Rimljanima Poslanica 1: 1 – 7
Današnji svet omogućava čoveku tako puno mogućnosti za lično iskazivanje, za procvat gotovo svih, pa i najbezvrednijih ideja uma. U savremenom društvu problem je više u zbunjenosti pred prevelikim izborom nego u žalosti zbog skučenih mogućnosti. Danas neverovatno veliki broj osoba ostvaruju brojne, paralelne poduhvate, pokušavajući da napreduju na svim mogućim područjima. Cak i u osnovnim pitanjima ljudske egzistencije primećujemo da se od nas puno traži. Potrebno je znanje iz upravljanja finansijama, međuljudskih odnosa, zakona; očekuje se inteligentno učešće u saobraćaju; podrazumeva se da su roditeljima jasni principi zdravog vaspitanja itd. Sve u svemu stiče se osećaj da što je čovek svestraniji, to će mu biti lakše u životu.
Nasuprot modernoj tendenciji da se sve isproba, da se ratuje na više fronta, koncepcija apostola Pavla zvuci gotovo zastarelo. U poslanici Rimljanima on se predstavlja kao izabran za jevanđelje Božje. Čitavu svoju knjigu, mnoge poslanice i sve dane svoga života posvećuje samo jednom jedinom cilju: prenošenju radosne vesti o spasenju svima koji to još nisu čuli. Zato se neminovno postavlja pitanje: da li ostvarenje jednog ideala može u dovoljnoj meri osmisliti nečiji život? Da li jevanđelje ima u sebi toliko vrednosti da sve ostalo postaje samo po sebi irelevantno?
Jevanđelje – Isus Hristos
1. poglavlje Rimljanima poslanice podvlači činjenicu da je jevanđelje centralni pojam Pavlovog postojanja. Neumorni propovednik definiše sebe u odnosu na njega. Stavlja do znanja da «se ne stidi tog jevanđelja, pošto je to sila Božja na spasenje svakome koji veruje». Zatim naglašava da se svagda moli Bogu kako bi to isto jevanđelje mogao predstaviti ljudima u Rimu. Što god se dešava u njegovom životu je u uskoj vezi sa tim jevanđeljem. Zašto Pavle piše? Zbog jevanđelja. Zašto putuje? Zbog jevanđelja. Zašto vodi život službe? Zbog jevanđelja. 9. stih to naglašava: «Jer mi je svedok Bog, kojemu služim duhom svojim u jevanđelju sina njegova…»
Radi lakšeg razumevanja same poruke čuvenog apostola, podsetimo se suštine jevanđelja. Izraz na grčkom originalu označava «radosnu vest». On je cesto bio upotrebljavan da bi predstavio informaciju koja stiže sa bojnog polja nagoveštavajući pobedu. To je dakle poruka trijumfa. Bitka nije bila uzaludna. Žrtva se isplatila pošto stiže nagoveštaj novog perioda slobode, procvata i blagostanja. Ali u tekstu apostola Pavla ta reč ima još šire značenje. Ona ne opisuje samo trijumf. Ne radi se ekskluzivno o informaciji, o poruci, o nečemu što dodiruje samo naš um. Jevanđelje je mnogo više od radosne vesti. Jevanđelje je Isus Hristos. Apostol Pavle će to vrlo ubedljivo naglasiti: «izabranoga za jevanđelje Božje koji Bog napred obeća preko proroka svojih u svetim pismima o Sinu svojemu.» (2. i 3. stih) Gde se spominje jevanđelje kod proroka? Svaki put kada se najavljuje mesija, akcenat se stavlja na dolazak Isusa Hrista i na njegovu ulogu u spasenju čoveka. Mojsije govori o njemu. Avram ga spominje. Car David, Valam, Mihej, patrijarsi i proroci, svi usredsređuju naše misli ka najvažnijoj realnosti za čovečanstvo. Glavna zaokupljenost njihovog bića je reč trijumfa sa neba, reč pobede. To je sin Božji, Isus Hristos. To je «dete koje nam se rodi, to je sin koji nam se dade, čije je ime «Bog silni, Otac večni, knez silni». Još od Adama i Eve nada izbavljenja je provejavala ljudskom istorijom. Bog među ljudima je to ostvario i pružio novi smisao postojanja.
Jevanđelje – sila Božja
Ipak, današnji čovek slušajući ovakav stil izražavanja postavlja sebi pitanje: zar je Isus Hristos tako značajan? Kako On može postati koristan, kako može osmisliti nečiju egzistenciju? Zar on više ne liči na neku mističnu ličnost, interesantnu samo za one koji vole sanjarenja, maštanja, koji su nezadovoljni životom i zatvaraju sebe u zastarele običaje, odbacujući duh avanture i uživanja? Apostol Pavle kao da upravo odgovara na takva pitanja kada afirmiše: «Jer se ne stidim jevanđelja Hristovog, jer je ono sila Božja na spasenje svakome koji veruje.» Jevanđelje ne prenosi vest koja donosi stid. Ono to može postati ukoliko nije ispravno shvaćeno. Njegovo ispravno razumevanje obogaćuje. Ono daje silu. Ono omogućava čoveku da menja svoj život.
Jevanđelje je dakle, kao što to napominje sam originalni izraz eksplozivna poruka. Grčka reč za silu je «dinamis». Ta reč je bila upotrebljena da bi se opisalo pripremanje nitroglicerina, ulja koje svojom reakcijom dovodi do neverovatnog oslobađanja sile. Zato možemo bez ustručavanja izjaviti da je jevanđelje dinamit. To je Božansko sredstvo za menjanje ljudske prirode, za uništenje kamenog srca, za uvođenje nežnosti tamo gde je postojala mržnja. Ono pruža šansu za ponovni početak čoveku bez nade zarobljenom u kandžama grehovnog samouništenja. Kao što je rekao Pol Oster (Paul Auster), «ljubav je jedina sila koja može zaustaviti čoveka u svome padu.»
Jevanđelje – pobeda nad smrću
Ono što cini jevanđelje izuzetnim je upravo saznanje o pobedi nad najvećim čovekovim neprijateljem. Smrt neprikosnoveno caruje kroz sve vekove ljudske istorije. Realnost umiranja ne zaobilazi nikoga. Zato 3. i 4. stih 1. glave Rimljanima poslanice zvuče revolucionarno: «[Jevanđelje]… o sinu svojemu, koji je po telu rođen od semena Davidova, a posvedočen silno za sina Božjega Duhom svetinje po vaskrsenju iz mrtvih, Isusu Hristu Gospodu našemu.» Jevanđelje o Isusu podseca na dve osnovne postavke. Prvo, ono potvrđuje da je Isus sličan nama, tj. da je po telu rođen od semena Davidova. Isus je delio našu prirodu. Kako kažu tekstovi Novog Zaveta, «bio je u svemu kao mi». Ponizio je samog sebe postavši kao i drugi ljudi, i na oci nađe se kao čovek». Drugo, to jevanđelje nagoveštava da je Isus, poreklom sin Davidov ostvario ono što niko do tada nije ostvario. Njegovo vaskrsenje je bilo dokaz superiornosti Boga nad smrću. U konfliktu između dobra i zla Bog je kroz Isusa Hrista zaustavio napredovanje sila tame i postavio granicu koju one ne mogu preci. Zahvaljujući Golgoti i uskrsu Bog nagoveštava novu realnost, novu eru trijumfa. On stvara carstvo ljubavi, gde životu nema ograničenja. Novu biljku večnosti usađuje u naše srce. Kao što zrno žita iz mračne zemlje neumoljivo kreće ka videlu tako naš život zahvaljujući jevanđelju Isusa Hrista uspeva da se vine uprkos mračnih uslova postojanja ka nebeskoj svetlosti.
Ovo nije samo stidljivo delovanje Stvoritelja svemira. Bog nije prevaziđen. On se ne brani. On nije prepustio inicijativu patnjama, kao što to mnogi misle. Njegova poruka je univerzalna misao obnovljenja koja omogućava da svako ko želi doživi pobedu nad smrću. U tom pravcu je bitno pročitati tekst iz Korinćanima poslanice: «…Kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživljeti». Po Adamu svi odlazimo sa ovog sveta. Svi naši snovi vrlo brzo iščezavaju pred naletom tog opasnog neprijatelja. Ali kao što je sigurno da sva Adamova deca gube bitku sa smrću, isto tako je sigurno da Hristovi sledbenici pobeđuju i da smrt nad njima nema vlast. Kao što je evidentno da na ovoj zemlji vlada haos, prevara i uništenje, isto tako je neoborivo da je Isus put, istina i život. Dragi naši prijatelji, ovo je prilika da razmislimo o vrednostima koje ispunjavaju naš život. Ovo su trenuci gde nam Bog govori. Nemojmo smetnuti sa uma da je ovaj život tako prolazan. Jako smo kratko ovde i shvatamo da bi nam trebalo još hiljade godina da volimo, da stvaramo, da živimo u radosti. Upravo za nas, za nesavršene, smrtne ljude Bog šalje najlepšu poruku koja je ikada doprela do ljudskog srca. Bog nam objavljuje jevanđelje, radosnu vest o Isusu Hristu. U njemu nam kaže da je On silniji od naših patnji, da je jaci od smrti, da će silom svoje ljubavi uskoro izbrisati sve suze sa naših očiju. Prihvatimo njegov poziv i sprijateljimo se sa Isusom Hristom. Usmerimo našu dušu ka izvoru sile koja nas oslobađa tame i stvara temelje za život pun blagostanja. Imitirajmo apostola Pavla. Tražimo najpre carstvo Božje, a sve ostalo će nam se dodati. Mi nismo stvoreni za patnju. Naša destinacija je Božanska slava. Budimo i mi ljudi jevanđelja, ljudi slave, ljudi ljubavi.
(92)