Vavilon, najstariji grad sveta imao je veoma interesantnu prošlost. Istorija počinje s biblijskim zapisom o opštem potopu u vreme Noja.
“Reče Bog Noju: Kraj svakome telu dođe preda me, jer napuniše zemlju bezakonjem i evo hoću da ih istrebim sa zemljom. Načini sebi kovčeg od drveta gofera i napravi pregrade u kovčegu i zatopi ga smolom iznutra i spolja. Jer ću pustiti potop na zemlju i istrebiti svako telo… i od svega živog, od svakoga tela, uzećeš u kovčeg po dvoje da sačuvaš u životu sa sobom… Uzmi sa sobom svega što se jede i čuvaj kod sebe…” 1. Mojsijeva 6, 13.14.19.21.
“Uđe Noj u kovčeg i sinovi njegovi i žena njegova i žene sinova njegovih sa njim radi potopa. Udari dažd na zemlju za četrdeset dana i noći. Navaljivaše voda većma po zemlji i pokri najviša brda što su pod celim nebom. Stajaše voda povrh zemlje sto i pedeset dana.” 1. Mojsijeva 7, 7.12.19.24.
“Ustavi se kovčeg sedmoga meseca, dana sedamnaestoga na planini Ararat. Ispusti gavrana koji jednako doletaše i odletaše dok ne presahnu voda na zemlji. Pa pusti i golubicu da bi vidio je li opala voda sa zemlje. Pred veče vrati se njemu golubica i gle u kljunu joj list maslinov koji beše otkinula. Tako pozna Noje da je opala voda sa zemlje. Tada reče Bog Noju: Izađi iz kovčega ti, žena tvoja, sinovi tvoji i žene sinova tvojih i sve zveri što su s tobom od svakoga tela… Izvedi ih sa sobom i neka se raziđu po zemlji i neka se plode i množe. I načini Noje žrtvenik Gospodu… Gospod omirisa miris ugodni i reče u srcu svom: Neću više kleti ljudi sa zemlje, što je misao srca čovečijeg zla od malena.” 1. Mojsijeva 8, 4.7-9.11.15-17.20.21.
“Reče Bog: Evo znak zaveta koji postavljam između sebe i vas i svake žive stvari, koja je sa vama do veka. Metnuo sam dugu svoju u oblake da bude znak zaveta između mene i zemlje.” 1. Mojsijeva 9, 12.13.
Sadržaj pločica iz Eble
Mnogi bi ovaj biblijski događaj smatrali bajkom da nije otkriven Ep o Gilgamešu. U četvrtoj lekciji smo proučavali o Lajardovom otkriću hiljada glinenih tablica iz Asurbanipalove biblioteke u Nineviji.
Ove su tablice poslane u Britanski muzej, gde se počelo sa velikim projektom prevođenja ovih tekstova. 1872. godine došlo se do velikog otkrića.
Džordž Smit je rođen u Čelsiju, London, 1840. godine. Kao mladić postao je učenik jednog gravera. On je bio opčinjen mnogim predmetima i starinama koje su stizale u London sa Asirskih iskopina. Počeo je da kupuje i knjige o arheologiji. Svaki trenutak slobodnog vremena provodio je u muzeju gledajući ove starine. Jednom prilikom je i upoznao Henrija Rolinsona koji je prvi dešifrovao Asirsko pismo.
Rolinson je bio impresioniran Smitovim interesovanjem za arheologiju, pa mu je našao posao u muzeju. Smit je bio toliko vredan na poslu da je ubrzo bio unapređen u asistenta Asirskog odelenja Britanskog muzeja.
To je bio težak rad dok je prevodio tablice sa tekstovima iz Asirskih zakona, trgovine, religije, politike, pa čak i podele hrane za zatvorenike. Ali, 1872. godine došao je nezaboravan dan za Smita. Dok je čitao jednu tablicu, primetio je da mu je tekst i događaj poznat.
Ep o Gilgamešu ili biblijski potop
3. decembra Smit je čitao svoj prevod skupu naučnika i objasnio im da je našao Asirsku verziju biblijske istorije o Nojevom potopu. Ta vest se brzo pojavila na naslovnoj strani svih novina.
Jasno je da je samo deo priče bio nađen na tablicama. Čak su i novine Dejli Telegraf nudile Smitu 1000 funti da ide u Mosul i da iskopava nebi li našao ostatke priče. Smit je na ovakav dogovor i pristao. 2. marta 1873. godine, našao se na Bliskom Istoku i počeo iskopavanja na Asurbanipalovoj palati. Samo sedam dana kasnije pronašao je preostale delove događaja o potopu na glinenim pločicama.
Sve zajedno je 12 pločica. Prvih osam govori o putovanjima lika koji se zove Gilgameš i o njegovoj neverovatnoj avanturi. Deveta i deseta pločica govore o opasnom putovanju Gilgameša u potrazi za Utnapištimom. Utnapištim je taj koji je preživeo veliki potop. U jedanaestoj ploćici Utnapištim priča istoriju o velikom potopu. Evo nekih citata:
“Gilgamešu, otkriću ti neke sakrivene stvari i tajne bogova. Šurupak, grad koji ti poznaješ i koji je na obalama Eufrata, kada je bio star bogovi su stanovali u njemu. Ali veliki bogovi su odlučili da donesu veliki potop… Tada su rekli gospodaru Šurupaka, sinu Ubar-Tutua, da sruši svoju kuću i izgradi lađu, te da napusti svo bogatstvo i da sačuva svoj život. Rekli su mu da napuni lađu sa svim semenjem i bićima… Kada je došlo jutro, naredio sam da mladići donose materijale… Ušli smo u lađu cela moja porodica i rođaci, kao i zveri divlje i domaće…
Šest dana i noći vetar je duvao pa su poplava i oluja uništili zemlju. Pogledao sam na more i svugde je bila tišina. Celo čovečanstvo se vratilo u glinu… Kada sam ponovo pogledao preko mora u daljini sam video vrhove brda na dvanaest mesta… Na planini Nisir naš se brod zaustavio….
Sedmoga dana oslobodio sam goluba, ali on mi se vratio, jer još nije bilo suvog mesta gde bi spustio nogu. Tada sam pustio lastavicu i ona mi se vratila jer nije bilo mesta suvog da se odmori. Kasnije sam pustio gavrana koji je odletio, graknuo i više se nije vratio. Tada sam i ja izašao i prineo žrtvu na vrhovima planine. Bogovi su omirisali divan miris i okupili se kao muhe oko žrtve… Niko nije preživeo ovo uništenje.”
Dokazi o potopu
Kao što možete videti ima razlike u događajima, ali ima i velike sličnosti. Ali, od vremena otkrića Epa o Gilgamešu, mnogi istraživači pronalaze slične priče i događaje kod drugih naroda. Novinar Rene Norbergen napisao je knjigu “Činjenice o potopu”. U njoj je navedeno 80 priča o potopu iz raznih naroda i plemena. Stari Kinezi smatraju da su direktni potomci jednog svog pretka po imenu Nu-Vah. Nu-Vah je pobegao sa svojom ženom, tri sina i tri ćerke od velikog potopa. Ovaj pisac tvrdi da stari kineski znak za brod je mali brodić i osam usta. Pisac smatra da je to bio prvi brod koji je nosio osam osoba.
Tragovi sličnog dodađaja o potopu mogu se naći kod Maora na Novom Zelandu, Aboridžina u Australiji, Adivasi plemena u Indiji i kod mnogih drugih naroda sveta.
Kod svakog od njih priča je malo izmenjena, ali je srž ista. Priča je izmenjena jer se prenosila generacijama i hiljadama godina, prepričavanjem, a ne zapisom. Ovo samo govori da je celo čovečanstvo imalo zajedničke pretke i da je potop istorijska činjenica.
Ali šta je sa lađom? U severo-istočnoj Turskoj nalaze se dve vulkanske planine koje su danas neaktivne, a zovu se Veliki Ararat i Mali Ararat. Veliki Ararat je visok 5135 m. Obe planine su 11 km daleko jedna od druge. Postoje uporni izveštaji da na ovim visinama koje su pod stalnim snegom i ledom, postoji zaleđena i sačuvana Nojeva barka. Mnoge ekspedicije su se penjale na ove planine, ali nigde nije bilo čvrstog dokaza o postojanju ovog broda.
Ali, nama nije potreban dokaz o postojanju ovoga broda dabismo bili sigurni u istoriju o potopu. Dokazi o sveopštem potopu mogu se naći u geološkim slojevima zemljišta širom sveta. U njima možemo naći fosile morskih životinja na vrhovima planina. Doktor R.V. Braun, koji je član Australske akademije nauka, 1954. godine radio je istraživanja na planini Košćuško koja je najviša planina u Australiji. On je napisao u svome izveštaju: “Najveći deo ove planine nekada je bio dno mora… Veliki deo ovog zemljišta koji se sada nalazi na kontinentu bio je u prošlosti pod morem…”
Kada se vozite nekim putem i posmatrate stene koje su odsečene da bi tu prošao put, možete videti da slojevi stena naglo prelaze iz jednog u drugi. Da su za ovaj process trebali milioni godina, tada bi prelaz iz sloja u sloj bio postepen i skoro nevidljiv. Ipak, ovakvi nagli prelazi slojeva govore o jednoj silovitoj akciji, gde su se valjale velike količine zemlje, blata i mulja, a sve je ovo popraćeno na svetskim razmerama.
Lako je objasniti i pojavu fosila. Njih nalazimo u zemlji i stenama, jer su bili zatrpani velikom količinom blata dok se voda povlačila i za sobom vukla zemlju koja ih je zatrpala. Ugalj je isto naslaga velikih količina šuma koje su bila zatrpane.
Vavilonska kula i jezici
Neko vreme nakon potopa Noje i njegovi potomci ostali su na Araratu. Neki od njih su odlučili da se sele u bolje klimatske krajeve. U Bibliji, 1. Mojsijeva 11, 1- 9. čitamo kako je u to vreme narod govorio jednim jezikom. Ali taj narod je hteo da se uzdigne pa je počeo praviti veliku kulu do neba da bi “stekli slavno ime”. To je bila Vavilonska kula. Od tog vremena Bog je ljudima zbrkao jezike i ljudi su se razišli po svetu.
Ko je ta Vavilonka kula? Tradicionalna Vavilonska kula je kod Birs Nimroda, 100 km južno od glavnog grada Iraka, Bagdada. Tu je nekada bio zigurat ili toranj hrama.
Ovaj zigurat u prastarom gradu Borsipa, bio je 55 metara visok sa sedam spratova. Mnogo kasnije oko 600. godine pre Hrista, kralj Nabuhodonosor je izgradio toranj na njegovim temeljima i ostaci njegovog zigurata se danas mogu videti. Cigle zigurata su spajane sa bitumenom, i topljene tako da zajedno čine jednu masu.
Pošto je Nabuhodonosorov toranj u vreme hrišćanske ere bio prvi otkriven, smatralo se da je on Vavilonski toranj. Mnoge stopljene cigle bile su predstavljene kao dokaz da je Bog bio ljut na graditelje pa je toranj udario gromovima koji su stopili cigle.
Ali logično mesto da se toranj potraži bio je grad Vavilon. O prvom Vavilonskom carstvu čitamo u Bibliji sledeće: “Beše dobar lovac pred Gospodom i zato se kaže: Dobar lovac pred Gospodom kao Nevrod. A početak carstvu njegovu beše Vavilon…” 1. Mojsijeva 10, 9.10.
U osnovi je kula bila 100×100 metara i visoka skoro 100 metara. Sam Herod je pisao o ovom građevinskom čudu kada je posetio Vavilon u 5. veku pre Hrista: “Hram je četvrtasta zgrada sa bronzanim vratima i još uvek je postojala u moje vreme. U sredini je imala toranj sa osam spratova. Svaki sledeći sprat je bio manji. Na svih osam spratova tornja se moglo popeti spiralnim stepeništem. Na pola puta do vrha bile su klupe za one koji bi hteli da se odmore. Na vrhu tornja stajao je veliki hram u kome je bio veliki krevet pokriven sa divnim tkaninama. Pored kreveta je bio zlatni sto. U samom hramu nije bilo nikakvih slika ili kipova.” Herod: Istorije, str 114.
Za vreme vladavine Persijanaca, zigurat se počeo raspadati i više se nije mogao popraviti. Kada je Aleksandar Makedonski u osvajanjima došao do Vavilona, rešio je da popravi ovaj toranj. Da bi stvar uradio temeljno, rastavio je celi toranj i svaku ciglu počeo da prepravlja. Nažalost Aleksandar je umro pre nego je završio popravak tornja. Tako na kraju ni prvi hrišćani kao ni istoričari nisu smatrali Vavilon kao moguće mesto gde se nalazio Vavilonski toranj.
Ipak u poslednje vreme su vršena iskopavanja i danas mnogi posetioci mogu da vide temelje ove veličanstvene građevine. Nažalost i nivo reke Eufrat se dizao tokom par hiljada godina tako da je i jedan deo ostataka ove Vavilonske kule potopljen.
Hamurabi i njegov zakon
U drugom milenijumu pre Hrista Amoriti su okupirali Vavilon. Hamurabi je bio šesti kralj nove dinastije, koji je imao mnogo vojnih pohoda i tako proširio carstvo. Samo je još Sargon iz Akada imao tako moćno Amoritsko carstvo. Hamurabijevo najznačajnije dostignuće je bilo da je u Vavilonu postavio crni kamen koji je 2,5 metara visok i na kome je uklesano kako Hamurabi prima počasti za cara i te počasti mu daje sam Vavilonski bog Marduk. Ispod ove slike nalaze se 282 tačke Amoristskog zakona. Ovaj zakon je istoričarima Biblije dao mnogo bolju sliku razumevanja vremena iz Starog Zaveta. Neki od ovih zakona imaju iste karakteristike kao i stari Izraelski zakon u vreme Mojsija.
U 1. Mojsijevoj 16. poglavlju govori se o predlogu Avramove supruge Sare da Avram oženi sluškinju Hagaru. Razlog je bio da se obezbedi dete koje će biti naslednik Avramovog doma. Ubrzo se i rodio sin koji je nazvan Ismailo. Vremenom je Hagara postala druga gospodarica doma, što je zasmetalo Sari. Pod stalnim pretnjama Hagara je na kraju morala da pobegne sa svojim sinom. Hagarin sin Ismailo je postao praotac Arapa.
Mnogima je ovaj događaj i nemoralan i nepravedan. Verujemo da su bigamija i nepravda osuđeni od Boga, ali u to vreme to je bio svakodnevni običaj. U Hamurabijevom zakonu 146. tačka kaže: “Ako građanin uzme drugu ženu, i ako mu ona rodi potomka, i postane porodilja, tada je ona ravna svojoj gospodarici. Njena gospodarica ne može da je proda za novac, zato što je rodila potomke, ali je može odstraniti iz kuće.”
Zakon iz 2. Mojsijeve 21, 23. 24. kaže: “Ako li se dogodi smrt tada ćeš uzeti život za život. Oko za oko, zub za zub, ruku za ruku, nogu za nogu.” Danas ovaj zakon izgleda grub, ali moramo znati da u to vreme nije bilo milicije ili vojske koji bi sprovodili neki razvijeniji zakon. Nije ni bilo zatvora gde bi se čuvali prestupnici. Ovi zakoni su pokazivali šta se može očekivati ako se ne poštuje pravda. Članovi 196. 197. 200. Hamurabijevog zakona kažu: ”Ako neki građanin uništi oko građaninu istog staleža, tada neka se njemu uništi oko. Ako slomi nekome kost tada neka se slome i njemu kosti. Ako građanin izbije zub građaninu istog staleža, neka se i njemu izbije zub.”
Članovi 209. i 210. Hamurabijevog zakona kažu: “Ako jedan građanin napadne ćerku drugog građanina i ona kao rezultat sukoba umre, tada će se ćerka građanina koji je kriv osuditi na smrt.” Možemo primetiti da ovo već nije pošteno. Ovde se odbacuju prava nevine ćerke.
Hamurabijeva dinastija se nastavila još narednih pet generacija, ali su počeli da slabe sa invazijom Hetita. Hetitski kralj Mursilis je uništio Vavilon, a sa njim i zlatni lik vavilonskog glavnog božanstva, Marduka. Ali, Hetiti nisu bili u stanju da vladaju nad Vavilonom pa su se povukli u svoje krajeve u planinama Anatolije. Tada su sa područja današnjeg Irana došli Kasiti. Oni su osnovali glavni grad Akakuf koji je 20 km zapadno od Bagdada. To je i mesto gde je nekada bio grad Vavilon. U moderno vreme je Iračka vlada popravila temelje ovog zigurata ili kule-hrama.
Elamiti sa jugo-istoka bili su sledeći na sceni istorije kada su isterali Kasite. U to vreme je i Hamurabijev kamen pomeren u glavni grad Elamita, Šušan. Francuski arheolozi su pronašli ovaj kamen 1901. godine u ovom gradu.
Uskoro su se sa severa pojavili Asirci. U 9. veku pre Hrista, Šalmanasar III je pokorio Vavilon, a sa time i njegov narod. Vavilon je uskoro postao religijski centar. Tiglet Pileasar III je 730. godine pre Hrista proglasio sebe Vavilonskim kraljem i dao sebi novo ime, Fulu (u Bibliji 2. Kraljevima 15, 19.) Tako je pokušao da ujedini Asiriju i Vavilon u jedno carstvo.
Stari Vavilon u Bibliji
U to vreme jedan od vođa Vavilona je bio Marduk-apal-idin, koji je u Bibliji poznat kao Merodah Baladan (Isaija 39, 1.). Interesantno je reći da su njegovi astrolozi primetili fenomen da se sunčeva senka vratila za 10 stepeni, a kasnije su i čuli da je to povezano sa ozdravljenjem Izraelskog cara Jezekije. Zato je Marduk-apal-idin poslao delegaciju u Jerusalim da se o svemu ovome raspitaju i da pridobije Jezekiju za svog saveznika u borbi protiv Asiraca. Tako je vremenom ovaj Vavilonski vođa postao nezavisni kralj Vavilona za vreme vladavine Sargona II. Sargon je krenuo u osvajački pohod na Vavilon, ali je bio poražen. Sve do svoje 12 godine vladanja, Sargon II nije mogao da porazi Marduk-apal-idina.
Za vreme ovog perioda prorok Isaija je dao jedno proroštvo u vezi Vavilona: “Vavilon ures carstvima i dika slavi Haldejskoj, biće kao Sodoma i Gomora kada ih Bog zatre. Neće se u njemu živeti niti će se ko naseliti od kolena do kolena, niti će Arapin razapeti u njemu šatora, niti će pastiri počivati onuda. Onde će počivati divlje zveri i kuće će njihove biti pune velikih zmija. Onde će nastavati sove i aveti će skakati onuda.” Isaija 13, 19 – 21.
Ovo proroštvo iz 710. godine pre Hrista vrlo brzo se ispunilo. U to vreme Vavilon se pobunio protiv Asirije. Senaherib je suzbio pobunu i postavio svog sina kao kralja. Tada je izgradio flotu brodova i otplovio niz Eufrat da kazni Elamite koji su pomagali pobunu Vavilonaca. Elamiti se ovome nisu iznenadili nego su ga zaokružili i iza njegovih leđa zauzeli Vavilon. Ovakva bitka je trajala sve do 689. godine pre Hrista dok Senaherib konačno nije osvojio Vavilon. Besan radi tako dugog ratovanja, Senaherib ne samo da je porušio Vavilon, nego je i tok reke Eufrat skrenuo sa kursa da bi potopio grad. Tako je na tom mestu sada močvara. Na jednom kamenu koji se naziva Bavijanski kamen, pored izvora koji je natapao kanale Ninevije, jedan Asirski vladar je napisao: “Kao oluja sam počistio… Grad i kuće od temelja do krova, sam uništio i spalio. Zidove, hramove i bogove i svaku ciglu sam prekopao, podigao i bacio u Araktu kanal. Kroz sredinu grada sam iskopao kanale i potopio grad vodom. U danima koji će doći, ovaj grad, hramovi i bogovi neće se moći prepoznati. Od grada sam napravio močvaru.” Oni koji poznaju Isaijino proročanstvo mogu se samo diviti njegovom ispunjenju. Ali, proći će još mnogi vekovi dok se ovo proročanstvo ne ispuni do kraja.
681. godine pre Hrista, Senaheribov sin Esarhadon, nasledio je presto i njegov prvi cilj je bio da izgradi ponovo Vavilon kao i da obnovi mnoge hramove Vavilonskih gradova.
652. godine pre Hrista, Vavilon se još jednom pobunio i borio se 4 godine protiv Asurbanipala. 626 godine pre Hrista Haldejska dinastija je došla na presto Vavilona. Prvi car je bio Nabopolasar. On je popločao put za post-Vavilonsko carstvo.
Nabopolasar je sklopio savez sa medijanskim kraljem Ciakseresom. 612. godine pre Hrista obe armije su porazile Nineviju. Svoju pobedu su proslavili sa brakom između Nabopolasarovog sina Nabuhodonosora i Ciakseresove ćerke Amite. Od tog dana Vavilon je postao vodeća sila Bliskog Istoka. Zvezda slave i moći post-Vavilonskog carstva je počela da se javlja na horizontu istorije Bliskog Istoka.
Novovavilonsko Carstvo
Sa uništenjem Ninevije od strane Nabopolasara iz Vavilona i Ciakseresa iz Medije, raspad Asirskog carstva je bio zapečaćen. Ipak u nekim delovima carstva su se još uvek mogli naći pokreti otpora. Ašurubalit je pokušavao da vlada sa klimavog prestola iz Harana koji je 400 km zapadno od Ninevije. 610. godine pre Hrista Nabopolasar je pokorio ovaj grad, ali je Ašur Ubalit uspeo pobeći. Sledeće godine Asirci su se vratili, ali su tada bili podržani od faraona Nehoa II koji je bio egipatski vladar. Hteli su ponovo da osvoje Haran, ali sa dolaskom Nabolpolasara sve je palo u vodu. Sa ovim porazom, Asirija je prestala da postoji kao nacija, ali još uvek postoji kao etnička grupa.
Sa dolaskom hrišćanstva mnogi asirci su prihvatili ovu religiju. Mnogi od njih su migrirali u razne zemlje razvijenog sveta.
Bitka u Karkemišu
U Siriji, egipatska armija koja je pomogla Ašur Ubalitu da ostane na vlasti i Nabopolasar je prihvatio izazov. Boj se nastavio u Karkemišu sa Nabopolasarovim sinom, koji je poznat kao Navuhodonosor. 605. godine pre Hrista, Nabopolasar je ostao u Vavilonu, a sin Navuhodonosor je vodio bitku kod Karkemiša gde je i pobedio. Egipćani su bežali gonjeni od strane vavilonjana. U Hamatu, Severna Sirija, došlo je do konačnog sukoba i egipćani su bili poraženi. Sada je Bliski istok ležao pod nogana Vavilonaca i novo carstvo se rodilo.
Niski moral i kazna Jude
Pobedonosni Vavilonci su nastavili marširalnje ka Egiptu i usput osvojili Jerusalim. Njihov dolazak nije bio očekivan. Od smrti Izraelskog kralja Josije, koji je bio ubijen od egipatskog faraona Nehua, moralni standardi u Judeji su jako nisko pali da je prorok iz Jude upozoravao Jevreje o Božanskoj kazni.
“Za to se ostavlja zakon i sud ne izlazi nigda, jer bezbožnik optječe pravednika i zato sud izlazi izopačen. Jer evo, ja ću podignuti Haldejce, narod ljut i nagao, koji će ići po zemlji širom da osvoji naselja koja nisu njegova. Konji će mu biti brži od risova i ljući od vukova u veče, veliko će mnoštvo biti konjanika njegovih i idući iz daleka konjanici njegovi doleteće kao orao kad hiti na lov. Svi će doći na grabež, s lica će biti kao istočni vjetar, pokupiće roblje kao pjesak.” Habakuk 1, 4. 6. 8. 9.
Ali upozorenje je došlo na gluve uši i Vavilonjani su bili pred vratima. Jeoakim je bio 28-godišnji car koji je imao razloga da se boji osvajača. Prorok Jeremija ga je posebno opomenuo za ovu dolazeću nevolju.
“Podignite zastavu prema Sionu, bežite i ne stajte, jer ću dovesti zlo od severa i pogibao veliku. Izlazi lav iz česte svoje i koji zatire narode krenuvši se s mesta svojega da obrati zemlju tvoju u pustoš, gradovi tvoji da se raskopaju da ne bude nikoga u njima… Zato ovako veli Gospod za Joakima, sina Jozije cara Judina: neće naricati za njim: Jao brate moj! ili Jao sestro! neće naricati za njim: jao gospodaru! Govorih ti u sreći tvojoj a ti reče: Neću da slušam. To je put od djetinjstva tvojega da ne slušaš glasa mojega. Pogrebom magarećim pogrebšće se izvući će se i baciće se iza vrata Jerusalimskih.” Jeremija 4, 6. 7; 22, 18. 21. 19.
Nema nikavog zapisa o bitki. Da bi izbegao upozorenja o prokletstvu Jeoakim se izborio za određene uslove kod Vavilonskog kralja. Skupoceni sudovi iz Solomunovog hrama su bili predani. Zemlja je takođe bila predana kao i kraljevske porodice koji su postali taoci u gradu Vavilonu. Među njima je bio i mladić Danilo koji je napisao izveštaj o svemu ovome.
“Godine treće carovanja Joakima cara Judina, dođe Navuhodonosor car Vavilonski na Jerusalim i opkoli ga. i Gospod mu dade u ruke Joakima, cara Judina i deo sudova doma Božjega i odnese ih u zemlju Senau u dom boga svoga i metnu sudove u riznicu boga svoga. I reče car Asfenazu starešini svojih dvorana da dovede između sinova Izraelovih i od carskoga semena i od knezova, mladića na kojima nema mane i koji su lepa lica i naučeni svakoj mudrosti i vešti znanju i razumni i koji mogu stajati u carskom dvoru, pa da ih uči knjigu i jezik Haldejski.” Danijel 1, 1 – 5. Grad Jerusalim je bio pošteđen i kralj Jeoakim je postao sluga Vavilonskog carstva.
Smrt Nabopolasara
Navuhodonosor je nastavio marš prema Egiptu. Istoričar Josifus je napisao: ”Tako je kralj Vavilonski prešao Eifrat i osvojio celu Siriju sve do Pelusiuma.” Grad Pelusium se nalazio blizu mesta gde je danas Suetski kanal. Ali, dalje napredovanje u Egipat bilo je grubo zaustavljeno vestima iz Vavilona. Prastari istoričar Berosus je zabilježio ovaj događaj: “Tako se iznenada saznalo da je njegov otac Nabolpolasar pao u bolest i umro u Vavilonskom gradu nakon 29 godina vladavine. Pošto je razumeo da je njegov otac umro i da zato ima malo vremena, sredio je poslove oko osvojenih zemalja i oko Egipta, … požurio je sa par prijatelja preko pustinje u Vavilon.”
Navuhodonosoru je zaista stalo da se dočepa vlasti, jer je kraći put preko Sirijske pustinja bio veoma opasan. i sam je znao da kraljeva smrt je signal za mnoge da počinje borba za vlast. Na kraju svega put je bio uspešno završen i Navuhodonosor je bio krunisan u septembru 605. godine pre Hrista.
Istorija proroka Danila
U međuvremenu obrazovanje Jevrejskih zarobljenika je bilo završeno. Navuhodonosor je bio jedan od retkih vladara koji je bio obrazovan. Obrazovani su još bili Akenaton iz Egipta i Asurbanipal iz Asirije. Sam Navuhodonosor je bio deo komisije koja je ispitivala zarobljene Izraelce na završnom ispitu. Prorok Danijel je i to zabilježio: “i kad prođe vreme po kom je car rekao da ih izvedu, izvede ih starešina nad dvoranima pred Navuhodonosora. Govori car sa njima i ne nađe se ni jedan kao Danijel, Ananija, Mizael i Azarija. I tako oni stajahu pred carem. U svemu čemu treba mudrosti i razum, za što ih car zapita, nađe se da su deset puta bolji od svih vračara i zvezdara što ih beše u svemu carstvu njegovu.” Danijel 1, 18 – 20.
Mnogi će pomisliti da je ovo napisano radi hvalisanja, ali dva razloga nas navode da to nije tako. Prvo što nam je svima poznato, jeste da su mnoge mudre i intelektualne ličnosti došle iz Izraelskog naroda i drugo, događaji koji dolaze pokazivali su superiornost jevrejskih zarobljenika Vavilona.
Svi zapisi pokazuju da je Navuhodonosor bio u želji da Vavilon načini najvećim carstvom sveta koje je ikada postojalo. Želio je izgraditi grad koji nikada neće biti osvojen i želeo je osnovati dinastiju koja se nikada neće prekinuti. Danju i noći sanjao je i planirao kako da osnuje besmrtno carstvo. On je znao istoriju da su mnoga carstva propadala i da će možda jednoga dana i njegovo carstvo doći na red.
Navuhodonosorov san
Jedne noći je imao neobičan san. U to vreme mnogi Vavilonjani su smatrali da snovi imaju određeno značenje. Problem je bio što se car nije mogao setiti sna. O ovome nas obaveštava Danijel: “Druge godine carovanja Navuhodonosora usni car san i uznemiri mu se duh i san ga prođe. I reče car da dozovu vrače, zvezdare i gatare i Haldeje da kažu caru njegov san i oni dođoše i staše pred carem. I reče im car: Usnih san i uznemiri mi se duh kako bih doznao šta sam usnio. Haldeji rekoše caru: Care da si živ doveka pripovedi slugama svojim san, pa ćemo ti kazati šta znači. Car odgovori i reče Haldejima: Zaboravio sam. Ako mi ne kažete šta sam snio i šta znači, bićete isečeni i kuće će vaše biti bunjišta.” Danijel 2, 1 – 5.
Možmo smatrati careve mere drastičnim i nerazumnim, ali moramo i razumeti da su snovi za Vavilonce mnogo značili, pogoto za nekog cara i njegovu vladavinu. Sam car je toliko bio ubeđen u njihovo znanje da je od njih zahtevao ne da mu protumače san nego i da kažu šta je sanjao. Ali, oni to nisu bili u stanju da urade.
“Zato se car razljuti i razgnjevi vrlo i zapovedi da se pogube svi mudraci Vavilonski.” Danijel 2, 12. Ova smrtna objava je uključivala Danijela i njegove drugove, koji su sada ubrajani u Vavilonske mudrace. Kada je Danijel postao svestan situacije molio je cara za malo vremena i za mogućnost da ispuni careve uslove. Car je bio željan da sazna značenje sna pa je odgodio izvršenje smrtne kazne. Te noći četiri Jevrejska mladića su se molila Bogu da im otkrije carev san. Njihove molitve su bile odgovorene i Danijel je stao pred cara Navuhodonosora.
“Car odgovori i reče Danijelu koji se zvaše Baltazar: Možeš li mi kazati san koji sam snio i šta znači? Odgovori Danijel caru: Tajne koje car traži ne mogu kazati ni mudraci ni zvezdari ni vračari ni gatari. Nego ima Bog na nebu koji otkriva tajne i javlja caru Navuhodonosoru što će biti do kraja. San tvoj i šta ti je videla glava na postelji ovo je: Tebi care dođoše misli na postelji što će biti poslije i onaj koji objavljuje tajne kazaće ti što će biti. Ti si care video veliki lik i svetlost mu silan i stajaše prema tebi i strašan bijaše na očima. Glava liku beše od čistoga zlata, prsi i mišice od srebra, trbuh i bedra od mjedi, golijeni od gvožđa, a stopala što od gvožđa, što od zemlja. Ti gledaše dokle se odvali kamen bez ruku i udari lik u stopala mjedena i zemljana i satr ih. Tada se satra gvožđe, mjed i zemlja i srebro i zlato i posta pljeva na gumnu u ljeto te odnese vetar i ne nađe mu se mesto. Kamen koji udari lik posta gora velika i ispuni svu zemlju. To je san, a sada ćemo reći caru šta znači… Ti si ona glava zlatna, a nakon tebe nastaće drugo carstvo manje od tvoga, a potom treće medeno, koje će vladati po svoj zemlji. Četvrto će carstvo biti tvrdo kao gvožđe jer gvožđe satire i lomi sve kao i gvožđe što se lomi, tako će satrti i polomiti. A što si video stopala i prste koje od kala lončarskoga koje od gvožđa biće carstvo razdeljeno, ali će biti u njemu tvrđe od gvožđa… U vreme tih careva Bog će podignuti carstvo koje se do veka neće rasuti i to se carstvo neće ostaviti drugom narodu. Ono će satrati i ukinuti sva ta carstva, a samo će stajati doveka.” Danijel 2, 26 – 29. 31 – 36. 38 – 41. 44.
Kralj Navuhodonosor nije mogao a da ne bude impresioniran. Činjenica da je Danijel otkrio san i rastumačio ga, ubedila je cara u Božanstveno poreklo sna i njegovo tumačenje.
“Tada car Navuhodonosor pade na lice svoje i pokloni se Danijelu i zapovedi da mu prinesu prinos i kad. Car progovori Danijelu: Doista vaš je Bog Bog nad bogovima i Gospodar nad carevima i koji objavljuje tajne, kad si mogao otkriti ovu tajnu.” Danijel 2, 46, 47.
Ispunjenje sna i proroštva
Tako je došlo vreme da se pokaže nepogrešivost ovog proročanstva. 539. godine pre Hrista Vavilon je bio osvojen od Medijanaca i Persijanaca. Njih su onda osvojili Makedonci pod Aleksandrom Velikim. Onda su došli Rimljani. Poznati istoričar Edvard Gibon u knjigama “Uspon i pad Rimskog carstva” u trećem tomu piše: “Ruke Rimske republike su uvek bile pobedonosne u ratu i vrlo su dobro napredovale prema Eufratu i Dunavu, kao i prema Rajni i okeanu. Mnogi likovi od zlata i srebra koji su bili ponos mnogih kraljeva i njihovih naroda bili su uspešno slomljeni čeličnom kraljevinom Rima.”
Značajno je reći da nije bilo petog carstva. Rim nije zbacilo jedno novo carstvo. Rim se raspao pod udarom Varvarskih invazija Huna, Ostrogota, Franka, Anglosaksona, Alemanja, Sueva, Vizigota, Lombarda, Herula i Burgundijaca. U liku koji je car sanjao znamo da su stopala bila izmešana glina i gvožđe zajedno. Ta stopala predstavljaju ovi narodi. Pošto stopala imaju deset prstiju i ovih deset naroda Evrope su pokušavala i pokušavaće da se ujedine. Ali, kao što se glina ne meša sa gvožđem, tako se ni oni neće ujediniti. Od Rimskog vremena do danas nijedna armija nije osvojila teritoriju Evrope kao što je to uradio Rim.
Vavilonski zapisi pokazuju da je svake godine Navuhodonosor sa svojom armijom išao na Siriju, sakupljao porez od onih koje je osvojio i kažnjavao one koji su mu se protivili.
Izgleda da je ipak bio jedan koji se uspešno protivio Navuhodonosoru. Tri godine nakon što je kapitulirao pred Vavilonjanima, Jeoakim se usudio da ne plaća porez. U to vreme Egipat je počeo da jača, pa je Joakim mislio da se može u pobuni osloniti na njihovu pomoć. Zaista Vavilonjani nisu došli da ga kazne. Čak i u jednoj bitci između Vavilonjana i Egipćana, Egipćani su odneli pobedu. To je bilo prilikom invazije Vavilona na Egipat 601. godine pre Hrista. Pod tim porazom Navuhodonosor se vratio u Vavilon da ojača svoju armiju u narednih nekoliko godina. Izraelski car Jeoakim se ohrabrio i verovatno je izgubio strah koji mu je unelo Jeremijino proročanstvo.
Nova kazna nad Jerusalimom
Božanski uticaj na događaje je odložen, ali nije promenjen. 597. godine pre Hrista, Vavilonska armija se pojavila pred vratima Jerusalima i tu nije bilo povlačenja. Tako je Jeoakim sa zlatnim posuđem iz Hrama poslan u Vavilon kao ratni zarobljenik. Ne zna se da li je na tom putu on umro ili bio ubijen, ali se zna da nije došao do Vavilona. Istoričar Josif tvrdi da Jeoakim nije ni prošao van zidova Jerusalima:
“Navuhodonosor je zarobio sve one koji su bili u cvetu mladosti i velikog dostojanstva, zajedno sa kraljm Joakimom za koga je naredio da ga bace sa zidova i bez ikakve sahrane.” Starine Jevreja X VI 3. jeremija je predvideo: “Pogrebom magarećim pogrepšće se, izvuću će se i baciti iza vrata Jerusalimskih” Jeremija 22, 19.
Jeaoakima je nasledio njegov 18-godišnji sin Jehoakim. Sin je napravio istu grešku kao njegov otac pa je Navuhodonosor ponovo nakon tri meseca posetio Jerusalim. Evo kako je završio ovaj mladi car: “Tada Joahin car Judin iziđe k caru Vavilonskom s majkom svojom, slugama svojim i knezovima svojim i dvoranima svojim. Car ga Vavilonski zarobi osme godine svoga carovanja.” 2. Knjiga carevima 24, 12.
Navuhodonosor kao arhitekta
Kod kuće Navuhodonosor je pokušavao da bude veliki arhitekta. On je ponovo izgradio zigurate u Uru i Borsipi i završio zigurat koji je počeo njegov otac. Izgradio je 54 hrama i konstruisao neverovatnu procesionu ulicu po sredini grada. On je napisao: “Kada me je veliki bog Marduk stvorio, naredio mi je da održavam red u zemlji, podižem gradove i obnavljam hramove. Poslušao sam ga pun straha i osnovao sam Vavilon, veličanstveni grad… Na smetljištu njegovih vrata napravio sam bikove i zmije, ako što nije uradio nijedan kralj pre mene… Obnovio sam Etemenanki koji je Vavilonski zigurat. U Borsipi sam izgradio hram voljenom Nabuu. Pokrio sam ga zlatom i dragim kamenjem…”
Zlatni kip
Za moćnog kralja izgledalo je da sve ide kako treba. Strašni san od pre nekoliko godina izgleda kao da je izvetrio iz njegovog uma. Vavilon će ipak večno vladati svetom. Neće biti kraljevstva od srebra, bronze ili gvožđa. Želeo je da pokaže besmrtnu slavu Vavilona tako što će podignuti kip koji je potpuno od zlata.
“Car Navuhodonosor načini zlatan lik kojemu visina beše 60, a širina 6 lakata i namesti ga u polju Duri u zemlji Vavilonskoj.” Danijel 3, 1.
Ovo je bila 594. godina pre Hrista kada je Zedekija posetio Vavilon. Od svakoga je bilo traženo da se pokloni zlatnome liku ne samo u obožavanju nego da time i prizna autoritet države. Ali tu su bila tri mlada Jevreja koja nisu poslušala carevu zapovest i bila su bačena u ognjenu peć. Te peći su bile paljene sa slamom i bitumenom kao što se i danas radi u Iraku. Prema biblijskom izveštaju bili su iz plamena izbavljeni velikim Božjim čudom.
Dimenzije ovog kipa su van proporcija svakog čoveka. Kip je sigurno bi na nekom postolju, jer je bio visok 32 metra. Mere su množene sa brojem 6 jer su Vavilonjani imali heksadecimalni merni sistem u kome se brojalo do 60 kao što mi danas brojimo do 10.
Od Vavilonjana smo nasledili mnogo više nego što mislimo. Imamo sate sa 60 minuta i minute sa 60 sekundi. Imamo krug od 360 stepeni. Sve su ovo mere koje imamo od Vavilona.
Navuhodonosor je na neki način bio ponižen izbavljanjem ove trojice mladića iz peći. Ali iako poražen on je javno priznao: “Progovori Navuhodonosor: Da je blagosloven Bog Sidraha, Misaha i Avdenaga, koji posla anđela svojega i izbavi sluge svoje koji se u njega pouzdaše…” Danijel 3, 28. Ali izgleda da je car ipak zadržao zlatni lik, jer je Herodot napisao: “U vreme Cirusovo u jednome od hramova bila je statua od punog zlata visoka 15 stopa.”
Kazna nad Navuhodonosorom
Navuhodonosor je imao da nauči još jednu lekciju. Još jednom je sanjao san koji njegovi vračari nisu uspeli da rastumače. San je bio o drvetu koje je bilo odsečeno, ali su ostali njegov koren i panj. Prorok Danilo je ovo protumačio da će kralj morati da ostavi presto za sedam godina radi toga što će izgubiti razum za to vreme. Tako je jedno vreme Navuhodonosor pazio na svoju hvalisavost. Ipak jednom prilikom je otišao na krov svoje palate i pogledao grad kojim je vladao i tada je uzviknuo: “Nije li to Vavilon veliki što ga ja sazidah jakom silom svojom…” Danijel 4, 30.
To je bilo hvaljenje koje se retko kada moglo čuti. Na jednoj glinenoj tablici možemo pročitati: “Vavilon, grad koji ja volim bio je palata i divljenje ljudima, veza sa zemljom i prelepa palata koji je bio veličanstvo Vavilona.”
Tada je došla veoma teška presuda za cara: “Te reči behu još u ustima carevim, a dođe glas sa neba: Tebi se govori care Navuhodonosore, carstvo se uze od tebe. Bićeš prognan između ljudi i živećeš sa zverima poljskim, hraniće te travom kao goveda i sedam će vremena proći preko tebe dokle poznaš da Višnji vlada carstvom ljudskim i daje ga kome hoće.” Danijel 4, 31. 32.
Nije čudo da nešto ovako nije zapisano u Vavilonskim pločicama. Ali, u tom periodu njegove vladavine vladala je neka vrsta tišine i o tom periodu se malo zna. Ali idemo redom. 588. godine pre Hrista zaposeo je Jerusalim, 586 grad je bio osvojen, 569 je osvojio Egipat, a 562 je umro. Izgleda da u periodu od 586 – 569. godine pre Hrista se desio nemio događaj.
Sa smrću Navuhodonosora, carstvo se počelo raspadati. Njegov sin Evil-Merodah je vladao samo dve godine. U svojoj prvoj godini vladavine oslobodio je Jehoahima iz zatvora: “37 godine od kako se zarobi Joahin car Judin, dvanaestoga meseca 27 dana, Evil-Merodah, car Vavilonski iste godine kad se zacari izvadi iz tamnice Joahina cara Judina.” 2. Kraljevima 25, 27 – 30.
O svemu ovome mi nešto znamo i danas. Profesor Robert Koldju iz Nemačke je iskopavao Vavilonske ruševina od 1899 – 1917. godine. Napustio je iskopavanja i vratio se u Nemačku samo radi drugog svetskog rata. Ali, veliki deo blaga koji je tamo iskopao poslao je u Berlinski muzej. Tako se tamo nalaze vrata boginje Ištar, koja su od porcelanskih cigala. U toku iskopavanja Koldju ih je rastavio na delove i tako poslao za Berlin gde su ponovo sastavljena i danas se tamo nalaze.
1933. godine asirolog E. F. Veldner je počeo da prevodi neke glinene tablice. Na tim tablicama su uglavnom bili recepti i popis robe kao na primer: “Za Jehoiahima sina kralja Jude 10 sila i za pet sinova kralja Jude 2.5 sila ulja.”
Poslednji Vavilonski car
560. godine pre Hrista Evil-Merodah je bio ubijen i njegov zet Nergal-šur-Usur ga je nasledio. Samo nakon dva meseca i on je bio ubijen i grupa ubica je na kraju stavila svog čoveka na presto koji je vladao 17 godina i sam je bio ubica. Ime mu je bilo Nabonidus. On je bio poslednji car Vavilonskog carstva.
Nabonidus je imao čudan karakter. Bio je oženjen Navuhodonosorovom ćerkom. Njegova majka bila je sveštenica boginje meseca, Nanar. On je svoj život posvetio ovom božanstvu i hteo da ona bude vrhovna boginja Vavilona. Radi toga nije bio popularan. Dvanaest godina je proveo u arapskom gradu Temi. Dok je bio odsutan postavio je svog sina Belšazara da vlada i krunisao ga 552. godine pre Hrista. Ali Belšazar nije bio čvrstog karaktera i carstvo se ubrzo raspalo. Na istočnom horizontu su se javljali oblaci rata i nevolje, ali princ je brinuo samo kako će da organizuje zabave i orgije.
Uskoro je došla vest do Vavilona da je Cirus persijanac osvojio veliki deo Vavilona. Čak kada su se Persijanci pojavili pred vratima grada Vavilona, princ Belšazar se nije puno brinuo. Smatrao je da je Vavilon pripremljen za opsadu.
Gozba smrti
Jedanput godišnje, prema istoričaru Ksenofonu, Vavilonjani su imali dugu pijanu noć zabave. Belšazar se nije brinuo što je pred vratima velika Persijska armija. Kralj Belšazar je napravio gozbu za hiljade svojih velikodostojnika i sam je pio vino pred hiljadama. Kada se napio naredio je da se iznesu zlatni i srebrni sudovi koje je njegov otac odneo iz Jerusalimskog hrama i da se podele njegovim velikanima, njihovim ženama i konkubinama da piju iz njih… Oni su pili vino i hvalili svoje bogove od zlata i srebra, gvožđa i drveta… tada se pojavila čovečija ruka koja je počela da piše na zidu palate: Mene, mene tekel ufarsin! To niko nije znao objasniti sem proroka Danijela. i objašnjenje je došlo: “Ovo znače te reči: Mane, brojio je Bog tvoje carstvo i izbrojio. Tekel, izmeren si na merila i našao si se lak. Ufarsin, razdelio je carstvo tvoje i podelio ga Medijanima i Persijanima.” Danijel 5, 26 – 28.
Iste noći Persijanci su ušli u Vavilon i Belšazar je bio ubijen. Slavno Vavilonsko carstvo je završilo svoju vladavinu. Nakon 66 godina Navuhodonosorov san o besmrtnom Vavilonskom carstvu se srušio. Zlatna glava je zamenjena sa grudima i rukama od srebra.
Ispunjenje biblijskih proročanstava
Grad Vavilon je napredovao pod Medo-Persijskim carstvom sve do 480. godine pre Hrista kada je persijanac Kserkses uništio palate, hramove i zidove grada. Razlog je bio Vavilonska pobuna. Neki delovi grada su preživeli i 323. godine pre Hrista kada je Aleksandar Makedonski došao do ovoga grada i hteo ga je napraviti svojom prestonicom. Ali, iste godine je i umro u tom gradu. Tako su se ispunila dva proročanstva: Vavilon nikada nije obnovljen u staru slavu, a iza Aleksandra je došao raspad njegovog carstva i uspon Rimskog carstva.
Njegovi naslednici Seleuci napustili su Vavilon 312. i izgradili novi grad na severu pod imenom Seleukija. Milioni cigala iz Vavilona su preneti da se napravi ovaj novi grad. Reka Eufrat koja je išla kroz centar grada Vavilona promenila je svoj kurs i mnogi stanovnici su se radi toga preselili.
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, Iračka vlada je počela veliki poduhvat ponovne izgradnje grada Vavilona koji je sada letovalište mnogih stanovnika Bagdada. Ali najveći deo tog grada je još uvek zatrpan. Još pre 2700 godina prorok Isaija je prorekao: “Neće se u njemu živeti niti će ko naseliti od koljena do koljena,, niti će Arapin razapeti u njemu šatora, niti će pastiti počivati onuda.” Isaija 13, 20. Zaista se ovo proročanstvo ispunilo do danas. Mnoga carstva prolaze, ali Božja Reč Biblija traje doveka.
(3570)