Skoro svako iz naše generacije čuo je za Helen Keler. Pre nego što je dovoljno odrasla da nauči da govori, izgubila je ne samo vid, nego i sluh, i rasla u svetu tame i tišine. Kad joj je bilo sedam godina pronađen je učitelj, koji je preduzeo zadatak da sa njom uspostavi bilo kakav oblik komunikacije. Bio je to težak poduhvat. Tako jednog letnjeg dana, učitelj ju je poveo do bunara i polivao hladnom vodom po rukama. Služeći se azbukom za gluve tj. znakovima pomoću ruku, “izgovorio” je na rukama devojčice reč “voda.” Iznenada, Helen je razumela i postala skoro izvan sebe od radosti nad činjenicom da je veliki ponor između nje i ostalih, konačno prebrođen.
Jedna njoj shvatljiva misao, misao koju je razumela, doprela je do njenog mozga, od druge osobe, kao s drugog sveta. Od tog trenutka dete je brzo napredovalo. Njena znatiželja je bila zadivljujuće velika. Htela je da zna više i više o svetu, kojeg nije mogla ni videti ni čuti. Naravno, ona nikad nije čula reč “Bog”, jer niko nije mogao da joj govori o Bogu i Njegovom postojanju. Najzad su njeni roditelji, koji su oboje bili hrišćani, odlučili da je vreme da njihova kći sazna za Boga i njegovu ljubav. Filips Bruks, veliki propovednik iz Bostona, bio je taj kome su se zbog toga obratili.
Biskup Bruks je seo sa Helen i preko učitelja rekao: “Helen, ja sam došao da ti govorim o Bogu, našem velikom nebeskom Ocu, koji je stvorio sve nas i koji vlada čitavim svemirom.” Tada, na opšte iznenađenje i bez trenutka oklevanja, ovo dete, koje nikad nije čulo reč od spoljašnjeg sveta o biću kao što je Bog, progovori i reče preko učitelja: “O, da, ja već dugo želim da mi neko govori o Njemu.”
Duboko u duši i srcu tog deteta Bog je usadio instiktivno saznanje o Svom postojanju. Zar ne čitamo u Svetom Pismu. “Beše svetlo istinito, koje obasjava svakog čoveka, koji dolazi na svet.” (Jovan 1,9.)
Ali, ne samo da ljudsko srce odmah zna za Boga, nego se Bog poznaje i kroz Njegova dela u svemiru.
STVARANJE SVEDOČI O STVORITELJU
Prve reči zapisane u Bibliji govore o postojanju Boga. U stvari, prvi stih Biblije govori o Njegovom velikom delu stvaranja. “U početku stvori Bog nebo i zemlju” (1. Mojsijeva 1,1.)
Ove reči Svetog Pisma dokaz su velike činjenice o Božjem postojanju, koja je osnovni princip svake religije, jer na njoj počivaju sve druge nauke. Bez takvog verovanja, život bi bio “samo uska dolina između golih i hladnih vrhova dveju večnosti” – kako je to rekao Robert Ingersol, na grobu svog brata.
No, s punim verovanjem u istinitost nauke o Božjem postojanju, budućnost je svetla, puna nade. Tako u ovim jednostavnim rečima “U početku” – mi nalazimo osnovu svakog postojanja. Biblija ne pokušava da dokaže Boga, – ona Njegovo postojanje jednostavno proglašava.
Da Bog postoji dokazano je našim postojanjem kao i postojanjem svega što je oko nas. Svaka posledica mora imati i odgovarajući uzrok. Postoji karta ovog sveta, mora dakle da postoji i njen tvorac. Postoji matematički nacrt svemira, dakle mora da postoji i planer. Tada je i sve što se nalazi oko nas moralo biti stvoreno po nekom biću, a to biće je Bog. U Delima apostolskim 17, 24-27. čitamo: “Bog, koji je stvorio svet i sve što je u njemu… I učinio je da od jedne krvi sav rod čovečji živi. Da traže gospoda, ne bi li ga barem opipali i našli, premda nije daleko ni od jednoga od nas.”
Moramo da se setimo da svaki uzrok mora da odgovara posledici. Svi znamo da je činjenica da postoji ličnost ovde na Zemlji. Mi smo osobe, naši prijatelji su osobe. Budući da postoji ličnost, mora da postoji i lični Bog, kao uzrok tome. Nemoguće je za ljudsko biće da postoji bez ličnog Stvoritelja iza sebe.
Bog se otkriva kroz sve što vidimo u prirodi. Stvaranje svedoci o Stvoritelju; sve stvoreno zahteva i Stvaraoca. Bog objavljuje da je On stvorio sva čuda prirode. Nama je poznato da čovek nikad nije stvorio ništa. On može da izgradi nešto, da izumi bilo šta, nešto da sastavi, da učini da stvari funkcionišu; ali sa svom svojom mudrošću čovek nije nikada stvorio ni najmanji struk trave, ni najsitnijeg crva, ni najmanji cvetić. Svi znam da čove ne može da stvara.
Ko je onda stvorio sve to? ko je stvorio sve te stvari, u početku? Ko ih je pokrenuo? Postoji samo jedan zadovoljavajući odgovor – Bog.
SVE ŠTO JE STVORENO IMA STVARAOCA
“Oče” reče Tomas, podigavši pogled sa svojih knjiga “Kako da znam da postoji Bog?”
“Zašto postavljaš to pitanje? Zar sumnjaš u Njegovo postojanje?” upitao je Otac.
“Pa”, odgovori dečak, “naš profesor je rekao da ne možemo biti baš sigurni da Bog postoji. Da li postoji način da to saznamo?”
“Sećaš li se, sine, kada si se smejao Robinsonu Krusou što se zabrinuo kad je otkrio da ima još jedna osoba na ostrvu? Kako je znao da ima još nekog? Da li ga je video? Ne, on je video samo otisak stopala u pesku na obali i znao je da to nije njegova sopstvena stopa. Znao je isto da osoba mora da se nalazi negde blizu, jer plima još nije stigla. On je znao da je sve to istina, iako još u stvari nije video to ljudsko biće. Njegovo saznanje dolazilo je od tragova koje je video u pesku.”
Ako je jedan otisak stopala u pesku apsolutno dokaz za postojanje i prisutnost jednog ljudskog bića, šta da onda mi mislimo kada gledamo “otiske Gospodnjih cipela” kako ih naziva Džon Bunjan, koji prekrivaju celi široki svet.
Mi vidimo milione biljki i cvetova koje je jedino Bog mogao pokrenuti da rastu. Vidimo bilione tona vode gde se dižu i spuštaju na planine, vraćajući se natrag u okean kao potoci i reke. Vidimo dan i noć. Vidimo veliki svemir s milionima i bilionima zvezda i sunaca, marš gigantskih svemirskih sistema. Šta je to sve, ako ne milioni i bilioni otisaka u prašini sveta? Oni označavaju samo Boga, i ništa drugo, jer “Nebesa kazuju slavu Božju; i dela ruku njegovih glasi svod nebeski. Dan danu dokazuje i noć noći javlja. Nema jezika, niti ima govora, gde se ne bi čuo glas njihov.” (Psalam 19, 1-3.)
Priroda je izgrađena po jednom sistemu. Konstrukcija krila ptice, začetak, rast i razvoj novorođenčeta; savršena ravnoteža atoma s njegovim protonima, neutronima, deutronima, pozitronima i svim ostalim elektronima, koji kruže oko jezgra brzinom oko 300,000 km u sekundi; rotacija planeta oko Sunca, put kroz prostor beskrajnog svemira – sve se to pokorava zakonu, planu, matematičkom tačnošću, i sve je dokaz jednog razuma. Ako postoji razum, postoji i onaj koji misli, a onaj koji misli, to je Bog.
BOG GOVORI MODERNOM ČOVEKU
Ne samo da se Bog otkriva u stvaranju, već i sve knjige Svetog Pisma tvrde da su otkrivenje Boga. Više od 8000 puta Bog se spominje po imenu. Biblija tvrdi da je od Boga. Evo tačnih reči: “Sve je Pismo od Boga dano i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi.” (2. Timotijeva 3,16.)
Izraz: “tako kaže Gospod” i “Gospod reče” javljaju se 3800 puta samo u Starom zavetu. Bilo je to otkrivenje Bog kroz Isusa Hrista, kako je prikazano u Svetom Pismu, koje je bilo uzrok da je David Livingston, veliki istraživač i misionar, rekao: “Sve što jesam, dugujem Isusu Hristu, koji mi se otkrio u Svojoj Božanskoj Knjizi.”
U toj Knjizi, Bibliji, Božjem Svetom Pismu, Isus otkriva Boga kao Svemogućeg, Onog, koji sve zna; svuda prisutnog, koji je svuda prisutan kroz Svetog Duha; kao nepromenjivog, Onoga koji se ne menja u svom karakteri i principima; kao svetog, pravednog i dobrog.
Sveto Pismo takođe izjavljuje: “Bog je ljubav” (1. Jovanova 4,8.)
To je Njegov karakter. Teškoće, žalost, bol, rat, pa i sama smrt, nisu od Boga, već su prouzrokovani gresima samog čoveka. Isus je rekao, da nas je Bog ljubio toliko, da je dao Svog jedinorodnog Sina za našeg Spasitelja (Jovan 3, 16.) A Biblija takođe obećava, ako stavimo Boga na prvo mesto u svom životu, da će se On pobrinuti za sve naše potrebe. (Luka 12,31.)
U priči o izgubljenom sinu ne bi trebali da gledamo toliko na sina, koliko gledamo na oca koji prašta – sliku Boga, koji prima pokajanog grešnika. Čitajte 15. glavu evanđelja po Luki; čitajte je uskoro, za ohrabrenje i nadu. Bez obzira koliko smo daleko otišli od Božje ljubavi, ona poseže za nama bez prestanka i dovodi nas natrag k Njemu, samo ako želimo da budemo nazad privučeni. Hiljade, desetine hiljada knjiga je napisano o Bogu, Njegovoj moći, Njegovoj ličnosti, Njegovoj mudrosti, Njegovim delima. Ali, jedna posebno važna stvar koju ja moram da znam, jeste da me Bog voli. To je osnovna nota Biblije, tajna istorije, objašnjenje periode, rešenje večnih tajni.
Šta kaže Sveto Pismo o Božjem gledištu prema nama, o našoj pobuni? Čujmo:
“Ljubim te ljubavlju večnom, zato ti jednako činim milost.” (Jeremija 31,3)
BOŽJA LJUBAV JE LIČNA
Svojevremeno se pojavio na ovom svetu čovek koji je predstavio Boga na poseban način. Ilustrujmo to ovim događajem. Dva dečaka, dva brata, stajali su pred velikim portretom njihovog oca, koji je umro, još dok je mlađi brat bio samo beba. “Reci mi Henri” reče on, “Kakav je u stvari bio naš otac?”
Stariji brat je pokušao da kaže nešto svom mlađem bratu o njihovom ocu. Pričao je kako je bio snažan. Rekao je da je bio dobar čovek, ljubazan i lep. Bio je prijateljski raspoložen prema svima i ljudi su voleli da budu s njim u društvu. bio je uvek nežan s majkom. Činio je ljude srećnim.
Uprkos svega što je stariji brat rekao, mlađi ipak nije mogao da stvori zadovoljavajuću sliku o svom ocu. A toliko je hteo da sazna, kakav je bio njegov otac. Konačno je prekinuo brata pitanjem, “Reci mi jednu stvar, Henri, da li ti ličiš na oca?”
Stariji brat je oklevao za trenutak, a zatim je rekao: “Pa, naši prijatelji koji su najbolje poznavali oca, kažu da sam ja njegova živa slika. Čak i mama to isto kaže.”
Razdraganog srca, prepunog topline, mali je otišao, rekavši: “Sad znam tačno, kakav je bio moj tata. On je bio baš kao moj brat Henri.”
Osoba, koja se pojavila na ovom svetu – a o tome nema sumnje, došla je, ostala neko vreme i otišla, ali svet nije više nikada bio isti – ta Osoba se zvala Isus Hristos. Jedan od onih koji Ga je video, kazao je: “Zaista, čovek ovaj Sin Božji beše.” (Marko 15, 39.) “Jer je bio Sin Božji, prava slika Svojega Oca.” (Kološanima 1,15.) Oni koji su Ga videli i pisali o Njemu znali su kako izgleda Bog. U stvari, jednom je jedan od Njegovih prijatelja rekao, “Pokaži nam Oca; reci nam kako izgleda Bog.” A Isus je odgovorio: “Toliko sam vrijemena s vama i nijesi me prepoznao? Koji vide mene, vide Oca.” (Jovan 14,9.)
Vidite, Bog nam se otkrio u Sinu. Dakle, kad čitamo istoriju o Gospodu Isusu Hristu, mi čitamo istoriju otkrića Boga i Božje ljubavi za sve nas. Kad gledamo u Isusovo lice, lice Gospoda Isusa Hrista, mi vidimo pravi karakter Boga.
Setite se ovoga, prijatelju, ma ko da ste: Mi treba da smatramo da nas je Isus ljubio lično i individualno kao jedinku. Setite se da je Isus Sin Božji i da je došao da nam prestavi Boga. On je rekao: “Riječ što čujete nije moja, nego Oca koji me posla.” (Jovan 14,24.)
Bog želi da znamo da je Njegova ljubav za nas lična, individualna. Pisano je u Njegovoj Bibliji i to slovima koja nikad neće izbledeti: “Potom se pokaza ljubav Božja k nama što Bog sina svojega jedinorodnog posla na svijet da živimo kroza nj.” (1. Jovanova 4,9.)
Upišite ovaj tekst u svoje srce. Ponavljajte ga u svojoj duši. Ponovite prijateljima. On želi da mi živimo. Razlog, što smo još uvek živi jeste, što nas Bog ljubi.
Kad nas Bog toliko voli, da je dao Svog Sina da umre za nas, zar ne možemo da mu se poverimo? Nećemo li preko Njega da primimo sve što nam je potrebno? Za Njega ni jedan slučaj nije suviše težak. Nema tih suza, koje On ne može da obriše, nema slomljenog srca koje On ne može da blagoslovi. Bez obzira gde se nalazili, mi smo u ljubavi Božjoj. Ako nas On ljubi, zar ne bi trebalo da Mu uzvratimo ljubav?
Jedan pobožan čovek, čije je srce razdirao bol za izgubljenom suprugom, prelazio je Atlantik sa svojom sedmogodišnjom ćerkicom. Jednog dana, dok su stajali naslonjeni na ogradu palube velikog broda i gledali na okean, devojčica pogleda gore, prema ocu i reče: “Tata, da li nas Bog toliko voli, koliko smo mi voleli mamu?” Spustivši pogled k njoj i susrevši ozbiljne oči, pune pitanja, on reče: “Da dušo, Božja ljubav je najveća stvar koja postoji.”
Mala je za trenutak zaćutala a zatim reče: “Tata, koliko je velika ta Božja ljubav?” “Reći ću ti” odgovori otac. “Pogledaj tamo, preko okeana. Pogledaj gore, pogledaj dole. Božja ljubav je toliko velika, da se proteže dalje oko nas od sve ove vode. Viša je od neba nad nama. Dublja od najdubljeg dela okeana na kojem plovimo.”
Mala je ponovo zaćutala, prevrćući u mislima ovaj veliki prikaz. Zatim, pogledavši još jednom gore, u lice svog oca, sjajnih očiju ona reče: “O, tatice, pa mi smo onda tačno u njenom središtu, zar ne?”
To je gde se i vi nalazite, ma ko bili i ma gde se nalazili – vi ste u središtu Božje ljubavi. Gde je Bog? Zapravo tamo gde se vi nalazite. Kao što pesnik kaže, On nam je “bliže od ruku i nogu.” A evo i Njegovih reči: “I tražićete me i naći ćete me, kad me potražite svim srcem svojim.” (Jeremija 29, 13.)
(513)