U kojoj su meri adventisti naslednici reformatora?[1]
Sećam se kako se pre više godina tokom izvesnog perioda „bokserski” nos nametnuo kao poželjan „ukras” na muškim licima. Da li je taj „detalj” ušao u modu zbog popularnosti jednog domaćeg boksera, za koga su svi dečaci priželjkivali da postane apsolutni šampion u apsolutnoj „profi” kategoriji, ili zbog tadašnjih po svetu čuveni profesionalnih mečeva koji su privlačili svačilju pažnju – danas nije važno. Pamtim kako mi je izgledaloneobično da neki „običan” momak ode na operaciju uklanjanja nosne kosti samo da bi ga ljudi već na prvi pogled prepoznali kao boksera, ili znalca neke borilačke veštine. Ipak, u to vreme znali smo za više takvih slučajeva i postepeno se navikli da povezujemo „moderan” izgled lica sa onim što je takav mladi čovek želeo da izrazi o sebi. Možda u zaključku neće biti čudno što sam se ovoga setio baš u vreme kada je, nedavno, posle četrdeset godina, ponovo iz štampe – sada sa svim komentarima i objašnjenjima – izašla knjiga „Adventistički odgovori na pitanja o doktrini.”[2] Ona je, svojevremeno, izazvala polemike zbog tvrdnji da su adventisti bliski protestantima a njeni teolozi „naslednici reformatora.”[3] Upitao sam se: „Da li pristajemo da budemo ‘naslednici’?” A zatim sam pomislio: „Ako smo to, dobro bi bilo odrediti meru u kojoj bi nam odgovarao naziv ‘naslednika’!” Duboko sam svestan da stoje i opšta pitanja opravdanosti poistovećivanja adventizma sa protestantizmom, a sigurno i iz kojih razloga bi nam bilo neophodno da se predstavljamo kao „naslednici reformatora.”
Prvi odgovor (A), utvrdio bi da je za nas dobro što kroz tok crkvene istorije tragamo za istomišljenicima, a drugi – (B), što prilikom uobličavanja slike svog identiteta imamo razumljivu sklonost ka isticanju da su i drugi – prvenstveno protestanti – učili isto[4] što i mi – jer posredstvom toga možemo da stvorimo i podobnu apologetiku za svoje učenje.
Obe vrste naših navedenih odgovora i ciljeva (A i B) mogu biti dobre i ispravne želje, međutim, odgovor (tipa A) u kome bismo na svetlost dana izneli, recimo, anabaptističko krštavanje na priznanje vere, ili stavove o sveštenstvu svih vernika, zajedno sa njihovim poznatim nejedinstvom i razmimoilaženjima, ne bi sigurno bilo nešto čime bismo mogli da se ponosimo.[5] I dok pohvaljujemo valdenžane zbog držanja subote[6], ne možemo poreći činjenicu da su u svojim verovanjima, kao i Crkva bosanska, imali i pojedinosti koje bi danas svako smatrao zabludom.[7] Zbog toga tragamo i dovijamo se da pronađemo neke druge istomišljenike u crkvenoj istoriji. Ako bismo, međutim, danas tražili versku organizaciju koja je u crkvenoj istoriji poučavalačlistu istinu – izgleda da, na kraju krajeva, ne bismo baš bili sasvim zadovoljni. Kad primenimo doslovni istorijski pristup, i ustanovimo da je doktrinarno najčistija Crkva bila ona novozavetna, a zatim, ubrzo uvidimo da se i u njoj javlja otpad – a i da posle izvesnog vremena možemo da prepoznamo neke od osobina čak i u crkvama koje su pokušavale da mu se suprotstave[8] – shvatamo da je teškoća sa ovim (A) pristupom u tome što natežemo istoriju tako da što bolje odgovori našim namerama.[9] Ako istraživanje, koje smo pokrenuli, samo po sebi nije od većeg istorijskog značaja, rezultati mogu biti problematični i sasvim je prirodno što će se odbranaški stav zbog takvog pristupa svuda osetiti. Ponekad ne prihvatamo čak ni sasvim validne rezultate istraživanja zbog toga što zvuče toliko odbranaški da se plašimo kako će biti teško u njih poverovati. I tako, postoje dve mogućnosti: dok jedan istraživač biva preokupiran odbranom, drugi je sasvim na liniji „savremenih” shvatanja – a „savremeno” je odbaciti sve što liči na apologetiku i nije samo po sebi očigledno.
Kod isticanja onih (tip B) koji su tokom crkvene istorije učili isto što i mi, sasvim je razumljiva bolna stvarnost u kojoj smo često nazivani sektom ili kultom.[10] Zbog toga pokušaji da dokažemo kako nije nimalo neobično ono što učimo, opet mogu lako da pripadnu grupi apologetskih nastojanja. Pitanja: „Zar i Luter i Kalvin ne uče potpuno isto?” ili: „Ako toga nema kod Lutera i Kalvina, gde se to, onda, kod nekog drugog reformatora može naći?” odražavaju sklonost da svoju veru definišemo suviše istorijskim odrednicama. Sve u našim verovanjima tada neminovno mora da izgleda onako kako se istorijski razvilo. To bi, nakon takvog postupka, adventističko verovanje pretvorilo u skup časnih i uvaženih tradicija kojih se oduševljeno pridržavamo. Ako bismo tada, još, mogli da pokažemo odakle istorijski potiče ono što prihvatamo – to će izgledati veoma naučno – međutim, možda će te naročite adventističke istine, prikazane na ovaj način, izgubiti svoju punu vrednost. Možda bi slikovito prikazan razvoj misli na tu temu izgledao ovako: „Ne brinite o hrišćaninovim delima i posvećenju – to je naše metodističko nasleđe; ne brinite o onome što je zapisala Elen Vajt – mnogo toga kod nje pripada viktorijanskom nasleđu!” Posle svega, zašto se ne bismo mogli zapitati i: „Zašto bismo uopšte čitali Bibliju? – možda su samo mnoge njene teme konačno, ipak, haldejsko, grčko ili rimsko nasleđe?” Pogrešno primenjen, ovaj pristup mogao bi razoriti sve temeljne apsolute naše vere.
Postoji još jedno važno pitanje koje (kod tipa B) moramo postaviti. Kada u svom istorijskom istraživanju dođemo do izvora, suočavamo se sa ogromnom poteškoćom: Gde su oni autentični, verodostojni i savršeni izvori za našu temu? Često tokom istorijskih istraživanja moramo priznati da koristimo nedovoljne i nepotpune izvore. Tako su postupili i neki istraživači pri svojim pokušajima da dokažu kako valdenžani nisu držali subotu[11], koristeći samo inkvizitorske izvore. Kako, recimo, možemo da dokučimo pravu istorijsku istinu o Crkvi bosanskoj oslanjajući se samo na poglede i zapise iz ugla njihovih neprijatelja?[12] Isti problem predstavlja nedoumicu svih istoričara. Sasvim je jasno da je Rimska inkvizicija imala razvijeno načelo po kome je uništavala izvore. Svedočanstva o tome sačuvana su u zapisima o bosanskoj, keltskoj, valdenžanskoj, sirijskoj, indijskoj i svakoj drugoj potisnutoj verskoj grupi.
Drugi problem koji često postoji oko izvora jeste što su obično pisani jezicima koji se danas više ne govore. Veći deo istraživanja za istoričara tada je potpuno onemogućen samo zbog nepoznavanja neophodnih jezika. Ako sve ovo imamo na umu, kao ćemo uopšte biti u stanju da iznesemo potpune zaključke o pojavama i ljudima u istorijskom toku? Postoji mnoštvo tvrdnji, a mi se pitamo: „Kako da ih pravilno vrednujemo i gde da otpočnemo?” Ako sebe na bilo koji način smatramo „naslednicima reformatora,” gde možemo uočiti početnu tačku od koje bi se neopozivo računalo da smo preuzeli reformatorsko nasleđe? Uzmimo načelo Sola scriptura. Odakle smo ga preuzeli? Neko će reći: „Od Lutera!” Međutim, ta činjenica zavisi samo od našeg odnosa prema njoj. Luter sasvim sigurno nije bio prvi koji je naglasio to načelo. Načelo Sola scriptura u početnoj fazi razvoja pokreta u Vitenbergu sigurno se može više pripisati Karlštatu nego Luteru.[13] Dobro je da zapazimo da ovo načelo nije bilo ni originalno Karštatov izum.[14] A i Cvingli, koji se branio od toga da ga nazivaju luteranom[15], objašnjavao je 1516 godine da biblijske poruke nadilaze papske tvrdnje. Međutim, idući dalje unazad možemo zapaziti da je 1505 godine Tomas Vitenbah, kao profesor teologije u Bazelu, osuđivao beznačajnost rimskog sistema zasluga i opraštajnica, verujući u spasenje kroz Hristove zasluge.[16] Naročito je naglašavao nadmoćnost autoriteta Pisma. Izgleda da je Cvingli od Vitenbaha preuzeo načelo Sola scriptura. Da li ga, onda, zbog toga adventisti duguju Vitenbahu?
Da li onda potpuno zadovoljni možemo zastati ovde? Zna se da je načelo Sola scriptura bio povik husita, valdenžana, Džon Viklifovih lolarda, kao i svih crkava koje se nisu slagale sa rimskom još u prvom milenijumu. Kome bismo, onda, dugovali načelo Sola scriptura? Na kraju možemo zaključiti da bi bilo najbolje da ga pripišemo Isusu Hristu samom, na osnovu teksta u Mateju 15:3-9, kada Isus osuđuje fariseje zato što su poništavali Božju zapovest da bi sačuvali ljudske tradicije.[17] Zar to nije bilo najčistije izraženo načelo Sola scriptura? Ako se zapitamo odakle ga je Isus mogao uzeti, doći ćemo do toga da je to biblijsko načelo još iz vremena kada su biblijski spisi počinjali da se zapisuju, tamo davno – još iz Mojsijevog vremena. Peta Mojsijeva 4:2 predstavlja načelo Sola scriptura u najboljem izdanju: „Ništa ne dodajte k reči koju vam ja zapovedam, niti oduzmite od nje, da biste sačuvali zapovesti Gospoda Boga svojega koje vam ja zapovedam.”[18]
Možda bismo na ovaj način mogli da objasnimo i sve druge doktrine! Na primer, opravdanje verom. Da li i to dugujemo Luteru? Da, zasigurno. Ali on sigurno nije bio usamljen. Kao što smo videli za Cvinglija i Vitenbaha i, možemo dodati, Kalvina (uprkos shvatanja da je on reformator druge generacije), kad povučemo liniju razlikovanja premda Luteru od 1517 do 1521 godine – sigurno je da reformatorima dugujemo to što je ova biblijska doktrina ponovo otkrivena i što je dobila svoju punu vrednost. To je veoma važno zato što su duhovni rodovi – koji su proizilazili iz srednjeg veka i rimokatolicizma – pretili da potpuno prekriju i skrju pod veo zaborava ovu istinu; nanosi oproštajnica, pokore, ispaštanja, kao i duhovnih i stvarnih strahova nametani su ljudima iz religije Rimske crkve. Najveća zasluga reformatora jeste što su oslobodili vernike straha od kazne. Međutim, da li je zbog toga razumevanje opravdanja verom izričito i sasvim Luterovo? Zasigurno ne! I u ovom pitanju Karlštatovi stavovi bili su uravnoteženiji od Luterovih.[19] Možda bi se adventisti lakše uskladili sa stavovima dok bi opravdanje objašnjavao neki anabaptista ili valdenžanin – naročito kada je reč o tome na koji nas način Bog posvećuje.[20] Time se, naravno, nipošto ne kaže da je Luter potpuno poricao posvećenje – to zasigurno ne, ali se isto tako ne može reći ni da je imao potpuno uravnotežen i skladan pogled, a najsigurnije ipak jeste da njegov pogled na ovo pitanje nije bio egzegetski. Njegov teološki pristup ovoj temi zamračio je njegovo razumevanje za naredne generacije. To, svakako, ne znači da on nije postigao veliko delo, već samo da on nipošto ne može da predstavlja merilo kanonskog autoriteta za razumevanje Božje pravde.[21] Ako bismo tražili, sigurno bismo našli pojedince koji su imali uravnoteženiji pogled na opravdanje i posvećenje čak i pre Lutera.
Cvingli i Kalvin su tradicionalno naši veliki primeri koje navodimo kod doktrine o Večeri Gospodnjoj, a kod te teme volimo još da istražujemo stavove anabaptista. Međutim, husiti su takve stavove imali čitav vek ranije, i oni ih nisu sami izmislili, već su sasvim izvesno bili pod uticajem Džona Viklifa i valdenžana. Krštenje uronjavanjem na priznanje vere dugujemo baptistima. Međutim, krštavanje odraslih vršilo se u rimskim crkvama sve do drugog milenijuma. Sva tri Kapadočana krštena su kao odrasli.[22] Kome dugujemo Subotu? Sigurno bi se lanac mogao lako unazad pratiti do baptista sedmog dana, zatim do sabatarijanskih anabaptista, sve do valdenžana i rane istočne i keltske crkve. Mora se uočiti da ipak ne bismo smeli zaključiti kako se reformacija, eto, odjednom dogodila. Ona je pripremana u vekovima antipapskog otpora, a bila je sačinjena od misionara raznolikih boja. Zašto su se, recimo, husiti javili bašu Češkoj? Sigurno ne samo zbog toga što je tu živeo Jan Hus, koji je nekako došao u vezu sa Viklifovim spisima, već zbog prisutnosti valdenžanskih misionara, koji su na tom prostoru delovali vekovima. Ova je činjenica dosta uočljiva u izvorima[23] iako se često prenebregava. A odakle je preuzeto očekivanje neposrednog Drugog dolaska? Veoma mnogo apokaliptične literature tokom vekova govori o tome. Luter je sam, zasigurno, bio pun eshatoloških očekivanja, a iza njega Melanhton, Kalvin, kao i Latimer i Bredford.[24] Reformatori ne mogu za sebe tvrditi da su bili „bolji hrišćani” od drugih u bilo kojoj hrišćanskoj eri. U prvim hrišćanskim vekovima rana crkva je zasigurno bila premilenijalistička i očekivala je skori Hristov dolazak. Tek je Avgustinova „De civitate Dei” unela u eshatologiju prve odrednice postmilenijalizma i bila eshatološki realizovana ustanovljavanjem srednjevekovne apsolutističke crkve. Taj postmilenijalizam ostao je sa velikim reformatorima, sve dok anabaptisti nisu izneli na videlo premilenijalizam – pokušavajući da razumeju šta kaže Otkrivenje, tako zanemarena knjiga od strane Lutera i Cvinglija. Interes vekova koji su usledili za eshatološke događaje sigurno je proizveo adventno buđenje u kasnom 18 i ranom 19 veku. Ova se linija razvoja može lepo istorijski pratiti.[25] Kada se bolje pogledaju ta proročanstva, postoji jedna veoma zanimljiva činjenica. Dok je u svoje vreme Vilijam Miler tumačio 1260 dana i 70 sedmica iz Danila i Otkrivenja, bio je u veoma dobrom društvu. Tada ta tumačenja nisu iznenađivala nijednog pravog protestanta. Dok je nastavljao da objašnjava 2300 dana (godina), njegovi glavni dokazi nisu govorili o načelu „dan za godinu” ili o o čekivanom datumu. Njegovi su dokazi govorili o premilenijalizmu nasuprot postmilenijalizmu. Da li će 1844 otvoriti novo, slavno doba ili će doneti spasenje i uništenje greha s Drugim Hristovim dolaskom? Tumačenja proročanstva u skladu s načelom „dan za godinu” bila su u to doba deo starog i oprobanog „protestantskog nasleđa.” Zbog toga što se očekivanja nisu ostvarila (ne samo premilenijalistička, već i postmilenijalistička), u širokim krugovima protestanata istoricizam – kao škola tumačenja proročanstava, zajedno sa svojim načelom „dan za godinu” – sve je više odbacivan. Adventisti su stvari i pravi naslednici istoricističkog tumačenja[26] i zbog njega predstavljaju danas svojevrsne „bele vrane” na protestantskoj sceni.
Ono što na prvi pogled dugujemo eri reformacije jeste naša naročita zainteresovanost za vaspitanje. Obrazovanje i vaspitanje su stvarno bili ciljevi vitemberške reformacije. Isto tako možemo pratiti vaspitanje nekih od ranih vaspitnih reformatora u adventizmu sve do evangelističkih temelja kakav je bio Oberlin koledž 1830 (Gudlou Harper Bel[27]). Međutim, možemo li, uopšte, reći da su adventisti u bilo kom smislu gledali ka reformatorima kada su otpočinjali svoje vaspitne ustanove? Jesu li dugovali svoje razumevanje potrebe za vaspitanje jedino G. H. Belu, ili ih pre možemo zamisliti kako deluju u skladu sa vizijama koje je Bog dao Elen Vajt? Tako mnogo pojedinosti može izgledati kao nasleđe, dok, u stvari, do nas uopšte nije došlo kao nasleđe, već kao božansko otkrivenje kroz Njegovu pisanu ili izgovorenu reč.
Isto je ovo istinito i za neke veoma zanimljive pojedinosti u našoj vesti. Zahtevalo bi još mnogo stranica da se kroz crkvenu istoriju pronađu svi pojedinci i grupe koje su nosile teret za uzvišena načela života i zdravlja. Međutim, uzmimo samo za trenutak kao primer anabaptiste. Čak je i Cvingli, njihov stalni neprijatelj, morao da prizna da je njihov život „besprekoran, krotak, jednostavan, privlačan i iznad ovoga sveta.”[28] U šlethajmerskom izražavanju vere postoji navod u kome se ističe izbegavanje krčmi. Znalo se iz kojih kuća ljudi ne idu u krčme i one su prepoznate kao anabaptističke. Isti ovakav stav ti su ljudi pokazivali i na području odevanja, ishrane, izbegavanja taštine i svake neumerenosti.[29] Ovakve pojedinosti mogu se naći i o keltskim i o valdenžanskim hrišćanima. Neko ko istražuje tu temu mogao bi lako da se podseti svojih čitanja knjiga pisanih posle 1863 godine.
Ima li onoga što dugujemo Katoličkoj crkvi? Tokom istorije ljudi u njoj pokazali su veću zainteresovanost za pomaganje siromašnima od protestanata svih boja. Adventistička organizacija ADRA mnogo je više u svoja načela postupanja prenela osobine katoličkog Caritasa nego bilo koje protestantske slične organizacije i zato danas predstavlja najvažniju protestantsku organizaciju za pomoć i razvoj (u konkretnim brojevima – ne samo relativno).
Ako pogledamo svoja etička poglavlja u kojima stoje stavovi o braku ili abortusu – zar se ne osećamo prijatnije u katoličkim krugovima nego u protestantskim – kada su u pitanju ove istine? Katolička etika o braku i razvodu podseća mnogo više na naše današnje protestantske vrednosti. Možda oklevamo sa priznanjem svega ovoga, najviše zbog toga što adventisti zasigurno nisu gledali ka rimokatolicima dok su tražili razloge za svoja etička razmišljanja – uzimajući ih neposredno iz Biblije. A sasvim je sigurno da bismo se neprijatno osećali kad bismo se poistovetili sa crkvom koja je taok poznata zbog svog proganjanja neistomišljenika i protivnika.
U ovome što sledi namerno ne želimo da smatramo sebe naslednicima bilo koje verske grupacije. Retko se govori o jednom događaju sa špajerskog protestantskog okupljanja 1529 godine. Taj je događaj čuven zbog protesta protestantskih knezova (odatle su, protestujući, dobili i svoje ime) kada su hrabro izrazili svoje stavove pred imperatorom i Rimskom crkvom. Dana 23 aprila, pošto su protestovali u prilog Luterove vere, ceo katolički i protestantski zbor je, zajedno, propisao ovakav zakon: „Zapoveda se i propisuje kao zakon da nijedan čovek, pošto je jednom kršten prema hrišćanskom pravilu, ne sme dozvoliti da bude ponovo kršten po drugi put i ne sme krstiti nikoga, a naročito je to zabranjeno carskim zakonom pod pretnjom srmću.”[30] Dekretom je ustanovljeno da svaki „ponovo kršten čovek ili žena treba da budu osuđeni i premešteni iz prirodnog života u smrt vatrom, mačem i sličnim, bez istraživanja pred inkvizicijom ili duhovnim sudijama.”[31] To je bio stvarno užasan dekret i Luter se s njim složio. Čast što su odbili propise ovog dekreta pripada nekim nemačkim prinčevima kao što su bili Filip Hesenski i njegovi sinovi, kao i u slobodnim gradovima: Memingenu, Ulmu, Isniju, Bibarahu, Lindauu i Konstanci. Međutim, iznova je istina o progonjenim anabaptistima bila nalik onome što je Tertulijan izrekao za hrišćane, progonjene u drevnom Rimu, da je „njihova krv seme.” Da li želimo da vidimo sebe kao naslednike glavne struje reformacije u ovoj oblasti nehrišćanske mržnje i netolerancije?
Adventistički pogledi na politiku, državu i odnose između crkve i države ne mogu se pratiti ni do reformatora, a ni unazad Rimske crkve. To može biti veoma bolno, zato što bismo se možda bolje osećali dok saosećamo sa progonjenima. Ne zaboravimo da su vremena reformacije bila teška. Kada čitamo o luteranima ili hugenotima, mi ih žalimo. Bili su progonjeni zbog tada postojećih odnosa između države i Rimokatoličke crkve, zbog užasne zamisli o Corpusu christianumu. Pa ipak, niko od njih nije značajnije popravio situaciju. Tako kod njih možemo opet čitati o progonima, lomačama, mučenjima i davljenjima, o onome što su reformatori primenjivali nad otpadnicima od reformacije. Cvingli je svoje anabaptiste davio u reci Limat pored Ciriha. Luter, naprotiv, nije kriv za to. On je u početku ustajao protiv ugnjetavanja otpadnika, ali se na kraju ipak sa njim složio, tako da su mnogi anabaptisti umrli zbog njega. Njegov je antisemitizam još sramotniji. Ni kalvinistička Ženeva nije ustuknula od spaljivanja onih koji nisu pristajali – iz ovih ili onih razloga – da se poklone pred ženevskom reformatorskom crkvodržavom i državocrkvom. Tako možemo da se upitamo: „S kim je na kraju najbolje da saosećamo?” Prava načela verske slobode nisu do nas došla od religioznih ljudi, već – koliko god da je to sramota za hrišćanstvo – od filozofa prosvetiteljstva. Hoćemo li, onda, zbog toga za sebe reći da smo „naslednici prosvetiteljstva?”
Nipošto se nećemo odreći zaključka da adventizam ima svoje korene u protestantizmu. Svi to oduševljeno verujemo. Sigurno je da postoje mnoga adventistička verovanja koja se mogu istorijski unazad pratiti do reformatora, kao što su Subota, krštavanje na priznanje vere i druga; ali, smatramo da mnoge sličnosti između adventista i drugih reformatorskih crkava – ili radikalnijih reformatora, kao što su bili valdenžani, husiti, lolardi, itd. – nisu često proizilazila iz istorijske povezanosti, već iz jednostavne činjenice da su svi oni koristili Bibliju kao izvor za svoje teološko i praktično religiozno mišljenje. To je razlog zbog kojeg zapažamo sličnosti između Rimokatoličke i Adventističke crkve. Razlog nije toliko istorijski, već metodološki. Svi mi koristimo isti izvor – reč živoga Boga. O ovome se, možda, još podrobnije može istraživati, a svakako je važno da nastavimo i sa istorijskim pristupom dok istražujemo verovanja i doktrine Adventističke crkve.
I tako, dok možemo reći da su tokom celokupne istorije postojale crkve, pokreti i pojedinci koji su imali mnoge sličnosti u svojim učenjima sa verovanjima adventista – što znažno svedoči da je Bog, uprkos svih raznolikih otpada, uvek pazio na svoju istinu[32] da ne propadne – nije najbitnije ako u svakoj od tih grupa nismo u stanju da vidimo sličnosti i neposrednu vezu do koje je došlo nasleđem. Do veze ne mora da je uvek došlo na taj način. Sve dok ima onih koji drže i poštuju ono što je oznato kao Božja istina – a činjenica jeste da od apostolskih vremena nije bilo crkve koja je imala toliko teološkog razumevanja kao Adventistička crkva i prednost da ga stekne od 1844 godine – kroz to se odražava jedan viši, božanski plan. Iako ima istine rasejane u svim crkvama, Božja crkva ostatka treba da sakupi sve dragulje istine i koristi ih na ispravan način: da pripremi narod koji će biti spreman da stoji pred Bogom kada se On, po drugi put, bude pojavio. Iako je zanimljivo i važno gledati prema korenima i razumeti na koji su način određene istine stigle u adventizam, treba naglasiti presudnu pojedinost da je sam Bog adventističkim pionirima podario duh temeljnog istraživanja istine. Da, bilo je među njima i istorijskih istraživanja[33], ali je pre i iznad svega bilo stalnog proučavanja Biblije. Kroz ta proučavanja utemeljivači našeg pokreta došli su do osnovnih verovanja, a ne samo kroz puko nasleđe. Iako se mnoga naša verovanja mogu istorijski trasirati unazad, ona sigurno ne bi preživale u Adventističkoj crkvi da, pre svega, nisu biblijska.
Možda se naša želja da budemo posmatrani kao „naslednici protestantskog nasleđa” može razumeti koliko i, u skladu sa početnom ilustracijom, svojevremena želja nekog mladića za „bokserskim nosom.” Ako, međutim, sagledamo svoju ulogu iz proročkog ugla (Otkrivenje 10:11; 14:6-12), shvatićemo svu besmislenost želje da budemo samo puki „naslednici.” Mi zasigurno imamo mnogo uzvišeniju ulogu i zato se moramo, po svaku cenu, sačuvati od opasnosti da prionemo za nasleđe umesto prianjanja za Pismo. Iako određeno nasleđe postoji, sigurno je da ono nije dostojno da bude prigrljeno kao tradicija, već je to nasleđe potvrđeno i prečišćeno kroz najbolje razumevanje Božje reči i kroz uputstva Svetoga Duha. Ako bi to bilo samo nasleđe, o njemu bi se uvek moglo pregovarati; istina, međutim, nikada nije bila kategorija o kojoj bi se moglo pregovarati.
U vreme kada ceo svet odlučuje da li će poslušati Boga, ili će ostati u Vavilonu, naša najsvetlija slika identiteta bila bi prosvetiteljska – kao što su to tri, četiri veka nakon pokrštavanja bil za Slovene – Ćirilo i Metodije.[34] Preneti ljudima evanđeosku poruku i biti „svima sve”[35] da bi se svako od njih odlučio za Isusa Hrista i večni život sa Njim – tokom vremena predadventnog suda – predstavlja prirodnu ulogu, koju nam je Bog namenio, a i sliku u ogledalu s kojom bismo morali da budemo najzadovoljniji.
[1] Članak napisao Božidar Lazić, časopis Teofil, 1-2/2004 godine, Beograd.
[2] ANN, 30 dec. 2003 – knjiga „Seventh day Adventists Answer Questions on Doctrine,” urednik G. Knight, u izdanju Andrews University Press.
[3] Za istorijski kontekst napetosti koja je zbog ovoga nastala najbolji je prikaz u knjigi George R. Knight, A Search for Identity (The Development of Seventh-day Adventist Beliefs), Review and Herald, Hagerstown, 2000, od 164-177 strane.
[4] Za isašlu knjigu (Pitanja o doktrini) se od početka znalo da je sebi uzela za cilj da nas u verovanjima što više približi protestantima.
[5] Grad Minster 1534 godine predstavlja žalosno poprište sukoba. Vidi: Feri Kuzmič, Anabaptisti i Ulrich Zwingli, Izvori, 7/8, 1997, str. 8,9; i Richard Muller, Anabaptist: The Reformers’ Reformers, Ministry 7, 1989, str. 11.
[6] Čak su ih zvali insabati i insavates zbog držanja subote (vidi: B. K. Wilkinson, Truth Triumphant – the Church in the Wildernes, Mauntain View, PPPA, 1944, str. 237).
[7] Vidi: A. Solovjev, Vjersko Učenje B osanske Crkve, Zagreb, 1948.
[8] Vidljivo u pomenutoj knjizi Wilkinsona.
[9] Očigledno u knjizi A. G. Daniels, Abiding Gift of Prophecy, Mauntain View, PPPA, 1936, u kojoj je čak i Luter predstavljen, u neprekidnoj liniji, kao jedan od proroka.
[10] Dileme u članku Alden Thompson, Response to Dale Ratzlaff, Ministry, 2, 2004, str. 30.
[11] Prvenstveno D. Casebolt, Ellen White, The Waldenses, and Historical Interpretation, Spectrum 11/3, 1981. Dobro mu je odgovorio Jean Zurcher u narednom broju.
[12] Ovaj problem uviđa i j. Šidak, Studije o Crkvi bosanskoj i bogumilskoj, Zagreb, 1975.
[13] W. L. Emerson. The Reformation and the Advent Movement, Washingtogn, Review and Herald 1983, str. 13.
[14] Kao što je, recimo, načelo Sola fide moguće pripisati Štaupicu (a što ide u prilog osnovne teze).
[17] Najjasniji je 9 stih: „No zaludu me poštuju učeći naukama i zapovestima ljudskima.”
[18] Mogu se dodati i stihovi Otkrivenje 22:18,19; Galatima 1:8,9 i Efescima 5:26 (Crkva se održava čistom „kupanjem u Reči”).
[19] Emmerson, op. cit. str. 13 i 20.
[20] Emmerson, op. cit. str. 46-50.
[21] Mnogi teolozi se slažu da je monaško iskustvo bilo presudno za određivanje samog pojma pravde kod Lutera. Zato on i prevodi termin iustitia Dei „pravednošću koja je vredna pred Bogom,” a ne „Božjom pravdom.”
[22] Vidljivo skoro u svim izvorima o njima.
[23] G. H. Williams, The Radical Reformation, London: Weidenfeld and Nicolson, 1962, i H. A. Oberman, Forerunners of the Reformation – The Shape of Late Medieval Thought Ilustrated by Key Documents, Philadelphia: Fortress Press, 1981.
[24] B. W. Ball, A Great Expectation – Eschatological Thought in English Protestantism to 1660, Leiden, E. J. Brill, 1975, str. 15-19.
[25] Vidi: R. Marjanov, Preuzmi Baklju Isitne (skripta), i Emmerson, op. cit. str. 60-67.
[26] Nasuprot preterizmu, futurizmu i ex eventu tumačenjima!
[27] R. W. Schwarz. Light Bearers to the Remnant, Mauntain View, PPPA, 1979, str. 119-132.
[28] Emmerson, op. cit. str. 50 i E. Vajt. Velika Borba, poglavlje 4.
[30] Citat na osnovu Emmerson, op. cit. str. 82-84.
[31] Emmerson, op. cit. str. 82-84.
[32] Zato i naslov knjige: „Pobedonosna istina – Crkva u pustinji” (B. K. Wilkinson, Truth Triumphant – the Church in the Wildernes)
[33] Kao što su ona o Suboti iz pera Andrewsa, Bacchiocchija i drugih.
[34] Iako bismo se odmah na prvi pogled mogli odlučiti da posmatramo zablude koje su sa ovim srednjevekovnim ljudima ostale, ipak je želja i misija da se svakom čoveku na njegovom jeziku približi poruka Jevanđelja, da bi razumno mogao se odluči za Boga, veoma bliska suština vesti trojice anđela iz Otkrivenja 14 (i pored činjenice da je istorijski kontekst različit).
[35] To je poznato načelo apostola Pavla: „Svima sam bio sve, da kakogod spasem koga.” (1. Korinćanima 9:22)
(149)