< 10. Poglavlje
Sadržaj
12. Poglavlje >
Jedanaesto poglavlje
CENTRALNO PITANJE U POSLEDNJOJ KRIZI
Glavni
predmet 13. i 14. glave Otkrivenja
Subota u 14. glavi Otkrivenja
Važnost subote
Napomene
Postoji li
nešto jednostavno, na osnovu čega će pripadnici Božjeg naroda, kada se, na
kraju, svet bude suočio s poslednjom prevarom, moći da kažu na čijoj se strani
nalaze? Govoreći o centralnom pitanju u poslednjoj krizi, adventisti su, po
tradiciji, upućivali na predmet subote/nedelje. Adventisti su skloni stavu da
oni koji svetkuju subotu neće biti prevareni kada dođe
kraj.
Međutim, mlađi adventisti u sve većoj meri
odbacuju taj tradicionalni stav, iz dva glavna razloga. Pre svega, reč “subota”
čak se i ne pojavljuje u knjizi Otkrivenja. Kako bi svetkovanje subote moglo
biti centralno pitanje u poslednjoj krizi, ako se ta reč čak i ne pojavljuje u
knjizi Otkrivenja.
Drugo, pitanje subote/nedelje uopšte nema
toliki značaj u današnjem svetu. Ako biste osobi svetovnih pogleda kazali:
“Treba da ideš u crkvu subotom, a ne nedeljom”, ona bi verovatno odgovorila:
“Kakvi su to ljudi koji raspravljaju o takvoj gluposti? Zašto bih ja uopšte
razmišljao o odlaženju u crkvu?”
Shodno tome, mnogi adventisti se pitaju da
li je naš naglasak na pitanju subote/nedelje možda samo recidiv iskustva crkve s
pitanjem državnog nedeljnog zakona, o kojem se raspravljalo u američkom Kongresu
1890-ih godina. A sada, 100 godina kasnije, američke savezne države sve više uklanjaju nedeljne zakone iz svojih
ustava, dok se sekularno stanovništvo sve više ruga takvim temama. Da li je
moguće da je ambijent 1890-ih godina učinio da su adventisti pogrešno čitali
Otkrivenje? Da li je stvarno dan bogosluženja središnje pitanje posletka, ili to
adventisti žive u hermeneutičkoj zemlji mašte?
Glavni predmet 13. i 14.
glave Otkrivenja
Najbolje
mesto za početak davanja odgovora na takva pitanja jeste vraćanje na
tekst u Otkrivenju 12,17: “I razgnevi se zmija na ženu, i otide da se pobije s
ostalim semenom njezinim, koje drži zapovesti Božje i ima svedočanstvo
Isusa Hrista.”
Ovaj stih govori o dva identifikaciona
obeležja ostatka u vremenu posletka. On drži zapovesti Božje i ima svedočanstvo
Isusa Hrista. Odjek tih obeležja nalazimo u Otkrivenju 14,12: “Ovde je trpljenje
svetih, koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu” [Ovo zahteva strpljivu
istrajnost svetih koji drže zavovesti Božje i ostaju verni Isusu — slob. prev.].
U oba teksta ostatak u vreme posletka
sastoji se od naroda čiji su pripadnici poslušni Božjim zapovestima. Ovo davanje
obeležja ostatku podrazumeva da će zapovesti na određeni način biti sporno
pitanje između Božjeg vernog naroda i onih koji su prevareni. Ali pošto su mnoge
zapovesti opšte prihvaćene (kao što je zakon protiv krađe), umesno je pitati da
li Otkrivenje tačku sukoba možda svodi na jednu ili više određenih
zapovesti.
To, zapravo, i jeste slučaj. Sukob između
aždahe i ostatka usredsređuje se na jednu reč koja se u 13. i 14. glavi
Otkrivenja pojavljuje u mnogo navrata — “bogosluženje” [klanjanje, glagol:
klanjati se]. U Otkrivenju 13,3.4 čitamo: “I pokloniše
se zmiji, koja dade oblast
zveri. I pokloniše se zveri.” Osmi
stih: “I pokloniše [pokloniće] joj se
svi koji žive na Zemlji.” U 12. stihu čitamo kako su stanovnici Zemlje
prisiljeni da se poklone prvoj zveri,
dok su u 15. stihu prisiljeni da se poklone ikoni zveri. I tako se to
nastavlja (upor. Otkrivenje 14,6.9-11).
Osam puta u 13. i 14. glavi skreće se
pažnja na klanjanje. To je ključna reč u celom odseku knjige. Na
posletku vremena imamo sudbonosnu istinu koja je usredsređena na pitanje
pravilnog bogosluženja. To nije nikakva
novost. Od samog početka su se braća Kain i Avelj podelili oko pitanja
prav(iln)og oblika obožavanja Boga (1. Mojsijeva 4,3-9). Sudbinsko pitanje na
gori Karmil bilo je obožavanje (1. Carevima 18,16-46). Kad je sotona kušao Isusa
u pustinji, ključno pitanje bilo je klanjanje/ bogosluženje (Matej 4,8-10). Da
li naglasak na bogosluženju usmerava našu pažnju na bilo koje određene
zapovesti? Van svake sumnje. Prve četiri zapovesti — takozvana prva ploča zakona
— neposredno se bave našim odnosom prema Bogu i
bogosluženju.
Prema tome, ne bi trebalo da nas iznenadi
što nesveto trojstvo opisano u 13. glavi Otkrivenja ne samo što nudi imitaciju
ličnosti Božanstva nego i imitaciju prve zapovesti. Prva zapovest kaže:”Nemoj
imati drugih bogova uza me”, dok morska zver zauzima Božje mesto primanjem
znakova obožavanja (4. i 8. stih). Druga zapovest upozorava protiv klanjanja
likovima ili slikama, odnosno ikonama, a zemaljska zver podiže ikonu kojoj traži
da se ljudi klanjaju (14. i 15. stih). Treća zapovest kaže: “Ne uzimaj uzalud
[ne zloupotrebljavaj] imena Gospoda Boga svojega”, dok morska zver na svojim
glavama ima ispisana hulna imena (stihovi 1.5.6). Četvrta zapovest kaže: “Sećaj
se dana subotnog.” Drevne ploče ugovora (ugovorni dokumenti) bile su u svom
središtu zapečaćene pečatom vlasništva i vlasti.[1]
Pošto deset zapovesti, po obliku, podsećaju na
drevne ploče ugovora, ne bi trebalo da se posebno iznenadimo ako vidimo da i one
u svom središtu imaju pečat vlasništva i vlasti, zapovest o suboti. “Jer je za
šest dana stvorio Gospod nebo i Zemlju, more i što je god u njima; a u sedmi dan
počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga” (2. Mojsijeva
20,11). Ovaj iskaz je jedino mesto u Deset zapoesti gde se navodi temelj Božjeg
vlasništva (On je Stvoritelj).
Taj pojam pečata značajan je i u
Otkrivenju. Sto četrdeset četiri hiljade zapačećene su na svojim čelima
(Otkrivenje 14,1; upor. 7,3.4; 2. Mojsijeva 31,13.17). Nesveto trojstvo nudi i
imitaciju pečata, žig zveri (Otkrivenje 13,16.17). Na taj način su sve četiri
zapovesti na prvoj ploči zakona izložene napadu nesvetog trojstva iz 13. glave
Otkrivenja. Prva ploča zakona je u središtu bitke
između aždahe i ostatka.
Naglasak stavljen na prve četiri zapovesti
ističe se i na druge načine u 13. i 14. glavi Otkrivenja. Sledbenici zveri
bivaju obeleženi na čelu ili na ruci. To nas podseća na tekst u jevrejskoj
Bibliji, koji mnogi Jevreji smatraju najvažnijim: “Čuj, Izrailju: Gospod je Bog
naš jedini Gospod. Zato ljubi Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i iz
sve duše svoje i iz sve snage svoje” (5. Mojsijeva 6,4.5).
Isus je te reči smatrao najjezgrovitijim
sažetkom, rezimeom prve ploče zakona (vidi Matej 22,37-40). Ako ljubiš Boga svim
svojim srcem, tada nećeš služiti drugim bogovima, nećeš postavljati idole, nećeš
sramotiti Njegovo ime i nećeš mu služiti
nekim drugim danom. U toj svetlosti poslušajmo reči iz 5. Mojsijeve 6,8:
“I veži ih [zapovesti] sebi na ruku
za znak, i neka ti budu kao počeonik među
očima.” I nema sumnje, žig zveri je namerna imitacija prve ploče
zakona.
Sledeći element koji upućuje na prvu ploču
zakona može se naći u Otkrivenju 14,6.7. Taj tekst motiviše na poslušnost na
isti način kao i prva ploča zakona. Šta je motivacija? To su podsticaji da
učinimo nešto što se od nas traži. Moja supruga i ja potrošili smo gotovo 10
godina učeći decu da budu samostalna u obavljanju svojih fizioloških potreba
Ljudi su nam predlagali svakojake motivacije kojima bismo naveli svoje mališane
da rade ono što od njih očekujemo. Primer pozitivne motivacije koju su nam
predlagali bili su ukusni krekeri. "“radi to [pravu stvar] i dobićeš ovo!”
Primer negativne motivacije bila je varjača. “Učini to [pogrešnu stvar], i
dobićeš ovo!” Nepotrebno je reći da sebe danas smatram neuporedivo slabijim
stručnjakom za učenje dece samostalnosti u obavljanju svojih fizioloških potreba
nego što sam to bio u vreme kad ih još nisam imao.
Prvi motiv za držanje zapovesti odnosi se
na spasenje, i to je pozitivna motivacija. “Pošto sam ja Onaj koji te je izveo
iz ropstva u Egiptu, zašto bi poželeo da služiš nekome drugom?” (vidi 2.
Mojsijeva 20,1-3). Druga motivacija je više negativna, a to je motivacija
zasnovana na kazni. “Pošto sam ja Bog koji kažnjava idolopoklonike, ove
zapovesti treba ozbiljno da shvatiš!” (vidi stihove 4-6). Svi roditelji su, u
ovoj ili onoj prilici morali da koriste takvu vrstu motivacije. Treći motiv se
nalazi u četvrtoj zapovesti. “Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i Zemlju”
(11. stih). To je motivacija zasnovana na stvaranju. “Pošto sam te ja stvorio,
ja znam šta je najbolje za tebe.”
Tekst u Otkrivenju 14,6.7 stavlja te iste
motivacije u kontekst posletka. Prvi anđeo ima “večno jevanđelje” (6. stih),
motivaciju zasnovanu na spasenju. On istovremeno i upozorava da “dođe čas suda
Njegova” (7. stih). Prema tome, vest prvog anđela sadrži iste motivacije kao i
prva ploča zakona. Stoga nam tekst 13. i 14. glave Otkrivenja nudi više
indikacija da je odnos prema prvoj ploči zakona — primarno pitanje na posletku
vremena.
Napraviću, za trenutak, jednu digresiju. U
7. poglavlju ove knjige napomenuo sam da adventisti često odaju utisak manje
brižnih i manje moralnih ljudi od prosečne svetovne osobe. Mi možemo biti više
zainteresovani da uštedimo dinar nego za dobro osobe s kojom obavljamo određeni
posao. Uobičajeno objašnjenje koje ljudi izgovaraju kada adventisti zataje u
pogledu moralnosti i odnosa među ljudima je nešto slično ovome: “Sotona ulaže
veći trud da stvori utisak da su u Božjem narodu loši ljudi. On ne mora toliko
da se trudi oko onih koji ne služe Bogu.” Moguće je da je to istina. Međutim, za
to može da postoji i jedno dodatno objašnjenje.
U knjizi Otkrivenje ključno pitanje u vezi
s posletkom odnosi se na prvu ploču
zakona. Oni koji očekuju Isusov dolazak vodiće računa o pravom služenju Bogu. S
druge strane, u Matejevom Jevanđelju druga ploča zakona takođe predstavlja bitno
pitanje za posledak vremena. Oni koji očekuju Isusov dolazak brinuće o ljudima.
Oni će s drugima postupati na način kako je Isus postupao s njima. Matejev
naglasak je više etički, dok je u Otkrivenju teološkog karaktera. Razlog za ovu
razliku je sâm kontekst. U Mateju su reči upućene učenicima. Za njih je
sudbonosna [testing] istina bila pitanje kako postupaju s ljudima. Vest u 14.
glavi Otkrivenja namenjena je svetu. Sudbonosna istina za svet na posletku
odnosi se na čovekov temeljni odnos sa Bogom.
Prema tome, kada adventisti u Bibliji
traže uputstva za svoj rad, prvo mesto kuda će se uputiti neće biti Matej, nego
Otkrivenje, naročito tekst u Otkrivenju 14,6-12 o kojem govorimo u ovom
poglavlju. Centralni naglasak adventnog pokreta je, dakle, direktna odanost
Bogu, umesto onog više etičkog naglaska u Mateju. Oba naglaska su nesumnjivo od
izuzetnog značaja. Međutim, oni koji poznaju adventistički evanđeoski rad znaju
da etički aspekt Novoga zaveta ima mnogo skromniju primenu [gets very little
play] u poređenju s našim naglaskom na suboti, žigu zveri, desetku i drugim
vidovima našeg neposrednog odnosa s Bogom. Zar je onda čudno što neki adventisti
odaju utisak da bi im lakše bilo da varaju u poslu i da zlostavljaju bračnog
druga ili decu, nego da pojedu komad svinjetine? Zar je moguće da su, kao narod,
adventisti “sudbonosnu istinu” (prva ploča zakona) iznosili svetu tako dugo da
su prevideli “sudbonosnu istinu” za sebe same (druga ploča
zakona)?
Sada kada se vraćamo glavnoj misli
poglavlja, jasno nam je da je
ključno za svet na posletku — njegov stav prema prvoj ploči zakona. Međutim, da li je moguće otići i korak dalje i
reći da je, u određenom smislu, zapovest o suboti vrhunsko pitanje u poslednjoj
krizi? Verujem da jeste. Međutim, da bismo demonstrirali centralnu ulogu
zapovesti o suboti, neophodno je da ukratko izložimo odnos knjige Otkrivenje
prema Starome zavetu.
Iako je Otkrivenje puno pozivanja na Stari
zavet, ono ga nikada ne citira, nego to samo čini ovde rečju, tamo frazom.
Utvrđivanje na koje se starozavetne tekstove autor poziva na datom mestu u
tekstu, složen je predmet, o kojem sam opširno govorio u jednoj ranijoj
knjizi.[2]
Na samo nekoliko
mesta u Otkrivenju možemo naći četiri, pet ili šest reči koje su uporedive sa
starozavetnim izvorom. To su, razume se, neke od najjasnijih aluzija u
Otkrivenju na Stari zavet. Jedno od tih mesta je poslednji deo stiha u
Otkrivenju 14,7: “Poklonite se Onome koji je stvorio nebo i Zemlju i more i
izvore vodene.”
Kakav to starozavetni osnovni tekst imamo
ovde na umu? U mom studijskom grčkom tekstu (United Bible Societies, treće
izdanje), koji sasvim pouzdano nije podešen prema adventizmu, marginalna
informacija pokazuje da je pomenuta rečenica aluzija na 2. Mojsijevu 20,11, na
četvrtu zapovest.
Kakav je značaj ovog citata? Jednostavno,
ovo: reč “klanjati se” [u ovom ili onom gramatičkom obliku] sedam puta se u u
13. i 14. glavi primenjuje na nesveto trojstvo. “I pokloniše se zmiji [aždahi]”.
“I pokloniše se zveri.” “… ne poklone ikoni zverinoj.” Samo na jednom mestu u
celom tom odseku postoji poziv na klanjanje pravome Bogu. Ako je pravo nasuprot
lažnom bogosluženju centralno pitanje na posletku, taj tekst
(Otkrivenje 14,7) je centralni tekst ovog odseka, a možda i cele knjige. Kada
Otkrivenje konačno odluči da pozove ljude da se poklone pravome Bogu,
ono to čini u kontekstu četvrte zapovesti, zapovesti o suboti. Prema
tome, autor Otkrivenja je, u posebnom smislu, predstavio subotu kao
ključno pitanje poslednje krize.
U oba teksta (Otkrivenje 14,7 i 2.
Mojsijeva 20,8-11), poziv na klanjanje/ obožavanje događa se u kontekstu
stvaranja. Jedan od najjačih razloga za klanjanje Bogu [obožavanje Boga] je
činjenica da nas je On stvorio (to je ujedno i tema teksta u Otkrivenju 4,9-11).
Kao znak sećanja na stvaranje, subota neprekidno upućuje na Boga kao predmet
obožavanja. Prema tome, centralno pitanje u završnoj krizi nije ograničeno na
subotu, ali je subota sastavni deo tog pitanja.
Kome je važno šta je mislio Jovan, pisac
Otkrivenja? Njegovo nadahnuto mišljenje ne rešava pitanje relevantnosti. Ima li
u predmetu subote nečeg što zaslužuje da se on izloži pred ceo svet, uprkos
činjenici da je on — kako se čini — ne baš tako blizak današnjem prosečnom
čoveku? Kakav bi to razlog naveo Boga da izdvoji baš takvo pitanje i postavi ga
kao središnju tačku tokom krize posletka? Naveo bih za to tri razloga.
Jedan od njih je što je, pravilno
shvaćena, subota idealan odgovor jevanđelju. Jevanđelje nam saopštava da je Isus
Hristos zaradio za nas nešto što mi ne bismo mogli zaraditi sami za sebe — pravi
odnos s Bogom (Rimljanima 3,21-24). Samo je Bog svet (Otkrivenje 15,4), a ipak,
zahvaljujući Njegovim silnim delima u Hristu, Njegov narod može da stoji
opravdan pred Njim — verom danas, a viđenjem na posletku (stihovi 2-4; upor.
12,11). Iako nas Biblija poziva da služimo Bogu i jedni drugima (Matej
25,31-46), mi savršenom Hristovom delu ne možemo dodati ništa što bi nas učinilo
pravima pred Bogom. Jedini prikladni odgovor na to savršeno delo je duh
pokajanja, koji počiva u Njegovom ostvarenom delu.
Subota je idealan odgovor jevanđelju zato što je
utemeljena na principu odmora posle jednog završenog dela. Kao što je u prvom stvaranju Bog radio,
a onda se odmarao, u novom stvaranju Isus je izvršio svoje delo savršene pravde,
umro na krstu (objavljujući, “Svrši se”) a zatim počivao u grobu u subotni dan.
Kada ljudi kao pojedinci otkriju jevanđelje lično za sebe, subota može da im
bude stalni podsetnik na odmor od beskrajne borbe da se dostigne određeno
merilo. Tako je prirodno i ljudski pokušavati da zaradimo svoje spasenje i zato
nam je potreban redovni podsetnik na činjenicu da je prvi posao hrišćanina da se
odmara na način kako je to Hristos činio.
“Dakle je ostavljeno još počivanje narodu
Božjemu. Jer koji uđe u pokoj Njegov, i on počiva od dela svojih, kao i Bog od
svojih. Da se postaramo dakle ući u taj pokoj” (Jevrejima 4,9-11).
Drugi razlog što subotna zapovest postaje
središte pažnje na posletku je to što je ona idealan način provere da li su
ljudi istinski odani Bogu. Zapovest o suboti razlikuje se od ostalih devet
zapovesti. Sve druge zapovesti imaju svoj određeni temelj u razumu i sopstvenom
interesu. Konačno, principi druge table zakona (odnos prema drugim ljudima)
predstavljaju temelj vladavine u većini zemalja sveta. “Ne ubij” je logična
zapovest za svakoga ko ne želi da bude ubijen. “Ne kradi”, ima smisla za svakoga
ko želi da zaštiti svoju teško zarađenu imovinu. Ako se ispostavi da se služim
lažima, drugim ljudima će biti teško da budu pošteni u ophođenju sa mnom. Ovakve
zapovesti su logične, ali sadrže i određenu meru ličnog interesa. Isto se odnosi
i na prve tri zapovesti, koje se bave našim odnosom prema Bogu. Ako je Bog ono
što tvrdi da jeste, nerazumno je obožavati nekog drugog, ili kakvog beživotnog
idola. I svakako, nema nikakvog smisla huliti na Njegovo
ime.
Jedini deo Deset zapovesti koji nije
“logičan” je zapovest o obožavanju Boga u subotu, umesto nekog drugog dana.
Takvoj zapovesti do te mere nedostaje logika i dimenzija ličnog interesa da je
svetovnim ljudima sasvim lako da je zanemare. Konačno, niko nije naučnim putem
uspeo da dokaže zašto je razlika između subote i bilo kog drugog dana sedmice.
Sunce sija i kiša pada u uobičajenim količinama. Zemlja nastavlja da se okreće
oko svoje ose i oko Sunca. Jedina razlika između subote i drugih dana je u tome
što je razliku načinio sâm Bog. Svetkovati subotu znači držati Boga za reč,
uprkos tome što naših pet čula ne mogu da registruju nikakav dokaz da je to i
razumno činiti.
Upravo ta “irelevantnost”, nelogičnost
čini subotu idealnim testom odanosti u vreme posletka. U uslovima kada je
uključen lični interes, ne može biti stvarne odanosti. Kada bih ja rekao: “Želim
da se uverim koliko si mi odan. Ostavio sam 100.000 dinara u žbun u blizini
tvoje kuće. Ako si mi stvarno odan, ustaćeš odmah, uzeti tih 100.000 dinara i
potrošiti ih na sebe.” Da li bi to bio dobar test odanosti? Smatram da ne bi.
Većina od vas biste sa zadovoljstvom učinili ono što sam vam rekao, čak i ako me
ne podnosite! Zašto? Zato što je učiniti to u vašem ličnom
interesu.
Pravi test odanosti nastaje kada lični
interes uopšte nije uključen. Bog jednostavno kaže: “Učini to, zato što ja to od
tebe tražim.” Test subote me podseća na onaj prvi test u Edemskom vrtu —plod s
drveta. Siguran sam da je bio ukusan, a verovatno i vrlo hranljiv. Jedini razlog
da se ne jede bio je zato što je Bog tako rekao.
U vreme posletka subota postaje idealni test da bi
se videlo da li Bogu služimo zbog toga ko je On ili zbog nečega što od Njega
dobijamo. Kada se subota svetkuje po cenu gubitka radnog mesta, porodice ili čak
i samog života, svemir će znati da Bogu Njegov narod služi celim
srcem. A i sâm Božji
narod postaće svestan pune cene odanosti.
Konačno, verujem u važnost subote u vreme
posletka zato što je ona deo jedne celine koju nazivamo sleđenjem Isusa celim
putem. Dok je živeo na ovoj Zemlji, Isus nikada nije svetkovao nedelju, već
subotu. Ostavio nam je primer svetkovanja subote. Želimo li
da sledimo Isusa celim putem, učinićemo to i svetkovanjem subote. Osim toga, mi imamo prednost da znamo da
Njegovo savršeno svetkovanje subote pokriva naše nehotične neuspehe u pokušaju
da dostignemo ideal počivanja u Njegovom ostvarenom delu.
Rekavši ovo, verovatno bi trebalo da
izgovorim i neka upozorenja u vezi s izlaganjem ove poruke sekularnom svetu.
Iako će subota u vreme posletka/ na kraju postati čak bolno relevantna/ bitna,
ta relevantnost će biti sve samo ne očigledna za one koji nisu investirali u
vrstu proučavanja Biblije kakvo smo mi imali u ovoj knjizi.
Kako sam istakao u jednoj svojoj ranijoj
knjizi, stavljanje pitanja subote/nedelje u prvi plan u našim odnosima sa
sekularnim ljudima obično će značiti gubitak kredibiliteta koji možda imamo kod
njih.[3]
Poznavanje pitanja
subote/nedelje nije neposredna, goruća potreba u svetovnom okruženju. Međutim,
kako ljudi izgrađuju svoje shvatanje Pisma i poštovanje prema njemu, obično
počinju da grade i odgovarajuću spremnost da idu za Bogom, bez obzira kuda ih On
vodi. Nikada nisam upoznao svetovne ljude koji su zastali i odbili da prihvate
svetkovanje subote, ako su do tog trenutka upoznali i zavoleli Boga u kontekstu
živog, aktivnog odnosa s nekim od adventista ili adventističkom
crkvom.
Prema tome, Biblija nam kaže da je subotna
zapovest u Otkrivenju 14,7 nameran protivteg prevarama opisanim u prethodnom
poglavlju. Te prevare su toliko okrutne da možda sva naša čula dokazuju da je
nesveto trojstvo u pravu, a da Božji narod greši. U vreme
velike prevare, jedan prividno proizvoljni test odanosti kakav je ovaj izložen
u Otkrivenju, imaće posebnu snagu. Bogu će biti poslušni jedino oni
koji su u celosti predani Njemu i Njegovim zapovestima, uprkos dokazima koji
dolaze od njihovih čula.
U vreme kada se svet raspada i kada duvaju svi vetrovi nauka, puna odanost Bogu će se pokazaće se kao jedini razuman način življenja.
[1] Meredith Kline: “Treaty of the Great King, str. 18, 19; Dennis McCarthy, “Treaty and Covenant”, str. 114, primedba 27.
[2] “Decoding Revelation’s Trumpets”, Andrews University Seminary Doctoral Dissertation Series (Berrien Springs, Mich.: Andrews University Press, 1988), knjiga 11.
[3] Za one koji žele temeljitu raspravu o pitanjima koja se tiču adventističke vere u sekularnom svetu, vidi moju knjigu “Present Truth in the Real World” (Boise, Idaho: Pacific Press Publishing Association, 1993).
< 10. Poglavlje | Sadržaj | 12. Poglavlje > |