Postoji poseban doživljaj kada se nešto vidi po prvi put. Najveći utisak na čoveka ostavljaju predmeti koji se vide po prvi put. To je doživeo i Bob Edens koji je bio potpuno slep. Njegov svet bio je kao crna odaja ispunjena zvucima i mirisima. Preživeo je pet decenija ispunjenih potpunim mrakom.
Ali jednog dana, poznati hirurg izvršio je komplikovanu operaciju nad Bobom i on je progledao. Posle operacije, kad su zavoji sa njegovih očiju skinuti, Bob Edens je po prvi put u životu video svet oko sebe.
Zamislite šta se sve može dogoditi kad se pred čovekom koji 51 godinu nije video, odjedanput pojavi neki prizor. Bob je bio izvan sebe, tako da je davao neobične izjave, slično malom detetu. Kad je progledao, kazao je:
Nikada nisam ni mislio da je žuto tako žuto. Bez reci sam, zadivljen sam žutom bojom. A tek crvenom! Crvena je moja omiljena boja, ne mogu da se nadivim toj crvenoj boji. Sada mogu da vidim mesec, ali ništa nije tako lepo kao kad na svetlom, cistom, plavom nebu avion ostavi svoj dugi beli trag. Izlasci Sunca, zvezdano nebo noću… vi nemate pojma kako je sve to divno.
Za mnoge od nas ovo zvuci neobično, jer svi ovo vidimo, ali retko se radujemo onome sto vidimo. Zaključujemo, u stvari, da je to sasvim normalna pojava. Slično se događa kada čovek upozna Isusa. Za mnoge od nas ovo zvuci neobično, jer svi ovo vidimo, ali retko se radujemo onome sto vidimo. Zaključujemo, u stvari, da je to sasvim normalna pojava. Slično se događa kada čovek upozna Isusa. Za mnoge koji su odrasli u hrišćanskim domovima i koji su čitali i slušali o Isusu cini se da je pitanje ko je On i šta je govorio, suvišno i nepotrebno. Oni su toliko slušali o toj temi da im je sve poznato. Ali u ova poslednja dva poglavlja uverićemo se da je naše znanje o Isusu ipak površno i maglovito. Prikazi Boga i Isusa u Bibliji, cesto su kasnije prikazivani u pogrešnom svetlu. Kao sto smo već istakli, postoji velika razlika između Isusa iz prvog veka, Onoga koga su Njegovi učenici poznavali, slušali i išli sa Njim, i Isusa iz 20. veka; Isusa iz savremene kulture koga hrišćani cesto prikazuju, o kome cesto slušamo.
Posmatrajmo Isusa onako kako su Ga ljudi iz onoga vremena videli i slušali po prvi put. Čujmo Ga kako izlaze hrišćanska etička pravila u svojim nezaboravnim propovedima. Shvatićemo da ono sto je Isus učio cesto dolazi u sukob sa našim načinom razmišljanja i postupanja. Videćemo da se Njegovo učenje duboko razlikuje od savremenog pristupa etici. Za razliku od savremenih etičara, koji su prvenstveno zainteresovani za spoljašnje ponašanje, Isus ističe motiv ponašanja. Jedan motiv stoji visoko iznad svih ostalih: treba da budemo spremni da svoju pažnju usmerimo Bogu, a ne na ono sto drugi misle o nama, i tako da radije sluzimo Bogu i drugima nego da ubadajmo samome sebi.
U ovoj tekstu videćemo da Isus nije zadovoljan našom minimalnom dobrotom i lepim ponašanjem. Za većinu ljudi nije teško da ne ubiju, da ne kradu, cak i da se uzdrže od preljube. Takvim ljudima nije posebno teško da odvoje vreme i novac, i da povremeno pomognu nekoj dobrotvornoj organizaciji. Ali Matejev izveštaj o Isusovoj Propovedi na Gori pokazuje da je hrišćanski život složeniji, jer podrazumeva da naše misli i stavovi budu usklađeni sa Božjim. Ljubiti svoje neprijatelje znaci biti zainteresovan za njihovo blagostanje, a ne samo izbegavati priliku za sukobe.
Isusova Propoved na Gori
Ova najpoznatija Isusova propoved zapisana je u Jevanđelju po Mateju 5-7 poglavlja, ali njen kontekst počinje u poslednjim stihovima 4. poglavlja. (treba imati na umu da je podela na glave i stihove napravljena mnogo kasnije nakon pisanja Jevanđelja.) U tekstu zapisanom u 4, 23 I 24. stihu, Matej ističe dve činjenice o Isusu: Učio je po zbornicama ili crkvama Jevanđelje o Carstvu, i drugo – lečio je bolesne. U 25. stihu pisac kaže sledeće:
I za njim iđaše naroda mnogo iz Galileje i iz deset gradova, i iz Jerusalima, i Judeje i ispreko Jordana.
Ta misao se nastavlja i prenosi u peto poglavlje, 1. stih:
A kad Oni vide narod, pope se na goru i pristupivši mu učenici njegovi i otvorivši usta svoja učaše ih govoreći.
Posle toga sledi najpoznatije Isusovo učenje koje cini srž hrišćanstva.
Ali pre nego sto se upustimo u samu srž propovedi, da kažemo da je za jednog Jevrejina svaka lokacija u Palestini na kojoj je Isus učio bila vazna. Jevanđelista Matej pažljivo kaže da se Isus popeo na goru ili planinu. U starom zavetu bilo je mnogo važnih planina, ali nijedna nije bila toliko značajna kao Sinaj. Na Sinaju Bog je otkrio ko je On i šta zahteva od čoveka. Isus sada ponovo uči na planini, a ova propoved toliko je slična onome sto se desilo na Sinaju, tako da se ova planina cesto naziva Sinaj Novog zaveta. Na vrhu starozavetnog Sinaja, Bog je objasnio zakon i učinio ga praktičnim za svakodnevni život. Na vrhu starozavetnog Sinaja Bog je govorio usred grmljavine i sevanja munja, a na vrhu novozavetnog Sinaja, govorio je neposrednim, ljudski razumljivim glasom. Na vrhu starozavetnog Sinaja, Bog je rekao Izraelcima da ostanu na svojim mestima i da se ne približavaju – ali na vrhu novozavetnog Sinaja, Isus je rekao: Dođite k meni svi. Poziv je upućen svakom i svako se može približiti Bogu.
Druga činjenica, koju treba uočiti, ogleda se u pitanju – Ko je Isus bio za one ljude? Kako su Ga zamišljali i šta su očekivali od Njega?
Vreme u kome je Isus živeo bilo je vreme kada je izrailjski narod bio pod rimskom okupacijom. Cela sveta Palestina bila je porobljena, a proučavajući Stari zavet, Izraelci su shvatili da dolazi dan u kome će se pojaviti neko i osloboditi ih od tog jarma, neko ko će organizovati pobunu, oterati Rimljane i uspostaviti slobodnu državu.
I u Novom zavetu vidimo da Isus izlazi u javnosti propoveda. Njegove prve reci ulile su nadu da je On pravi Oslobodilac: Budite spremni jer se približi carstvo Božje. Došlo je vreme kraja svakom robovanju i tiraniji, jer je sloboda vrlo blizu. Ali dolazi i razočarenje, zato sto je Isus govorio o oslobođenju od greha, a ne od Rimljana. To nije ono sto je narod očekivao i zašto je bio zainteresovan. Iako je život pod Rimljanima bio izuzetno težak, Isus je smatrao da je koren svakog problema greh, a oslobođenje od greha rešava sve postojeće probleme. Zato Isus govori o pravoj i osnovnoj potrebi. U ovoj propovedi Isus otkriva narodu kako se to može postići. Međutim, Isus postavlja stvari na pravo mesto i kaže: Ti prvo moraš biti hrišćanin, pre nego sto počneš da se ponašaš kao hrišćanin. I zaista, u hrišćanskom svetu postoji veliki raskorak između onoga sto ljudi tvrde da jesu i načina na koji žive, – to je upravo zato sto pokušavaju da se ponašaju, da žive kao hrišćani – a da to u stvari nikada nisu bili.
Zato Isus počinje sa odgovorom na staro pitanje: Kako neko postaje hrišćanin, kako se neko može osloboditi od greha. Isus opisuje četiri koraka do cilja, do stvarnosti u kojoj neko postaje hrišćanin. Oni su toliko suprotni onome sto cesto čujemo da ćemo se veoma iznenaditi, i zato u preostalom tekstu pokusajmo da uočimo koliko se Isusove ideje razlikuju od našeg načina razmišljanja.
Prvo iznenađenje je Isusov opis hrišćanina ili hrišćanstva u koji ugrađuje reč sreća. Istina, u našoj Bibliji se to ne može zapaziti, jer u njoj stoji reč blago. Devet puta se spominje reč blago, ali u grčkom stoji reč makarios, sto znaci sreća. Ako danas postavimo pitanje: Koji su ljudi srećni? Odgovor je siguran: Oni koji imaju i umeju.
Očigledno je da se savremeno društvo upravlja prema pravilu da opstaje najjači. Na jednog nalepnici u Americi piše: Onaj koji umre sa najviše igračaka pobeđuje. To vazi i za nacije sa najboljim oružjem i najrazvijenijom ekonomijom. Vlasnik poznatog košarkaškog kluba Čikago Buls, prilikom završetka karijere najboljeg košarkaša svih vremena, Makla Džordana, izjavio je:
On živi američki san. Američki san je stici do trenutka u životu, kada ne moraš da radiš ništa sto ne želiš da radiš, a možeš da radiš sve sto želiš da radiš.
To je možda američki san, ali sigurno nije Isusov san koji je otkriven u Blaženstvima. Blaženstva jasno prikazuju da Bog posmatra ovaj svet kroz drugačije naočari. Različit prizori u Jevanđeljima pružaju nam dobru sliku o ljudima koji su ostavili najveći utisak na Isusa. Udovica koja je dala svoje dve poslednje lepte u dar. Nepošteni skupljač poreza koji je bio toliko ispunjen znatiželjom da se popeo na drvo da vidi Isusa. Bolesno i bezimeno dete. Zena koja je iza sebe imala pet neuspešnih brakova. Slepi prosjak. Preljubočinica. Gubavi čovek. Mentalni bolesnik. Snaga, dobar izgled, poznanstva i takmičarski instinkt mogu doneti uspeh u savremenom ljudskom društvu, ali ti kvaliteti mogu zatvoriti ulaz u carstvo Božje. Žalost, pokajanje, žudnja za promenom, glad za pravdom – to su vrata Božjeg carstva.
Zaista, aplaudiramo onima koji se nalaze na vrhu društvene lestvice, na pozicijama, sa diplomama, ali Isus naopako izvrće nas sistem vrednosti kaže nam ko su u njegovim ocima zaista srećni ljudi.
Srećni su oni koji su siromašni duhom (5,3). Šta je Isus zaista želeo da kaže ovim recima. Razmotrimo kljucne reci:
Prvo sreća. Šta znaci biti srećan ili makarios u Božjim očima? Da bismo shvatili pojam sreće moramo videti kako se ona upotrebljava. Priča se da su Grci ostrvo Kipar često nazivali Makarija ili Srećno ostrvo. Oni su ga tako nazivali, jer su verovali da je Kipar toliko lep, toliko bogat i toliko plodan da čovek nikad neće otići sa tog ostrva da traži savršeniju sreću. Kipar je kao mesto za stanovanje imao tako divnu klimu, tako krasno cveće, voće i drveće, takve minerale i prirodna bogatstva, da je čoveka mogao da učini srećnim.
Makarios je dakle sreća i radost koja se ne može opisati, ako se ne poseduje. Ljudska radost je nešto sto zavisi od prilika, okolnosti i drugih životnih mogućnosti. Ljudi u svetu su radosni kad imaju, ali već sutra su tužni kad izgube ono sto su imali. Ali hrišćanin je srećan, jer poseduje tu neopisivu radost koju ovaj svet ne može dati. Međutim, sada nailazimo na jednu suprotnost zato sto Isus kaže da takvu neprevaziđenu radost imaju samo oni koji su siromašni duhom.
Pogledajmo sad reč siromašan. Vazno je zapaziti da u Isusovo vreme izraz siromašan nikad nije korišćen u figurativnom smislu, nezavisno od društvene klase. Ali u širem biblijskom kontekstu ova reč imala je tri značenja. Prvo značenje odnosi se na one koji su materijalno siromašni – koji nemaju osnovne životne potrebe.
Drugo značenje pojavljuje se u širem smislu, siromašni su oni koji su tlačeni. To su obično zarobljenici, robovi, bolesni, očajni itd.
Treća konotacija za siromašne je osnovna u Starom zavetu. Izraz siromašan označava one koji su siromašni pred Bogom. U prva dva slučaja opisano je siromaštvo u ljudskim ocima, ali ovde su siromašni pred Bogom bez obzira na njihov ekonomski status. Oni stoje pred Bogom kao prosjaci ispruženih ruku. Ima onih koji danas kažu da Isus blagosilja siromašne i da Isus ovde govori o njima i naglašava da je njihovo carstvo nebesko. Međutim, tu je zaboravljena jedna činjenica. Isus ne osenjuje bogate zato sto su bogati, niti blagosilja siromašne zato sto su siromašni. Isus osenjuje sebičnost. Sebičnost se nalazi u srcima i bogatih i siromašnih. Ovde novac nije u pitanju – ovde je u pitanju lično duhovno stanje. Isus ističe da su srećni oni koji su duhovno siromašni. Jer sto se vise približavamo Isusu i vidimo Ga kakav jeste, sve vise uvijamo svoju grešnu prirodu. Sto vise posmatramo Njega, to ćemo manje govoriti o sebi. I ako se neko ne oseća siromašan u duhu, koji vidi sebe kao boljeg i nadmoćnijeg od ostalih, možda onda još nije napravio taj prvi korak. Isus kaže da je prvi korak u borbi da se neko oslobodi od greha – da postane svestan svog greha. Blago siromašnima duhom, drugim recima – Grešan sam, i to priznanje je neophodno, jer tu Isus počinje.
Isus prelazi na drugi korak i ponovo rusi nas sistem vrednosti:
Srećni su oni koji placu, jer će se utešiti.
Rekli smo da prvi korak, prema hrišćanstvu, jeste da shvatimo da smo grešni – da sam grešnik. Danas je veoma nepopularno govoriti o grehu. Ljudi nisu grešni, oni su samo u neznanju i treba ih prosvetliti. Govoriti o grehu i grizi savesti može biti neposredna uvreda koja duboko pogađa druge.
Slušao sam o ocu Demijanu koji je svoj život posvetio ljudima koji su bolovali od gube, izolovani na jednom pacifičkom ostrvu. Trinaest godina hranio ih je, negovao, lečio, spavao pored njih, a onda je jednog dana i sam bio zaražen ovom bolešću. Zanimljivo je saznati kako je otkrio da je oboleo. Jednog jutra, dok je negovao jednog bolesnika prosuo je vrelu vodu na svoju nogu, ništa nije osetio i znao je da je pred njim veliki problem.
I zaista, kada grešimo, a ne osećamo nikakvu grizu savesti, kada mislimo da je sve dobro i da ništa nismo učinili, Biblija kaže da je to trenutak kada počinje da nas pritiska veliki problem. Zato se jedna od vrednosti krsta ogleda u tome sto nam otvara oci da sagledamo svu strahotu greha. Kada čovek shvati greh i njegove strasne posledice, oseća duboku žalost zbog svega sto je učinio. Zato se Isusove reci mogu i ovako iskazati: Blago onima koji placu i koji žale zbog svojih grehova.
Međutim, reč žalost, kao i reč ljubav, i druge slične reci olako se izgovaraju, a cesto i zloupotrebljavaju. Mi mnogo puta kažemo: Zao nam je, ali tako ne mislimo. U mnogim restoranima u Americi pročitaćete natpis: Zao nam je, ali čekove ne primamo. Mnogo puta čujemo i ovo: Zao nam je sto smo zakasnili na sastanak. Žalimo sto nismo kupili poklon, itd. Reci zao mi je postale su deo našeg lepog ponašanja. Zbog toga je neophodno zapaziti da jevanđelista Matej koristi najjaču grčku reč da izrazi žaljenje, koja je upotrebljavana u opisivanju žaljena za mrtvima. Dakle, Isus kaže da su srećni oni koji žale zbog svog greha, On misli na nešto potpuno drugačije. On misli na ljude koji su toliko ganuti onim sto je prouzrokovalo njihov greh da su spremni da nešto preduzmu i izmene nastalo stanje. Grčka reč metanoia koja se prevodi kao pokajanje, žaljenje označava i promenu pravca kretanja. To je osoba koja je shvatila da je išla u pogrešnom pravcu i sada ga potpuno menja.
Dakle, čovek koji zali zbog svog greha, menja pravac, menja način svog ponašanja i razmišljanja. Ono sto je voleo sada mrzi, ono sto je mrzeo sada voli. Sistem vrednosti je potpuno izmenjen. Ako je bio lopov sada daje, ako je ogovarao druge, sada govori lepo o ljudima. Isus kaže da kada neko zali zbog svog greha na takav način, on će biti utešen. Grčka reč za pojam utešiti dolazi od reci parakletos, dakle od iste reci koja je upotrebljena u opisu Svetog Duha u Jevanđelju po Jovanu 16, 7. Ta reč ima posebno značenje, neko ko je pozvan da bude sa strane, da bude pored. Drugim recima, kada žalimo zbog svojih grehova, kada nam je zao zbog onoga sto smo učinili, postoji neko ko je pozvan da bude pored nas, da nas teši, hrabri i pomogne. I danas ako žališ zbog svojih postupaka koji su naneli uvredu i sramotu Bogu i bližnjima, ovaj svet tvoje žaljenje može posmatrati kao psihičku neuravnoteženost, ali Bog kaže: Blago tebi, ti si srećan sto žališ, jer si shvatio da je tvoj život bio usmeren u pogrešnom pravcu, da je bio promašen i sada ćeš biti utešen.
Dakle, prvi korak da neko postane hrišćanin je da shvati da je grešnik, drugi korak je da oseća duboku žalost koja ga pokreće da nešto učini i da se ne miri sa postojećim stanjem.
Treći korak predstavljen je u Jevanđelju po Mateju 5,5;
Srećni su oni koji su krotki, jer će naslediti zemlju.
Opet je promenjen sistem vrednosti. Reč krotak u savremenom društvu cesto ima negativno značenje. Takve ljude cesto nazivamo beskičmenjacima, pokornim, slabićima, jer se danas cene agresivni, odvažni i ljudi koji drže do sebe.
Pogledajmo šta je Isus zaista mislio i želeo da kaže. Grčka reč za krotak je praotes, i ima nekoliko značenja. Prvo značenje odnosi se na divlje životinje koje su bile pripitomljene i naučene da slušaju i izvršavaju zapovest. Drugim recima, životinja koja je naučila da prihvata kontrolu. Tako da se ove Isusove reci mogu prevesti: Srećan je čovek koji nadgleda svaku težnju, svako osećanje i svaku strast. Drugo značenje ove reci praotes označava čoveka koji je toliko ponizan da u njemu nema ni trunke oholosti.
Dakle, ova reč označava samokontrolu, ali takođe znaci i iskrenu poniznost. Ponos Jevreja bio je u učenju, Grka u mudrosti, Rimljana u sili. Ali ponizni su samo oni koji mogu primati, koji mogu učiti ili biti poučavani, koji mogu prihvatiti oproštenje, koji mogu živeti u ljubavi. Ono sto je Isus hteo da kaže ogleda se u ovom trećem koraku kao pomoć sa strane koja je u ovom duhovnom procesu neophodna. Ja sam to ne mogu postići. Ja sam ne mogu da ispravim svoje karakterne mane. Zato je potrebna krotkost. Zato su danas u svetu najbolji ljudi oni koji osećaju potrebu za Isusom, da On preuzme kontrolu nad njihovim životom.
Međutim, Isus nastavlja dalje i kaže šta će takav čovek doživeti: Oni će naslediti Zemlju. Ne jaki, ne agresivni, ne samovoljni, već oni koji poznaju Onoga koji poseduje Zemlju. Zato nije vazno ko si, ne moraš biti ništa posebno da bi se spasao, ali moraš biti povezan sa određenom ličnošću da bi nasledio Zemlju. Zbog toga se u hrišćanstvu stalno naglašava odnos. Nasuprot drugim religijama koje naglašavaju etička učenja svojih osnivača, u hrišćanstvu je odnos i povezanost sa Hristom najvažnije učenje i duhovno ostvarenje.
To je jedini način kojim se stiže do spasenja. Mi ne možemo učiniti ni jedno jedino delo da ga zaslužimo. I sto je čovek uspešniji i imućniji, neko ko je naučio da radom dođe do određenih stvari, teze mu je da shvati da ne može ništa lično učiniti da zaradi spasenje. To je treći korak. Moram biti krotak da shvatim da mi je potrebna pomoć, da je neophodno da neko preuzme kontrolu nad mojim životom.
Dakle, korak 1. Ja sam grešnik. Korak 2. Zao mi je zbog toga i želim da se promenim, korak 3. Spreman sam da prihvatim Božju pomoć.
A sad pogledajmo i četvrti korak:
Srećni su oni koji su gladni i žedni pravde, jer će se nasititi.
U prvom delu rečenice kao da postoji velika suprotnost: Kako neko može biti srećan, ako je gladan i žedan.
Da bismo tačno razumeli šta je Isus hteo da nam kaže, potrebno je da imamo uvid u ekonomsku situaciju prvog veka. Kad kažemo da sam gladan, to znaci da nisam imao regularni obrok, ili dugo vremena nisam pio vodu, tako da sam gladan i žedan.
Činjenica je da malo ko od nas može u potpunosti da shvati šta znaci biti stvarno gladan i žedan. Ljudi u prvom veku to su veoma dobro znali.
Plata jednog radnika iznosila je 18 para dnevno. Sa tim novcem niko nije moga da se prejede. Nadničari koji su imali stalno zaposlenje, nikada nisu imali tri obroka, a dva vrlo retko. Dok su radnici mogli da jedu meso jedno – do dva puta mesečno, nadničari su mogli da jedu samo jednom godišnje na Dan očišćenja koji je proslavljan u mesecu oktobru.
Još teže prilike su bile kada je bila u pitanju žeđ. U to vreme nisu postojale slavine koje su snabdevale kuce vodom. U Palestini su postojale dve velike kisne sezone, i zato je voda bila vrlo retka i čuvana u posebnim sudovima. Ljudi zatečeni u pustinje cesto su umirali od žeđi.
Tako glad koju Isus ovde opisuje nije nešto sto se može zadovoljiti jednim obrokom, a žeđ o kojoj govori se ne može utoliti časom hladne vode. To je glad i žeđ čoveka koji je na ivici smrti i koji će umreti, ako ne jede i ne pije.
Isusovo pitanje u suštini znaci: Koliko ti je stalo do pravednosti, koliko ti je stalo do spasenja? Da li ti je stalo toliko koliko gladnom čoveku, koji je na ivici smrti, do hrane? Koliko je tvoja zelja jaka?
Mnoštvo ljudi u savremenom svetu žele spasenje, ali za njim ne osećaju jaku glad. Možda neko misli: Ako bih moga da imam ovaj svet (sve bogatstvo u ovom svetu) i budem spasen, onda je sve u redu. Međutim, Isus kaže: Samo ako je tvoja zelja da budeš spasen toliko snažna kao glad i žeđ čoveka koji umire, samo kad budeš toliko želeo, možeš biti spasen.
Kakva je vaša zelja za duhovnošću? Mnogi danas priželjkuju: Samo kad bih imao vise vremena za duhovnu hranu. Problem nije nastao zbog prezauzetosti, problem nije u nedostatku vremena, problem je nas apetit. Kad odemo lekaru na pregled, jedno od pitanja koje nam postavlja glasi: Kakav je vas apetit? Zašto lekari to pitaju? Zato sto je apetiti simptom unutrašnjeg stanja. Gubitak apetita predstavlja crveno svetlo u lekarskoj praksi.
Na ovome svetu ne postoji ništa sto može zasititi nasu duhovnu glas. Istina, postoje mnoga zadovoljstva i uživanja, ali ponovo ćemo ogladneti. Prisetimo se opet Paskalovih reci:
U srcu svake osobe postoji vakum oblikovan Božjom rukom i samo ga Bog može ispuniti.
Nikakve materijalne vrednosti, nikakva uživanja, nijedna filozofija, niti pogled na svet… već samo Bog.
(707)