Kako me Hristova smrt spasava?
-Slepi u svetlosti
„Ako je spremnost na trpljenje nekoliko sati fizičkog bola sve što je potrebno da neko bude spasitelj, onda bih ja mogao da budem tvoj Spasitelj, i ti bi mogao da budeš moj“.
Bio sam mlad, nov hrišćanin, mlad i u godinama (imao sam 19 godina) i u veri. S obzirom da nisam odrastao ni u kakvoj religiji, nisam osećao nikakvu kulturnu obavezu prema crkvi. Bolje bi joj bilo da ima smisla, ili nema svrhe da gubim vreme. I u tom specifičnom trenutku, nije imalo smisla… uopšte.
Moj izazivač je bio jedan inteligentan čovek sa stavom koji nisam mogao da opovrgnem. Naša poseta je započela deljenjem moje nove vere sa njim, ali je ubrzo došlo do preokreta koji je zauvek promenio moj način razmišljanja. Tačno u sred mog svedočenja, on mi je upao u reč:
„Mladiću“, obratio mi se podsmešljivo, „zašto si, od svih religija ovog sveta, izabrao hrišćanstvo?“
Bio sam nestrpljiv da odgovorim. Sa samopouzdanjem izvan mog znanja, brzo sam odgovorio, „Ja sam hrišćanin zato što je Isus Hristos patio i umro za mene. Bio je bičevan, i pretučen, ismevan, krunisan trnovom krunom i razapet na krst. Bilo je užasno, i to je bilo zbog mene. Odlučio sam da Mu služim, zbog Njegove velike žrtve“.
Osećajući se vrlo zadovoljno mojim površno-dubokim odgovorom, nagnuo sam se napred, uveren da je on bio dirnut skoro do suza. Spremao sam se da ga upitam zašto ne bi želeo da služi tako divnom Spasitelju. Ali pre nego što sam mogao da mu se obratim, on me pogledao nepokolebljivo i izgovorio reči koje su kao od šale zbunile moj um.
„Slušaj“, nasmejao se dok je odgovor suštinski izašao iz njegovih usta, „ako je spremnost na trpljenje nekoliko sati fizičkog bola sve što je potrebno da se bude spasitelj, onda bih ja mogao da budem tvoj spasitelj, i ti bi mogao da budeš moj“.
Iznenađen neobičnom logikom njegovog argumenta, spremao sam se da ponudim rešenje kada je on nastavio dalje sa jakim udarcima na moju malu, smislenu ideju.
„Ko može reći da Petar nije patio isto toliko koliko i Isus, možda čak i više. On je razapet naglavačke, zar ne? Da li to čini i njega spasiteljem? Pavlu je odrubljena glava. To mora da je bolelo, barem delić sekunde (smeh). Puno hrišćanskih mučenika je spaljeno na lomači. Vatra boli (još smeha). Ko može da kaže da biti živ spaljen nije bolnije nego raspeće?“
„Jaka stvar“, rugao se, „Isus je razapet. Veliki broj ljudi je pretrpelo puno bola na ovom svetu. I veliki broj ljudi je umrlo zbog dobrih uverenja. Kako se bol i smrt izjednačuju sa spasiteljstvom? Majke umiru da bi spasile svoju decu. Muškarci umiru za svoje države u vreme rata“.
Bespotrebno je reći, bio sam oduvan. Možda vi ne biste bili, ali ja jesam. Moja čitava vera je počivala na ideji da, zbog toga što je Isus patio i umro za mene, On je moj Spasitelj. Ali odjednom, čitava stvar je izgledala prosto, čak banalno. Sedeo sam bez reči. Ali Rasel nije bio gotov. Nakon što je napravio pauzu dovoljno dugačku da se moj um skoro potpuno umirio, on je nastavio dalje, i krenuo da mi predstavlja svoju religiju. Do sada sam pretpostavljao da on mora da je ateista. Daleko od toga, on je bio vrlo posvećen i religiozan čovek. Ironično, ideju o mučeničkom spasitelju, koju je upravo opovrgnuo, sada je koristio da dokaže da je njegova religija superiornija od moje.
„Isus dobija toliko zasluga zbog toga što je razapet. Negodujem zbog toga. Moj učitelj je patio daleko više (sada nema smejanja)“.
Bes je bio očigledan u njegovom glasu. Počeo sam da osećam da sa mnom priča neko ko nije ljudsko biće.
Rasel je nastavio da mi priča o čoveku koga je deset godina pratio na „prosvetiteljskom hodočašću“ u Indiji.
„On je bio moderno oličenje božanstva“, Rasel je objašnjavao, „otelotvorenje istine i ljubavi u ljudskom obliku. Njegove reči su bile toplina moje duše. Ljubav je, kao električni talasi, proizlazila iz njegovog prisustva, prolazeći sa njegovog tela na moje“.
Rasel je napravio pauzu, kao da skuplja snagu da ode dalje na bolnu teritoriju.
„Jednog dana, nakon meseci pretnji od strane njegovih neprijatelja (sledbenici suparničkog gurua), došli su i odveli ga. Sa nemilosrdnom surovošću, zavezali su ga za drveni stub i počeli da polako kidaju kožu sa njegovih kostiju vrelim gvozdenim hvataljkama. Satima su nanovo grejali hvataljke u vatri i kidali deliće kože sa njegovih ruku i nogu. Postepeno su išli dublje prema njegovom srednjem delu tela, i konačno rastrzali njegove unutrašnje organe“.
Suze su se stvarale u njegovim očima dok je govorio emocionalnu priču o smrti njegovog učitelja.
„Najzad, moj učitelj je umro u krajnjoj agoniji izazvanoj od strane njegovih mučitelja“.
A onda je izgovorio poentu.
„Kao što vidiš, moj učitelj je pretrpeo smrt daleko bolniju od raspeća“.
Šta je trebalo da kažem? Da li bi bilo korisno da započnem raspravu oko toga da li je Isus više patio? Pomislite samo o uzaludnosti tog argumenta.
„Nema šanse! Mislim da je biti razapet više bolno nego da neko kida meso sa tvojih kostiju vrelim gvozdenim hvataljkama“.
Nikada nisam bio razapet, niti sam ikada bio rastrzan vrelim gvozdenim hvataljkama. Takva rasprava bi bila besmislena. Rasel je stvarno verovao da je njegov učitelj patio više od mog. To je za njega značilo da ima većeg spasitelja. Bilo mu je uvredljivo da se pravi tako velika stvar od Isusovog raspeća dok je, po njegovom mišljenju, njegov učitelj više patio.
Kad sam odlazio tog dana sa svojim podvijenim religioznim repom, moj um je bio zaustavljen na jednom mučnom pitanju: „Da, u čemu je stvar? Isus je patio i umro. Kako Ga to čini više voljenim ili hrabrijim ili pravednijim od drugih mučenika? Mnogo ljudi je patilo i umrlo za druge. Kako se mučeno telo izjednačuje sa spasenjem sveta?“
Na moje veliko iznenađenje, otkrio sam da se ne izjednačuje.
Do tog trenutka u mom mladom hrišćanskom životu, svaka propoved o krstu koju sam čuo se fokusirala na fizičko mučenje koje je nanešeno Hristu: žestoko prebijanje od strane Rimskih vojnika, trnova kruna, klinovi koji su proboli Njegove ruke i noge. Svaka tetiva u Njegovom telu je bila istegnuta dok je visio na krstu boreći se da diše. Kako okrutno i mučno! Osećao sam sažaljenje i saosećanje prema Hristu, isto kao što je Rasel osećao prema svom istočnjačkom guruu. Ubrzo mi je postalo jasno da je moja usredsređenost na fizičko mučenje Hrista stvorila slepu mrlju u mojoj teologiji. Bio sam slep dok sam stajao u svetlosti, i očajnički mi je bilo potrebno da vidim dublje značenje krsta.
Moj susret sa Raselom me nagovorio da Isusove patnje mora da su se nekako razlikovale od svih drugih patnji, ako su uopšte i bile smislene. Zato što, ako je Hristovo mučenje bilo iste prirode kao mučenja koja su doživela druga ljudska bića, onda je Njegovo raspeće od malog, skoro nikakvog, spasavajućeg značaja. Da li je moguće, počeo sam da se pitam, da je Hristovo telesno mučenje samo prozor u dublje mučenje koje je daleko nadmašilo fizički bol koji je On doživeo? Možda je to što su rđavi ljudi uradili Njegovoj spoljašnosti bilo manji deo Njegove agonije, senovita silueta žrtve daleko veće veličine. Možda se iza iskidane i krvave kože Sina Čovečijeg nalazilo beskonačno samopožrtvovanje ponuđeno od strane Božjeg Sina.
U svom naporu da omalovaži moju veru u Hrista, Rasel je nesvesno otvorio moj um kanalu misli koje su učinile da Spasitelja volim sve više i više.
Nestrpljiv sam da sa vama podelim ono što sam naučio.
-Sudbina: svest
Svi smo se uputili ka istom mestu – ka potpunom, nezamagljenom susretu sa Bogom. Živeli ili umrli, šta god da se desi.
U Bibliji se susrećemo sa neobičnom idejom da postoje dve smrti, a ne jedna. Obe su rezultat greha, ali prva je privremena, i dešava se čisto iz fizičkih razloga, kao što su bolest, ili tragedija, ili starost. Druga smrt, međutim, ne događa se čisto na fizičkom nivou, već na psihološkom i emocionalnom nivou. To je unutrašnja smrt.
Prva smrt, na neki način, uopšte i nije smrt. Isus je nazivao snom. Razmotrite, na primer, mladu devojku koju je Isus probudio iz prve smrti – sna. Dok je prilazio devojčinoj kući, nakon što je pozvan da dođe i da je izleči, Isus je ožalošćenima rekao, „Ne plačite, nije umrla nego spava“ (Luka 8,52).
Primetite da Isus nije samo rekao da devojka spava, već je otišao korak dalje i izjavio, „Ona nije mrtva“. Nerazumevajući smisao Njegovih reči, „I podsmevahu Mu se znajući da je umrla“ (Luka 8,53). Isus nije pogrešio u Svojoj dijagnozi. On je znao da je devojka mrtva prvom smrću. Ali On je takođe znao da nije umrla krajnjom, drugom smrću. Da bi dokazao svoju poentu, nastavio je i probudio devojku iz sna, njene prve smrti.
Razmotrite i Lazarov primer. Govoreći svojim učenicima, Isus je rekao, „Lazar, naš prijatelj, zaspa; nego idem da ga probudim. Onda Mu rekoše učenici Njegovi: Gospode! Ako je zaspao, ustaće. A Isus im reče za smrt njegovu, a oni mišljaše da govori za spavanje sna. Tada im Isus kaza upravo: Lazar umre“ (Jovan 11,11-14).
„Da, Lazar je mrtav“, Isus je priznao, ali bio je nevoljan da to zove smrću. Radije bi to zvao snom. Izgleda da je Isus razumeo nešto o smrti što mi ljudi obično ne shvatamo.
Devojka „nije umrla“, Isus je insistirao.
„Lazar samo spava“.
To nije stvarno smrt, izgleda da On govori.
Sa ovim objašnjenjem o prvoj smrti, možemo da pređemo na biblijski koncept druge smrti. Hajde da počnemo sa Isusovom direktnom izjavom:
„I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti; nego se bojte Onog koji može i dušu i telo pogubiti u paklu (gejeni – Bakotićev prevod)“ (Matej 10,28).
Ovde Isus jasno razaznaje dve vrste smrti. Prva smrt je samo ubijanje tela. To je sve. Ali druga smrt je potpuno uništenje, koje obuhvata i telo i dušu.
Shvatam da reč duša koju Biblija koristi na drugim mestima znači čitava osoba: telo, um, emocije, itd. Ali Isus ovde jasno koristi reč kao različitu, mada ne odvojenu, od tela. On kaže da je druga smrt uništenje i (dve stvari) duše i tela. Ovako upotrebljeno, telo je očigledno fizička materija koja čini meso. Duša je unutrašnji čovek i sve od čega se on sastoji – od individualnog identiteta, ličnosti, karaktera, uma i emocija. To je ono što Pavle naziva „unutrašnjim čovekom“ (Efescima 3,16). Ne postoji svest duše odvojene od tela, ali, pored toga, postoji unutrašnja dimenzija ljudske prirode koja preživljava smrt tela prvom smrću, ali je potpuno uništena drugom smrću.
Biblija jasno kaže da kada osoba umre prvom smrću, „I vrati se prah [meso] u zemlju, kako je bio, a duh se vrati Bogu, koji ga je dao“ (Knjiga propovednikova 12,7). Drugim rečima, telo se raspada u zemlji, a unutrašnji čovek, poseban život ili identitet pojedinca se vraća Bogu koji ga je i dao. Duh sa Bogom ne postoji na nikakvom svesnom nivou kad je reč o prvoj smrti, ali ga je Stvoritelj jasno sačuvao radi budućeg vaskrsenja. Bog se seća, ili održava zapisnik jedinstvene ličnosti ili karaktera svake osobe koja umre prvom smrću. Toga radi, po vaskrsenju, bićemo potpuno iste ličnosti kakve smo bile pre nego što smo prešli u nesvest sna prve smrti.
Šta je, onda, druga smrt? Isus je rekao da je druga smrt uništenje i tela i duše. Drugim rečima, druga smrt je unutrašnje prirode, u kojoj nema čuvanja karaktera ili ličnosti, i iz koje nema nade za vaskrsenje. To je smrt na duševnom nivou, u Pismu inače poznata kao potpuna „plata za greh“ (Rimljanima 6,23).
U knjizi o poslednjem vremenu, knjizi Otkrivenja, susrećemo se sa drugom smrću sa zastrašujućom, živopisnom jasnoćom. Dvadeseto poglavlje opisuje sudbinu spasenih, kao i konačnu smrt onih koji su izabrali da odbace Hristovo spasenje. O spasenima tamo piše, „nad njima druga smrt nema oblasti“ (Otkrivenje 20,6). Oni su izbegli drugu smrt iz dobrog razloga: prihvatili su Hrista kao njihovog izbavitelja, što ukazuje na to da On mora da je pretrpeo tu smrt za čitav svet. Ali žurim napred. Nastavljamo dalje u Otkrivenju 20, izgubljeni su izvedeni da prime sud.
Dok zli okružuju Novi Jerusalim, Jovan govori, „I siđe oganj od Boga s neba, i pojede ih“ (Otkrivenje 20,9). Međutim, oganj s neba ne predstavlja čitavu sliku druge smrti. Zbog toga se prorok udaljava da bi dao detaljniji opis onoga što će se desiti pre nego što oganj proguta zle. Zapamtite sada da druga smrt nije samo smrt tela, nego obuhvata i telo i dušu. Doslovna vatra koja prožima meso i kosti čini manji deo druge smrti. Ona je, u stvari, milostivi završetak druge smrti.
Primetite šta Jovan kaže kada opisuje drugu smrt:
„I videh veliki beo presto, i Onog što seđaše na njemu, od čijeg lica bežaše nebo i zemlja, i mesta im se ne nađe. I videh mrtvace male i velike gde stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše; i druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po delima svojim“ (Otkrivenje 20,11.12).
Oprezno i pažljivo razmatrajte ovaj odlomak iz Pisma. Ovde je našem razumevanju pokazana ozbiljna stvarnost druge smrti. Više je, mnogo je više od fizičke smrti tela. Zapravo, fizička smrt stvarnom vatrom bi izgledala kao slatko oslobođenje od duhovne teskobe koja je svojstvena drugoj smrti. Otkrivenje 20 prinosi na svetlost tri dimenzije druge smrti.
- Svest o Božjoj pravednosti i Njegovoj ljubavi: Druga smrt je pokrenuta potpunim otkrićem Svemoćnog Boga, koji sedi na „velikom belom prestolu“ i Njegovo „lice“ je potpuno otkriveno zapanjenom pogledu svih. Pavle taj događaj naziva „dan gneva u koji će se pokazati pravedni sud Boga“ (Rimljanima 2,5). Gnev se pojavljuje u svetlu „otkrivenja“. Otkrivenje kreće od Boga i uzima oblik samoostvarenja u onima koji ga posmatraju.
Neizbežno je da se svako stvoreno biće susretne sa svojim Stvoriteljem. U tom smislu, konačna sudbina svake osobe, i vernih i nevernih, je potpuno ista. Svako mora da doživi pun, direktan susret sa Bogom. Svi će stajati pred Njegovim prestolom i videće Njegovo lice. Neće svi, međutim, videti istu dimenziju stvarnosti na tom licu. Božansko lice će biti isto za sve, ali neće svi videti isto dok Ga budu gledali. Neće svi misliti iste misli i osećati ista osećanja dok se susreću sa neprigušenom stvarnošću Božjeg karaktera.
Oni koji su verovali u Isusa kao u istiniti Božji lik će videti beskonačnu ljubav i milost na Božjem licu. Oni će osećati prihvatajući zagrljaj Njegove nepromenljive ljubavi. Ali zli, i sa neba, i sa zemlje, pali anđeli, kao i ljudi, biće primorani da beže od takvog Boga zbog svojih grehom oštećenih duša. U sebi će osećati nezadrživ impuls da beže i da se sakriju, ne zbog toga što Božje lice blješti neprijateljstvom, već zbog toga što sjajno svetli ljubavlju koju ne mogu da podnesu. S njihove izopačene tačke gledišta ona je nepodnošljiva, a nije nesnosna zbog bilo kakve promene Božjeg karaktera.
Nepodnošljivo zato što su iznova i iznova odbili tu prizivajuću ljubav.
Nepodnošljivo zato što je neograničena suprotnost Božje nepromenljive ljubavi i njihova sopstvena sebičnost više nego što mogu da podnesu.
Nepodnošljivo zato što su u sebi stvorili buntovnički karakter, misli i osećanja koja su izopačena, da im ljubav njihovog Stvoritelja izgleda kao osuda.
Ne mogu da Ga vide na bilo koji drugi način. Njihova grehom-pomračena srca su zauvek postala slepa za lepotu božanskog karaktera. Jedino što im je ostalo je psihološka i emocionalna sposobnost za osudu. Sve što je u njima žuri da pobegne od Onoga koji je bio dobar prema njima, dok su Ga oni mrzeli. Krivicom opterećena savest ne može da izdrži da bude u prisustvu Onog ko je dao Svoj život za njih, dok su oni živeli samo za sebe. Sama večna ljubav je, po svojoj prirodi, potpuna osuda grehu i sebičnosti. Po suprotnosti je, a ne po istovetnosti, to što Božja pravednost uništava greh.
Iako Bog ne osuđuje grešnika, Njegova pravednost i ljubav osuđuje greh. Oni koji su na kraju toliko bliski sa grehom da se ne mogu odvojiti od njega, propašće u osudi greha. Bog neće uništiti grešne koji se ne kaju tako što će se prema njima odnositi sa nepravednim stavom koji je suprotan ljubavi, već održavanjem slavne punine Njegove ljubavi bez kolebanja. Otkriće Božje savršene pravednosti i ljubavi će biti ono što će uništiti zle.
- Svest o Razdvojenosti: „i mesta im se ne nađe“ (Otkrivenje 20,11). Ovo su neke od najzastrašujućih reči u čitavom ljudskom jeziku. Druga smrt predstavlja potpunu usamljenost, duboko unutrašnje osećanje potpunog nepripadanja. Dok su zli stajali pred Božjim prestolom i gledali Njegovo lice, shvatili su sa intenzivnom jasnoćom da su toliko neusklađeni sa univerzumom da ne postoji apsolutno „nikakvo mesto za njih“.
Ne uklapaju se u univerzum kojim upravlja pravilo nesebične ljubavi. Ne mogu da postoje niti da komuniciraju sa društvom bića koja u potpunosti žive za druge. Ne mogu ni da razumeju takvo društvo. Predivna plima i oseka dajte-i-primajte-bez-ikakvakve-namere-da-dobijete je izvan njihove sposobnosti da se tome dive ili da u tome sudeluju. Greh je iz njihovih srca iščupao sposobnost za ljubav. Pobuna je uklonila nežne emocionalne impulse duše. Sebičnost je izbrisala njihovu osetljivu humanost.
Druga smrt suočava zle sa turobnom stvarnošću krajnjeg besmisla, zato što život nema smisao ako su odvojeni od svog Tvorca. Potpuna usamljenost je sve što mogu da osećaju, zato što ne postoji zadovoljavajuća veza osim sa Onim s kim smo u najbližem srodstvu. Osećaj potpune bezvrednosti prožima njihove duše, zato što je nemoguće imati osećaj sopstvene vrednosti ukoliko su odvojeni od unutrašnjeg odraza Boga koji nas je stvorio po Svom obličju.
Živeti samo za sebe na kraju dovodi do mržnje sebe samog. Sebičnost je, po svojoj prirodi, izolacija od svih ostalih, krađa opažanja i emocija duše koje su potrebne da bi se davala i primala ljubav. U univerzumu čiji je glavni i životno održavajući princip nesebična ljubav, „mesta im se ne nađe“. Potonuli su sa žaljenjem i samoodvratnošću u ozbiljna osećanja potpune napuštenosti.
- Svest o Grehu: „i knjige se otvoriše … i sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po delima svojim“ (Otkrivenje 20,12).
Druga smrt dovodi dušu licem u lice sa potpunom, ružnom stvarnošću sopstvenog greha, neublaženu bilo kakvim osećajem božanske milosti. Greh, kada je jednom učinjen, je postojeća stvarnost u umu. Zapisan je u svesti i mora da bude razrešen ili oproštenjem, ili patnjama. Oproštenje je moguće jedino prihvatanjem Božje milostive ljubavi. Patnja je samo alternativa oproštenja, i zbog toga samo Bog može da oprosti tako što će u Sebi podneti patnju nerazdvojivu od greha.
Težina strašne osude greha slama bitnu životnu snagu duše. Sva ljudska bića su grešnici. Toga radi, svi su pod osudom. Ta osuda će konačno, na kraju, da nametne nepodnošljivu sramotu na one čiji umovi odbijaju da vide isceljujuću stvarnost Božje opraštajuće ljubavi. Svestan osećaj Božje ljubavi i prihvatanja je jedina sila koja je sposobna da neutrališe moć greha i da ga spreči da uništi dušu.
Da bi se shvatilo šta Biblija misli kad kaže, „i knjige se otvoriše … i sud primiše mrtvaci“, pokušajte da zamislite nezamislivo. Pokušajte da zamislite kako bi bilo kada biste bili savršeno svesni svakog greha koji ste ikada počinili, svake pogrešne misli, i osećanja i dela; savršena svest, sve odjednom, sa svim ružnim detaljima koji gledaju pravo na vašu dušu, bez mogućnosti da pobegnete od toga. Onda dodajte toj užasnoj slici potpuno odsustvo milosti – ne postoji nikakav koncept opraštanja; nikakva svest o prihvatanju; nema slike Boga koji slobodno i željno oprašta svaki greh.
Kakav bi taj trenutak u vremenu bio za vas? Ja znam kakav bi bio za mene. Ne postoje adekvatne reči kojima je moguće opisati to iskušenje koje slama um. Takva je priroda ta smrti koja je plata za greh. Jedini razlog zbog kojeg mi nismo morali da se suočimo sa kompletnom snagom naše krivice je zbog plana spasenja, koji je pokrenuo Stvoritelj pun ljubavi, koji je podigao veo milosti u ljudskoj svesti da deluje kao prigušivač da bi nas sačuvao od potpunog efekta greha. On je naše mučenje držao na distanci time što nam je oprostio na račun Njegovog sopstvenog mučenja kroz Isusa Hrista.
Otkrivenje 20 daje sliku zlih koji su okupljeni oko Božjeg prestola. Oni su osuđeni ili osvešćeni knjigama u kojima je zabeležen svaki greh koji su ikada počinili. Nekom božanski izabranom metodom, možda velikim video-ekranom koji se kao panorama prostire preko neba, svaki očvrsnuti pobunjenik će videti ulogu koju su on ili ona igrali u velikom ratu između dobra i zla. Svako delo u njihovom životu će biti urezano živopisnom jasnoćom u njihov um vatrenim slovima. Gorući plamen beskonačne ljubavi će se sukobiti sa mračnom ružnoćom greha u njihovim dušama. Taj upadljiv kontrast će goreti unutrašnjom vatrom vrelijom i gorom od bilo kojeg stvarnog plamena koji će izgoreti telo.
Sada dolazi životno značajno pitanje, koje je ispunjeno implikacijama koje savijaju um: kojom smrću je Isus umro da bi spasao ljudsku rasu, prvom ili drugom?
-Ljubav mimo znanja
Kada je tama bila apsolutno najmračnija … bez života nakon groba na vidiku … On je izabrao naš večni život umesto Svog.
Želeo bih da vas pozovem da se sa mnom udružite u jednom duhovnom eksperimentu. Hipoteza eksperimenta je da je Božja ljubav jača od greha, da kada se Božja ljubav, koja je otkrivena na Hristovom krstu, vidi i kada se u nju poveruje, prirodno odvrati srce od greha.
Vaš deo je prilično jednostavan. Ali, ako sve prođe po planu, čitava stvar može da se završi na ne toliko jednostavan način. Naprotiv, eksperiment obećava da donese neke vrlo zadovoljavajuće rezultate; i, mogao bih da dodam, neke vrlo moćne rezultate.
Sve što treba da uradite je da obratite pažnju na ono što se dešava u vašem srcu i umu dok prolazimo kroz ovo poglavlje. Posebno obratite pažnju na bilo kakvu aktivnost koja se pojavljuje u vašem umu, kao što je snažan osećaj želje ili odlučnosti.
Spremni ste? Hajde da počnemo.
Dok Isus i Njegovi učenici prilaze Getsimanskom Vrtu, nešto ekstremno značajno će se uskoro desiti. U stvari, cela istorija teži da se spoji na jednoj sudbonosnoj tački, prema kojoj je svaki dan i svaki događaj uporno žurio. Baš će se sada, u sledećem relativno kratkom vremenskom periodu, vrhunac sveg božanskog samootkrića, vrhunac neograničene ljubavi, rasprsnuti u vidljivu i opipljivu dimenziju stvarnosti. A svet, a uistinu i univerzum, nikada više neće biti isti.
Gledajte.
„Tada dođe Isus s njima [Svojim učenicima] u selo koje se zove Getsimanija, i reče učenicima: ‘Sedite tu dok ja idem tamo da se pomolim Bogu’. I uzevši Petra i oba sina Zevedejeva zabrinu se i poče tužiti. Tada reče im Isus: ‘Žalosna je duša moja do smrti’“ (Matej 26,36-38).
Neobično, zar ne?
Isus još uvek nije bio raspet, pa ipak, On umire. Niko se nije rukom dohvatio Njegovog fizičkog tela. On nije bio izdan. Trnova kruna nije Mu stavljena na čelo. Klinovi nisu prošli kroz Njegovo telo. Niti su Ga pretukli Pilatovi okrutni vojnici.
Pa ipak, baš tu, baš sad, u tišini i spokojnosti ponoćnog vrta, Spasitelj Svojim učenicima kaže da je na rubu smrti.
Kad malo dublje razmislimo, to uopšte nije neobično. Da li ste primetili da Spasiteljeve reči ukazuju na Njegovu dušu kao tačku na koju ova tajanstvena smrt dolazi? I da li ste primetili da je rekao da je razlog Njegovog umiranja žalost tako jaka da je smrtonosna? : „Žalosna je duša moja (ne Njegovo telo) do smrti“.
To nije bilo umiranje iz fizičkih razloga. Isus je doživljavao smrt na duševnom nivou. Nešto što je bilo daleko jače od patnje je vrebalo Njegovu unutrašnju ličnost. Izgleda da je patnja bila najbolja reč kojom je mogao da opiše kroz šta je prolazio, pa ipak, reči su ga izneverile. I zbog toga je rekao, Ono što osećam nadmašuje patnju. To je unutrašnji bol koji je tako snažan, tako dubok, tako intenzivan da krade Moj život.
Ranije je Svojim učenicima rekao, „I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti; nego se bojte Onog koji može i dušu i telo pogubiti u paklu“ (Matej 10,28). S jedne strane, postoji nešto što je samo fizička smrt. S druge strane, postoji smrt i duše i tela. Svojim sopstvenim opisom, Isus je očigledno ulazio u mračno carstvo druge smrti, one koja obuhvata i dušu. Ali šta je to, i šta to tačno znači za Spasitelja?
Prorok Isaija je prorekao Hristovu žrtvu i više puta ponovio da će Spasitelj propatiti i umreti na duševnom nivou Svog bića. Isaija daje živopisan opis tog užasnog iskušenja, koje nam jasno pokazuje prirodu žrtve našeg Gospoda. Pažljivo proučite nadahnute reči:
„Prezren beše i odbačen između ljudi, bolnik i vičan bolestima … A On bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da Ga Bog bije i muči. Ali On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja … i Gospod [Otac] pusti na Njega [Sin] bezakonje svih nas. … i za prestupe naroda mog bi ranjen. … kad položi dušu svoju u prinos za greh … Videće [iskusiće] trud duše svoje i nasitiće se. Pravedni sluga moj opravdaće mnoge svojim poznanjem, i sam će nositi bezakonja njihova. … Jer je dao dušu svoju na smrt, i bi metnut među zločince, i sam nosi grehe mnogih, i za zločince se moli“ (Isaija 53, odabrani stihovi).
Ovo je zapanjujuće mesijansko proročanstvo. Pruža nam izvanredno živopisan uvid u istinsku prirodu Hristove smrti. Dva detalja se ističu:
- Kao prvo mesto u Starom zavetu koje govori o proročanstvu o Spasiteljevoj žrtvi, 53. poglavlje Isaije jedva da uopšte pominje fizičku patnju. Umesto toga, Isaija opisuje dublju agoniju koja se događa na unutrašnjem, emotivnom nivou. On tri puta kaže da će žiža Spasiteljevih patnji i smrti biti u Njegovoj „duši“.
- Smrtonosni sastojci Njegove smrti će biti bol, patnja i greh. To objašnjava zašto su Njegove patnje bile najpre unutrašnje. Greh izaziva mukotrpan psihološki i emocionalni fenomen koji Biblija naziva osudom ili krivicom. Isus nije samo doživeo osećaj osude vezan za grešan život jedne osobe, već „bezakonje svih nas“. U Svom sopstvenom srcu i umu je bio uronjen u kolektivnu celinu sveg ljudskog zla, kao da je On bio tu krivac. On je sve preuzeo na Sebe, taj mentalni i emocionalni horor koji osuda greha na posletku nameće na unutrašnju svest duše, kao da je On bio odgovoran.
Sa Isaijinim uvidom kao dodatnom pozadinom, hajde da se vratimo u Getsimanski vrt.
Nakon što je Svojim učenicima rekao da umire na duševnom nivou, On „pade na lice svoje moleći se i govoreći: Oče moj! Ako je moguće da me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću nego kako Ti“ (Matej 26,39). Ova očajnička molitva, koja se izlila iz Spasiteljevog srca, otvara nam um da razumemo prirodu Njegovog bola, i uzrok Njegove smrti. Njegova patnja je bila tako velika da je stvarno tražio olakšanje, ali samo „ako je moguće“. Da li primećujete sukob u Njegovom srcu, i da li vidite sebe u centru tog sukoba? On moli, Ako je moguće da spasem palo čovečanstvo na neki drugi način, neka Me mimoiđe ova čaša; ali ako je ovo jedini način na koji mogu biti spaseni, čak i ovo sam spreman da pretrpim za njih. Volim ih više od Svog života.
Isus se suočava sa smrću koja ne sadrži ni klinove ni trnove krune, već umesto toga „čašu“. Simbolična čaša, koju primiče svojim drhtavim usnama, objašnjava tajnu patnje Njegove duše. Možda najstrašnijim rečima u celokupnom Pismu, apostol Jovan opisuje čašu. To je „vino gneva Božijeg, koje je nepomešano utočeno u čašu gneva Njegovog“ (Otkrivenje 14,10). U Getsimanskom vrtu Isus je počeo da oseća Božji gnev „nepomešan“, što znači potpuna jačina nerazblažene pravde, bez i trunke milosti dodate da bi se razblažila njena jačina. On ulazi u mračnu oblast te „smrti“, koja je „plata za greh“ (Rimljanima 6,23). Drhteći, On se upustio u mentalne i emocionalne patnje koje su nerazdvojive od greha, i sa kojim se nijedno ljudsko biće nije suočilo samo zbog zaštitničke Božje milosti. Akutna svest o provaliji bez mosta koja postoji među Božjom ljubavlju prožetom pravednošću i čovečanstvom koje samo misli o sebi je bila pojačana u Njemu. I – horor nad hororima – On je u Svojoj duši osetio da se kreće ka pogrešnoj strani provalije time što je uzeo naš greh na Sebe. „Jer Onog [Sina Božjeg] koji ne znaše greha nas radi [Otac] učini grehom, da mi budemo pravda Božja u Njemu“ (2. Korinćanima 5,21).
Nas radi, On je jedini koji je kriv. On se sagnuo nad osudom svakog zlog motiva i dela, svakog mrskog osećanja, svake ružne misli, svakog silovanja i ubistva, svakog čina zlostavljanja dece, svakog rata i holokausta, svakog greha svake osobe koja je ikada živela ili će ikada živeti. U Svojoj svesti On je osećao mučeničke udarce sramote i samoodvratnosti koje greh nameće na dušu u svom krajnjem iznuđivanju. Licem ničice, Božji Sin je bio obuhvaćen neprobojnom tamom naše pobune. Misli nadanja o vaskrsenju, o kojima je ranije pričao sa tolikim poverenjem, počele su da blede ispred Njegovih očiju, povlačeći se ka drugoj strani te tame. Ipak, On nije posustao, iako je kasnije Petru rekao da bi On mogao da, u bilo kom trenutku pozove k Sebi dvanaest legija anđela da Ga izbave (pogledajte Matej 26,53). On nije bio pribijen uza zid. Njegova duša nije bila držana nad plamenom od strane silovite ruke koja je bila izvan Njegove kontrole. On je bio slobodan da voli, ili da mrzi, da prigrli, ili da napusti. I ta sloboda da izabere je stavila Njegovu ljubav na konačni test.
Dok se Mesija mučio i molio, posežući gore prema Svom Ocu i dole prema palom čovečanstvu, postoji neizrečeno pitanje koje je visilo u vazduhu: „Da li Bog voli druge više nego Samog Sebe? Kada je suočen sa krajnjom odlukom da sačuva sebe po cenu gubitka drugih, ili da sačuva druge, po cenu gubitka sebe, šta će Bog izabrati?“
Isus je odgovor. On ima slobodu da prepusti čovečanstvo večnom uništenju da bi sačuvao Svoj sopstveni život, ili može da zgrabi naše spasenje po cenu Svog života. Dobra vest jevanđelja ovde izlazi na videlo u svoj svojoj iseljujućoj lepoti, zato što je snaga Njegove ljubavi ta koja Ga ostavlja sa jednom preovladavajućom strašću. Gde god da taj put patnje vodi, On ne može da nas ostavi da propadnemo. On je doneo odluku: spasiće čovečanstvo bez obzira koliko to Njega košta. On ne može da uradi drugačije, jer je srž Njegovog karaktera nesebična ljubav.
Lukino jevanđelje nas informiše da je Bog Hristu poslao anđela u Njegovoj agoniji u Getsimaniji, ne da Ga oslobodi, već da Ga ojača da bi mogao da popije čašu patnje sve do zadnje gorke kapi (pogledajte Luku 22.43). Implikacija je jasna: Isus bi umro u Getsimanskom vrtu i ne bi ni stigao do raspeća da anđeo nije intervenisao rečima ohrabrenja. Najteže patnje su tek trebale da dođu. Dok se svetina približavala, vođena Judom izdajnikom, Isus je ustao sa ponovo stečenom pribranošću, znajući da su najtamniji časovi Njegove žrtve, a i najsvetlije otkrivenje Njegove ljubavi, bili samo malo ispred.
„I kad dođoše na mesto koje se zvaše kosturnica, onde razapeše Njega“ (Luka 23,33).
Jevanđelja ne sadrže nikakve reči Hristove žalbe, čak ni bolni jauk, dok su probijali klinove kroz Njegove ruke i noge. U mom ranom razumevanju krsta, pretpostavljao sam da je to bila demonstracija velike samokontrole s Njegove strane. U stvari, nije bila samokontrola ta koja je zadržavala Njegov jezik dok su mučili Njegovo telo, već je to bila stvarnost slabijeg bola pomračenog jačim. Šta god da su radili Njegovom telu, to nije bilo ništa u poređenju sa onim kroz šta je prolazio u Svom srcu i umu. Fizički bol je bio užasan, bez sumnje. Ali je bio prevaziđen duševnom agonijom koju je osećao dok je pred Bogom postajao kriv za sva ljudska bezakonja.
Na krstu, noseći teret greha čitavog sveta, Spasitelj je povikao iz dubine Svoje duše, „Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?“ (Matej 27,46). To je bila prava žrtva. To je bila istinska patnja Božjeg Sina. To je bila smrt od koje je tražio oslobođenje u vrtu, pa ipak je svojevoljno pristao na nju radi našeg večnog spasenja. To je bio vrhunac otkrivenja božanske ljubavi. „Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?“
Viseći između neba i zemlje, Isus je osećao, sa akutnom osetljivošću, razdvojenost koju će greh konačno stvoriti između Boga i nepokajanih grešnika. On je to sam snosio. Niko drugi, nijedna druga osoba u celoj istoriji nije nikada doživela potpunu platu za greh. Celokupna božanska pravednost je uvek bila pomešana sa milošću. Ali sada, večni Očev Sin je preživljavao užasnu traumu potpune odvojenosti od Onoga ko je bio Njegov voljeni Saputnik kroz čitavu večnost. Obuzimala su Ga osećanja krivice, osuda je bila tako tamna i potpuno prožimajuća, da se osećao potpuno „odbačenim“, zauvek napuštenim i odbijenim od strane Oca. Misli nade za jutro vaskrsenja nisu se videle kroz sveobuhvatajuću krivicu. Nije mogao da vidi sa druge strane groba kroz tamu. Sve što je osećao je bila srceparajuća osuda greha.
Psalam 88 sadrži izvanredno proročanstvo o napaćenom, umirućem Spasitelju. Sa uznemirujućom jasnoćom zaviruje u unutrašnji rad Hristovog uma i emocija dok je visio na krstu. Udahnite duboko i pročitajte:
„Gospode Bože, Spasitelju moj, danju vičem i noću pred Tobom [da li me čuješ?]. Nek izađe preda Te molitva moja, prigni uho svoje k jauku mom; [da li si tu?]. Jer je duša moja puna jada, i život se moj primače paklu. Izjednačih se s onima koji u grob odlaze, postadoh kao čovek bez sile, [stres ovog iskustva iscrpljuje svu moju energiju], Kao među mrtve bačen, kao ubijeni, koji leže u grobu, kojih se više ne sećaš, [smrt iz koje nema vidljivog povratka], i koji su od ruke Tvoje [održavajuće] daleko [zauvek odvojeni]. Metnuo si me u jamu najdonju, u tamu, u bezdanu. Oteža mi gnev Tvoj, i svima valima svojim udaraš me [Tvoje napuštanje i odbacivanje udara po Mojoj duši kao talasi besnog okeana]. … zatvoren sam [zatvoren u ovoj duševnoj tami], zatvoren sam, i ne mogu izaći [Ne vidim bilo kakav način vaskrsenja iz ovog zaborava u koji tonem]. … Ili će mrtvi ustati i Tebe slaviti [hoće li biti vaskrsenja od smrti kojom umirem]? … [u] truljenju? … Zašto, Gospode, odbacuješ [napuštaš] dušu moju, [moj život]? … podnosim strahote Tvoje, bez nadanja sam. Gnev Tvoj stiže me, strahote Tvoje razdiru me“ (Psalam 88, odabrani stihovi).
Napuštenost koju je Hristos osećao na krstu je ovde toliko živopisno prikazana da bismo mogli da znamo cenu svog spasenja. Iz ovog mesijanskog pasusa je očigledno da je Isus ušao u period ozbiljne provere, tokom kojeg bi istinski karakter Njegove ljubavi bio dokazan ili pobeđen. Obavijen unutar neprobojne tame naše krivice, On nije mogao da vidi drugu stranu groba, dalje od Svoje smrti – „Zatvoren sam, i ne mogu da izađem“. Smrvljen pod težinom našeg greha, svetla nada jutra vaskrsenja mu je izmicala iz ruke. Bio je suočen sa mračnom mogućnošću večne odvojenosti od Svog Oca, i uprkos tome nije ustuknuo. Svesno je napravio izbor da ceni naš večni život više od Svog. Ako bi to značilo da nikada više neće moći da uživa u prisustvu Svog Oca, neka tako bude. Čak je i tu sudbinu bio spreman da podnese radi našeg spasenja.
Isusov bolni uzvik, „Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?“ je bila samo jedna rečenica iz detaljnijeg proročanstva o Njegovim patnjama. Psalam 22 prati unutrašnji sukob napaćenog Mesije do njegovog pobedonosnog završetka. Iako je ušao u čeljust beznadežnog očajanja, ožalošćen tamom potpune odvojenosti od Boga, Njegova besmrtna ljubav se pobedonosno uzdigla verom u Očev dobar karakter.
Pratite kako Njegov um ide napred i nazad između očajanja i vere:
Očajanje: „Bože, Bože moj! Zašto si me ostavio udaljivši se od spasenja mog … Vičem … a Ti me ne slušaš“.
Vera: Sveti … U Tebe se uzdaše oci naši, uzdaše se, i Ti si ih izbavljao. Tebe prizivaše, i spasavaše se; u Tebe se uzdaše, i ne ostaše u sramoti“.
Očajanje: „A ja sam crv, a ne čovek; podsmeh ljudima i rug narodu. … mašu glavom, I govore oslonio se na Gospoda, neka mu pomogne, neka ga izbavi, ako ga miluje“.
Vera: „Ta, Ti si me izvadio iz utrobe; Ti si me umirio na sisi matere moje. Za Tobom pristajem od rođenja, od utrobe matere moje Ti si Bog moj. Ne udaljuj se od mene; jer je nevolja blizu, a nema pomoćnika“.
Očajanje: „Kao voda razlih se; rasuše se sve kosti moje; srce moje posta kao vosak, rastopilo se u meni. Sasuši se kao crep krepost moja … i u prah smrtni mećeš me. … Četa zlikovaca ide oko mene, probodoše ruke moje i noge moje. Dele haljine moje među sobom, i za dolamu moju bacaju žreb“.
Vera: „Ali Ti, Gospode, ne udaljuj se. Silo moja, pohitaj mi u pomoć. Izbavi od mača dušu moju … Sačuvaj me od usta lavovih“.
U ovom trenutku Spasiteljeve borbe, vera dobija nadmoć i trijumfuje nad očajanjem. Osećanja napuštenosti od Boga su snažna, ali On je potpuno odlučan da spase palo čovečanstvo po bilo koju cenu, i da Svoju budućnost poveri Ocu.
Trijumfalna Vera: „ Kazujem ime [karakter] Tvoje braći. … Koji se bojite Gospoda, hvalite Ga. … Poštuj Ga. … Jer se ne ogluši molitve ništeg niti je odbi; ne odvrati [Otac] od njega [Sina] lice svoje, nego ga usliši kad Ga zazva. … živo da bude srce vaše doveka. … koji ne mogu sačuvati dušu svoju u životu“ (Psalam 22).
Čak i kada je bio suočen sa zastrašujućom mogućnošću da umre večnom smrću i da Ga Bog napusti, znajući da je mogao da napusti palog čoveka i da spase Sebe u bilo kom trenutku, Božji Sin je zaboravio na Sebe, i odlučno nastavio da hoda u tami. Poražavajuća mogućnost večne odvojenosti od Njegovog Oca nije promenila Njegovu odluku da otkupi buntovnu decu koju je voleo više od Svoje sopstvene duše. Nakon što je proba dostigla vrhunac, gde su najjača ljubav i najdublja sebičnost stajale licem u lice, i gde je ljubav zadobila pobedu, tek onda je uverenje o Božjem prihvatanju ponovo obavilo Njegovog voljenog Sina. S uzdahom punim poverenja, „Oče! U ruke Tvoje predajem duh svoj“, vidimo tračke pobedonosne vere u Božju dobrotu. „Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?“, ustupilo je mesto „Jer se ne ogluši molitve ništeg niti je odbi [kako sam mislio da će biti] … ne odvrati od njega lice svoje … živo [će zaista] da bude [moje] srce doveka.“
„U ovom je ljubav ne da mi pokazasmo ljubav k Bogu, nego da On pokaza ljubav k nama, i posla Sina svog da očisti grehe naše“ (1. Jovanova 4,10).
Pred Hristovim krstom stojimo kao posmatrači bez daha koji svedoče veličanstvenosti ljubavi koja zaboravlja na samu sebe, i koja je izvan našeg shvatanja. Tako je duboka, tako snažna, potpuno nesebična i toliko je ta ljubav drugačija od nas da smo u iskušenju da poreknemo njeno postojanje.
Ali ako verujemo, i ne poreknemo, njeno postojanje će biti dokazano uticajem koji će izvršiti nad našim tvrdim, sebičnim srcima. Time što verujemo da je raspeti Hristos, zaista, otkrivenje Očevog karaktera, greh gubi svoju moć nad nama. Naša grešna srca su okupana svetlošću koja teče pravo sa Krsta, i koja u nama budi uzvraćenu ljubav istog karaktera. Zato što je stvarno „iskupiteljska žrtva“, i čini naša srca jedno sa Njegovim.
Suze mi se skupljaju u očima i obožavanje buja u mom srcu kako istinsko značenje Spasiteljeve žrtve sviće. Kako On može da me voli tako duboko, tako strastveno, tako nesebično? Da li je to stvarna slika Boga? Da li je istina da je Svemogući tako izvanredno lep? Raspeće odgovara sa ubedljivim Da!
Naš eksperiment je sada završen. Pregledajte svoje misli i osećanja u veličanstvenoj svetlosti Božje ljubavi. Kakva su vaša osećanja prema grehu? Kakve su vaše misli o Bogu? Da li u svom srcu osećate probuđenje nesalomljive moći da volite i služite takvom Gospodu? Da li osećate uzbuđenje divljenja i poštovanja? Da li se osećate zapanjeno, možda čak i bolno, zbog radikalne lepote Božjeg karaktera?
Ako je tako, recite Da tom otkrivenju. Recite Amin ljubavi prema vašem Stvoritelju. Recite Da, ja verujem da je Bog tako dobar kao što Hristov krst kaže da jeste.
Taj Gibson
(811)