Odlomak iz “Šta je čovek?”, Keit W. Stump
Retko koje verovanje je toliko široko rasprostranjeno kao ono o “besmrtnosti duše.” Praktično, svako je upoznat sa tim konceptom. Prosečna religiozna osoba, ako je pitate, bi rekla o tome nešto ovako:
“Ljudska ličnost je i telo i duša. Telo je fizičko meso i krv. To je “ljuska” koja je privremeno stanovište duše. Duša je nematerijalnog aspekta, napravljena od duha. U trenutku smrti duša napušta telo, ali živi svesno zauvek na nebu ili u paklu.” (Neki veruju da su oslobođene duše nanovo rođene u novim telima u seriji “reinkarnacije”, ili “transmigracije”.)
Neki oblik ovog koncepta može se naći među gotovo svim narodima i religijama u svetu. Prosečna religiozna osoba, generalno, uzima zdravo za gotovo ovu ideju.
Nauka, koja se bavi materijalmim univerzumom i fizičkim podacima, ne može potvrditi ili negirati postojanje takve duše.
Kako onda neko može da zna da li čovek zaista ima “besmrtnu dušu”?
Malo njih su se zaustavili i postavili pitanje odakle je došao taj koncept na prvom mestu. Mnogi pretpostavljaju da on jednostavno ima svoje poreklo u Bibliji.
Dakle, pripremite se za ono što može biti jedno od velikih iznenađenja vašeg života!
Ideja o “besmrtnosti duše” potiče mnogo ranije od osnivanja glavnih današnjih religija. Antički grčki istoričar Herodot (5. vek pre Hrista) nam govori u svojoj istoriji da su drevni Egipćani bili prvi koji su učili da duša čoveka može biti odvojena od tela, i da je besmrtna. Ova egipatska ideja je postojala vekovima pre nego što su judaizam, hinduizam, budizam, hrišćanstvo i islam došli na scenu.
Nigde u antičkom svetu se nije o život posle smrti više brinulo nego u Egiptu. Bezbroj grobova iskopanih od strane arheologa duž Nila nam daje elokventno svedočanstvo egipatskog verovanja da je čovek imao duhovni aspekt koji prevazilazi njegov fizički život.
Na istoku, drevni Vavilonci su isto imali veru u budući život duše u “donjem svetu”. Međutim, Vavilonska verovanja nisu bila tako dobro definirana kao egipatska.
Čovek, verovali su Egipćani, se sastoji od fizičkog tela, i ne jedne, nego dve duše koji su živele nakon njegove smrti: KA duša i BA duša.
Za KA je rečeno da je duhovna replika čoveka, koja sadrži “vitalnu snagu”, koja mu je dana prilikom rođenja. Prilikom smrti, verovalo se da KA boravi u kipu ili slici pokojnika. Kip ili slika su zbog toga stavljeni u grob. Pošto je grob trebalo da bude večni dom za KA, grob je bio snabdeven svime što bi bilo potrebno za KA da ima srećan život posle smrti – hrana, nameštaj, igre, literatura, češljevi i slično.
Za drugu dušu, BA, se verovalo da je to deo čoveka koji uživa večno postojanje na nebesima. Verovalo se da leti iz tela sa poslednjim dahom. BA je često prikazana na slikama na grobu kao soko sa čovečjom glavom koji lebdi nad telom pokojnika. Drevni Egipćani us verovali da se BA povremeno vraća u “posetu” telu u grob i da uzima hranu i piće koje se prinose tamo.
Poznata knjiga “Knjiga Mrtvih” – zbirka drevnih egipatskih pogrebnih i ritualnih tekstova – iznosi u dosta detalja mnoga egipatska verovanja o zagrobnom životu. U jednoj verziji ovog dela koje datira iz 15. veka pne, BA od pokojnika je prikazana na slici kako pita jednog od egipatskih bogova “Dokle ću da živim?” Na to je bog odgovorio: “Ti ćeš postojati milione miliona godina, milionima godina.” Koji bolji prikaz koncepta besmrtnosti možemo imati?
Predano Grcima
Ideja o besmrtnosti duše ne prestaje sa drevnom egipatskom civilizacijom. Zapazimo ponovo svedočanstvo istoričara Herodot:
“Egipćani su prvi koji su tvrdili da je duša besmrtna … Ovo mišljenje su neki među Grcima u različitim periodima vremena, usvojili kao svoje” (citat iz “Euterpa”, druga knjiga Herodotove “Istorije”).
Paganski Grci su dobili koncept besmrtne duše od Egipćanima! Najvažniji zastupnik među starim Grcima o ideji “besmrtne duše”, bio je atinski filozof Platon (428-348 pne), koji je bio Sokratov učenik. Platon je bio osnivač “Akademije”, instituta za filozofsko i naučno istraživanje nedaleko izvan Atine.
Pre Sokrata, grčki filozofi nisu imali stvarne koncepcije o bilo kojem nematerijalnom elementu u čoveku. Filozofi Sokrat i Pitagora su bili među prvim Grcima koji su usvojili egipatski pogled. Oni su potom imali veliki uticaj na Platonovu misao. Platon je bio taj koji je popularizovao koncept besmrtne duše širom grčkog sveta.
U “Phaedo” – jednom od najpoznatijih Platonovih dela – Platon priča o Sokratovom poslednjem razgovoru sa svojim prijateljima, poslednjeg dana Sokratovog života. Sokrat im je izjavio:
“Budite hrabri, i ne žalite za mojom smrću … Kada me položite u moj grob, recite da ste sahranili samo moje telo, a ne moju dušu.”
Sokratova izjava je slična učenju većine crkava danas!
Takođe primetite sledeću Platonovu tvrdnju, ponovo uzetio iz “Phaedo”:
“Duša čije nerazdvojivo svojstvo je život, nikada neće prihvatiti ono što je suprotno od života – smrt. Tako, dokazano je da je duša besmrtna, a pošto je besmrtna, neuništiva je … Da li verujemo da postoji takva stvar kao što je smrt? To je sigurno. A da li je to bilo šta drugo nego razdvajanje duše i tela? Biti mrtav je postizanje ovog razdvajanja, kada duša izlazi sama u sebi i odvoja se od tela, a telo se razilazi od duše. To je smrt… Smrt je samo razdvajanje duše i tela.”
U knjizi X iz “Republike” – još jedan od glavnih Platonovih dela – on je ponovo napisao: “Duša čoveka je besmrtna i neprolazana.”
Izjave drevnih grčkih i rimskih pisaca kao što su Polibije, Ciceron, Seneka, Strabon – pa čak i samog Platona – doveli su dotle neke moderne istoričare da se pitaju da li je Platon zaista lično verovao doktrinu o besmrtnj duši. Oni ukazuju na to da je on možda jednostavno samo popularizovao ono što je znao da je fikcija, kao sredstvo za držanje građana u dobrom vladanju kroz strah od misterioznih “nevidljivih stvari” izvan ovog života.
Koncept besmrtne duše, drugim rečima, bio je neophodno prateće verovanje doktrini o strašnim mukama u delovima Hada ili pakla. Takva strašna učenja, neki filozofi su mislili, su bila neophodna da se zaplaše mase na dobro ponašanje.
Bez obzira na njegove motive i lična uverenja, Platonova učenja su imla veliki uticaj. Ona su se proširila po ondašnjem poznatom svetu i bila su prihvaćeni kao istina od strane miliona ljudi.
Platon i Jevreji
Jevrejske zajednice iz davnina su bile duboko pod uticajem grčke filozofske ideje. Mnogi pretpostavljaju da platonski pogled duše zarobljene u telu nije bi ništa novo za Jevreje. Ali zapazite svedočanstvo lično jevrejskih učenjaka:
“Verovanje da duša nastavlja svoje postojanje posle raspada tela nije… nigde izričito naučavano u Svetom Pismu … Verovanje u besmrtnost duše je došlo Jevrejima kroz kontakt sa grčkom misli a narošito kroz filozofiju Platona, njenog glavnog zastupnika, koji je naveden na to kroz misterije Orfik (Tajanstven) i Eleusinian u kojima su vavilonski i egipatski stavovi čudno itmešani.” (Jevrejska enciklopedija, članak,” Besmrtnost duše “, The Jewish Enczclopedia, “Imortaitz of the Soul” http://www.jewishencyclopedia.com/view.jsp?artid=118&letter=I).
Mnogi od vas će nesumnjivo biti iznenađeni da otkrijete da ideja o besmrtnosti duše nije proistekla od Jevreja iz spisa Starog Zaveta, već uzeta od Platona.
Kao što ćemo videti, Stari Zavet ima potpuno drugačiji stav!
Drugo Iznenađenje!
Ali šta sa verovanjima hrišćanskog sveta? Možemo pomisliti da svakako ovde možemo pronaći doktrinu o besmrtnj duši nezavisno od bilo kog grčkog uticaja.
Sada razmotrite ove činjenice:
Mnogi od ranih teologa i naučnika koji su ispovedali hrišćansku veru – uključujući i takve ljude kao što su Origen, Avgustin i Tertulijan – su tesno povezani sa platonizmom.
Na primer, Tertulijan (155-220 posle Hrista) je napisao: “Jer neke stvari su poznate i kroz prirodu: besmrtnost duše, na primer, mnogi veruju … Ja mogu dakle da koristim Platonovo mišljenje, kada izjavljujem: “Svaka duša je besmrtna” (“Anti-Nikejski Oci”, volumen III).
Zapazimo, to je Platonovo mišljenje koje je citirano!
Avgustin Hiponski (354-430 posle Hrista) – smatra se najvećim hrišćanskim misliocem – isto je naučavao nematerijalnu i duhovnu prirodu ljudske duše. Ali zapazimo izvor njegovog učenja. Enciklopedija Britanika navodi:
“On [Avgustin] je spojio religiju Novog zaveta sa platonskom tradicijom grčke filozofije.”
Zašto bi ti rani verujući hrišćanski naučnenjaci posegnuli za mišljenjima paganskih grčkih filozofa? Može li biti da doktrina o besmrtnosti duše nije jasno podržana u hrišćanskoj Bibliji?
Zapazimo mnogo kasnije pogled Martina Lutera, vođa Reformacije u Nemačkoj. Više od hiljadu godina kasnije, 1522., on je napisao:
“Verovatno je, po mom mišljenju, da, sa vrlo malo izuzetaka, zaista, mrtvi spavaju u neosetljivost do Sudnjeg dana …. Na osnovu kojeg autoriteta se može reći da duše mrtvih možda ne spavaju. .. na isti način na koji živi se nalaze u dubokom snu u vremenu između njihovog lezanja noću i njihovog ustajanja u jutro “?
Sam Luter je naišao na teškoće u pronalaženju podršku za doktrinu o besmrtnoj duši na stranicama Pisma.
Primetitmo da je on pitao: “No osnovu kojeg autoriteta …?”
Ali, duboko ukorenjena vekovna nauka nije lako da se iskoreni, čak i od strane protestantskih reformatorora. Teolozi i vernici podjednako su nastavili, najvećim delom, da u svom zagrljaju drže ideju koja dolazi od drevnih paganskih filozofa. Evo kao Enciklopedija Britanika to rezimira:
“Tradicionalna zapadna filozofija, počevši od starih Grka … je oblikovala osnovne zapadne koncepte o duši.”
Šta Biblija stvarno kaže!
Zapazimo upozorenje apostola Pavla, koji je svojevremeno lično suočio grčke mislioce na brdu Mars u antičkoj Atini (Dela 17:15-34). Grcima u Kolosi u Maloj Aziji on je napisao:
“Braćo! čuvajte se da vas ko ne zarobi filozofijom i praznom prijevarom, po kazivanju čovječijemu, po nauci svijeta, a ne po Hristu.” (Kol. 2:8).
Lično Isus Hrist je upozorio “ Ukidajući riječ Božiju svojijem običajem koji ste postavili;” (Marko 7:13). “No zaludu me poštuju“, rekao je žaleći, “učeći naukama i zapovijestima ljudskima” (Matej 15:9).
Pa šta Biblija zaista kaže?
Razmislite prvo o učenju Starog Zaveta. Kao što smo videli, Jevreji koji su živeli u helenističkogm svetu su priznali da su uzeli doktrinu o besmrtnosti duše od Platona. Nigde se to ne nalazi u hebrejskom Pismu.
Zapazimo Postanje 2:7: “A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa.”
Razmotrimo pažljivo: Čovek – načinjen od prašine zemaljske, a ne iz duha “postao je” duša živa. Duša je ono što je čovek. To nije nešto što čovek ima.
Hebrejski jezik dalje dokazuje ovu ideju. Hebrejska reč prevedena kao “duša” u Postanju 2:7 u “Ovlašćenoj verzija Biblije” (Authorized Version) je nefeš. Nefeš, uopšteno, označava ono što privremeno ima fizički život. To znači stvorenje čiji izvor života dolazi kroz disanje. To je ista reč koja se koristi često u prvom poglavlju Postanja i drugde i odnosi se na životinje.
Zapazimo, na primer, Prva Mojsijeva 1:24: “Potom reče Bog: neka zemlja pusti iz sebe duše žive [nefeš] po vrstama njihovijem, stoku i sitne životinje i zvijeri zemaljske po vrstama njihovijem. I bi tako”
Ovde je izraz “žive duše” identičan hebrejskou reči “duša” koja se koristi u Postanju 2:7 i kroz ceo Stari Zavet. U biblijskoj upotrebi, divlja zver je takođe “duša”!
U Levitskoj knjizi 21:11 , Brojevi 6:6, Agej 2:13 i drugde, reč nefeš se koristi čak i za mrtvo telo.
Nefeš jasno nema ništa sa bilo kojom vrstom besmrtne duše u čoveku. Duša nije odvojeni entitet od tela. To je telo! Čovek je nefeš. On je duša!
Mnogi dodatni starozavetni tekstovi otkrivaju jasno smrtnost – a ne besmrtnost – duše. Jezekilja 18:4, 20, na primer, izjavljuje da duša umre! Pročitajte za sebe: “Koja duša zgriješi ona će umrijeti.” Ako su duše besmrtne, kako ona može da umre? To je direktna kontradikcija izraza!
Nije ni čudo što jevrejski naučenjaci i danas moraju da ukazuju na Platona, kao poreklo doktrine o besmrtnosti duše!
Novi Zavet govori
Šta je sa Novim Zavetom? Zasigurno ćemo ovde pronaći biblijske dokaze za besmrtnost duše. Ali, da li stvarno nalazimo?
U Novom Zavetu, “duša” je prevod grčke reči psuche. Psuche je generalno ekvivalent hebrejskoj reč nefeš. Kao i nefeš, psuche se često prevodi “život” pored prevoda “duša”.
Psuche se koristi dva puta u Novom zavetu za niže životinje, tačno na isti način kao i hebrejski nefeš što se odnositi na život životinja. U ova dva teksta (Otkrivenje 8:9 i 16:3), psuche je prevedeno kao “život” i “dušu” a odnosi se na život morskih stvorenja.
Reč psuche nema bilo kakvu konotaciju “duha suštine” ili “besmrtne duše”!
Isus Hristos, u stvari, izjavljuje da je Bog u stanju da uništi nečiju dušu (grčki psuche ili životu) u vatri Gehene (Matej 10:28).
Reči besmrtna duša se ne nalaze nigde u Bibliji – Stari Zavet ili Novi. Reč besmrtni pojavljuje se samo jednom u celoj Bibliji – u 1. Timoteju 1:17, gde se izričito odnosi na Isusa Hrista!
Reč besmrtnost će se naći samo u Novom zavetu, gde se javlja manje od pet šest puta. Jedan od tih mesta – 1. Timoteju 6:16 jasno kaže da od svih ljudi, Isus Hrist ” sam ima besmrtnost“! Rimljanima 2:7 ohrabruje hrišćane da “traže … besmrtnost.” Ako je čovek već besmrtan, on ne bi morao da to traži!
1. Korinćanima 15. – poglavlje o vaskrsenju u Bibliji – pokazuje da hrišćanin “stavlja na sebe” besmrtnost u budućem vaskrsenju mrtvih (vidi stihove 50-54).
Kao što je Isus jasno izjavio: “Što je rođeno od tijela, tijelo je; a što je rođeno od Duha, duh je” (Jovan 3:6). Čovek – rođeno od tela – je telo. On nije bio stvoren sa svojstvima besmrtnosti. On je samo privremeno fizičko postojanje. “Jer si prah, i u prah ćeš se vratiti“, rekao je Bog Adamu (Gen 3:19).
Tek kada je smrtan čovek “ponovo rođen” u budućem vaskrsenju, on će konačno obući besmrtnost i biti duh! Zašto bi vaskrsenje tela bilo potrebno ako je duša već u raju? Duša ne ide na nebo! Smrtna duša – fizičkog života čoveka – umire i pretvara se u prah.
Novi Zavet, dakle, uči vaskrsenje – ustajanje iz mrtvih – u direktnoj suprotnosti sa paganskom grčkom idejom o besmrtnoj duši. Vaskrsenje je naša jedina nada u večni život! Hristovo vaskrsenje je tip ili preteča vaskrsenja koje Bog obećava svima koji mu se pokoravaju (Jovan 5:28-29, 11:25, 8:11 Rim. Fil. 3:10-11).
Čovek nema nade budućeg života u samom sebi!
“Duh u čoveku”
Sada razumimo jednu dodatnu osnovnu istini. Malo ljudi je to ikada shvatilo.
S obzirom da čovekov materijal “duša” – njegovo telo i njegovi fizički životni procesi – su propadljivi i propadaju posle smrti, kako je moguće da Bog na kraju vaskrne nekog pojedinca? Ako je sve fizičko i pretvara se u prah, šta je to što ostaje od jedne ličnosti što će biti “vraćeno”? Kako su njegova ličnost, njegova sećanja i njegov karakter sačuvani kod Bog do dana vaskrsenja?
Odgovor je jednostavno da nije sve o čoveku fizički aspekt! Biblija naziva ovu nefizičku komponentu “duh [hebrejski ruah, grčki pneuma] u čoveku” (Jov 32:8; Zech 12:1;. 1. Korinćanima 2:11).. To nije čovek. To je u čoveku.
Ovaj duh u čoveku, međutim, nema svesti odvojeno od fizičkog ljudskog mozga. To nikako nesme da se pomeša sa izmišljenim konceptom svesne “besmrtne duše”. “Mrtvi ne znaju ništa”, Biblija izjavljuje (Propovednik 9:5, 10). U dan čovekove smrti, njegove misli propadaju “(Psalam 146:4). Biblija jasno slike smrt kao san – stanja nesvest (Knjiga proroka Danila 12:2).
Takođe ovaj “duh u čoveku”, čini čovek različitim od životinje. To je ono što čoveka čini jedinstvenim. To daje živom ljudskom mozgu moć intelekta da shvati materijalno znanje. On je izvor ljudske inteligencije. Nije prisutan u mozgu životinja.
Čitav Svet je prevaren
Ne postoje bilo kakvi biblijski osnovi za veru da “besmrtna duša” preživljava u svesnom stanju nakon smrti.
Tokom vekova hrišćanske vere, bezbroj propovedi su propovedane i bezbroj pamfleta su pisani pokušavajući da dokažu besmrtnost duše. Nakon pažljivog i otvorenog preispitaivanja, pokazano je da se svi oni prepuni grešaka.
Doktrina o besmrtnosti duše je izgrađena na temeljima biblijskih pogrešnih prevoda, pogrešnih predpostavka i aljkavog istraživanja. Malo njih je imali duhovne hrabrosti da iznova pogledaju bez predrasuda ovo pitanje i prihvate istinsko Biblijsko učenje.
Činjenica je da kada je svrgnuta lažna doktrina o besmrtnoj duši, zajedno sa njom pada podjednako paganski i lažni koncept raja i pakala – jedan od stubova tradicionalnog hrišćanstva!
Sotona đavo je uspeo – za sada – da prevariti ceo svet (Otkrivenje 12:9). On je bio prvi koji je uveo ideju da čovek zaista ne umre nego da je nasledno besmrtan. “nećete vi umrijeti,” lagao je Satana Evu u rajskom vrtu (Postanje 3:4).
Božja budućnost za čovečanstvo je daleko uzvišenija od uobičajene slike besmrtne duše koja lebdi na oblacima i drndanja harfe u večnost. Za one koji to izaberu i ispunjavaju uslove, postoji život posle smrti kroz vaskrsenje. Ali taj život će doći kroz ponovno rođenje, kao besmrtno duhovno biće u samu Božju porodicu – putem budućeg vaskrsenja iz mrtvih!
Vreme je da se odbace bajke i ljudske tradicije i da se razume veliki smisao i svrha ljudskog života kao je otkrivena u Bibliji!
Hoćeš li imati hrabrosti da pogledaš ovo za sebe?
(4535)