Emmanuel M. Carriera S. I.[1]
“Kopernikansko načelo”, koje se često navodi u modernoj kosmologiji, ističe jednoobraznost univerzuma: na osnovu njega Zemlja nema nikakav povlašćen položaj niti sadrži posebna svojstva zbog činjenice da na njoj postoji ljudski rod. Atribut “kopernikansko” upućuje na Kopernikovo rešenje da ukloni zemlju sa središnjeg položaja u sunčevom sistemu. Ovaj predlog, koji je još mnogo vekova pre dao Aristarh, verovatno nije bio prihvaćen zato što nije bilo moguće da se registruje paralaksa zvezda[2] a ne zbog razmatranja vezanih za postojanje čoveka na našoj planeti.
Sledeći korak je napravljen pre otprilike sto godina, kada je Šapli (Shapley) pokazao da ni sunce ne zauzima središnji položaj u Mlečnom Putu. Danas se, na osnovu Ajnštajnove opšte teorije relativiteta, govori o “konačnom ali neograničenom” univerzumu, u kome se nijedna tačka ne može smatrati centrom jednog trodimenzionalnog prostora, već je svaka tačka, sa geometrijskog gledišta, u istom položaju kao sve druge. Odatle sledi da nema smisla pitati se gde se tačno nalazimo u jednom univerzumu koji se širi i koji sadrži više od 100 milijardi galaksija. U jednom takvom beskraju sam Mlečni Put, naša grandiozna kosmička država, postaje jedna irelevantna stvar.
Međutim, od tridesetih godina počela je da se javlja jedna zanimljiva reakcija: iznošeni su argumenti sve artikulisaniji i ubedljiviji u prilog shvatanja da mi, kao ljudska bića, postojimo u jednom vremenu i prostoru koji su, sa više aspekata, sasvim atipični, i u izvesnom smislu, povlašćeni. To nas navodi da se pitamo nije li naše postojanje na poseban način povezano pre svega sa posebnim svojstvima i uslovima u univerzumu. Ovo pitanje izgleda naročito značajno kada se, na osnovu zakona fizike, uzmu na razmatranje predvidljive posledice promena – ma i najsitnijih – početnih uslova univerzuma. Pada nam na pamet Ajnštajnovo pitanje: kada je Bog stvorio univerzum da li je zaista bio slobodan da izabere početne parametre? Ako je ispravno da se pitamo zašto postoji univerzum, moramo se onda pitati i zašto postoji na ovakav način i sa svojstvima takvim da omoguće razvoj razumskog života. Ovo je glavni razlog koji stoji iza formulacije antropičkog principa, koji predstavlja čoveka (shvaćenog u filosofskom smislu kao “razumska životinja”, nezavisno od telesnog oblika i svog habitata <to jest ambijentalnih uslova koji čine mogućim život>) kao odlučujući faktor za tumačenje zašto je univerzum ovakav a ne drugačiji.
Prve naznake za neke veze između svojstava danas prisutnih u fizičkom univerzumu i razumskog života nalaze se u nedimenzionalnim relacijama na koje je ukazao Edington (Eddington): odnosi između inteziteta elektromagmetne i gravitacijske sile, između starosti univerzuma i vremena koje je potrebno svetlosti da pređe razdaljinu koja je jednaka veličini klasičnog radijusa elektrona, između radijusa vidljivog univerzuma i jedne subatomske čestice, kreću se uvek u okviru vrednosti 1040. Broj postojećih jezgara izgleda da je jednak kvadratu ove cifre. Ovde se može pitati nismo li ispred jedne čisto igre brojeva ili ispred nečeg što skriva ozbiljno značenje. “Hipoteza velikih brojeva” ukazuje da čovek može postojati samo u kontekstu vremena i prostora gde se daju verifikovati koincidencije ovog tipa, mada nije moguće objasniti razlog.
Budući da se univerzum menja tokom vremena, može se smatrati da bi razumski život bio nemoguć u nekoj drugoj epohi, odnosno da se fizički parametri univerzuma menjaju s vremenom ipak zadržavajući iste recipročne odnose, barem dotle dok postoji razumski život. Pristup različit od ovog je onaj koji predviđa određene vrednosti parametara u odnosu na određeni kritični momenat postojanja i razvoja univerzuma a ne u odnosu na sadašnje vreme. U svakom slučaju izgleda prilično proizvoljno preferirati jedan predlog više od drugog, posebno kada se zna da nemamo nijedan eksperimentalni dokaz za odabir jedne teorije koja uključuje izmenu naboja i mase elektrona ili inteziteta gravitacione sile, kao ona koju je predložio Dirak za svoju neevolutivnu kosmologiju.
Dik (Dicke) je 1961 skrenuo pažnju na činjenicu da gore navedeni odnosi važe za jedan univerzum koji se nalazi u ovako određenom stanju svog razvoja da dopušta mogućnost razumskog života: stadijum koji je univerzum mogao postići jedino posle otprilike 1010 godina od svog nastanka; toliko je, naime, potrebno vremena da se obrazuju teški elementi u količini dovoljnoj da mogu dati osnov za jednu planetu kao što je Zemlja i za razvoj složenih hemijskih procesa potrebnih za proizvodnju života sve do nivoa razuma. S druge strane vek univerzuma ne sme biti toliko dug da prevaziđe normalno vreme života zvezda koje su, kao i sunce, izvori energije planetarnih staništa za živa bića. Svet koji danas posmatramo je takav da omogućava postojanje jednog posmatrača: ova tvrdnja, skoro tautološka, nije ništa drugo no ono što je iskazano takozvanim “slabim antropičkim principom”. Drugim rečima on veli: pošto mi ne bi uopšte postojali da je univerzum bio nešto različit, proizilazi otuda da naša aktivnost posmatrača zahteva fizički ambijent prilagođen čoveku.
1973 godine Kolins (Collins) i Hoking (Hawking) izneli su na videlo jednu novu konsenkvencu koja se tiče početnih uslova Big Benga, a to je da je univerzum mogao utoliko dati život galaksijama, zvezdama i planetama ukoliko je njegova gustina imala vrednost praktično istu sa kritičnom[3]. Otuda sledi da samo izotrposki univerzum (tj. čiji se izgled ne menja iz bilo kog dela da se posmatra) može dati život razumnim bićima sposobnim da posmatraju. Jednako s pravom, 1974 g. Karter (Carter) to proširuje na ostale početne uslove: bilo koja promena fundamentalnih parametara koji definišu materiju (gustina, interacijske konstante) proizvela bi konsenkvence nespojive sa evolucijom do ljudskog nivoa. Ovde je izrečen takozvani “jaki antropički princip”: univerzum je, od svog prvog trenutka, morao imati takve karakteristike da se razvije na način koji će, u jednoj određenoj epohi svoje istorije, izroditi razumski život.
Naredni razvoji, koji se duguju Galu (Gale), Caru (Car), Risu (Rees) i Vileru (Wheeler), podvukli su detaljno mnoge “koincidencije” koje se moraju verifikovati u univerzumu: zašto zvezde imaju dovoljno dug i stabilan život da omoguće početak i razvoj života; zašto nuklearne sinteze dovode do formiranja ugljenika i kiseonika u pravom odnosu nužnom za život; zašto su eksplozije supernovih rasejale u svemiru odgovarajuće količine elemenata težih od helijuma. U svakom slučaju radi se o kritičnim procesima za kontrolu o kojima ovise veličine početnih vrednosti četiri fundamentalne sile prirode i celokupna masa univerzuma. Spustivši se na lokalniji nivo, zapažaju se mnoge okolnosti, na izgled skoro neverovatne i nepredvidljive na osnovu nekog zakona fizike, koje Zemlju čine jednom planetom sasvim posebnom: radijus njene orbite postavljen je baš u centar pojasa koji se nalazi oko sunca; njena masa je tolika da proizvodi atmosferu niti previše gustu niti previše razređenu; nagib i stabilnost (najverovatnije određen prisutnošću Meseca) njene rotacione ose; jezgro od tečnog gvožđa i magnetno polje koje otuda proizilazi; tektonika kora i okeani…
I katastrofalni događaji izumiranja mnoštva biljaka i životinja, koji se naizgled zbivaju slučajno, od krucijalne su važnosti za evoluciju koja je dovela do sisara i na kraju do čoveka. Bilo koja promena u istoriji planete morala bi dovesti do isključenja svake mogućnosti života na njoj, ili do jedne drastične limitacije živih vrsta. Stoga nije za čuđenje ako smo, na osnovu ovih razloga, pa i ako se uzme u obzir nezamislivo prostranstvo Mlečnog Puta, pre pesimisti u pogledu mogućnosti postojanja razumskog života van Zemlje.
Na ovom mestu, imajući u vidu različite načine da se izrazi “antropički princip”, možemo reći: univerzum ima neke karakteristike, koje na prvi pogled nisu doprinos nekog nužnog fizičkog preduslova, koji omogućavaju, bar našoj planeti, postojanje razumskog života. Ako se sada pitamo zašto se ovo dešava, dva su, u suštini, moguća odgovora: ili je univerzum takav kakav je “slučajno”, ili zato što je bio “ustrojen” u pogledu našeg postojanja. Analizirajmo sada implikacije ovih odgovora.
Hipoteza slučaja
Ideja “slučaja” povezana sa verovatnoćom različitih mogućnosti u kontekstu mnogih sličnih događaja; nema smisla govoriti o slučaju ako se on zbiva kroz samo jedan događaj. Slučaj stoga nije primenljiv na početne uslove univerzuma, koji je, po definiciji, totalitet svega onoga što postoji fizički. Zato teza kauzalne determinacije početnih parametara jednog univerzuma prilagodjenog za razumski život može biti raspravljana samo u kontekstu teorija koje dopuštaju beskonačan broj “univerzuma” koji se ostvaruju ili sukcesivno ili simultano.
Može se očekivati da ovi univerzumi, u svojoj ogromnoj većini, ne mogu biti prilagođeni za život, pošto su moguće kombinacije početnih parametara nepovoljnih za razvoj života, mnogo verovatnije od simultanih koincidencija koje su potrebne da ga omoguće. Može se prigovoriti da se u jednoj seriji zaista bezbrojnih univerzuma sve mogućnosti moraju realizovati, uključujući i ovakvu mogućnost univerzuma u kome živimo: naša egzistencija bi tako bila jedna logična konsenkvenca koja se konkretno realizovala u nizu beskonačno mogućih kombinacija početnih uslova. Čovekova egzistencija nije stoga kraj univerzuma, već samo slučajno postignut nužni rezultat u određenom vremenskom trenutku i na određenom mestu.
Beskonačnost sukcesivnih univerzuma je i korisna smicalica za izbegavanje problema početka i kraja. Ako je univerzum, sa prostorne tačke gledanja “zatvoren”, svako njegovo širenje imaće granicu i biće praćeno sažimanjem. Završetak svakog ciklusa slediće jedan novi Big Beng sa neprestano promenljivim karakteristikama u svim mogućim pravcima, bilo u pogledu dimenzija prostora, bilo u pogledu broja i tipova sila i osnovnih čestica.
Nije slučajno što se duže zadržavamo na detaljima ove hipoteze: ona se, naime, sasvim bezrazložno održava, pošto ni eksperimentalni podaci niti ijedna prihvatljiva teorija fizike ne predviđaju sažimanja univerzuma sve do njegovog kolapsa. Kada bi se ovo desilo, celokupna materija trebala bi na kraju biti sažeta u jednu crnu rupu, iz koje nijedan fizički zakon ne bi dopustio da otpočne neko novo širenje.[4] Standardna teorija ne predviđa neko ciklično ponavljanje Big Benga: njen opis, naime, ne pretpostavlja neki prethodni stadijum bazične gustine niti neku predpostojeću prostornu mogućnost u kojoj bi se odvijalo širenje. Big Beng nije, naime, izvršio širenje materije u nekom predpostojećem prostoru, već je sa njime imao početak i raširio se i sam prostor. Naprotiv, hipotezu cikličnog univerzuma ne treba izjednačiti sa jednom sukcesijom novih Big Bengova, u kome bi nove hipotetičke eksplozije imale neki predpostojeći prostor. Štaviše, kao što je već pomenuto, pošto bi se na kraju sažimanja nužno obrazovala crna rupa zagnjurena u predpostojeći prostor, iz koje, po samoj definiciji crne rupe, ne bi moglo više ništa izaći niti eksplodirati ka spolja.
Drugi deo teorije kolapsa nije primenljiv na isti način na sve oblike materije i energije. Gravitaciono privlačenje može usporiti brzinu širenja galaksija i svesti je na nulu i u obrnutom smislu, ali brzina radijacije ne može biti usporena ili ukinuta. Odavde sledi da bi se u svakom ciklu procenat mase koji postoji u obliku čestice stalno umanjivao, dok bi se konstantno uvećavalo ovo preobraćanje u radiacionu energiju zbog evolucije zvezda. Jedna beskonačna serija ciklusa koja bi se odvijala u prošlosti bila bi, prema tome, nespojiva sa aktuelnim stanjem univerzuma i njegovom antropijom i, nekada u budućnosti, u jednom konačnom vremenu došlo bi se do otvorenog univerzuma. Argumente ovog tipa razvio je Tolman još pre šezdeset godina.
Kao i dva predloga koji su upravo bili ispitani, tako za stvarni univerzum nije prihvatljiva ni Hokingova teorija, zato što u njegovom sistemu, bez početka i bez kraja, kružilo bi se samo u “imaginarnom vremenu”. Ovako formalno ciklično ponavljanje moglo bi biti zadovoljavajuće samo sa čisto matematičkog gledišta, utoliko što dopušta da se postignu rešenja relativističkih jednačina, ali i sam Hoking pominje da je univerzum imao početak u stvarnom vremenu i da se nijedan čisto matematički formalizam ne može suprostaviti eksperimentalnim podacima gustine univerzuma i ostalim parametrima koji su očigledno u sukobu sa hipotezom konačnog kolapsa.
Pristalice hipoteze beskonačnih simultanih univerzuma polaze od teorije unifikacije četiri prirodne sile, osobito od inflacione hipoteze Guta (Guth) i Lindea (Linde). U okviru kvantne fizike govori se o “fizičkom vakumu” koji se opisuje kao sedište “kvantnih fluktacija” koje predstavljaju nepresušni izvor za proizvodnju i spontano uništenje čestica svake vrste, sa masama i svojstvima promenljivim na beskonačne načine. Tokom svakog odvijanja Big Benga, određene kvantne fluktacije, koje se razbijaju u haotičnom supstratu fizičkog vakuma, stvaraju “semenja univerzuma”: tako imaju izvor beskonačni univerzumi, od kojih se svaki širi i razvija na način sasvim nezavisan od ostalih. Postoji mišljenje da je moguće – bar na teorijskom planu – da ako se koristi dovoljno napredna tehnologija, “stvoriti” takve univerzume u labaratoriji sabijajući jednu masu, čak od nekoliko kolograma, dok se ne bi postigla gustina početnog fizičkog vakuma.
Očigledno je da je hipoteza beskonačnih simultanih univerzuma, koja se ne može direktno potvrditi eksperimentalnim ogledima, niti indirektno merenjem efekata koji od nje zavise, osuđena da ostane van opsega koji pripada naučnoj metodologiji. Činjenica da je ona saglasna sa matematičkim formalizmom koji se koristi u unifikacijskim teorijama, i one očekuju eksperimentalnu potvrdu, nije dovoljan razlog da bude razmatrana i raspravljana kao jedna moguća eksplikativna teorija stvarnog sveta. Mnogo više od ove hipoteze, štaviše i bez osvrta na problem, ostaju bez odgovora važnija pitanja: zašto bi svaki od ovih hipotetičkih univerzuma morao stvarno postojati? Zašto bi fizički vakum proizvodio takva kvantna svojstva? Zašto mora postojati jedna beskonačna količina materijalnih objekata za koje ne postoji neko opravdanje u fizičkoj prirodi? Mora se napomenuti da se na polju prirodnih nauka uvek zahteva mogućnost, bar u principu, eksperimentalne potvrde koja se vrši nekom vrstom posmatranja i merenja.
Hipoteza projekta
Jedina mogućnost, koja je ostala da se protumači, kako je univerzum bio u stanju da ugosti razumski život, je ta koja drži da su i vrednosti njegovih parametara izabrane baš za ovu svrhu. Stoga se ovaj sadržaj ne može razmatrati bez osvrta na pojam finaliteta. Ova ideja izražava da nešto, što nije ni opažljivo ni merljivo, ne može biti predmet matematičke jednačine, niti svodljivo na teoriju četiri osnovne sile prirode. Pošto iz nje nije moguće izvući predviđanja eksperimentalno proverljiva, finalitet je sasvim izgnan iz polja fizike; on se pojavljuje na polju metafizike, mada podaci koji daju priliku za ovu diskusiju proizilaze iz proučavanja materije na svim eksperimentalnim nivoima. U osnovi se radi o naglašavanju da fizika, sama za sebe, nije u stanju da opiše svu poznatu stvarnost.
Džon Arčibald Viler (John Archibald Wheeler), jedan od priznatijih fizičara danas, izlaže svoj Participatory Anthropic Principle na sledeći način: najuniverzalnija i osnovna karakteristika materije je njena promenljivost; materija se može manifestovati na mnoge i različite načine. Ona podrazumeva prilagodljivost, to jeste, sposobnost da bude modifikovana na mnoge načine. Ali sve to što može biti prilagođeno, “mora” biti “regulisano” da bi postojalo pre na jedan način nego na drugi. Zato univerzum mora biti regulisan od prvog momenta svog postojanja. Između svih mogućih regulacija, ovaj zahtev za univerzumom prilagođenim za život postulira najrestriktivnije uslove. Otuda sledi da su, od prvog trena, svi fizički parametri morali biti “finalistički usklađeni” na način koji će omogućiti čovekovo postojanje.
Na pitanje: ko je autor ove početne regulacije? Viler odgovara pozivajući se na pojam “kvantnog posmatrača”. Ovaj, determinišući talasnu funkciju[5] koja opisuje fizički sistem, čini “stvarnim” jedno od svojih mogućih stanja. Na ovom mestu Viler se poziva na jedan od najiznenađujućijih tipova ciklične kauzalnosti: čovek svojim poznanjem univerzuma, determiniše njegovo početno stanje na taj način koji će dovesiti do egzistencije ljudskog života, postajući tako odgovoran za postojanje samog univerzuma! Uzaludno je reći da nijedna vrsta nauke nikada nije prihvatila takav tip rasuđivanja, iako ono nalazi neku uporišnu tačku u eksperimentima kvantne mehanike na “odgođenom izboru”, koji neki fizičari opisuju terminima kauzaliteta sa posledicama na prošlost. Ali i u ovom kontekstu, jedna takva kauzalnost ne treba biti nikada predstavljena kao da je za determinaciju same egzistencije odgovoran posmatrač.
Viler tvrdi da je jedan univerzum “stvaran” samo kada ima posmatrača. Međutim, on ne daje definiciju reči “stvaran”, niti razjašnjava, što se tiče procesa posmatranja, ko bi bio odgovoran za njega i kada bi se ono odvijalo. Izgleda sasvim proizvoljno reći da “čovek” biva posmatrač kada, i u našoj naučnoj epohi, ogromna većina čovečanstva nije u stanju da shvati šta bi trebalo posmatrati u pogledu univerzuma, niti koja fizička svojstva ovoga bi se morala “usaglasiti” sa veoma udaljenom prošlošću koja potiče od pre 15 milijardi godina. Ne bi bilo logično ni poricati karakter “stvarnosti” svih stadijuma evolucije koji su prethodili čoveku, stadijuma koji predstavljaju skoro celokupno kosmičo vreme. Na kraju, iz ovih razloga, ili se sve svodi na neku vrstu igre reči ili se vraća na idealizam, po kome stavri postoje utoliko ukoliko ih mi opažamo. U tom slučju morali bi zaključiti da materijalni svet postoji “sada” po sili naše intencionalne aktivnosti, ali ne i da bi on postojao u dalekoj prošlosti, pre nego što se umešao čovek vršeći svoju ulogu posmatrača.
Dodajmo da Viler ne odgovara na pitanje za koje on sam priznaje da je u centru problema: zašto postoji nešto a ne ništa? Svakako nije kvantni posmatrač odgovoran za činjenicu što postoji materija i što se pokorava svim zakonima fizike, bilo klasičnim bilo kvantnim. Na sličan način pita se Stiven Hoking otkud postoji u stvarnosti univerzum čiji parametri zadovoljavaju jednačine koje ga opisuju kao samo mogućim. Sada smo na tački gde se moramo sukobiti sa ključnim pojmom: to što Viler naziva “promenljivost” nije ništa drugo do li metafizički pojam “kontigencije”, odnosno radikalna nesposobnost svake promenljive stvari da ima u sebi dovoljan razlog za svoje postojanje. Samo jedno nužno Biće, nepromenljivo, nematerijalno, neograničeno u svakom pogledu, može postojati samo po sebi i biti dovoljan razlog za postojanje nenužne ili “kontigentne” stvarnosti.
Tako smo došli do poslednje moguće interpretacije antropičkog principa: još od svog prvog momenta univerzum je bio uređen od svog Tvorca sa ciljem da se ostvari na takav način da bi njegova evolucija razvila uslove prilagođene za život, i, na svom višem nivou, za razum i svest. Postoji stoga dovoljan razlog “zašto postoji nešto a ne ništa”. Tvorac je, na kraju, onaj koji je želeo da u materijalnom svetu postoje razumska bića. Zaista je iznenađujuće otkriti da fizičke nauke dovodi do takvog zaključka.
Stvaranje i finalitet
Ko god postupa na razuman način to čini iz namere što zna i želi; u osnovi ove namere biće određena sredstva koje se koriste za njeno ostvarenje. Tvorac, beskonačno moćan i kadar da dâ postojanje univerzumu, u jednom drastičnom prelasku iz nebića u biće, mora poznavati sve mogućnosti beskonačnih mogućih svetova da bi mogao između njih izabrati onaj koji je prikladan za jednu predodređenu svrhu. Stvaranje o kome govorimo je jedan slobodan Božiji izbor i ne treba ga brkati sa hipotezom “emanacije” koja se duguje nekoj vrsti razvoja unutar božanskog bića, niti sa nekim “dijalektičkim” procesom tvorca koji, na kraju, ne bi zaista bio različit od svoje tvorevine. Tvorac, postojeći nužno i suštinski neizmenjen i nepromenljiv, daje postojanje jednoj stvarnosti drugačijoj i po redu inferiornoj.
U izboru između mogućih svetova samo jedan neograničen razum može shvatiti sve moguće posledice, gde bi svaka, pa i najmanja, promena fizičkih parametara vodila istoriji bez kraja svake pojedine čestice i svih njihovih kombinacija. Istovremeno, jedna slobodna volja treba izabrati jednu od mogućih kombinacija svojstava i zakona fizičkih delovanja da bi se sa sigurnošću ostvario željeni i predviđeni cilj, a njen rezultat je materija osposobna za to još od prvog trenutka stvaranja. Tvorac nema potrebe da interveniše za popravku eventuelnih nedostataka u razvoju svoje izvorne tvorevine, niti bi za njega, koji svakog trena održava sve u postojanju, moglo biti iznenađenja od neočekivanih događaja. Ako tako ne bi bilo, svaka stvar bi, kao što na početku nije mogla sama započeti da postoji, iščezla u istom trenu kada bi bila prepuštena svojoj kontigenciji.
Pejdžls (Pagels) primećuje kako nekim ateističkim naučnicima, antropički princip predstavlja gledište previše blisko Bogu tvorcu do koga bi se oni usudili ići, ali ističe (Pejdžls) kako, zbog razloga njegove logičke nepotpunosti, on nije zadovoljavajući ni kao naučni odgovor ni kao filosofski odgovor. On dodaje da bi se mogao još eksplicitnije i uverljivije prihvatiti “teistički antropički princip”: univerzum izgleda stvoren po meri čoveka zato što je ustvari napravljen “za” čoveka. Nauka kao takva ne može nam dati eksperimentalni dokaz postojanja Boga tvorca, ali nam pruža aktivne elemente za razvijanje jednog metafizičkog razmatranja koje ukazuje na njega. Tvorac tako postaje ne jedan apstraktni pojam kosmičkog totaliteta, niti personifikacija “Prirode” u mitološkom smislu, niti čak Bog za koga bi stvaranje bila puka vežba moći bez ikakve veze sa bićima koje je on isti stvorio. Naprotiv, mi dolazimo do jednog ličnog Boga, razumnog i slobodnog, čiji je stvaralački čin, u krajnjoj meri, čin nekog ko želi i ljubi dobro. Dobra volja i ljubav, koji su svakako daleko od prisile na stvaralačku aktivnost, dovoljan su razlog ukoliko dobrota po svojoj prirodi teži da bude podeljena.
Samo imajući u vidu ovu tačku gledanja, moguće je uz to opravdati postojanje jednog univerzuma u kome buduća evolucija neće nužno voditi uništenju svih uslova i struktura neophodnih za život. Ako želimo da se univerzum ne svodi na neku “grubu šalu” treba naći način da se pokaže da se postojanje čoveka, predstavljano kao opravdanje kosmosa, ne svodi na jednu malenkost lišenu smisla. U ličnom odnosu čoveka sa Bogom celokupna tvorevina biva prepoznata u svom Tvorcu. Čovek je, naime, kao biće razumno i slobodno “slika i prilika” Tvorca, sposoban da prepoznaje i uzvraća zahvalnost za primljenu egzistenciju i za sve nivoe stvarnosti koji je čine mogućom. U ovom prepoznavanju nalazimo nešto zaista novo u odnosu na vanredni kvalitet u jednostavnoj lepoti vatrometa koji pružaju zvezde i galaksije koje imaju zadatak da pripreme sredinu za dolazak čoveka.
Ma koliko se ovoga držalo, ljudsko postojanje bi na kraju izgledalo lišeno vrednosti ako bi se radilo o nečem prolaznom, predodređenom za uništenje. Potpun odgovor na pitanje da li ima smisla smatrati da u čoveku postoji samo nov tip aktivnosti, nije svodljiv na četiri sile koje karakterišu materiju. Ova aktivnost, koja se manifestuje u poznanju, apstraktnom mišljenju, slobodnoj volji, može se adekvatno protumačiti samo prihvatajući da ona potiče od jedne nematerijalne stvarnosti, koja je, međutim, intimno povezana sa materijalnom strukturom na koju se oslanja prilikom delovanja. Ali, sve to što je nematerijalno može, bar u principu, nastaviti da postoji čak i ako materija propadne.
Fizika i metafizika ne mogu nas odvesti još napred. Međutim, ostaje otvoren jedan put za spasenje kosmosa od apsurdne sudbine da nema svrhe: postojanje materijalnog univerzuma omogućila je ova nova nematerijalna stvarnost koja, iznad svake zamislivosti, ne oslanjajući se na prostorno-vremenske strukture materije, može živeti posle njenog uništenje tokom veoma dugih razdoblja kosmičke evolucije.
Međutim, postoji potpun odgovor koji nas vodi još više napred. Ljudska priroda nije adekvatno predstavljena niti sasvim spašena od uništenja ako se spasenje tiče samo njene nematerijalne komponente, koja nije podložna procesima fizičkog kvarenja i stoga je u stanju da postoji i van prostorno-vremenskih granica, u kojima je dejstvo svedeno na ono što je materijalno. Naime, u ljudsku prirodu na suštinski način spada i telo, i njegovo buduće raspadanje deluje nespojivo sa jednim istinskim preživljavanjem čoveka. Ne poznaju se fizički zakoni koji predviđaju koji uslovi potrebni za život na zemlji mogu biti osdržani beskonačno dugo, niti je sa ovakvim zakonima moguće održati u životu pojedinačne individue posle smrti i propasti tela. Sama filosofija izgleda da nije u stanju da nam da odgovor u materiji. Samo teologija, koja se osniva na poznavanju otkrivenih istina, daje nam zadovoljavajući odgovor: Tvorčev plan predviđa “ponovno rođenje” svakog čoveka posle smrti. Nov način postojanja, koji se tiče i tela, postaviće ljudsku prirodu iznad granica prostora i vremena. Zato će i materija biti spašena od uništenja, ne samo spašena, već se u hrišćanskoj viziji spasenja, ona pokazuje čudesno poštovanom u tački koju je dostigla u Hristovoj ličnosti, u srcu samog Boga. Tako celokupna tvorevina biva izbavljena od ispraznosti, kako nam se to otkriva u rečima svetog Jovana (Jn. 1, 3. 10) i svetog Pavla, (Kol. 1, 16):”Sve stvari su stvorene njime, one na nebu i one na zemlji, one vidljive i one nevidljive. <…> Sve stvari su stvorene njime i s obzirom na njega”[6].
——————————————————————————–
[1] Emmanuel M. Carriera S. I., Il principio antropico, u La Civilità Cattolica, 2002, I 435-446.
Autor je profesor fizike na univerzitetu John Carroll u Klivlendu (Ohio-USA).
[2] Fenomen pomeranja zvezda sastoji se u tome da, usled okretanja Zemlje oko sunca, položaj jedne zvezde na nebeskoj sferi doživljava jedan prividan kružni pomak u periodu od tačno godinu dana. Stoga je to jedan dokaz kretanja Zemlje oko sunca. Takvo primetno pomeranje, koje je proizvod ogromne razdaljine između zvezda i Zemlje, međutim toliko je malo da je moglo biti primećeno tek 1838.
[3] Standardna kosmološka teorija predviđa za srednju gustinu univerzuma jednu vrednost koja se naziva”kritičnom”. Kada bi gustina bila jednaka ili manja od ove aktuelne širenje univerzuma bi se nastavilo beskonačno, dok, ako bi vrednosti bile veće, ono bi se usporavalo sve dok se ne bi zaustavilo odakle bi sledilo sažimanje.
[4] Crna rupa je jedan zvezdani objekt koji, zbog prevelike gustine materije od koje je sazdan, proizvodi gravitaciono polje ekstremnog inteziteta, tako da sve što se nalazi u njegovoj blizini neumoljivo tamo upada (otuda ime “rupa”), štaviše i svetlost tamo ostaje zarobljena (otuda “crna”). Zakrivljenost prostora u crnoj rupi je toliko jaka da se sve putanje, čak i svetlosne, okončavaju zaključavanjem u njoj samoj; otuda sledi da se ne može dobiti nijedna informacija o onome što se dešava u crnoj rupi. Iz tog se razloga granica ili površinsko ograničenje crne rupe naziva i “horizont događaja”.
[5] U fizici elementarnih čestica se ne primenjuje klasična mehanika, nego jedan drugi tip mehanike, nazvan stoga “kvantna” ili “ondulatorna”. U stvari, fizičko stanje pojedine čestice treba se opisati terminima verovatnog rešenja, koje se zove “talasna funkcija” u fundamentalnim jednačinama talasne mehanike.
[6] Bibliografija: A. EINSTEIN, «A Selection of quotes in a commemorative article by Kenneth Brecher on the centennial of Einstein’s birth», u Nature, Mart 15, 1979; B. J. CARR – M. J. REES, «The Anthropic Principle and the Structure of the Physical World», ivi, April 12, 1979; S. HAWKING, «The Edge of Spacetime», u New Scientist, Avgust 16, 1984; M. J. REES, «The Anthropic Universe», ivi, August 6, 1987; V TRIMBLE, «Cosmology: Man’s place in the Universe», u American Scientist, Jan-Feb. 1977; J. A. WHEELER, «The Universe as Home for Man», ivi, Nov.-Dec. 1974-; R. – I. RUSSELL – W R. STOEGER – G. V. COYNE (eds), Physics, Philosophy and Theology: a common quest for understanding, Città del Vaticano, Libr. Ed. Vaticana – Specola Vaticana, 1995; Quantum Cosmology and the Laws of Nature, ivi, 1996; R. I. RUSSELL – N. MURPHY – A. R. PEACOCKE (eds), Chaos and Complexity, ivi, 1995; M. HELLER, Tbe New Physics and the New Theology, ivi, 1996; J. BARROW – F. TIPLER, The Anthropic Cosmological Principle, Oxford, Clarendon Press, 1986.
U vezi sa našim časopisom o ovom sadržaju videti između ostalog: G. V. COYNE – A. MASANI, «Il principio antropico nella scienza cosmologica», u Civ. Catt. 1989 III 16-27; S. MURATORE, «”Dio” nelle nuove cosmologie», ivi, 1994 I 553-566; ID., «La “probabilità emergente” e il principio antropico cosmologico», ivi, 2001 III 518-524.
(1476)