Neandertalac
Sredinom prošlog veka pronadjene su kosti neobičnog izgleda u raznim mestima Evrope. Jedno od najzanimljivijih otkrića bilo je ono kada je u jednoj pećini, u dolini Neandre, u Nemačkoj, pronadjen deo skeleta. Po mestu pronalaženja uzorak je dobio naziv neandretalac. Kao osnovni tip poslužio je za mnoga druga otkrića i tako se vremenom sakupljalo mnoštvo dokaza koji su govorili da je u tom području davno živela rasa koja se znatno razlikovala od današnjih stanovnika tog kraja. Antropolozi su mnogo mudrovali o poreklu ove rase, da li su to bili preci današnjih evropljana ili su to možda ljudi koji su u svim značajnim crtama bili slični današnjim ljudima? Ova pitanja podelila su naučnike i tako su na osnovu ispitivanja vršenih na pronadjenim ostatcima nastale brojne predpostavke, mnoge verzije koje su se medjusobno veoma razlikovale.
Kako je živeo neandretalac i kako je izgledao? Bio je snažan, niskog rasta, imao je malu lobanju, dok su mu kosti udova bile veoma slične kostima današnjeg čoveka. Obrve su mu bile veoma isturene i upadljive, a čelo koso. Ruke kratke, a prsti grubi i zatupasti. Uprkos nekim ranijim ilustracijama koje su ga prikazivale kao pognutog, danas se zna da je hodao ispravan. Neandretalac je veći deo života provodio na otvorenom, ulogoreno u blizini reka srednje Evrope. Lobanje sličnog tipa nalažene su istočno od Palestine i južno do Kenije i istočne Afrike. Porodična ognjišta i drugi dokazi nastanjivanja nalaženi su duž reka u pećinama od krečnjaka u mnogim mestima Evrope. Nepostoji nijedan dokaz da se Neandretalac bavio zemljoradnjom, nije proizvodio hranu već se bavio lovom. Antropolozi su bili skloni da preterano ističu pojedinosti kojima su prepisivali primitivan karakter kako detalje koje su smatrali vezom izmedju Neandretalca i majmuna. Sada se medjutim smatra za ono što je prihvaćeno da su primitivne pojedinosti od drugorazrednog značaja da su nastale odstupanjem od normalnog. Ali je još kod mnogih ostao utisak da su ovi ljudi nešto kao polu ljudi koje možemo postaviti svuda, samo ne u jednostavan Biblijski izveštaj o doslovnom stvaranju. Ako zavirimo u geološke periode u bilo kom udžbeniku geologije vidimo da se još drže opšte prihvaćene teorije da je istorija razvoja života na zemlji obuhvatila više miliona godina. U geologiji se smatra da su razni vremenski periodi bili svedoči evolucije života od najjednostavnijih oblika života ka složenim sistemima biljaka i životinja savremenog doba. Ostatci čoveka su pronadjeni tek na najvišem razvojnom stepenu u mladjem ledenom dobu. Evolucionistima to ne predstavlja nikakav problem, jer je sastavni deo njihove osnovne teorije o razvitku života. Medjutim onima koji veruju u stvaranje, kreacionistima, nameće odredjena pitanja pošto za njih teorija o dugim vremenskim razdobljima je neprihvatljiva. Neko je došao na pomisao da bi se ova zagonetka mogla rešiti predpostavkom da su na zemlji davno postojale pre-adamske ljudske rase, uništene radi svoje zloće i da je posle njihovog istrebljenja došlo do stvaranja novih ljudi. Ova teorija o uništenju i ponovnom stvaranju povlači za sobom ozbiljne teološke probleme. Ovom nedajemo ni najmanje podrške, a podrške nema ni u svetom pismu. Umesto da nagadjamo, pozabavimo se dokazima, kakva je priroda ostataka čoveka? Neandretalaca ili bilo kojih drugih.
Nedavna antropološka istraživanja i proučavanja pomogla su da se izgradi sasvim odredjeni stav prema ovim ostatcima. To je stav koj se u velikom meri razlikuje od prvih nagadjanja. Naučnici danas pouzdano znaju da neandretalac obučen u savremenu odeću sa modernom bradom i frizurom mogao bi da se prošeta ulicama naših gradova i da ne privuče naročitu pažnju. U novim naučnim publikacijama kaže se da razlika koja postoji izmedju njega i ljudi koji danas žive nisu ništa veće od razlika koje se mogu zapaziti u bilo kom velikom gradu. Prirodno je da ovo za sobom povlači pitanje: Da li je neandretalac bio čovek? Na ovom možemo dati veoma siguran odgovor jer je danas u nauci poznato da je neadretalac u stvari bio hommos neandretalences, čovek a ne majmun čovek. Tvrdnje da su predstavnici ove rase bili isto ljudi kao današnji, poduprelo je i iskopavanje lobanja izrazito savremenog izgleda u mnogim gradovima Evrope na nižem statigrafskom nivou od statigrafskog nivoa lobanja koje su, kako je nepobitno dokazano, neandretaloidne. Ovo je uverilo antropologe da je do naročitog izgleda neandretalaca došlo usred izopačenja savršenih generacija, a ne zbog evolucije koja bi od primitivnijih oblika vodila ka savršenijem. U svetlosti ovih činjenica možemo postaviti veoma umesno pitanje: Zašto da se i dalje trudimo da ova praistorijska bića svrstavamo medju neljudska ili medju primitivnija majmuno-ljudska, zašto ih ne bismo psomatrali kao ljudska bića uprkos činjenici da pokazuju neke neobične anatomske karakteristike? Ne postoji stvara razlog da ih svrstamo bilo gde drugde nego medju ljudska bića. A gde ćemo ih postaviti na skali vremena? Da li bi bilo prihvatljivo da o njima govorimo iz perspektive poznatog verovanja o dugim geološkim periodima? Izveštaj o stvaranju iz I Mojsijeve ne može se dovesti u skald sa ovom poznatom geološkom teorijom. Svaki pokušaj u ovom pravcu doveo bi nas u zabludu. Zašto ne bismo prihvatili najnovije dokaze i posmatrali ove praistorijske ostatke kao prava ljudska bića, kao Adamove potomke? Ako postupimo ovako, pojavljuje se pitanje šta moramo da učinimo sa metodama računanja vremena po periodima koji za milione godina premašuju Biblijsko računanje vremena? Kad o ovome govorimo dobro je da istaknemo još nešto, svaki bi čitalac, kada bi se pozabavio najnovijim istraživanjima o radioaktivnom metodu računanja starosti zemlje C14 naišao na brojne protivrečnosti i sigurno ozbiljno posumnjao u ispravnost ovoga metoda. Dakle, ako su ovi široko obnarodovani metodi više nema drugog izbora nego vratiti se Biblijskom izveštaju o poreklu zemlje i života na njoj, i osloniti se na nadahnuti izveštaj iz 5 i 11 poglavlja I Mojsijeve. Kad ovako postupimo, sve se savršeno uklapa. Neandretalac, i svi njemu slični oblici prihvataju se kao degenerisani predstavnici ljudskog roda, odnosno oblici koji su u nekim pojedinostima odstupili od normalnog stanja predvidjenog za čovečanstvo. Što su više bili udaljeni od centra civilizacije, u većoj su meri bili degenerisani. Čim je čovek stvorio prihvatljive životne uslove i počeo da se bavi zemljoradnjom i živi u organizovanim naseljima primitivni delovi čoveka su u velikim delovima isčezli u veoma udaljenim područjima Afrike, istočne Azije, Nove Gvineje i Australije. Moramo zapaziti da se svi ovi ljudi ubrajaju u ljudska, humana bića, oni su to uvek i bili. U svim ovim područjima problem je uglavnom isti – što se naučnim metodama više saznaje o ovim vrstama sve bledji su dokazi o njihovom srodstvu sa nekom životinjskom vrstom. Na primer, rani izveštaji o ljudskim vrstama u Africi su mnoge navodili na verovanje da se tu svakako radi o majmunima ili o precima srodnim majmunima. Sada se postepeno uvidja da su i te vrste ipak besprekorna ljuska bića, možda su oni više degenerisani od neandretalaca iz Evrope i Palestine ali i ovi oblici imaju mnoge neprevidive osobenosti ljudskih bića. Mnogi evolucionisti rugaju se tumačenjima koja predstavnici teorije o doslovnom stvaranju daju o geološkim i antropološkim podatcima. Medjutim, svako ko je prinudjen da ismejava drugu stranu da bi učvrstio svoje pozicije, staje u odbranu nečega veoma siromašnog. Kreacionista se ne plaši da se suoči sa činjenicama u njihovom pravom obliku jer zaključuje da one sve snažnije učvršćuju tlo pod njegovim nogama. Završavajući ovo razmatranje, dopustite mi da kažem nešto u znak upozorenja onima koji su zainteresovani za ono o čemu smo ovde govorili: pobrinite se da ono što će vam poslužiti kao osnova za donošenje zaključaka bude savremeno, i da kao autora ima naučnika koji su spremni da se neposredno suoče sa činjenicama neobazirući se na to u kojoj meri se te činjenice mogu suprotstaviti važnim postavkama i teorijama. Tada sakupite činjenice zanemarujući teoriju koje vam se nameću i bićete zapanjeni kad utvrdite da se te činjenice lako mogu uklopiti u doslovno biblijsko tumačenje o istoriji naše zemlje.
(515)