Pripremila: Marija Sunjkic
Vaspitni postupci roditelja ili roditeljski stil igra vaznu ulogu u razvoju deteta. Tokom ranih 1960-ih psiholog Diana Baumrind je uradila istrazivanje na 100 predskolske dece I predlozila da postoje cetiri roditeljska tipa: autoritativan, autoritarni, popustljivi I ravnodusni. Autoritativni roditelji imaju visok stepen topline i nadzora, oni su brižni i osetljivi prema deci, ali takodje imaju postavljaju jasne granice u vezi sa onim sto je deci dozvoljeno. Deca autoritativnih roditelja su znatiželjna, samouverena, akademski uspešna i nezavisna. Autoritarni roditelji imaju nizak stepen topline a visok nadzora, vrlo su zahtevni, uspostavljaju strogu kontrolu nad ponašanjem dece, a ispunjavanje svojih zahteva osiguravaju pretnjama i kaznama. Njihova deca su osetljiva, lako se iznerviraju, ćudljiva su, agresivna i pokazuju probleme u ponašanju. Popustljivi roditelji imaju visok stepen topline, ali nizak nivo nadzora, puni su ljubavi ali ne postavljaju jasne granice u vezi sa ponašanjem deteta. Kao rezultat njihova deca su impulsivna, nezrela i slabo kontrolišu svoje ponašanje. Ravnodušni roditelji imaju nizak nivo topline i nadzora. Zanemarana deca ravnodusnih roditelja se ponasaju neprimereno I zahtevno u socijalnim interakcijama.
Dzon Gotman, jedan od najuticajnih istrazivaca koji je proveo 35 godina radeci istrazivanja u vezi sa brakom i roditeljstvom, dosao je do zakljucka da emotivne interakcije izmedju roditelja i dece imaju jos veci uticaj na razvoj deteta nego stepen nadzora i topline kao sto se to prethodno mislilo. Gotman primecuje da se saveti roditeljima cesto ne bave emocijama nego baziraju na teorijama o vaspitanju koje se fokusiraju na ponasanje. Medjutim, zakljucuje Gotman, cilj nije samo odgajiti decu koja su poslusna, vec im pomoci da postanu moralni i odgovorni ljudi koji ce dati doprinos drustvu, imati moc da prave licne izbore, koji ce imati dobre odnose sa prijateljima i bracnim drugovima i sami postati dobri roditelji.
U svom istrazivanju Gotman je otkrio takozvane emocionalne trenere – roditelje koji razvijaju blizak odnos sa svojom decom kada im nude razumevanje i pomazu im da se izbore sa osecanjima kao sto su ljutnja, tuga i strah. Za razliku od drugih teorija o roditeljstvu koje nude strategije sa kojima bi se kontrolisalo ponasanje deteta, poslusnost i osecaj odgovornost kod dece emocionalnih trenera dolazi kao rezultat ljubavi i bliskosti koje deca osecaju unutar svojih porodica. To je zbog toga sto dobro roditeljstvo zahteva nesto vise nego intelekt – dobro roditeljstvo zahteva emocije! Poslednjih dve decenije otkriveno je da emocionalna inteligencija igra cak vazniju ulogu nego IQ u postizanju uspeha u razlicitim oblastima zivota ukljucujuci porodicne odnose. Daniel Goleman, psihilog i autor knjige “Emocionalna inteligencija” kaze da je porodica prva skola u kojoj ucimo kako se osecamo i kako drugi reaguju na nasa osecanja. U ovoj skoli deca uce ne samo kroz ono sto roditelji govore nego i kroz modele koje pruzaju u nacinu kako upravljaju svojim osecanjima. Gotman predlaze da postoje cetiri roditeljska stila u vezi sa odnosom prema emocijama.
Roditelji koji zanemaruju
Deca roditelja koji zanemaruju obicno nisu mogla da razgovaraju o problemima ili svojim osecanjima jer su se plasili gnjeva roditelja, posebno ako je roditelj bio agresivan. Ova deca vrlo rano nauce kako da zatvore vrata negativnih osecanja. Kad odrastu i stupe u brak oni cesto nastave da zanemaruju i potiskuju svoja osecanja kada god osete neki emocionalni bol ili konflikt. Odrasle osobe koje su imale roditelje koji su ih zanemarili imaju problem da se suoce sa osecanjima svoje dece. Oni ce preuzeti suvise odgovornosti za bol svoje dece i pokusati da poprave svaku nepravdu ili bol. Tokom vremena osetice se preoptereceni I doziveti decje izrazavanje tuge I ljutnje kao nemoguce zahteve. Kao rezultat osecaja frustracije ovi roditelji ce zanemariti ili minimizirati decju uznemirenost. Mnogi roditelji postaju eksperti u ‘umanjivanju’ decjih negativnih osecanja. Oni ce pokusati da skrenu paznju detetu pricajuci o necem lepom, dajuci im poklon ili ce cak napraviti salu u vezi sa decjim osecanjima. Svoj stav ce odbraniti objasnjenjem da negativna osecanja male dece su obicno rezultat njihovog nedostatka znanja i zato nemaju vrednosti u poredjenju sa onim sto iskuse odrasli. Ovo naravno ne znaci da su svi roditelji koji zanemaruju neosetljivi. Mnogi od njih iskreno brinu za svoju decu, ali u isto vreme veruju da su negativna osecanja toksicna i da deca ne treba da im budu izlozena. Kad sednu sa decom da razgovaraju o resenju problema, ovi roditelji se fokusiraju na to kako da deca ‘prebole’ osecanje umesto da se fokusiraju na osecanje koje dete ima i ono sto ih je prouzrokovalo. Neki od roditelja koji zanemaruju, negiraju ili ignorisu decja osecanja iz straha da ce izgubiti kontrolu i osetiti se preplavljeni osecanjima. Takvi roditelji ce izjednaciti negativna osecanja sa pojavama kao sto su poplava, vatra, ekspolozija ili oluja. Oni su verovatno imali veoma malo podrske i pomoci od strane svojih roditelja kad su bili deca. Sada kao odrasle osobe kada osete tugu boje se da ce se ta tuga pretvoriti u dugotrajnu depresiju, ili kad se ljute boje se da ce biti van kontrole i nekog povrediti.
Roditelji koji osudjuju
Roditelji koji osudjuju su veoma slicni roditeljima koji zanemaruju sa razlikom da ne samo ignorisu, negiraju i umanjuju decja osecanja, nego ih i ne odobravaju, cak i kaznjavaju. Deca su kaznjena za izrazavanje osecanja kao sto su ljutnja, strah ili tuga. Umesto da se fokusiraju na razumevanje decjih osecanja, roditelji koji osudjuju se fokusiraju na ponasanje. Oni cesto vide decje suze kao nacin manipulacije. U ekstremnim slucajevima roditelji pokusavaju da nauce decu da ne izrazavaju nikakva negativna osecanja. Deca koja su bilja prekorena, izolovana ili kaznjena zbog izrazavanja osecanja primaju snaznu poruku da je velik rizik biti emotivno intiman. Deca roditelja koji osudjuju verovatno imaju najnizi nivo emocionalne inteligencije. To je zbog toga sto deca kojima nije dozvoljeno da iskuse osecanja i efektivno Ih regulisu, odrastaju nepripremljena da se suoce sa zivotnim izazovima.
Laissez-faire roditelji (francuski izraz koji se moze prevesti kao ‘pusti da prodje’)
Za razliku od prva dva tipa roditelja, Laissez-faire roditelji izrazavaju razumevanje za bilo sta kroz cega njihova deca prolaze. Medjutim, oni su obicno nespremni da pruze savet sta da deca rade sa negativnim osecanjima. Ovi roditelji tesko mogu da pomognu deci da nesto nauce iz svojih emocionalnih iskustava i ne postavljaju granice u vezi sa decjim ponasanjem. U ime bezuslovne prihvacenosti, ovi roditeji dopustaju svojoj deci sve i tako deca uce da je u redu izraziti osecanja i na neprikladan nacin. Ljuta deca mogu postati agresivna i povrediti druge sa svojim izrazavanjem osecanja. Tuzna deca ce plakati bez ikakvog znanja kako da se smire. Roditelji ovakve dece su iskreno zbunjeni u vezi sa tim sta da urade kada deca ispoljavaju negativna osecanja. Posledice su takve da deca imaju problema da se koncentrisu i uce nove vestine. Takodje, deca imaju teskoce da nadju prijatelje i da se smire kad su ljuti, tuzni ili uznemireni.
Emocionalni treneri
U nekom pogledu Emocionalni treneri imaju slicnosti sa Laissez-faire roditeljima. Oba tipa roditelja prihvataju decja osecanja i ne pokusavaju da ih ignorisu ili minimiziraju. Medjutim, postoje znacajne razlike medju njima, jer emocionalni treneri pruzaju smernice deci u vezi sa svetom emocija. Gotmanovo istrazivanje je pokazalo da emocionalni treneri imaju svest o svojim osecanjima kao i osecanjima bliznjih. Oni prepoznaju da sva osecanja, ukljucujuci i negativna imaju korisnu svrhu u nasim zivotima. Mozda zbog toga sto ovi roditelji vide vrednost u decjim negativnim osecanjima, strpljiviji su sa svojom decom kada su ljuta, tuzna ili uplasena. Oni su spremni da provedu vreme sa detetom koje place, da saslusaju njegove brige, saosecaju sa njime, puste ga da izrazi svoju ljutnju ili da se samo isplace. Emocionalni treneri ohrabruju emocionalno postenje, kao sto je jedna majka rekla: “Zelim da moja deca znaju da zato sto su ljuti ne znaci da su lose osobe ili da to znaci da mrze osobu na koju su ljute. Takodje zelim da znaju da se dobre stvari mogu desiti kao rezultat ljutnje.’ U isto vreme emocionalni treneri uce decu da izrazavaju ljutnju na nacin koji nije destruktivan. Ovo postavljanje granica je tipicno za emocionalne trenere koji prihvataju sva osecanja, ali ne i svako ponasanje. Kada se deca ponasaju na nacin koji moze povrediti druge ili njih same, emocionalni treneri zaustavljaju takvo ponasanje i usmeravaju decu da izraze osecanje na nacin koji je manje stetan. Emocionalni treneri ne pokusavaju da zastite decu od situacija punih osecanja – oni znaju da su deci potrebna ovakva iskustva da bi naucili da regulisu svoja osecanja. Emocionalno inteligentni roditelji ne osecaju da moraju da poprave sve sto krene lose u zivotu njihove dece. Zbog toga sto su svesni i razumeju svoja osecanja, ovi roditelji sluze kao modeli za svoju decu. Nacin na koji izrazavaju osecanja kao sto su ljutnja, tuga i strah govore vise nego knjige deci o tome kako da se odnose prema osecanjima. Dete koje je bilo svedok roditeljske rasprave i videlo roditelje kako resavaju problem, uci vazne lekcije o razresavanju konflikta i odnosima. Takodje, deca koja posmatraju roditelje koji su tuzni zbog razvoda ili smrti uce vazne lekcije o tome kako da postupe sa zaloscu i tugom. Deca emocionalnih trenera uce da tuga moze voditi ka vecoj bliskosti i zajednistvu. Pod stresom, roditelji mogu reagovati bez razmisljanja, podignuti glas ili vredjati dete. Kada se pokaju, roditelji mogu razgovarati sa detetom i pruziti priliku da se jos vise zblize, kao i nauce kako da postupe sa osecanjima kao sto su kajanje, krivica i tuga.
Emocionalni treneri dosledno reaguju na decja osecanja mnogo pre nego postanu silna. Drugim recima, emocije ne treba da budu van kontole da bi privukle paznju. Tokom vremena, deci ovih roditelja postaje jasno da ih roditelji razumeju, saosecaju sa njim i duboko brinu za ono sto se desava u njihovom zivotu.
Kada su deca od ranog uzrasta poducavana o osecanjima, oni razvijaju sposobnost da se umire i utese kad su pod stresom, sto cini da retko imaju probleme sa ponasanjem. Takodje, zato sto roditelji ne kritikuju decja osecanja, ima manje konflikta medju njima. Deca su sklonija da poslusaju zahteve roditelja koji su emocionalni treneri. Oni vide roditelje kao nekog kome se mogu poveriti kao prijatelju i savezniku. Oni zele da zadovolje svoje roditelje, a ne da ih razocaraju. Deca emocionalnih trenera imaju vise uspeha u skoli, manje zdravstenih problema, bolje odnose sa vrsnjacima, lakse se oporavljaju od stresa i bolje su pripremljeni sa izazove koji su pred njima.
Diana vec kasni na posao dok pokusava da ubedi svog trogodisnjeg sina Petra da obuce svoju jaknu tako da ga ona moze odvesti u obdaniste. Nakon kratkog dorucka I bitke oko toga koje ce cipele obuti Petar izlgeda napet. Njega nije briga da njegova mama ima vazan poslovni sastanak za manje od jednog sata. On bi da ostane kuci i da se igra i to joj je rekao. Ako je Diana roditelj koji zanemaruje, ona ce reci Petru da je smesno sto nece da ide u obdaniste i da nema razloga da bude tuzan sto nece ostati kod kuce. Ona ce zatim pokusati da mu skrene paznju tako sto ce ga podmititi sa slatkisem ili mu pricati o zabavnim aktivnostima koje njegova vaspitacica planira. Kao roditelj koji osudjuje Diana ce ukoriti Petra sto dobija da se spremi i reci ce mu da je umorna od njegovog razmazenog ponasanja. Ona ce takodje zapretiti da ce ga istuci ako se ne spremi da krene. Kao Laissez-Faire roditelj Diana ce zagrliti Petra i pokazati saosecanje rekavsi mu da je sasvim normalno sto zeli da ostane kod kuce. Nakon toga Diana ne bi znala sta da uradi, jer ne zeli da ga istuce ili podmiti. Najverovatnije da ce se igrati sa njim 10-tak minuta dok se Petar ne umiri i onda ce krenuti za obdaniste. Problem je resen ali ce se najverovatnije sutradan ponoviti. Kao emocionalni trener Diana ce pokazati razumevanje i prihvatanje kao i Laissez-Faire roditelj. Medjutim, ona ce takodje pruziti smernice Petru sta da radi sa svojim osecanjima. Njihov razgovor bi tekao otprilike ovako:
Diana: Obuci jaknu, Petre. Vreme je da idemo.
Petar: Ne! Necu da idem u obdaniste.
Diana: Neces da ides? A zasto?
Petar: Zato sto hocu da ostanem ovde sa tobom.
Diana: Hoces da ostanes sa mnom kod kuce?
Petar: Da, hocu da ostanem kod kuce.
Diana: Mislim da znam kako se osecas. Ponekad ujutro ja pozelim da mogu da se udobno smestim u fotelji I I zajedno s tobom citam price umesto sto moram da zurim da izadjem iz kuce. Ali znas sta? Ja sam obecala ljudi u kancelariji da cu danas da dodjem u 9 sati ujutro I ne smem da prekrsim to obecanje.
Petar (pocinje da place): Ali zasto ne mozes? To nije fer. Necu da idem.
Diana: Dodji kod mene Petre. (uzima ga u krilo). Zao mi je duso, ali ne mozemo da ostanemo kod kuce. Mogu da se kladim da si veoma razocaran sto je tako, zar ne?
Petar (klimajuci glavom): Da
Diana: A I tuzan?
Petar: Da
Diana: I ja sam tuzna. (Pusta ga place neko vreme i nastavlja da ga grli bez reci). Znas sta bismo mogli da uradimo. Mogli bismo da razmislimo o tome sta mozemo da uradimo sutra, jer ja ne idem na posao a ti ne ides u obdaniste. Moci cemo da provedemo ceo dan zajedno. Da li bi voleo da uradimo nesto posebno?
Petar: Jedemo palacinke i gledamo crtane filmove.
Diana: To bi bilo super. Jos nesto?
Petar: Mogli bismo da odemo do parka?
Diana: Mislim da bismo mogli.
Petar: Moze li Marko da ide sa nama?
Diana: Mozda. Moramo prvo da pitamo njegovu mamu. Ali sada je vreme da krenemo. Vazi?
Petar: Vazi.
Na prvi pogled kao emocionalni trener Diana je uradila ono sto i roditelji koji zanemaruju jer je usmerila Petra da razmislja o necem drugom osim ostajanja kod kuce. Medjutim, postoji vazna razlika. Diana je prvo prepoznala tugu i razocarenje njenog sina da mora ici u obdaniste i dopustila mu da bude sa tim osecanjima. Ona je ostala sa njim i dozvolila mu da place. Nije pokusala da mu skrene paznju sa njegovih osecanja niti ga je ukorila sto je tuzan. Na taj nacin Diana mu je dala do znanja da ona postuje njegova osecanja i da smatra da su njegove zelje ispravne i vazne.
U ranim 1900-tim adventisticki pisac Elen Vajt pise o potrebi da roditelji postupaju kao emocionalni treneri i na taj nacin ostvare bliski odnos poverenja sa svojom decom. Kada se uzme u obzir koliko je u to vreme u vaspitanju bila naglasena disciplina a ne emocije, tekst izaziva divljenje. “Mala deca… ceznu za saosecanjem i neznoscu… Njima je prirodno da dodju svojoj majci sa svojim malim tugama i radostima. Majka ne treba da povredi osetljiva srca tretirajuci sa ravnodusnoscu predmete koji su za nju beznacajni a od velike vaznosti za njenu decu. Njeno saosecanje i odobravanje su dragoceni. Odobravajuci pogled, reci ohrabrenja i pohvale, bice kao sunce u njihovim srcima, cineci njihov ceo dan srecnim… Ulazeci u svet decjih osecanja i usmeravajuci njihovu zabavu i aktivnosti majka moze steci poverenje svoje dece i efikasno ispraviti njihove lose navike i ispoljavanje sebicnosti.” (U potrazi za boljim zivotom, 163 strana). U poglavlju o ocevim odgovornostima Vajt kaze da ne treba da se dozvoli nikakav zid rezervisanosti i bezosecajnosti izmedju roditelja I dece. “Neka se roditelji upoznaju sa svojom decom, njihovim ukusima i sklonostima, ulazeci u svet njihovih osecanja i okrivajuci sta je u njihovim srcima.” (U potrazi za boljim zivotom, 165).
Kao sto to Gotman primecuje, moze se zakljuciti da kljuc za uspesno roditeljstvo nije u slozenim teorijama ili mnostvu pravila ponasanja, nego je utemeljen na najdubljim osecanjima ljubavi i neznosti prema deci koja se izrazava kroz empatiju i razumevanje.
Bibliografija
Gottman, John. Raising an Emotionally Intelligent Child. New York, Simon & Schuester Paperbacks, 1997.
White, Ellen. The Ministry of Healing. Silver Springs, Better Living Publications, 1990.
Goleman, Danijel. Emocionalna Inteligencija. Beograd, Geopoetika, 2002.
(709)