Pre nekoliko godina fakultet psihologije Djuk univerziteta iz Severne Karoline organizovao je jedan interesantan eksperiment. Cilj istraživanja je bio utvrditi kako stanje duha utiče na fizičke sposobnosti organizma. Ogled je vođen na malim životinjama, miševima, pošto je to omogućavalo da se «ispitanici» jednostavnije dovedu u situaciju smrtne opasnosti. Miševi su stavljeni u mali bazen pun vode. Podeljeni su u dve grupe da bi se našli u dve totalno različite situacije. Prva grupa je plivala, bez da je postojala vidljiva mogućnost izbavljenja, tj. napuštanja vode. Sa druge strane, druga grupa je takođe plivala, s tim što je eventualnost napuštanja bazena bila očigledna, ali vrlo naporna. Dobijeni rezultati su pokazali potpunu razliku u ponašanju životinja iz ovih različitih grupa. Dok je kod prve grupe predaja, tj. prestanak plivanja nastupio posle jednog do dva minuta, dotle je perspektiva preživljavanja učinila da su u drugoj grupi miševi plivali i po više sati.
Poruka nade koja se krije iza jednog ovakvog eksperimenta navodi mnoge da podozrivo razmišljaju o sadržini knjige Propovednika, napisane od strane cara Solomona, najmudrijeg čoveka svih vremena. Naime, ukoliko nada osmišljava život, ukoliko i najmanji mogući nagoveštaj oslobađanja iz vode daje miševima dovoljno snage da satima plivaju, hvatajući se za najmanju slamku koja elektriše njihov instinkt za životom, onda je poruka Solomonove knjige u najmanju ruku začuđujuća. Kome koristi što ćemo dati tako pesimističku sliku o zbivanjima na ovoj planeti Zemlji? Zar je stvarno sve «taština nad taštinama, i muka duhu»? Čemu totalni pesimizam? Zar ne postoji nešto vredno u svemu što nas okružuje? Ako je Solomon u pravu, možda i sam Buda ispravno posmatra svet kada govori da je sve bol i patnja?. Možda su stavovi čuvenog nemačkog filozofa Ničea prihvatljivi kada potencira nihilizam ili bezvrednost ljudskog postojanja. On sa pijedestala svoje teorije krajem 19. veka govori proročkim rečnikom o bliskoj budućnosti koju mi gledamo našim ocima: «Ono što ja najavljujem je istorija dva sledeća veka. Opisujem šta će doci, opisujem šta ne može a da se ne zbude: stupanje na vlast nihilizma». Možda je teorija apsurda čuvenog francuskog književnika Kamija dostojna pažnje. Za njega «…postoji samo jedan ozbiljan filozofski problem. Radi se o samoubistvu. Prosuđivati da li život vredi ili ne vredi živeti, to je dati odgovor na fundamentalno pitanje filozofije. Ostalo, da li je svet u tri dimenzije, da li čovekov duh ima devet ili dvanaest kategorija, dolazi potom. Sve ostalo su igrice. Najpre treba odgovoriti.»
U pravom smislu te reci, totalni pesimizam nema svoga mesta u knjizi Propovednika. To na prvi pogled može izgledati čudno, ali ako se zapazi da je sama knjiga zbirka poema o smislu čovekovog postojanja, onda će se vrlo brzo zaključiti da je na kraju gotovo svake poeme upućena poruka o bitnosti pozitivnog gledanja na život. Tako na kraju 2. 3. 5. 8. 9. i 11. glave nalazimo insistiranje autora o bitnosti doživljavanja radosti. «Hajde, jedi hljeb svoj s radošću…» I ne samo to. Životno zadovoljstvo nije shvaćeno kao neko od mnogobrojnih rešenja. Na protiv, Solomon redovno potencira da je uklanjanje žalosti i prepuštanje veselju najbolje od svih stavova. «Zato videh da ništa nema bolje čoveku nego da se veseli onim što radi…» Propovednik 3: 22. Prema tome, Solomon je mnogo bliži optimizmu nego apsurdnosti života. Iako će postojati nijanse u izražavanju te pozitivnosti, konstantna poruka naglašava da uprkos taštine najbolje rešenje ostaje veselje, zadovoljstvo u svim aktivnostima ljudskog postojanja.
Zar nas iskustvo iz života ne ući da je knjiga Propovednika u pravu? Kako je predivan osećaj unutrašnje miline kada čovek radi ono što voli, kada u njegovoj porodici vlada atmosfera mira i zadovoljstva, kada društveni odnosi doprinose njegovom procvatu? Uprkos svega, sve više se stiče utisak da čovek na početku 21. veka ima teškoća da pronađe radost na gotovo svim područjima svoga postojanja. Spomenimo samo nekoliko ilustracija tri najbitnije komponente njegovog života, porodicu, posao i društvo. Na primer, što se tiče njegovih profesionalnih aktivnosti. jedna studija poznate organizacije Franklin Covey pokazuje da se na zaposlene vrši sve veći pritisak na svim nivoima kako bi proizvodili više za kraće vreme. Paralelno sa tim, samo 37% od 23.000 ispitanih kadrova izjavljuju da imaju jasno razumevanje šta njihova firma želi ostvariti i kako će u tome uspeti. Cifre su još dramatičnije kada se razmišlja o entuzijazmu ljudi za ostvarenje tih ciljeva. Samo njih 20% ostaju motivisani za timski rad kako je on zamišljen od strane njihovog preduzeća i isto toliko veruju odgovornima koji upravljaju institucijom od koje zavisi njihova finansijska stabilnost. Pređimo sada na porodične odnose. U Americi 2002. godine su 49% brakova završili rastavom. Slična slika se dobija u svim zemljama zapadnog sveta, s tim što nam loše vesti stižu iz zemalja istočne Evrope koje su tek uplivale u vode demokratije. Njihove statistike su poražavajuće, krećući se oko 60% razvoda. Nema sumnje da je pitanje dužine bračnih veza još jedna dodatna briga. U proseku partneri ostaju zajedno samo 7.8 godina. Nije potrebno govoriti ni o 1.075.000 dece koje svake godine doživljavaju traume vezane za porodičnu netrpeljivost. Ako pak gledamo tu istu realnost iz perspektive srećnih porodica, dolazimo do sličnih zaključaka. U 1976. godini 54% ispitanika je bilo zadovoljno odnosima u domu. 1996. godine taj broj je spao na 38%.
Iako su bitnost i aktuelnost Solomonovih razmišljanja o pozitivnosti ne diskutabilni, bilo je onih koji su prihvativši njegove poruke otišli u drugu krajnost. Po njima mudri čovek nalaže kao najbolji moto života «Carpe Diem» u kome je uživanje, hedonizam centralna stvar postojanja. Carpe Diem dolazi iz pera čuvenog antičkog pesnika Horacija (Quintus Horatius Flaccus, 658. pre Hrista) koji je napisao poznate stihove: «Carpe diem, carpe horam», u značenju: «Uberi dan, uberi sat». Drugim recima, iskoristi život, bez da razmišljaš o budućnosti. Danas proživi. Zbog toga oni čitaju knjigu Propovednika iz prizme egzistencijalizma: Živi danas, jer ćeš sutra umreti. Iskoristi sadašnji trenutak jer je u svakom slučaju čovekovo postojanje okruženo bezvrednošću. Ali, autor podseca da čak i sama radost postaje taština ukoliko joj se prepustimo bez ograničenja. U tom smislu će se često pored njegovih poziva na pozitivnost naći i apel u prilog razmišljanja. Tako možemo čitati na kraju knjige: «Raduj se mladicu, za mladosti svoje, i neka te veseli srce tvoje dok si mlad… ali opominji se, sećaj se Tvorca svojega u mladosti svojoj…» Propovednik 11: 9 – 12: 1. Radost prema Solomonu nije dakle radost bez kraja, razuzdano zadovoljstvo, već svesno, prirodno oduševljenje čitavog bića. Ona se ne dobija u posebnom kontekstu, kada će sve biti učinjeno da se napusti jadna realnost života i kada će se uz pomoć raznih prigodnih sredstava izgubiti na tren kontrola nad samim sobom. Njena vrednost je u tome što omogućava čoveku da ostane čovek, dete svoga Stvoritelja i da u isto vreme iskoristi dane mladosti na najvredniji, najveseliji način. Zato možemo reci sa Solomonom: Carpe Diem et memento, tj. uberi život i secaj se.. Živi istinski tvoj život, ukloni žalost od srca svojega, ali dok si u snazi, pre nego dogu godine za koje ćeš reci da ti nisu mile, secaj se Tvorca. «Odrini zlo od tela svojega» i veži se za dobro, «jer će svako delo Bog izneti na sud, i svaku tajnu, bila dobra ili zla» Propovednik 12: 14.
Dragi naši čitaoci, mi smo stvoreni za sreću, mi smo stvoreni za radost, ali nismo stvoreni kao mašine za zadovoljavanje naših želja. Mi smo više od toga. Zadovoljavanje bioloških potreba neće nas odvesti daleko. Ako želje naših očiju diktiraju smer života, mi smo postali robovi. Vinimo se u visine. Vežimo naše srce za ono što je neprolazno. Oko se ne može nagledati, uho se ne može naslušati stomak se ne može zasititi. Ali um, ukoliko ništa ne preduzmemo, može prestati da razmišlja. Odgurnimo zlo, odbacimo svaku nečistotu, laž, svaki porok koji nas drži u svojim kandžama, ne omogućavajući da budemo ono za šta smo i zamišljeni: bića dobrote, bića stvorena za duhovne vrednosti, za saosećanje, kreativnost, za ljubav. Nemojmo se zadovoljavati nižim idealima. Zatražimo od Boga silu da se ta promena ostvari u našem životu. Tako će njegova svetlost zablistati u našem životu. A to će biti ostvarenje najlepših snova jer ćemo tada postati kao što je i On. Neka takva perspektiva bude uteha za našu umornu dušu i neka nas krepi dok usred doline suza koracamo stazama nade.
(472)