Prvi iskaz vere adventista sedmog dana govori o Bibliji. U njemu se kaže:
"Sveto pismo, Stari i Novi zavet predstavljaju pisanu Božju reč koju su
sveti ljudi. nadahnuti od Boga, izgovarali i zapisivali potaknuti Svetim Duhom.
U toj Reči Bog je ljudima poverio znanje koje im je neophodno za spasenje.
Sveto Pismo predstavlja nepogrešivo otkrivenje Njegove volje. Ono je obrazac za
karakter, test za iskustvo, autoritativno objavljuje doktrinu i verodostojno je
svedočanstvo Božjeg djelovanja kroz istoriju."
Zašto Hršćani insistiraju na "apsolutnoj" verodostojnosti Biblije? To pitanje obuhvaća tačnu procenu osnovnih pretpostavki i parametara kojih su se mnogi pisci Biblije pridržavali dok su je pisali. Te pretpostavke su često formulirane na eksplicitan način.
Primera radi, niko od pisaca Biblije nije pokušao dokazati da Bog postoji. Svi
su oni, bez izuzetka, pretpostavljali da On postoji. Biblijski proroci otvoreno
tvrde da imaju istinsko saznanje o beskrajnom Bogu. Oni su apsolutno sigurni da
Bog govori kroz njih kada gromovito izjavljuju: "Tako govori Gospod!"
Fleming Rutledge je u pravu kad kaže: Biblija svedoči da su svi drugi
bogovi koji su se pojavili pod suncem proizvod ljudske svesti, izuzev Boga iz
Starog i Novog zaveta. Bez obzira da li verujemo u ovo ili ne, moramo priznati
da je to zastrašujuća tvrdnja. Više sam nego siguran da Sveto pismo
postavlja pred nas nešto, ili, bolje rečeno, Nekog ko je daleko iznad
svega što ljudska mašta može zamisliti." (Fleming Rutledge, Help My Unbelief,
25.)
Bog se sam otkriva
Štoviše, svi pisci Biblije veruju da je Bog zaista ono što tvrdi da jeste. Na
primer, Bog naglašava da može pretkazati budućnost i da na taj način
pokazuje da je Bog:
"Iznesite parbu svoju, veli Gospod, pokažite razloge svoje, veli car Jakovljev.
Neka dođu i neka nam objave šta će biti; objavite nam šta je prvo
bilo, da promislimo i poznamo šta će biti iza toga; ili kažite nam šta
će biti unapredak. Kažite šta će biti poslije, i poznaćemo da
ste bogovi; ili učinite što dobro ili zlo, i divićemo se i gledati
svi. Ja sam Gospod, to je ime moje, i slave svoje neću dati drugome
ni hvale svoje likovima rezanijem. Evo, pređašnje dođe, i ja javljam
novo, prije nego nastane kazujem vam. Ja sam od prije nego dan posta, i
niko ne može izbaviti iz moje ruke; kad radim, ko će smesti?" (Isaija
41,21-23; 42,8.9; 43,13.).
Preko proroka Bog je najavio velika vremenska proročanstava koja se
tiču istorije naroda i, isto tako, dolaska Mesije. Postoje neki koji
pretpostavljaju da Bog nije mogao biti tako precizan, i tvrde da su
proročanstva napisana pošto su se događaji već zbili, tako da
samo deluju kao pretkazanja. Takav stav ili viđenje Boga, osporavanje
Njegove sposobnosti pretkazivanja i kontroliranja budućnosti nikada se ne
može naći ni u jednom biblijskom spisu. Osim toga, pisci Biblije apsolutno
su uvereni da beskonačni Bog može i hoće komunicirati sa
ograničenim ljudskim bićima.
Nikad nisu smatrali da ljudski govor može biti neka prepreka za direktnu
komunikaciju sa Bogom. Zapravo, veoma često Bog nam se obraća kao
stvarna Osoba koja govori preko proroka.
Primera radi, Ilijine reči iz 1.Knjige o carevima 21,19 navode se u
2. Knjizi o carevima 9,25-26 kao proročanstvo da "kako Bog
izreče protiv njega". Ilija nije čak ni spomenut u odlomku 2.
Knjige o carevima. Poruka koju prenosi prorok uvek je bila izjednačavana
sa neposrednim Božjim obraćanjem. U stvari, to poistovećivanje
reči proroka sa Božjim rečima tako je snažno prisutno u Starom
zavjetu da često čitamo o tome da Bog govori "preko" proroka, pa je
neizvršavanje prorokovih reči ravno neposlušnosti prema Bogu.
U 5. Mojsijeva 18,19 Gospod govori preko Mojsija o pojavi proroka: "A ko god ne
bi poslušao riječi mojih, koje će govoriti u moje ime, od toga
ću ja tražiti.". Kada Saul nije poslušao Samuilovu zapovest u Gilgalu,
Samuilo ga je prekorio: "Tada reče Samuilo Saulu: ludo si radio što nijesi
držao zapovijesti Gospoda Boga svojega, koju ti je zapovjedio; jer bi sada
Gospod utvrdio carstvo tvoje nad Izrailjem dovijeka. A sada carstvo tvoje
neće se održati. Gospod je našao sebi čovjeka po srcu svojemu, i
njemu je zapovjedio Gospod da bude vođ narodu njegovu, jer nijesi držao
što ti je zapovjedio Gospod.'" (1.Samuilova 13,13.14).
Neposredno obraćanje
Pisci Biblije takođe beleže mnogo slučajeva kada se Bog direktno
obraćao ljudima u Starom zavetu, uključujući razgovore
između Adama i Eve posle pada (1. Mojsijveva 1,28-30; 3,9-19) i razgovor
sa Jovom (Jov 38-40); isto tako, Božji poziv upućen Avramu (1
Mojsijeva 12, 1-3), prvi od nekoliko razgovora sa njim; dijalog
između Boga i Mojsija kod gorućeg grma. Građanski zakoni dani u
Petoknjižju zabeleženi su kao reči koje je Mojsije neposredno primio od
Boga. Susret sa Ilijom na planini Horiv (1. Knjiga o carevima 19,9-18)
jedan je od mnogih susreta sa prorocima.
U Starom zavetu proroci su dosledno prikazani kao Božji glasnici koji prenose
Njegove reči. Stalno korištenje uvodne formule, "Tako govori Gospod" - ili
njenog ekvivalenta, upotrijebljenih hiljadama puta, nepobitan je dokaz potpunog
autoriteta proročke poruke. Zapravo, karakteristika koja odlikuje prave
proroke jeste da oni ne govore samo ono što hoće.
Kroz čitav Stari zavet uzastopno se naglašava da ono što govore proroci
dolazi od Boga. Bog je rekao Mojsiju: "Idi dakle, ja ću biti s ustima
tvojim, i učiću te šta ćeš govoriti." (2.
Mojsijeva 4,12; usporedi 24,3); zatim Jeremiji i Jezekiji: "... I pruživši
Gospod ruku svoju dotače se usta mojih, i reče mi Gospod: eto, metnuh
riječi svoje u tvoja usta." (Jeremija 1,9); "Nego im kaži riječi
moje"... (Jezekija 2,7; usporedi 3,27). Ali ljudi su odbijali da poslušaju
proroka i snosili posedice "ne slušahu riječi Gospodnjih koje govoraše
preko Jeremije proroka". (Jeremija 37,2).
Tako opsežni dokazi jasno ukazuju da su biblijski proroci doživeli nešto mnogo
više nego "susret sa Božanstvom" koji samo rađa mistično
uverenje i /ili divljenje prema Bogu u njihovom srcu. Bog se ne javlja ljudima
tako što samo izaziva veličanstvena osećanja nego i nudeći im
informacije. Zaista je frapantno da se jedna od ličnosti trojednog Boga
naziva Rečju.
Pisana Reč
Uz neposredno Božje obraćanje, nailazimo na brojne izvještaje proroka u
kojima su zapisane Božje riječi, koje se onda prihvaćaju kao potpuno
autoritativne. Nekoliko primjera može nam dočarati tu presudno bitnu
realnost: "Onda Jahve reče Mojsiju: 'Zapiši ovo u knjigu na
sjećanje.Potom reče Gospod Mojsiju: zapiši to za spomen u knjigu'"
"napisa Mojsije sve riječi Gospodnje. (2. Mojsijeva17,14; 24,4); "I kad
napisa Mojsije riječi ovoga zakona u knjigu, sve do kraja" (5. Mojsijeva
31,24); "I zapisa Isus ove riječi u knjigu zakona Božijega; i uzevši kamen
velik podiže ga ondje pod hrastom koji bijaše kod svetinje Gospodnje. ." (Isus
Navin 24,26). "Tada Samuilo kaza narodu prava carska i napisa u knjigu, i metnu
je pred Gospodom." (1. Samuilova 10,25).
Čak se i sam proces pisanja odvija pod božanskim rukovodstvom jer je pisac
"pokrenut" ili "Duhom Svetim ponesen" (2. Petrova 1,21). Tako pisana
komunikacija ima božanski autoritet, kao što svedoči Mojsije: "Ništa ne
dodajte k riječi koju vam ja zapovijedam, niti oduzmite od nje, da biste
sačuvali zapovijesti Gospoda Boga svojega koje vam ja zapovijedam."
(5. Mojsijva 4,2).
Priroda Božjih otkrivenja je drugačija. Pored toga što se direktno
obraća ljudskim bićima, Bog koristi i druge natprirodne metode:
anđele (Danilo); teofanije - vizije Boga (Isaija, Danilo, Jezikija,
Mojsije, Pavle, Jovan); snove (Josif; Faraon, Navukodonosor); natprirodno
pisanje (2. Mojsijveva 31,18; Danilo 5,5); glas sa neba (2. Mojsijeva 19,9;
Matej 3,17; 2. Petrova 1,17).
Božansko delovanje
Bez obzira na to što Božji izabranici u velikoj meri učestvuju u procesu
božanskog otkrivenja, ono nikada nije pod njihovom kontrolom. To se ne
događa zaslugom ljudi, već je prvenstveno rezultat božanskog
delovanja. Ono što nalazimo u Svetom pismu nije ni zbirka pronicljivih uvida o
božanskom, niti otkrivanje dubokih ljudskih spoznaja.
Oba Zaveta dosledno svedoče da Božja istina nije proizvod marljivog
ljudskog traganja za božanstvom niti plod nečijih razmišljanja o
najuzvišenijim stvarima. Ona se javlja isključivo na inicijativu Boga tako
što se On razotkriva čovečanstvu. Mi ne smatramo da proroci govore o
Bogu. Prije će biti da Bog govori o sebi preko svojih proroka, jer se
pretpostavlja da ljudski jezik može omogućiti komunikaciju sa Bogom. Svi
pisci Biblije ističu da je Bog svima obznanio i sebe i svoja djela.
Apostoli Novog zaveta pišu sa istim apsolutnim autoritetom kakav su imali
proroci u Starom zavetu, naglašavajući da kroz njih govori Duh Sveti
(l.Petrova 1,10-12), a kome oni pripisuju sadržaj svojih učenja (1.
Korinćanima 2,12.13). Značajno je što onaj isti Pavle koji traži od
vernika da budu miroljubivi i da rade zajedno vrlo često koristi veoma
oštar jezik da bi odbranio apsolutnu istinu jevanđelja koje je propovedao
(Galaćanima 1,6-9). Zapravo, apostolsko učenje je vrlo
"naredbodavno"; apostoli izdaju naloge pokazujući pri tome najsnažniji
mogući autoritet (1. Solunjanima 4,1-2; 2. Solunjanima 3,6.12 —
"zapovedamo vam").
Proroci i apostoli ne opisuju na koji su način prepoznali "Božju
riječ" koja je do njih došla, ali je jasno da su oni uvereni da im je Bog
progovorio. Iako im se Bog ponekad obraća na način koji im nije u
potpunosti jasan, a u nekim prilikama čak protivan njihovom
shvaćanju, oni nikada ne dovode u pitanje božansko poreklo poruke.
Biblija, međutim, nije nastala tako što ju je Bog izdiktirao. Bog je
usmeravao izabrane prenositelje poruke pri odabiranju reči koje će
adekvatno izraziti božansko otkrivenje; zbog toga se kaže da su reči
proroka Božje riječi. Osobnost svakog pisca je očigledna; ipak,
ljudski i božanski elementi praktično su neodvojivi.
Ellen White predlaže jedno zanimljivo viđenje stvari: "Biblija kao Bogom
dana istina izražena ljudskim jezikom, pokazuje jedinstvo božanskog i ljudskog.
Takvo jedinstvo postoji u prirodi Hristas, koji je bio Sin Božji i sin
čovječji. Stoga se i za Bibliju, baš kao i za Hrista s pravom može
reći: 'I riječ postade tijelo i useli se u nas'" (Jovan 1,14). (Ellen
G. White, Velika borba, 8)
Kontinuitet i jedinstvo Svetog pisma
Pažljivo čitanje biblijskih tekstova takođe otkriva suštinski
kontinuitet i jedinstvo oba Zaveta. Opsežni citati iz Starog zaveta u Novom
zavetu ukazuju na to da su pisci Novog zaveta spise Starog zaveta smatrali
božanskim otkrivenjem.
Evo nekoliko od stotine primera u tom smislu: Isaijine reči u Knjizi
proroka Isaije 7,14 koje se navode kao "... što je Gospod kazao preko
proroka... ." (Matej 1,22); Isus navodi 1. Mojsijevu 2,24 kao Božje reči
(Matej 19,5); On govori "... o svakoj riječi koja izlazi iz usta Božijih"
(Matej 4,4). Dakle, ono što je napisano u Svetom pismu govorio je Duh Sveti.
Navodeći "što je rečeno po proroku Joilu" u Knjizi proroka Joila
2,28-32, Petar dodaje "govori Gospod" pripisujući Bogu Joilove reči
(Dela 2,16.17). Isaiju 9,6 citiraju Pavle i Varnava kao nešto što "nam Gospod
zapoveda", tvrdeći da proročanstvo Starog Zaveta predstavlja moralnu
obvezu i za njih. Pavle piše da je Sveti Duh govorio kroz proroka Isaiju (Dela
28,25). On takođe navodi Božje reči iz 2. Mojsijeva 9,16 u vezi sa
faraonom, poistovećujući ono što je rečeno u Starom zavetu sa
Božjim rečima.
Baš kao što smo konstatirali u Starom zavetu, pisci Novog zaveta takođe su
znali da se Bog može direktno obraćati ljudima na njima razumljivom
jeziku. To je pokazano prilikom Isusovog krštenja (Matej 3,17; Marko 1,11; Luka
3,22); prilikom preobraženja (Matej 17,5; Marko 9,7; Luka 9,35; 2. Petrova
1,17,18); pri obraćenju Savla (Dela 9,4); u uputstvima danim Ananiji (Dela
9,11-16); u Petrovoj viziji (Dela 10,13); na Pavlovim putovanjima (Dela
18,9-10; 23,11); i u otkrivenju danom Jovanu (Otkrivenje 1,11-3,22).
Isusovo viđenje Starog zaveta
Sam Isus ističe u više navrata da On govori Božje reči. Na primer:
"Jer ja od sebe ne govorih, nego otac koji me posla on mi dade zapovijest šta
ću kazati i šta ću govoriti." (Ivan 12,49). Pavle tvrdi da je primio
otkrivenje od Boga: "Ako ko misli da je prorok ili duhovan, neka razumije što
vam pišem, jer su Gospodnje zapovijesti." (1 Korinćanima14,37).
Umovi pisaca Novog zavjeta prezasićeni su Starim zavetom. Na njega su se
često pozivali, navodili dugačke citate da bi potkrepili svoje
teološke argumente. Očito je u sva četiri Jevanđelja da se Isus
Hristos bezrezervno podčinjavao zapovestima iz Starog zaveta i time
potvrdio njegov apsolutni autoritet i za druge. To je bio temelj u Njegovom
učenju i Njegovoj etici. Proročanstvo Starog zaveta predstavljalo Mu
je obrazac za život i On je izjavljivao: "Mora da se ispuni" kao što je pisano.
Prekoravao je jevrejske teologe svoga vremena koji su proučavali Stari
zavjet, ali su dozvolili da ljudski običaji zamagle i čak izvitopere
Božju pisanu reč (Marko 7,1-13). Isus je očekivao i od drugih da
Stari zavet prihvate kao nešto potpuno autoritativno. Često je pitao: "
Niste li čitali šta učini David. . .ili zar niste čitali u
zakonu. . ." (Matej 12,3-5). Kada su ga pitali o razvodu, On je odgovorio: "Zar
niste čitali...?" (19,4). Njegov odgovor onima koji su se uznemirili zbog
toga što su deca vikala u hramu bio je: ". . . Niste li čitali ...?"
(21,16). Jednom prilikom, kada su osporavali Njegov autoritet, Isus je
ispričao parabolu završivši ovim rečima: "Zar nijeste čitali u
pismu ovo...?" (Marko 12,10).
Odgovarajući na pitanje jednog zakonika o spasenju, Isus je upitao: "šta
je napisano u zakonu? kako čitaš?" (Luka 10,26). Zakonik je u svom
odgovoru citirao deo iz Deset zapovesti, i Isus mu
reče: "varate se, ne znajući pisma... nijeste li
čitali što vam je rekao Bog?" (Matej 22,29-31).
Ugledni farisej Nikodim potražio je Isusa jedne noći. Dok su razgovarali o
Njegovoj misiji, Isus upita Nikodema: "Ti si učitelj u Izrailju i to li ne
razumeš?" Kada su ga na Maslinskoj gori Njegovi slušaoci upitali o
događajima koji će se zbiti u posljednjim danima, Isus ih je poticao
da čitaju Danila kako bi shvatili (Matej 24,15).
Faktička i istorijska pouzdanost Biblije
Apostol Pavle posebno naglašava obrazac pozivanja na Stari zavet i insistira na
njegovom autoritetu. Primera radi, u Poslanici Rimljanima iznosi jak argument
pokazujući da se evanđeoski temelj nalazi u Starom zavetu, i u tom
procesu otkriva vrhovni princip koji glasi da treba osluškivati ono što Sveto
pismo samo govori o sebi.
Povrh toga, iako se danas ponekad tvrdi da istinitost Biblije ne mora obavezno
podrazumijevati istorijske detalje, mi vidimo da Isus i autori Novog Zaveta
prihvaćaju istorijsku činjenicu Starog zaveta. Zapravo, pisci Novog
zaveta se oslanjaju na istorijske izvještaje iz Starog zaveta da bi sa
sigurnošću mogli potvrditi ono što će Bog učiniti u
budućnosti.
Grudem pronicljivo izjavljuje: "Možda nije dovoljno naglašeno da nigde, ni u
Starom ni u Novom zavetu, nijedan pisac ne daje bilo kakav nagovještaj o
tendenciji da se u odnosu na bilo koji deo Svetog pisma pokaže nepoverenje ili
da se on shvati kao nedovoljno pouzdan. Stotine tekstova ohrabruju ljude da
bezrezervno veruju Svetom Pismu, a nijedan ih ne potiče na sumnju ili
čak i najmanje nepoverenje prema Svetim spisima." (Wayne A. Grudem, "Scripture's
Self-Attestation and the Problem of Formulating a Doctrine of Scripture" in
Scripture and Truth, D.A. Carson and John D. Woodlridge, 31.)
Estetska vrednost Svetog pisma sastavni je deo njegove prirode i kvalitete.
Izuzetna priroda drevne jevrejske poezije oduvek je bila uzdizana. Ali, u
posljednjih dvadeset pet godina konačno je prepoznata i literarna
vrijednost biblijskih izveštaja. Sada se priznaje da te priče nisu pisane
prvenstveno za decu, nego su vrhunski teološki iskazi sa naročitim
literarnim nadahnućem. Bog koristi estetske vrednosti da osnaži svoje
otkrivenje, shvaćajući ih čak i kao deo samog otkrivenja.
Tumačenje i razumevanje Svetog pisma
Nekim se čitateljima Biblija čini kao zagonetna zbirka naizgled
nepovezanog materijala: priča, poezije, pravila, propovedi, poslanica,
proročanstava, parabola, dnevnika o carevima, istorije i rodoslova - sve u
sklopu jedne jedine knjige, pa se nužno nameće pitanje kako to može imati
nekog smisla? Problem tumačenja (hermeneutika) je stalna tema
teoloških proučavanja. Samo Sveto pismo jasno upućuje na
mogućnost pogrešnog čitanja i pogrešnog tumačenja. Mnogi pisci
Biblije, pa čak i sam Hristos, upozorili su na lažne učitelje i lažno
učenje.
Sam Isus dao je ključnu komponentu za razumijevanje i tumačenje
Svetog pisma. Obelodanjujući grešku religijskih vođa svoga vremena
koji su pristupali Pismu kao da ono samo po sebi ima neku životodavnu silu,
Isus je, naprotiv, izneo revolucionarnu misao da Svetim spisima treba prilaziti
sa shvaćanjem da oni zapravo svedoče o Njemu i oživljavaju nas
zahvaljujući Njemu (Jovan 5,39.40).
Apostol Pavao svedoči da mu je spala koprena sa očiju kada je vidio
Isusa u Svetom pismu (2 Korinćanima 3,14-16). Dva učenika na putu za
Emaus imala su autentičan doživljaj koji je doprineo pravilnom
razumijevanju Svetog pisma. Uskrsli Gospod tumačio im je Stari zavet
hristološki, što je učinilo da njihova srca "gore" (Luka 24,32). Savremeni
hrišćani, poput dvojice učenika na putu za Emaus, čitaju Sveto
pismo. Također znaju da je Isus umro i vaskrsnuo. Ipak, neke tek treba
uveriti da prihvate hristocentričnu prirodu Svetog pisma koju je uskrsli
Gospod prikazao na putu za Emaus. Da bismo videli Hrista opisanog u Bibliji
duhovnim očima, potrebno je protumačiti i shvatiti što je njen pravi
cilj.
Autoritet i vrednost celokupne Biblije
Neki ističu stav da se različitim delovima Svetog pisma može
osporavati vrednost i kvalitetu. Nijedan moderni autor ne pristupa tom problemu
tako direktno kao Ellen White: "Kakav je to čovek koji se usuđuje
uzeti Bibliju i reći: ovaj deo je nadahnut, a ovaj nije? Pre bih dala da
mi odseku obe ruke nego što bih tako nešto izjavila ili dopustila sebi da
prosuđujem o Božjoj reči i o tome šta je u njoj nadahnuto, a šta
nije... Nikada ne treba dozvoliti smrtnom biću da sudi o Božjoj
riječi ili o tome koliki je njen deo nadahnut ili ne, i da li je jedan deo
nadahnutiji od drugog. Bog je upozorio čoveka što se toga tiče. Bog
mu tako nešto nije stavio u zadatak... Pozivamo vas da uzmete Bibliju, ali ne
da biste je oskrnavili svojim grešnim rukama i rekli: 'To nije nadahnuto,' samo
zato što je netko drugi tako kazao. Ni jedno jedino slovo ne sme se oduzeti od
te Reči." (Ellen G. White, The Seventh-day Adventist Bible Commentary,
vol. 7, 919.920.)
Sam Bog je to isto ovako izrazio: "Ovako veli Gospod: nebo je prijesto moj i
zemlja podnožje nogama mojim: gdje je dom koji biste mi sazidali, i gdje je
mjesto za moje počivanje? Jer je sve to ruka moja stvorila, to je postalo
sve, veli Gospod; ali na koga ću pogledati? na nevoljnoga i na onoga ko je
skrušena duha i ko drkće od moje riječi. " (Isaija 66,1.2).
Hrišćanska doktrina o Svetom pismu je doktrina o Knjizi. U stvari, Biblija
je mnogo više od Knjige. Mnogi njeni pisci upoznali su nas sa Bogom koji
čezne za svojom decom, Želi im pokloniti svoju ljubav i voli ih više nego
vlastiti život. Fleming Rutledge je veoma rečito izrazio ono što i ja
osećam: "Svaki put kada pomislim da gubim veru, biblijske priče me
iznova ganu svojom posebnom životnošću. Nijedan drugi religijski dokument
nema takvu snagu. Usprkos raznim suprotnim argumentima, ostajem uveren da je
Bog zaista prisutan u tom tekstu. Zajedno sa Jovom i ja kažem: "Ušima slušah o
tebi, a sada te oko moje vidi. Zato poričem, i kajem se u prahu i pepelu."
(42,5.6). (Fleming Rutledge, Help My Unbelief, 25.)