Nedavno su Nadežda i Anatoli Kuznjecov proslavili 30 godina braka. Bilo je mnogo gostiju, poklona, veselih pozdrava, svega onoga što i priliči porodičnim praznicima, svega sem jednog. Posluženje je spremio i izneo domaćin. Domaćica je nepomično sedela u svojoj fotelji.
Novinarka Polina piše da se osećala prilično nelagodno kada je prvi put posetila ovu porodicu. Nije znala kako će ih priča o Nadeždinoj bolesti i stalno podsećanje na nju potresti. A bolest opaka, difuzna skleroza, arterija skleroza svih krvnih sudova organizma, srca, mozga, bubrega, neizlečiva. Bolesnik je praktično nepokretan.
Kuznjecovi nisu izbegavali razgovor o bolesti. Ona je tu, ništa joj nemožeš, sa njom treba živeti. Nesrećna žena dala je novinarki 5 debelih svezaka ispisanih lepim, okruglim slovima. Prvi zapis nastao je u leto 1953. Poslednji tri godine kasnije.
Nadežda je rodjena u Lenjingradu pet godina pre drugog svetskog rata kada je ostala bez oca. Devojčica je uspela da sa majkom preko zamrznutog Ladeškog jezera napusti blokirani grad. Posle godinu dana u dalekom selu Zvolgu majka je srela čoveka i udala se. Rat je prošao i Nadežda je rešila da se zaposli i pre završenog sedmog razreda. Bila je tako sićušna i slabašna da su samo odmahnuli rukom na njenu želju da radi za brusom. Dali su joj da ispisuje radne naloge i ona je, bez obzira na više nego skromnu platu, odlučila da živi samostalno, da uči i da radi.
Nadežda je srela Anatolija kada joj je bilo 17 godina. Njemu je bilo 22. Smatrao ju je devojčicom sa kojom je ponekad razgovarao, družio se, ponekad je dopratio do kuće i to je bilo sve. Za njega su bile interesantnije devojke koje su bile nešto starije. Dnevnik je Nadeždi bio jedino pribežište za njenu neizvraćenu ljubav. Vreme je prolazilo, Nadežda je odrastala, ali se i Anatoli menjao.Otkrio je da voli Nadeždu. Dve godine zajedničkog druženja i odlučili su da se venčaju.
Posle samo dve godine Nadežda se razbolela. Ruke je više nisu služile i ona je prestala da piše svoj dnevnik. Poslednje reči su bile: “O kako samo želim da mu samnom bude lepo.” Njoj je tada bilo 20 godina, njemu 26, početak života a onda se sve srušilo. Trideset godina sasvim drugačijeg života, isti iz dana u dan. Jutro u porodici Kuznjecevih počinje u 5, 40. Anatoli ustaje, radi gimnastiku, umiva se. Nadežda je već budna, čeka da je odene i umije i odnese u fotelju. Pored nje je aparat za promenu položaja fotelje, tu je i telefon. Iza ledja i ispod nogu električna grejalica, sve na dugme. Anatoli oboma sprema doručak. Njoj za ručak prinosi dve čaše vode i povrće. On odlazi na posao, sad već kao inžinjer. Od 8 ujutro do 6 uveče Nadežda je sama. Sluša radio, čita i čeka da joj se Anatoli javi. Ona njega retko zove, da ga ne uznemirava. Posle svakog sata 5 minuta radi gimnastiku, onda masažu lica. Uveče Anatoli dolazi sa gomilom namernica u naručju. Tako su se dogovorili. Pet minuta pre njegovog posla u kući govore jedan drugom najvažnije dnevne novosti. Anatoli tada odlazi u kuhinju na pola sata i večera je na stolu.
Nadežda često zna da padne u depresiju, ćuti, ne odgovara na njegova pitanja, traži da je smesti u bolnicu, kaže mu: “Koliko ćeš ti da se mučiš samnom?” A on meni: “Ne budi luda.” Na proleće odlaze na selo kod Toljine mame. Ona iz fotelje hrani ptice, on obradjuje baštu. Tako trideset godina. I već planiraju koga će da pozovu i čime da ugoste prijatelje kada budu proslavljali zlatnu svadbu. Malo, malo, i Anatolije čupne je za kosu i kaže joj: “Ti si moja jedina.” Ona ćuti uz smešak.
Ljubav nisu samo složene reči, osećanja koja traju samo neko vreme a onda se ugase. Ljubav je akcija koja traje i onda kada se naizgled nema šta voleti. Mudri Solomun je rekao “Jer je ljubav jaka kao smrt, žar je njezin kao žar ognjen, plamen Božji. Mnoga voda ne može ugasiti plamen ljubavi niti je reke potopiti.”
(253)