koju dobro poznaje, često nekoj koju je lično osnovao, s namerom da pretrese određene probleme nastale u toj crkvi. Ti problemi ponekad dolaze iznutra (kao što su razdori o kojima Pavle govori u 1. Korinćanima), a ponekad spolja (kao problem judaista koji su mučili crkve u Galatiji). Međutim, Pavle još nijednom nije bio u Rimu (Rimljanima 1,13) a nije ni osnovao tu crkvu. Zašto im je onda pisao?

Jedno je jasno. Pavle je želeo da poseti Rim (vidi 1,11-13 i 15,23.24) na svom putovanju u Španiju. Neki su na osnovu ovoga došli do zaključka da je poslanica Rimljanima u osnovu uvodno pismo, kako bi crkva u Rimu upoznala Pavla. Smatraju da je za Pavla najbolji način da se upozna s crkvom da vernicima crkve izloži osnove svoje teologije. To znači da oni poslanicu Rimljanima pre vide kao teološku raspravu, kojom su predstavljeni temelji Pavlovog teološkog razmišljanja, nego kao vrstu poslanice kakvu on obično piše.

Drugi tvrde da je Pavlu bila potrebna podrška rimske crkve da bi mogao uspešno sprovesti svoju misiju u Španiji. Pavle je znao da je u toj crkvi bilo problema kojima se trebalo pozabaviti, a ona je trebalo da bude tip crkve koja bi mogla podupreti njegovu misiju u Španiji i, šire posmatrano, biti tip svedoka koji je ranom hrišćanstvu bio potreban u uticajnom gradu Rimu. I to je bilo tačno; svi putevi su, u prvom veku, zaista vodili u Rim.

Prema prvom mišljenju, Pavle prvenstveno piše kao teolog i poslanicu treba razumeti kao moćan teološki rad. Drugo mišljenje vidi Pavla kao pastora i misionara zaokupljenog stvarnim problemima u crkvi koju još nijednom nije posetio, ali o kojoj je dovoljno znao da bi joj pisao; u stvari, da bi joj pisao “slobodno” [smelo],* kao što sâm kaže u 15,15.

Pavle i Rimljani

Kakav je bio Pavlov odnos prema rimskoj crkvi? To pitanje je u tesnoj vezi s poslednjim pitanjem. Neki smatraju da je Pavle vrlo malo znao o verništvu rimske crkve. Oni čak sumnjaju da je 16. glava poslanice, koja sadrži pozdrave određenom broju ljudi poimence, u početku uopšte bila deo poslanice namenjene crkvi u Rimu. Misle da je ta glava mogla biti posebna poslanica, ili zaključak koji je Pavle dodao kada je sadržaj svoje poslanice Rimljanima izložio nekoj drugoj crkvi, kakva je na primer bila crkva u Efesu. To je u skladu sa stavom po kojem je Rimljanima poslanica — poslanica opšte teologije.

Međutim, drugi skreću pažnju na postojanje prilične mere specifičnosti u savetima koje Pavle upućuje Rimljanima pred kraj knjige, naročito u 14. i 15. glavi. Pavle je istovremeno i vrlo određen kada u 15. glavi govori o svojim planovima za putovanje. Mora biti da je Pavle imao razlog za tu svoju određenost. To bi moglo ići u prilog mišljenju da je Pavle imao plan i program ponikao na tlu njegovog poznavanja i naroda i situacije u Rimu.

Ipak, da li je Pavle mogao da poznaje toliko ljudi u rimskoj crkvi koje, po sopstvenom priznanju, nikada nije posetio? Uopšte nije nerazumno poći od takve pretpostavke. Kao što smo rekli, tačno je da su u prvom veku svi putevi vodili u Rim. Sama Pavlova putovanja pokazuju koliko su ljudi u ono vreme bili pokretljivi. Može lako biti da su se ljudi s kojima se Pavle upoznavao u drugim mestima odselili u Rim i da je on na svojim putovanjima verovatno sretao i upoznavao i hrišćane iz Rima.

Mi u stvari imamo istorijski dokaz koji ovo što smo pomenuli čini još verovatnijim. Rimski istoričar Svetonije (oko 100. godine n.e.) kaže da je oko 49. godine imperator Klaudije prognao Jevreje iz Rima. On piše: “Budući da su Jevreji, podstrekavani od Krestusa, u Rimu izazivali neprekidne nemire, on ih je prognao iz grada.[1] Krestus je rimska transkripcija za ime Hristos, pa taj iskaz najverovatnije znači da su se sukobi javljali između Jevreja hrišćana i Jevreja nehrišćana. Ako je to tačno, jevrejski hrišćani iz Rima verovatno su morali da beže u druge delove carstva, u mesta gde se Pavle mogao upoznati s njima.

Ovo bi se moglo uklopiti u ono što nalazimo u Delima 18,2.3, gde Luka piše da su Akila i Priskila, kada se Pavle u Korintu sreo s njima, tek nedavno bili došli iz Italije, zato što je Klaudije zapovedio svim Jevrejima da napuste Rim. Pošto je poslanica Rimljanima pisana u vreme nakon što je Neron stupio na presto, 54. godine i dozvolio Jevrejima da se vrate, prisustvo to dvoje zanatlija u Rimu, prema Rimljanima 16,3, bilo bi razumljivo. Taj povratak Jevreja u Rim takođe može biti objašnjenje za neke tenzije u rimskoj crkvi (ili crkvama) u vreme kada je Pavle pisao. Prvo, jevrejski hrišćani su otišli, ostavljajući crkvu u celosti u rukama hrišćana iz neznaboštva. Nekoliko godina kasnije, kada su se ti jevrejskih hrišćani, koji su verovatno i osnovali crkvu vratili, te dve grupe verovatno nisu na sve gledale jednako.

Tako imamo realnu mogućnost da je Pavle poznavao hrišćane koji su u vreme pisanja poslanice živeli u Rimu i da je s njima održavao kontakte. Sama okolnost da je pisao crkvi koju do tada nije posetio ne znači da je Pavle naslepo pisao crkvi koju ne poznaje. To nas dovodi do trećeg pitanja, o različitim delovima poslanice Rimljanima.

Različiti delovi Poslanice Rimljanima

Svojevremeno sam se upisao u klasu poslanice Rimljanima i to su, bez konkurencije, bili moji najomiljeniji časovi za koje znam i zaista, bilo je to iskustvo koje menja život. Međutim, sama nastava išla je samo do 8. glave. Predavač nam je saopštio da smo završili bitan deo poslanice Rimljanima i da dodatke koji slede možemo čitati samostalno. Samo, poslanica se na završava sa osmom glavom, to je samo oznaka za polovinu pređenog puta! Treba li zaista na polovinu te poslanice gledati kao na dodatke koji nisu deo glavne rasprave?

Tačno je da se najozbiljnije teološko izlaganje nalazi u delu od 1. do 8. glave. Tačno je i to da taj odsek izgleda samostalan, sa sopstvenom konceptualnom skladnošću. Upravo u tom delu nalazimo najobimnije Pavlovo izlaganje o spasenju Božjom milošću. Te činjenice navele su teologe ne samo da se koncentrišu na taj odsek nego i da ga posmatraju kao najvažniji deo poslanice. Međutim, mi imamo valjane razloge za tvrdnju da je taj uvodni odsek priprema za praktične, pastorske savete koji slede.

Na primer, u Rimljanima 14. i 15. glavi Pavle obrađuje problem koji postoji između “slabih” i “jakih” hrišćana. Slabi su stroži u praznovanju određenih dana i jedu samo povrće, dok su jaki manje striktni u životu u pogledu tih stvari (14,2.5). (Karakter te rasprave istražićemo prilikom proučavanja pomenutih glava.) Ali Pavle već u 4. glavi počinje da koristi terminologiju “slabi” i “jaki”, govoreći o Avramu, koji “ne oslabi verom” (4,19).

Drugi primer vidimo u kasnijim poglavljima Rimljanima (14,1 – 15,14), gde Pavle ističe da ne treba suditi drugim hrišćanima. Predmet suđenja drugim ljudima Pavle je već pokrenuo u 2. glavi (stihovi 1-3). U stvari, to je veoma važan deo Pavlove rasprave u prvom odseku poslanice.

“Krčeći” put kroz poslanicu, pronaći ćemo i mnoge druge “linkove”[2] između različitih delova poslanice Rimljanima. Ti “linkovi” su dovoljno brojni da bi nam pokazali da različiti delovi poslanice zapravo čine povezanu celinu. Drugim rečima, glavni deo rasprave ne završava se u 8. glavi!

Kako to uopšte funkcioniše? Možda ćemo to najbolje razumeti ako krenemo unazad. U 14. i 15. glavi Pavle pominje nedostatak jedinstva u rimskoj crkvi i pokušava da povede vernike ka jedinstvu u Hristu, pripremajući ih za svoju posetu i za očekivanu saradnju s njima u službi novim područjima, kao što je Španija.

Verovatno se bar jedan deo tog nejedinstva odnosio na podozrenja i rasprave između Jevreja i neznabožaca. Stoga je Pavlu bilo važno da govori o Božjoj nameri za obe grupe u planu spasenja. U delu poslanice od 9. do 11. glave on upravo to i čini. Tu Pavle objašnjava kako je Božja konačna namera spasavanje i Jevreja i neznabožaca. Tu on savetuje obe grupe kako da postupaju jedni s drugima. To olakšava pripremu terena za Pavlove završne savete na temu jedinstva.

Ali Pavle je znao da je za jedinstvo u Hristu jedini stvaran osnov — uviđanje da smo svi grešnici i da svi delimo isti temelj nade u spasenje — milost otkrivenu u Isusu Hristu. On je, prema tome, prvih osam glava potrošio na polaganje životvornog temelja spasenja u Hristu.

Stav sadržan u tom mišljenju jeste da cela poslanica Rimljanima čini jednu povezanu, skladnu raspravu. Poslanica nije, kako neki smatraju, teološka rasprava s nekoliko dodataka uopštenih napomena. Isto tako, ona nije zbir tri odvojena, praktično međusobno nezavisna odseka, kako tvrde drugi. Naprotiv, reč je o istinski pastorskoj poslanici, napisanoj da pomogne u aktuelnim okolnostima i situaciji u rimskoj crkvi.

Istovremeno, poslanica je svakako teološkog karaktera. Pavle je bio tip pastora koji je verovao da je dobra teologija povezana s načinom našeg života. Za njega su teološka i praktična strana išle zajedno. Mnogi današnji pastori to zaboravljaju.

Nedavno sam slušao jednog pastora kako grupi studenata koji su se pripremali za propovedničku službu govori da, pošto izađu iz škole, više neće provoditi vreme u čitanju i razmišljanju o teologiji, zato što će u potpunosti biti obuzeti praktičnim predmetima i sve svoje vreme posvećivati tim svakodnevnim obavezama.

Pogonska snaga Pavlove poslanice Rimljanima bila je praktičnog i pastorskog karaktera. Ali, za razliku od mnogih današnjih pastora, Pavle je znao da je dobra teologija neophodna za dobar rad u praksi. Zbog toga on i počinje polaganjem temelja u prvih osam glava i tu pokazuje kako se svi spasavamo samo verom u Božje milostivo delovanje nama u prilog. A time su obuhvaćeni i Jevreji i neznabošci.

Pavle, potom, detaljno razrađuje Božji plan spasavanja i Jevreja i neznabožaca, kako vidimo u 9. do 11. glave. Tekst u 12. glavi apostol započinje pokazujući kako bi trebalo da odgovorimo na ono što je Bog učinio za nas. Božji besplatni dar spasenja za sve ljude čini nas dužnicima, ne samo prema Bogu nego jednih prema drugima. Konačno, u 14. i prvom delu 15. glave, Pavle sve to primenjuje na specifične probleme s kojima je suočena rimska crkva. Nastavljajući, on im izlaže svoje planove i u završnom poglavlju nastoji da pozdravi što je moguće više ljudi.

Odvoj nešto vremena za pregled koji dolazi posle uvoda, a onda još jednom pročitaj ili odslušaj celu poslanicu. Uverićeš se da ne možeš a da ne vidiš tu nit koja se provlači kroz poslanicu, od početka do kraja.

Na ovom mestu napravićemo kratak pregled nekih najznačajnijih tema koje se nameću prilikom čitanja poslanice Rimljanima.

Glavne teme u poslanici Rimljanima

Jedinstvo u Hristu i spasenje za sve ljude

Jedan od najvažnijih teoloških izraza u Rimljanima je jednostavan izraz svi. Tim izrazom Pavle briše razlike koje podižu prepreke među ljudima i koje ih sprečavaju da se raduju jedinstvu u Hristu. Tim izrazom Pavle stavlja sve hrišćane u identičan položaj. Svi su zgrešili (3,23). Svi će izaći na sud pred Hrista (14,10). Sva ljudska bića izložena su gnevu zbog greha, bez ikakvog prava na spasenje i potpuno nesposobna da ikada išta učine za sopstveno spasenje. To sveopšte ljudsko grešno stanje Pavle potpuno jasno prikazuje u prve tri glave poslanice.

Ali on to čini samo zato da bi utro put onome što sledi. Sveopšta, zajednička ljudska potreba vodi ka Božjem sveopštem rešenju. Bog, kroz Isusa Hrista omogućava spasenje svima koji veruju (1,16). Bog je Isusa dao za sve nas (8,32). Avram je otac svih (4,11). Božji cilj je da sve pomiluje (da svima pruži milost) (11,32). Nevažno je da li je neko Jevrejin ili neznabožac, jer je Božje spasonosno delo namenjeno svima.Ova tema objašnjava zašto Pavle stalno ističe i Jevreje i neznabošce u celoj poslanici.

Međutim, u očima Pavla, pastora, ova poruka teško da je apstraktan, teoretski predmet. Ona sadrži najraznovrsnije implikacije u odnosu na život. Ako se svi nalazimo u identičnom položaju, kao grešnici koji se spasavaju Božjom milošću, onda moramo biti i u stanju da živimo u jedinstvu. Zato Pavle hrišćanima koji su čuli tu opštu poruku preporučuje da žive u miru sa svim ljudima (12,18); oni treba da budu u stanju da rado primaju jedni druge (15,1).

Ova tema daje osnov za mnoštvo praktičnih saveta u Rimljanima, kao što je savet hrišćanima iz neznaboštva da se ne uobraze i da ne misle da su bolji od jevrejskih hrišćana (11,17-34); presavesnima da ne osuđuju one koji su slobodniji i obratno; da oni koji su slobodniji ne omalovažavaju one koji se striktno drže pravila (14,1-5).

Tako vidimo da, kad je reč o ovoj temi, kao i o mnogim drugim temama koje Pavle naglašava, teološko osvedočenje i pastorsko staranje idu ruku pod ruku. Opšta primena Božjeg plana spasenja poziva nas da postanemo svesni svog jedinstva sa svim drugim hrišćanima i da postupamo u skladu s tim jedinstvom.

Kada budeš ponovo čitao celu poslanicu Rimljanima, zapazi kako se često pojavljuje ta reč svi, upredajući nit kroz celu poslanicu, povezujući njene različite delove — u prekrasnu sliku hrišćanskog jedinstva.

Besplatni dar milosti

Ova tema je u tesnoj vezi s prethodnom temom. Sveobuhvatna mogućnost spasenja postaje dostupna ljudima zahvaljujući Božjoj inicijativi milosti. Izraz milost [blagodat][3] Pavle koristi dvadeset i dva puta u poslanici. On se odnosi na Božje besplatno prihvatanje ljudskih bića, nezavisno od bilo kakvih ljudskih dostignuća.

Pavle objavljuje da je Božja milost zapravo dar (3,24), koji vernima donosi opravdanje ili pravdu i večni život (5,21). Iako isključuje sva dela ili dostignuća kao temelj za spasenje ljudi (11,6), ona nije blanko-dozvola za neodgovorno ponašanje (6,1.15). Ona postaje atmosfera u kojoj hrišćani danas “stoje” (5,2), koja im omogućava da žive u miru s Bogom i da imaju nadu. Nema pogodnijeg izraza kada treba dočarati Pavlovo osnovno ubeđenje da je jedina hrišćaninova nada i osnov za spasenje — Božja inicijativa ljubavi da spase ljude nezavisno od bilo kojih njihovih dostignuća.

Poslušnost u veri

Prema Pavlovom shvatanju, prikladan čovekov odgovor na Božju inicijativu milosti je vera. Iako se glagolski oblik izraza koji Pavle koristi često prevodi s “verovati”, izraz je mnogo bogatiji, sadržajniji od toga. Vera je predavanje Bogu u punom poverenju, spremnost da ga držimo za reč i da se uzdamo u Njegovo obećanje spasenja.

Celokupnu poruku poslanice Rimljanima Pavle povezuje sa zanimljivim izrazom “poslušnost u veri” (poslušnost vere). Već na samom početku, u 1,5, Pavle kaže da je preko Isusa Hrista primio “blagodat i apostolstvo” da bi “pokorio veri” sve neznabošce (ili narode). Taj izraz on ponovo koristi na kraju poslanice u završnom blagoslovu, u 16,26 [u Karadžićevom prevodu: 14,25]. On tamo govori o tajni koja je bila skrivena, a sada je obznanjena, odnosno, da će svi narodi ili neznabošci biti dovedeni u “poslušnost vere”.

Stavljajući ta dva izraza jedan pored drugog, Pavle ih poistovećuje. Poslušnost koju Bog očekuje od nas je upravo — vera. Ta poslušnost nije samo pristajanje uz određeni broj pravila. Ona znači potpuno, lično predanje Bogu. Poslušnost koju Bog očekuje jeste vera. Pavle je tim osećanjem obuzet tako snažno da je slobodan da tvrdi kako “štagod nije po veri”, po tom potpunom predanju Bogu s pouzdanjem, “greh je” (14,23). To je jedini prikladni čovekov stav — to je stav vere — koji pokreće na odgovorno čovekovo delovanje. Ta vera isključuje svako ljudsko hvalisanje i oholost (3,27). Ona hrišćane vodi u život prihvatljive, odgovarajuće službe Bogu (12,3).

Hristova pravda

Iznoseći tezu svoje poslanice u 1,16.17, Pavle citira iz Avakuma 2,4, i tako uvodi jednu od najznačajnijih analogija spasenja u poslanici Rimljanima. Kada kaže da će pravednik živeti od vere, Pavle primenjuje jezik sudnice. Izrazi koji se prevode sa “opravdanje”, “pravičan”, “opravdati”, “pravedan” i “pravda” potiču iz istog korena u grčkom jeziku i u pozadini imaju sliku sudije. Međutim, ta pozadina može da zavede, pošto je u Pavlovo vreme sudija imao znatno drugačiju ulogu nego danas, kako ćemo opširnije videti u sledećoj glavi. Kada razmišljamo o sudijama, mi vidimo nezavisne, objektivne osobe koje posle dužnog razmišljanja donose presudu. Međutim, u prvom veku sudija je bio neko ko se aktivno uključivao u odbranu oštećenih. Prema tome, biti opravdan pred Bogom ne znači samo biti oslobođen krivice ili proglašen nevinim, nego znači i biti odbranjen i oslobođen.

Prema Pavlovim rečima, mi bivamo odbranjeni pouzdanjem u Božju milost i tada ulazimo u novi odnos s Bogom. Taj novi odnos menja naš status, naše poglede i naš pravac. To je iskustvo “pravednih”. To se događa verom, od početka do kraja (1,17).

U vezi s tom temom, Pavle u Rimljanima govori o predmetu zakona. Ta tema dostiže vrhunac u 7. glavi, gde Pavle pokazuje da je zakon svet, pravedan i dobar, iako nemoćan da spase (7,11.12). Zakon ne može da obezbedi pravdu, ali to ne znači da ga možemo zaobići.

Kako Pavle koristi Pismo

To nije toliko tema, koliko deo Pavlovog metoda u pisanju ove poslanice, ali to je metod velikog teološkog značaja. Ukoliko čitalac neprekidno ne prati reference u marginama teksta (ili ne zna Stari zavet skoro napamet), lako će se dogoditi da izgubi iz vida činjenicu da Pavle neprestano citira iz Starog zaveta. (Razume se, Stari zavet je bio njegova Biblija. Dok je Pavle pisao poslanicu Rimljanima, Jevanđelja i većina ostalih novozavetnih spisa nisu bili napisani.)

Način na koji Pavle koristi Stari zavet nije ni slučajnost niti retorička veština. On je čvrsto verovao da je Hristos bio ispunjenje zakona i proroka. Pismo je igralo značajnu ulogu u razumevanju jevanđelja (vidi, npr. Rimljanima 1,2; 3,21 i 10,4).

Pavle se posebno poziva na Stari zavet kada iznosi neko gledište koje bi njegovim jevrejskim čitaocima moglo izgledati sporno. On uvek iznova pokazuje da, ako se pravilno razume, Stari zavet potkrepljuje njegovu vest. Možda će nam izgledati čudno što Stari zavet tako snažno prožima ovu poslanicu, ako su većinu Pavlovih prvih čitalaca verovatno činili hrišćani iz neznaboštva. Ipak, očigledno je da je Pavle smatrao da i oni treba da imaju čvrstu podlogu u Pismu, kao temelj za primanje jevanđelja.

Na ovom mestu mogli bismo razraditi i mnoge druge teme u Rimljanima, ali sada je trenutak da otpočnemo istraživanje same poslanice i da vidimo kako se te teme javljaju u bogatoj tkanini Pavlove vesti. Sledi pregled poslanice, kojeg ćemo se držati tokom celog izlaganja.

Pregled poslanice Rimljanima

B. Božji gnev pokazan u suđenju obrezanima zbog njihove neposlušnosti (2,1-29)

III. Božja pravda otkrivena u spasenju za sve ljude blagodaću kroz veru (3,21 – 8,39)

D. Jedinstvo i kad se hrišćani ne slažu — “slabi” i “jaki” (14,1 – 15,13)

Vreme i mesto pisanja

Tokom svog trećeg misionarskog putovanja, Pavle je odlučio da po napuštanju Efesa ode u Makedoniju, potom u Ahaju, pa u Jerusalim i na kraju u Rim (Dela 19,21). U Delima 20,1-3 čitamo da je otišao u Makedoniju, a onda da je u Grčkoj proveo tri meseca.

Prema tekstu u Rimljanima 15,25.26 Pavle je, u vreme pisanja poslanice Rimljanima, boravio u Makedoniji i Ahaji. Vernici u oba područja sakupili su priloge, pa je on sada planirao da pođe za Jerusalim, a onda i za Rim (15,23.24). Kada te planove povežemo s Delima apostolskim, izgleda nam logično da je, u vreme dok je pisao poslanicu Rimljanima, Pavle boravio u Grčkoj, u okviru svog trećeg misionarskog putovanja. Postojanje više imena u 16. glavi Rimljanima, koja su u određenoj vezi s Korintom ili njegovim predgrađem, Kenhrejom, daje osnova za pretpostavku da je Pavle možda tamo bio. Iako se naučnici ne slažu u pogledu tačnog određivanja datuma, većina od njih će vreme pisanja ove poslanice staviti u pozne 50-te godine hrišćanske ere.

Mi ne znamo kada i kako je hrišćanstvo prvi put došlo u Rim, iako podatak iz pera Svetonija navodi na zaključak da je to bilo pre 49. godine n.e. Može biti da su Jevreji koji su putovali u Jerusalim povodom verskih praznika donosili sa sobom poruku o Hristovom životu i vesti. Šesnaesta glava pokazuje da se verništvo crkve u Rimu u Pavlovo vreme još uvek okupljalo po kućama (16,5).

µ Primena Reči

1. Kada bi Pavle trebalo da se obrati mojoj crkvi, koje bi posebne probleme pretresao?

2. Da li su glavne teme prikazane u prethodnom delu teksta primenjive na duhovnu situaciju u kojoj se ja danas nalazim? Koja je od njih najaktuelnija? Na koji se način ona odnosi na moj život?

* Reči (i tekstovi) u uglastim zagradama, u slučajevima kad se direktno odnose na biblijski tekst, uzete su iz engleskog prevoda NIV, koji se zvanično koristi u celoj ovoj knjizi (izvorni tekst), a služe za lakše razumevanje stvarnog sadržaja datog teksta. Prim.prev.

[1] The Twelve Caesars, “Claudius” 25.

[2] Logička veza između dva različita objekta

[3] Milost: Prevod grčke reči charis, koja znači “naklonost” ili “ljubaznost”, naročito ako je nezarađena i nezaslužena. Milost je Božja ruka ispružena prema Zemlji, a vera — čovekova ruka ispružena naviše, da se uhvati za Božju ruku. Spasonosna sila je Božja milost [blagodat] (SDA Bible Dictionary). U tekstu ove knjige, umesto “blagodati”, ponekad će stajati reč “milost”, ne uzimajući u obzir direktno citiranje iz Karadžićevog prevoda, ili situacije u kojima se obe reči, milost i blagodat, koriste u istoj rečenici.

< Sadržaj 1. Poglavlje >

Ulaženje u Reč

Istraživanje Reči

Pavlova pokretačka sila i cilj

Pavle i Rimljani

Različiti delovi Poslanice Rimljanima

Glavne teme u poslanici Rimljanima