Izraz, “Biblija je bila prevedena i kopirana toliko puta …” uvodi jedan od najčešćih primedba koji se baca u oči hrišćana koji citiraju Bibliju. Da li znamo za sigurno da je Novi zavet došao do nas danas tačan? Da, možemo!
Piše: Gregori Koukl
U proleće 1989 voditelj šoa Lari King je intervjuisao Širli Maklejn po pitanju Nju Ejdža (New Age). Kada je jedan hrišćanin telfonom nazvao i osporio njen pogled sa pozivom na Novi zavet, Maklejn je odbacila argumenat uz primedbu da je Biblija promenjena i prevdena mnogo puta tokom poslednjih 2000 godina da je nemoguće imati poverenja u njenu tačnost. King je bio brz da podrži njene nazovi “činjenice”. Brzo je dodao da “Svi znaju da je to tačno,” [1].
Ovaj poziv na “opšte znanje” je dovoljan da zadovolji običnog, čovek na ulici koji kritizira Novi zavet. Često se poziva na igru “pokvarenih telefona” da se pokaže kako je razuman ovaj prigovor. Šapni na uho poruku jednoj osobi i prenosi poruku od osobe do osobe, uha do uha, u krug. Onda uporedite konačnu formu poruke sa njenim originalom. Radikalna promena originalne prouke u tako kratkom vremenskom periodu je uvek dobra za malo smeha. Ovo poređenje je dovoljno da ubedi obične skeptika da su dokumenti Novog zaveta nepouzdani.
Argument protiv pouzdanost novozavetnih tekstova može se izreći vrlo jednostavno. Kako da znamo da dokumente koje imamo u našem posedu tačno odražavaju originale koji su uništeni pre skoro dva milenijuma? Komunikacija nikada nije savršena, ljudi prave greške. Greške se komplikuje sa svakim sledećim naraštajem, baš kao i poruke u igri pokvarenih telefona. Dok prodje vreme od 2000 godina, svako može da nagadja šta je u originalu rečeno.
Lako je ovako da se navede problem, a neki mogu da misle da samo davanja ovakvog prigovora je dovoljan da načini sam argument ubedljiv. Pa ipak, dati valjane dokaze da se podrži ovakava primedba je malo teži posao.
Obično ovakva primedba je data od strane ljudi koji imaju malo razumevanja o stvarnim pitanjima koje treba razmotiriti. U ovakvim slučajevima, pozivanje na “opšte poznate stvari” je zapravo više pozivanje na zajedničko neznanja. Poput mnogih pitanja o hrišćanstvu, ova primedba je izraz ljudi koji nemaju pozuzdane informacije o čemu pričaju.
Samo činjenice, gospodo!
Pitanje autentičnosti nije stvarno religiozni problem uopšte, to je akademski problem. Može se odgovoriti na akademski način potpuno nevezano sa duhovnim uverenjima, jednostavnim iznošenjem činjenica, koje možemo da nazovemo tehikom “Samo činjenice, gospodo!”
Prigovor je samo na prvi pogled ubedljiv. Kada pokušavamo da konceptualizujemo kako da rekonstruišemo originale posle 2000 godina kopiranja, prevođenja i opet kopiranje još više, zadatak izgleda nemoguć. Skepticizam se međutim zasniva na dve zablude o prenosu starih dokumenata poput Novog zaveta.
Prva pretpostavka je da je prenos bio više ili manje linearno, kao u primeru igre pokvarenih telefona – jedna osoba komunicira sa drugom, koja komunicira sa trećom, I td. u linearnom šablonu gde ljudi dobiju jednu poruku i imamo mnoge generace između konačne poruke i originala. Drugo, igra pokvarenih telefona zavisi od usmenog prenošenja koje je lakše iskriviti i pogrešno preneti nego nešto što je napisano.
Ni jedna od ove dve pretpostavke ne važi za spise teksta Novog zaveta. Prvo, prenos nije linearan već geometrijski. Na primer, jedno pismo je prepisano u pet primeraka koji su kopirani u 25 koji se dalje kopiraju u 200 i tako dalje. Drugo, prenos u pitanju je urađen u pisanoj formi, i pisani rukopisi mogu se ispitivati na način koji se u usmenoj komunikacije ne može primeniti.
Rekonstrukcija tetka Mirinog pisma
Dozvolite mi da ilustrujem kako se takav ispit može napraviti. To će vam pomoći da vidite kako naučnici mogu sa sigurnošću rekonstruisati tekst iz postojećih rukopisnih primeraka, iako same kopije imaju razlike i mnogo su starije od autograma (tj. originala).
Predpostavimo da ja vasa tetka Mira imala san u kome je doznala recept za eliksir koji bi neprekidno održao njenu mladost. Kada se probudila, na brzinu je napisala uputstva na komad papira, a zatim je otrčala u u kuhinju da napravi prvu čašu eliksira. Za nekoliko dana, njen izgled je sasvim drugačiji. Mira je slika blistave mladosti zahvaljujući njenoj dnevnoj dozi eliksira koji postaje poznat kao “Tajni sos tetka Mire”.
Mira je toliko uzbuđen da šalje rukom pisana uputstva trjici drugara (tetka Mira je još uvek u tehnološkom mračnom dobu – nema fotokopiranje). Ona im daje detaljna uputstva o tome kako da naprave ovaj sos tj. eliksir. Njeni drugari sa njihove strane kopiraju i šalju na desetine kopija sopstvenim prijateljima.
Sve ide dobro dok jednog dana tetka Mirin ljubimac pekinezer jede original recepta. Mira je izvan sebe. U panici ona kontaktira svoja tri prijatelja koji su misteriozno pretrpeli slične nezgode. Njihove kopije su takođe nepovratno otišle, tako da se šalje uzbuna njihovim prijateljima u pokušaju da se povrati prvobitni tekst.
Oni konačno skupljaju sve preživele kopije rukopisa, dvadeset šest ukupno. Kada su ih sve raširili na kuhinjskom stolu, odmah su primetiti neke razlike. Dvadeset tri primeraka su potpuno isti. Jedan ima jednu pogrešno napisanu reč, dok, drugi ima dve reči sa zamenjenim mestima (“mešaj i onda iseckaj” umesto “iseckaj i onda mešaj”) treći pak uključuje jedan sastojak koji nijedan od ostalih dvadeset pet primeraka nema na listi sastojaka.
Ovde je kritično pitanje: Da li mislite da tetka Mira može tačno da sastavi njen originalni recept? Naravno da može! Pogrešno napisana reč se može lako ispraviti, obrnuti red reči u jednoj frazi se može isto tako ispraviti, a ekstra sastojak može biti ignorisan.
Čak i sa još brojnijim ili više različitim varijacijama, original i dalje može biti rekonstruisan sa visokim nivoom poverenja datim tekstualnim dokazima. Pogrešno napisana reč je očigledna greška, zamenjeni redosled reči se lako ispravlja, a zaključak je da je više verovatno da je jedna reč ili rečenica slučajno dodata u jednoj jedionoj kopiji nego da je izostavljena iz svih ostalih.
To je pojednostavljena forma kako nauka tekstualne kritike radi. Tekstualni kritičari su akademici, koji rekonstruišu nestali original od postojećih rukopisa koji su generacijama udaljeni od autogram (tj. originala). Prema novozavetnom skolaru F.F. Brusu, “Njen cilj (cilj tekstualne kritike) je da se utvrdi što je tačnije moguće iz raspoloživih dokaza šta je originalni dokumenat u pitanju”. [2]
Nauka tekstualne kritike se koristi za ispitivanaje svih dokumenata antike – ne samo verskih tekstova – uključujući istorijskih i književnih dela. To nije teološki poduhvat zasnovan na nasumičnim nadama i nagađanjima nego je to jezička veština koja sledi skup utvrđenih pravila. Tekstualna kritika omogućava jednoj zdravoj kritici da odrediti stepen moguće korupciji bilo kojeg antičkog teksta.
Koliko i kaliko stari?
Sposobnost svakog naučnika da radi efikasno tekstualnu kritiku zavisi od dva faktora. Prvo, koliko imamo postojećih kopija da ispitamo i uporedimo? Da li postoje dva primerka, deset, stotinu? Što više primeraka ima, lakše je napraviti vredna poređenja. Drugo pitanje je koliko su najstariji postojeći dokumenti vremenski biski originalu?
Ako je broj postojećih dokumenata mali i vremenski jaz širok, original je teže da se rekonstruiše sa poverenjem. Međutim, ako postoji mnogo kopija a najstariji postojeći primerci su relativno blizu u vremenu sa originalom, tekstualni kritičar može biti više siguran da je dobio tačan tekst autograma.
Da bi dobili ideju o značaju dokaza novozavetnih rukopisna, zapazimo za trenutak zapise nebiblijskih tekstova. Ovo su sekularni tekstove iz antike koji su rekonstruisani sa visokim stepenom sigurnosti, na osnovu raspoloživih tekstualnih dokaza.
Na primer, jedan važan document iz prvog veka je “Jevrejski rat”, jevrejskog aristokrate i istoričara Josifa Flavija. Od njega je opstalo samo devet kompletnih rukopisa datiranih iz 5. veka – četiri veka nakon što je napisan [3] Tacitovi “Anali imperijalnog Rima” je jedan od glavnih istorijski izvori za poznanje rimskog sveta u novozavetno vremena, pa ipak, iznenađujuće, to delo je ostalo samo u delimičnom obliku, u samo dva rukopisa i to iz srednjeg veka. [4] Istorija od Tukidida je preživela u samo osam primeraka. Postoji samo 10 primeraka “Galskih ratov” od Cesara, osam kopija istorije od Herodota i sedam kopija Platona, I svi ti rukopisi su datirani preko jednog milenijuma nakon originala. Homerova Ilijada ima najimpresivniju dokumentaciju manuskripata od 647 primeraka [5].
Brusov komentar stavlja svu ovu raspravu u perspektivu kada kaže: “Ni jedan naučnik klasike ne bi prihvatio argument da autentičnost Herodota ili Tukidida je dovedena u nesigurnost jer su najraniji rukopisi njihovih dela koja su od koristi za nas, preko 1300 godina kasniji od originala. “[6]
Za većinu dokumenata antike postoji samo šačica rukopisa, a neki od njih su sa vremenskim jazom od 800-2000 godina ili više od vremena originala. Ipak, naučnici su uvereni u rekonstrukciju originale sa velikim stepenom sigurnosti. U stvari, skoro sve naše znanje drevne istorije zavisi od dokumenata poput ovih.
Dokazi biblijski rukopisa
U poređenju sa svetovnim tekstovima, dokazi rukopisa (manuskripta) za Novi zavet je zadivljujuće. Najnovija Broj (od 1980. godine) prikazuje 5.366 posebnih grčkih rukopisa koje su predstavljeni sa najranijim fragmenata, uncijalanih kodeksa (rukopisi pisani velikim grčkim slovima povezanih u obliku knjige), kao i minusculi (rukopisi pisani malim grčkim slovima u kurzivu) [7]!
Među skoro 3.000 minijaturnih fragmenata su 34 kompletna Nova zaveta koji datirju od 9. do 15. veka [8].
Uncijalan rukopisi nam obezbeđuju praktično kompletne kodekse (više knjiga Novog zaveta uvezane zajedno u jednu knjigu) nazad u 4. veku, mada su neki od njih malo mlađi. Kodeks Sinaiticus koji je kupila britanska vlad od sovjetske vlade na Božić, 1933, za £ 100.000, [9] je pisan cirka 340. godine AD, [10] gotovo kompletan Kodeks Vatikanus je najstariji uncijalan kodeks, cirka 325.-350. godine [11] Kodeks Alekandrinus sadrži čitav Stari zavet i gotovo kompletan Novi zavet a datira iz kasnog 4. veka ili početka 5. veka.
Najfascinantniji dokazi dolaze iz fragmenata (za razliku od kodeksa). Čester Beati Papirusi sadrže većinu Novog zaveta, a potiču od sredine 3. veka [12] Bodmer Papirsusi II kolekcija, čije otkriće je objavljeno u 1956, obuhvata prvih četrnaest poglavlja Jevanđelja po Jovanu I većinu poslednjih sedam poglavlja. Oni datiraju oko 200. godine ili ranije [13].
Najveličanstveniji pronalazak od svih, međutim, je mali deo Jovana 18:31-33, otkriven u Egiptu poznat kao Džon Rilands Papirus. Veličine je od jedva tri kvadratna inča, i predstavlja najstariju poznatu kopiju bilo kog dela Novog Zaveta. Papirus nosi datum oko 117.-138. godine AD a čak možda i ranije. Datum je zasnovan na osnovu paleografije (Paleografija je nauka izučavanja starih načina pisanja), [14] To nam pokazuje da Jevanđelje po Jovanu kružilo veoma daleko, čak do Egipta i to u roku od 30 godina od njegovog pisanja.
Imajmo na umu da većina papirusa su fragmentarni. Samo oko 50 rukopisa sadrži ceo Novi zavet, iako većina drugih rukopisa sadrži četiri jevanđelja. Čak i tako, tekstualni dokazi rukopisa su izuzetno bogati, naročito kada se uporedi sa drugim delima antike.
Stare verzije citati crkvneih otaca
Dva druga načina proveravanja tačnosti rukopisa su: satre verzije i citati od ranih crkvenih otaca poznatih kao “svetootački citati”.
Rano u istoriji grčkih crkvenih dokumenata, uključujući I Sveto Pismo, bili su prevedeni na latinski. Do 3. i 4. veka Novi zavet je preveden na koptski, sirijskom (sirijak, stari hriscanski aramejski), jermenskom, gruzijskom itd. Ovi tekstovi su pomogli misionarima da dosegnu nove teritorije na njihovom jeziku kako se Jevanđelje širilo i crkva rasla. [15] Prevodi grčkih rukopisa (zvani “verzije”) pomažu savremenim tekstualnim kritičarma da odgovore na pitanja o osnovama grčkih rukopisa.
Pored toga, tu su drevni biblijski ekstra izvori – Karakteristični su katehzmi, dnevna čitanja tekstova Biblije i citati crkvenih otaca – koji svi citiraju Bibliju. Pavle Barnet kaže da je “Sveto Pismo … dalo ogromnu snagu ranoj hrišćanskoj literaturi koja ga citira na veliko i naširoko i, u stvari služi za očuvanje teksta.” [16] Mecger konstatuje neverovatnu činjenicu da “ako su svi ostali izvori našeg poznavanja teksta Novog zaveta bili uništeni, [citati svetih otaca] bi bili sami dovoljni za rekonstrukciju praktično celog Novog zaveta “[17]
Zaključak
Šta možemo zaključiti iz ovih dokaza? Novi zavetni specijalista Danijel Valas navodi da, iako zvanično postoji oko 300.000 individualnih varijacije teksta Novog zaveta, ovaj broj je veoma pogrešno shvaćen. Većina razlika su potpuno nevažne – pravopisne greške, obrnute fraza i slično. Uspoređenje jedno pored drugih između dve glavne porodice tekstova (Većinski Tekst i moderan kritički tekst) pokazuje punu saglasnost od 98%. [18]
Od preostalih razlika, praktično svi nestaju kada se uradi dobra tekstualna kritika. To znači da je naš Novi zavet 99,5% tekstualno čist. U celom tekstu od 20.000 linija, samo 40 linije su u pitanju (što je oko 400 reči), a nijedna od tih 400 reči ne utiče značajnije na biblijsko učenje ili doktrinu [19].
Grčki naučnik D.A. Karson sumira ovo na ovaj način: “. Čistota teksta je takve prirode da ništa od onog značajnog što verujemo da je istina, i ništa od onoga što nam je naređeno da radimo, nije na bilo koji način ugroženo varijacijama” [20]
Ovo pitanje se više ne osporava sa strane nehrišćanskih naučnika (onih koji se razumu u ovu materiju), i to sa dobrim razlogom. Jednostavno rečeno, ako odbacimo autentičnost Novog zaveta na osnovu tekstualnog kriticizma, moraćemo da odbacimo svaki drevni rad antike i proglasiti ništavnim i nevažećim svaki detalj istorijskih podataka iz pisanih izvora sve do početka drugog milenijuma nove ere, drugim rečima do početka naših dana i modernog sveta.
Dali je Novi zavet izmenjen? Kritička, akademska analiza kaže da to nije slučaj.
[1]Larry King with Shirley MacLaine, spring 1989.
[2]Bruce, F. F., The New Testament Documents: Are They Reliable? (Grand Rapids: Eerdmans, 1974), 19.
[3]Barnett, Paul, Is the New Testament History? (Ann Arbor: Vine Books, 1986), 45.
[4]Geisler, Norman L., Nix, William E., A General Introduction to the Bible (Chicago: Moody Press, 1986), 405. Note: Bruce records two existing copies of this document (p. 16) but Barnett claims there’s only one (p. 45) and that single copy exists in partial form. To be conservative, I’ve cited Geisler & Nix’s statistics.
[5]Metzger, Bruce M., The Text of the New Testament (New York and Oxford: Oxford University Press, 1968), 34. This number consists of 457 papyri, 2 uncials and 188 minuscule manuscripts.
[6]Bruce, 16-17.
[7]Geisler & Nix, 402.
[8]Ibid.
[9]Metzger, 45.
[10]Geisler & Nix, 392.
[11]Ibid., 391.
[12]Ibid., 389-390.
[13]Metzger, 39-40.
[14]Geisler & Nix, 388.
[15]Barnett, 44.
[16]Ibid., p. 46-47.
[17]Metzger, 86.
[18]Wallace, Daniel, “The Majority Text and the Original Text: Are They Identical?,” Bibliotheca Sacra, April-June, 1991, 157-8.
[19]Geisler and Nix, 475.
[20]Carson, D.A., The King James Version Debate (Grand Rapids: Baker, 1979), 56.
(612)