Molitva je ključ u rukama vere.
Kao i 5 Mojsijevih knjiga, Knjiga Psalama je grupisana u 5 sekcija:
1) Knjiga 1, 1-41.
2) Knjiga 2, 42-72.
3) Knjiga 3, 73-89.
4) Knjiga 4, 90-106.
5) Knjiga 5, 107-150.
Svaka od ovih knjiga zaključuje sa proslavljanjem Boga, odnosno sa potvrđivanjem hvale Bogu koja se nalazi u poslednjem stihu. U poslednjoj Petoj Knjizi Psalama, čitav Psalam 150 je završavanje proslavljanja.
Čitajući Psalme možemo se oduševiti lepotom izraza i tema koje se tamo pojavljuju, možemo se puno ohrabriti i utešiti, a centralna tema Knjige Psalama je worship – Bog je dostojan sve naše hvale zbog onoga ko je On, šta je učinio i šta će učiniti.
Međutim, postoji jedan vrlo neobičan Psalam koji se razlikuje od svih ostalih psalama i jedinstven je po svojoj prirodi i sadržaju. „To može da bude bilo koji Psalam,” reći ćete, i ja se zaista u potpunosti slažem sa vama. Ali, ovaj Psalam je zaista poseban po mnogim stvarima ne samo u Knjizi Psalama već i u čitavoj Bibliji – u pitanju je dakle Psalam 119.
Kada dođemo do ovog Psalma možemo biti u iskušenju da pomislimo kako zbog njegove dužine i neobičnog sadržaja nemamo šta novo naučiti. Ali, ako budemo hrabri i smeli da prihvatimo izazov, onda ćemo shvatiti bar dve stvari:
1) Ovaj Psalam sadrži neverovatnu književnu lepotu.
2) Ovaj Psalam je neprocenljivi i neistraživi izvor duhovnosti za život svakog vernika.
Najpre ćemo se ukratko osvrnuti na književnu lepotu ovog Psalma, a zatim na neprocenjivi izvor duhovnosti za život svakog vernika.
Književna lepota. Ovaj Psalam je napisan u akrostihu, i za razliku od ostalih akrostihova koji sadrže samo po jedan stih za svaki od 22 slova jevrejske azbuke, Psalam 119 uključuje po 8 stihova za svako slovo, čineći tako ukupan zbir od 176 stihova, kako i stoji u svim prevodima Biblije. Tako mi imamo 22 strofe od kojih svaka sadrži 8 stihova koji počinju istim jevrejskim slovom: prvih 8 stihova počinju sa prvim slovom jevrejske azbuke, drugih osam počinju sa drugim slovom jevrejske azbuke itd.
Kao i većina akrostiha, ne postoji neka određena logička šema, okvir ili tok misli koji bi bio upadljiv, bilo unutar same strofe bilo u poređenju jedne strofe sa drugom. Zato je najbolji način za proučavanje ovog Psalma pomoću tema kojima se on bavi.
Iako je teško reći koja je glavna tema u Psalmu 119, jedna stvar je upečatljiva: od svih 176 stihova ovog Psalma samo 3 stiha ne sadrže ideju Božje reči (84,121,122)! Višestruki karakter Božje reči otkriven je sa najmanje 8 sinonima (zato po nekima svaka strofa ima 8 stihova):
1) Zakon (Tora).
2) Svedočanstvo.
3) Naredba.
4) Otkrivenje.
5) Zapovesti.
6) Sud,pravda.
7) Reč-‘dabar’ i ‘imra.‘
Postoje još tri reči koji opisuju Božju reč, kao što su „put” i „istina,” ali ovih 8 su najvažniji.
Sa ovim ključnim rečima koje izražavaju suštinu Božjeg otkrivenja, Psalmista (David, Danilo, Jezdra?) istražuje kakav je ljudski odgovor na Božju reč: on hvali i zahvaljuje zbog nje, moli se da je drži i čuva, moli se da je iskusi, ima poverenja da će se ispuniti, moli se za sposobnost njenog razumevanja, ali i za sud nad onima koji je zanemaruju.
Neki su zato ovaj Psalam nazvali Mont Everest među svim Psalmima, upravo zbog uzvisivanja Božje reči.
Duhovno bogatstvo. Jednostavno je nemoguće iscrpiti svo duhovno bogatstvo i blago ovoga Psalma, zato će naš fokus biti uglavnom jedan stih koji nam umalome predstavlja to bogatstvo, naime radi se o Psalmu 119:18 u kome piše:
Otvori oči moje da bih video čudesa Tvog Zakona.
Neko je jednom prilikom rekao: Bolje je imati otvorene oči nego biti prenešen usred najdivnijeg predela i a dalje ostati slep za njihovu lepotu. Ono što Psalmista moli jesu otvorene oči za lepotu Zakona.
I ovo je postala moja lična molitva i duboka težnja srca pre više od 2 godine, kada sam se prvi put susreo sa ovi tekstom. Sve u meni izgara kada o njemu razmišljam, moj duh nema mira od uzbuđenja zbog sile koju nosi Božja reč i zbog prisutnosti samog Boga. Moj um zastaje pred večnim božanstvom, moje srce i čitavo moje biće obuzima ogroman osećaj veličanstva Boga.
Takav doživljaj koji otvara moj razum i moje srce za susret sa Bogom i za otkrivanje istine ko je i kakav je Bog nije jedinstven i neponovljiv. Svaki put kada ja tražim da Bog otvori moje oči ja doživljavam isto. To je bila molitva Psalmiste, tako je to postala i moja molitva.
„Otvori oči moje” – kaže on. „Oči” su mnogo više od čula vida u biblijskom načinu razmišljanja. „Oči” su često opisane kao duhovne sposobnosti. Na primer, kada su Adam i Eva jeli zabranjeno voće – „tada im se otvoriše oči i videše...” Jelisije se pomolio: „Gospode, otvori mu oči da vidi,” dok za Valama čitamo: „Tada Gospod otvori oči Valamu…”
Molitva za „otvorene oči” znači molitva da se vide i sagledaju one duhovne realnosti kojih nismo uvek svesni iako živimo i imamo duhovni život. Molitva za otvorene oči jeste molitva da nas Bog podigne jedan korak više od uobičajenog duhovnog iskustva koje imamo svakoga dana, i to ne zato što je to naše duhovno iskustvo slabo i nedovoljno – iako i to može biti, već zato da se ne bismo samo njime zadovoljili i prestali da težimo za višim! Na bilo kom duhovnom nivou da se nalazimo mi uvek možemo da se molimo za otvorene oči.
Ako već molimo Boga da nam otvori oči, da natrpirodno deluje na naše duhovne sposobnosti kako bismo „videli” čudesa Njegovog zakona, onda to naše gledanje obuhvata pažljivo razmatranje i razmišljanje o onome što nam Bog želi otkriti.
Čar ovog izazova Bogu sastoji se upravo u tome što mi ne znamo ono što nam On želi otkriti! Dovoljna je iskrena težnja i molba Bogu, i onda se događa nešto o čemu sanjali nismo – mi ulazimo u jednu duhovnu realnost, mi opažamo i vidimo tu duhovnu realnost koja je realnija od ovog našeg sveta. Duhovni svet, gde vladaju savršeni i večni Božji principi, je daleko realniji od svih naših ovozemaljskih spoznaja i saznanja, i to zato što taj svet nije ni malo uprljan grehom i ograničenošću. Tamo su naše oči, to jest naše duhovne sposobnosti – očišćene Božjom prisutnošću i svetošću, mi ne gledamo umrljanim već čistim duhovnim očima. Kada je EGW videla taj svet, plakala je…
Koja su to „čudesa” Božjeg zakona za koja se Psalmista moli da ih može videti? To nisu čisto doktrinarne i teološke istine i sistemi – iako se i oni podrazumevaju. Zakon ili Tora u Bibliji ima uži i širi smisao. U užem smislu Tora označava 5 Mojsijevih knjiga. Ali, u širem smislu Tora ukazuje na bilo koji princip koji je dobijen otkrivenjem Boga a koji je pak osnova za život i dela.
Prema tome, ovakva molitva ne podrazumeva samo nešto što pripada umnoj i duhovnoj sferi, iako je i to tačno. Božja otkrivenja prepotstavljaju ona otkrivenja i duhovne realnosti koje možemo pretočiti u naš svakodnevni život, u onoj meri u kojoj nam naša ograničenost i okolnosti to dozvoljavaju. Božja otkrivenja nisu samo oštra zapažanja svih naših duhovnih sposobnosti, iako je i to tačno, već su Božja otkrivenja uputstvo za naš praktičan život.
Međutim, koliko god da Tora označava princip koji je dobijen otkrivenjem Boga, postoji nešto u toj Tori što Psalmista želi videti, a to su „čudesa” ili „divne stvari.” U čitavo vreme Starog Zaveta čudesa ili divne stvari označavaju sva Božja dela, počev od stvaranja, koja je On ikada učinio za svoj narod. Primeri o Božjim divnim i slavnim delima, ili čudesima, su mnogobrojni (Psalam 106:21,22; 136:4; 139:14; 145:5; Exodus 3:20; 15:11, etc.).
Ali, psalmista ne traži božanska otkrivenja samo zato da bi video sva Božja divna dela, iako se i ona podrazumevaju. Njegova molitva je mnogo dublja, i On ne želi samo da vidi dela Onog koji daje otkrivenje i “čini čudesa,” on želi da vidi Onog koji sve to čini i koji daje otkrivenje, a to je sam Bog.
U stvari, čitav Zakon je Božje otkrivenje koje upućuje čoveka na Njega samog. Čitav Zakon je usmeren da vodi ka Bogu. Bog želi da sve naše duhovne sposobnosti upotrebimo da bismo Njega videli.
Ipak, postoji još nešto u vezi sa ovim stihom zbog čega nam zastaje dah, srce nam ubrzano kuca i napetost se povećava. Koliko god da smo oduševljeni božanskim otkrivenjem Njega samog, koliko god da smo uzbuđeni zbog divnih istina o Bogu, postoji još nešto što ljudskim rečima nije u potpunosti moguće objasniti, jer se susreću večno i nesavršeno, i u tom susretu mi smo kao mala deca koja već u radosti i uzbuđenju, raširenih očiju, očekuju nešto više. Svet prestaje da postoji za njih, vreme prestaje da teče, oni više ne primećuju silne poklone koje su dobili za svoj rođendan a kojima su se tako radovali do skora, jer oni gledaju svog oca koji je došao i koji ima poseban pokklon za njih.
Sva njihova pažnja usmerena je na oca koji polako i sa nežnošću otvara njihov omiljeni poklon kojeg su oni sami oduvek želeli da dobiju. Njihovi pokloni imaju smisla i vrednost jedino ako imaju omiljen poklon koji im je otac poklonio, i njihovoj radosti nema kraja. Oni će danima i noćima misliti, puni uzbuđenja, na očev rođendanski poklon, i nema onog koji je u njihovom okruženju a koji ne bi čuo za tu njihovu ispunjenu čežnju i neizrecivu radost.
To se i nama može desiti onda kada duhovni dar iz ovog stiha uporedimo sa Isaijom 9:6 i najvećim darom kojeg je Bog ikada dao čoveku, tekstom iz Jevanđelja po Jovanu, 3:16.
U Isaiji 9:6 piše da će “ime” sinu koji se rodi biti, između ostalog, “divni.” Prema tradicionalističkom shvatanju, reč je o samom Isusu Hristu. On je taj koji je “Divan,” On je taj neprocenjivi Božji dar ljudskome rodu. Jaka lingvistička paralela između Psalma 119:18 i Isaije 9:6 potvrđena je istim korenom jevrejske reči – “čudesa” u Psalmu i “divni” u Isaiji dolaze iz istog korena. Čudesa nisu samo Božja dela stvaranja, čudesa su mnogo više, jer sam Hristos je “Divan,” sam Hristos je Božje najveće čudo.
A kada pogledamo, po mnogim hrišćanima centralni i najlepši stih iz celog Svetog Pisma, Jevanđelje po Jovanu 3:16, možemo samo reći kako je Psalam 119:18 uvertira za stih iz Jovanovog Jevanđelja! Božji dar se nikada ne može pravilno razumeti, Božji dar se nikada ne može u potpunosti prihvatiti, ukoliko Bog čoveku ne “otvori oči” kako bi čovek spoznao Božji neprocenjivi dar, jer čovek sam po sebi nema mogućnost jedne takve spoznaje.
Kada o ovome razmišljam, ja nemam reči hvale i divljenja kojima bih se najbolje mogao izraziti šta je Bog učinio za mene, ja ne mogu opisati koliko je duhovni svet u mom srcu uznemiren u susretu sa Bogom, u susretu sa Onim koji je Večan, a tako blizu u isto vreme. Cela moja priroda podrhtava, meni samo zastaje dah od ushićenja i radosti, a svoje najdublje čežnje da upoznam Večnog i Divnog Boga mogu izraziti jednostavnim pitanjem koje govori o mom nesavršenstvu, o mojoj ograničenosti, o mom ushićenju i uzbuđenju, o mom neizmernom divljenju prema Bogu, a ono glasi:
Ko si ti, Gospode?
(190)