1.
DA LI POSTOJI BOG?
Imamo pred sobom kompleksnu temu. Od ove teme zavise i odgovori na sve ostale teme o kojima ćemo kasnije govoriti. Naime, kada se govori o veri da li postoji Bog, ja verujem da većina vas koji slušate ovo verujete da postoji Bog. Nisam siguran da je vera većine od vas tako sigurna, postoje i oni koji sumnjaju ili se pitaju: "Kako to, na kojim temeljima hrišćani baziraju veru u Boga?" Ako čovek ne veruje u Boga, sve drugo o čemu ćemo kasnije govoriti može biti uzalud. Zato dozvolite, možda i ako verujete u Boga, da prvo postavimo temelje našem radu, i pokušamo da sa jedne filozofsko‑teološke perspektive govorimo o Božjem postojanju, zašto hrišćani veruju da postoji Bog.
Ja
bih otpočeo ovo razmišljanje tezom koju sam čitao još pre nekoliko godina, koju
je prvi lansirao austrijski filozof Husl, a kasnije i Žan Pol Sartr. Naime, oni
su govorili o ljudskoj savesti, ili bolje da kažemo, ljudskoj svesti. Sartr je
govorio da je ljudska svest uvek odnosna. Ako je nešto subjekat, ako sam to ja
ili moja svest, ona je uvek odnosna, ona uvek ima kao svoj objekat neki drugi
predmet. On je voleo da kaže: "Ako čovek trči ulicom i želi da uhvati trolejbus,
u njegovoj glavi je trolejbus, trolejbus je objekat, a ljudska svest je
subjekat." Ako je ljudska svest, na osnovu Sartra, samoodnosna, drugim rečima
ako uvek u svom postojanju ima samo objekat, onda ona nije svest koja je svesna
sama sebe. Ona je takozvana nereflektivna svest, dakle ona se jednostavno ne
bavi sobom, ona se uvek bavi drugim objektima. Zato je Sartr voleo da govori o
tome da kada ljudska svest jednostavno ne razmišlja samo o objektu, nego takođe
razmišlja i o sebi, onda ona postaje reflektivna, ona razmišlja, dakle čovek se
bavi samim sobom. Međutim u tom slučaju objekat postaje subjekat i subjekat
postaje objekat, jer ljudska svest je predmet izučavanja same sebe. Vi shvatate
zbog čega ja sve ovo govorim. Postoji masa ljudi danas na ovoj planeti čija
svest je samoodnosna, koja je uvek usmerena prema drugim realnostima i koja
jednostavno nikad nema vremena u ovom brzom, uznemirenom vremenu da razmišlja o
sebi. Vrlo je mali broj ljudi koji jednostavno stanu za jedan trenutak u svom
životu i razmišljaju o sebi samima. Zato koliko god da je važno da objekat naše
svesti bude neki drugi predmet, takođe je važno razmišljati i o sebi. Međutim,
to nije uvek jednostavno, jer kao što sam kazao objekat postaje subjekat i
subjekat postaje objekat. Zato je Sartr govorio o takozvanom izrazu
"šozifijelom" što znači "načiniti od čoveka stvar", izučavati ga. Ko je čovek
ili šta je čovek, to je najstarije pitanje.Još je Sokrat govorio da je najveća
mudrost spoznati samoga sebe. Na osnovu čega, koje kriterijume uzeti, aršine, to
su vrlo važna pitanja. Npr. Viktor Frankl je kazao da gasne komore nisu rezultat
politike, nego filozofije i književnosti. Drugim rečima, važno je da u toku ovih
predavanja pokušamo da spoznamo sebe, ko je čovek ili šta je čovek. To neće biti
jednostavno. Ako koristimo samo naše racionalne kategorije, bojim se da nećemo
stići daleko. Zato ćemo kroz biblijsku perspektivu pokušati da upoznamo sebe.
Svako ima pravo da izrazi svoje neslaganje, revolt, ali dobro je da poštujemo
jedni druge i da poštujemo mišljenja jedni drugih, i dobro je što različito
mislimo. Kad bismo svi isto mislili, ja mislim da to ne bi valjalo. Jednoumlje
nikada nije bilo dobro pa nije ni sada, ali nadam se da ćemo imati zanimljiva
predavanja, s tim da bih vam i ovo kazao: proučavati Bibliju je veliki rizik.
Budite sigurni da ako izdržite ovu seriju od dvadesetak predavanja više nikada
nećete biti isti, jer Biblija je čudna knjiga koja menja ljude, utiče na
shvatanja ljudi. Zato je rizik što slušate ova predavanja, ali dobar rizik, ja
verujem da vas neće odvesti na zlo, na dobro će vas odvesti. Biblija je zaista
Božja reč, Božja knjiga, zato koliko god postoji rizik, toliko je taj rizik drag
jer će vas voditi istini, pravdi, miru, poštenju.Ja bih vam za početak čitao
jedan citat od Tolstoja koji je meni puno značio u životu i sa kojim bih na neki
način otpočeo celu ovu seriju predavanja. Evo šta je Tolstoj kazao: "Osetio sam
da se ono na čemu sam stajao razbija podamnom, da tlo nestaje pod mojim nogama,
da ono od čega sam živeo ne postoji više i da moralno ja više nemam od čega
živeti. Moje pitanje, ono koje me je punih 50 godina vodilo samoubistvu bilo je
vrlo jednostavno, ono prebiva u duši čoveka, od glupog deteta do najmudrijeg
starca. Bez njega život je nemoguć, kao što sam ja to iskusio. Šta će se
dogoditi od svega onoga što ja danas radim, sa onim što ću raditi sutra, šta će
se dogoditi sa celim mojim životom, zašto moram živeti, zašto želeti, zašto
nešto činiti, ima li moj život smisao, smisao koji neće biti uništen neizbežnom
smrću koja me čeka? Tokom celog mog života moje srce vene u nekoj bolnoj zebnji.
Taj osećaj ne mogu drugačije nazvati nego traženje Boga." Kad se čita gubi se
pažnja. Da kažem one najvažnije misli. Ljudsko biće je vrlo kompleksno biće. Ako
bismo posmatrali sa tačke gledišta psihologije ili sociologije ili biologije ili
drugih nauka, onda bismo o čoveku razmišljali na možda drugačiji način, ali sa
teološke i filozofske tačke gledišta, koliko god čovek bio kompleksno biće, u
čoveku postoji jedna dimenzija, jedan aspekt njegovog postojanja koji ništa i
niko ne može zadovoljiti osim Boga. Ja bih takođe spomenuo ono o čemu je govorio
Martin Buber, veliki švajcarski filozof jevrejskog porekla. On je smatrao
sledeće: čovek postoji na dva nivoa, postoji dakle na horizontalnom nivou, to je
odnos čoveka prema ljudima, prema svetu, prema biljkama, prema životinjama i on
je taj odnos nazvao "ja ‑ to". Dakle "ja ‑ to" je horizontalni nivo ljudskog
postojanja, gde se jednostavno čovek odnosi prema ukućanima, prema biljnom,
životinjskom svetu. Međutim, Buber je shvatio da ako čovek postoji samo na
horizontalnom nivou, da on nije u potpunosti ljudsko biće, da mora postojati
jedna druga dimenzija, jedna druga realnost. To je vertikalna realnost, odnos
čoveka prema Bogu, koji je on nazvao "ja ‑ Ti". Ova filozofska misao je vrlo
bitna. Da bi horizontalna dimenzija čoveka imala smisla, tj. odnos čoveka prema
bližnjima, prema porodici, prema društvu, prema svetu, mora postojati i druga
dimenzija, to je "ja ‑ Ti", vertikalna dimenzija. Dakle, u čoveku, negde duboko
u njegovom biću, postoji potreba za Bogom. Zato smatram da je važno da
razgovaramo o tome.
Apostol Pavle, koji je napisao dobar deo biblijskih knjiga, kazao je
jednog dana na Areopagu da Bog želi da ljudi traže Boga "ne bi li ga barem
opipali i našli, premda nije daleko ni od jednoga od nas", kaže Pavle, "jer kroz
njega živimo, i mičemo se, i jesmo". Evo dakle nekoliko uvodnih reči, ja ne mogu
da prenaglasim, mi ćemo o tome stalno govoriti, da jednostavno postoji potreba
da čovek upozna Boga. Ja ovaj posao, odmah da vam kažem, ne radim profesionalno,
tj. ja ga radim profesionalno ‑ to je moje zanimanje, ali u isto vreme to je moj
život. Zašto hrišćani veruju u Boga? U mom životu, onog trenutka kada sam
shvatio da postoji Bog, jedno živo biće koje je Stvoritelj svemira, to je za
mene značilo strahovito veliku promenu, radikalnu promenu, to je otkriće moga
života, i zato dozvolite da podelim sa vama bar delić razmišljanja o Božjem
postojanju. Ako postoji Bog, onda ljudski život ima sasvim drugačiji smisao.
Drveće postaje drugačije, biljke postaju drugačije, ljudi oko nas postaju
drugačiji, sve se menja, sve menja svoj smisao. Ljudski život, celi ljudski
život, ljudska istorija, ima sasvim drugačiji smisao. Ako, s druge strane, nema
Boga, sve poprima drugačiji smisao. Vi znate da su filozofi pokušali da nađu
smisao u ljudskom besmislu. Mnogi su smatrali da smisla nema, na primer Sartr,
egzistencijalista, da ga ponovo citiramo, je smatrao da je jedini smisao
ljudskog života da prihvati besmisao. Nema smisla. Drugi su smatrali da je
besmislica verovati u Boga. Ja bih spomenuo Marksa npr., koji je kazao: "Čovek
je čoveku Bog. Čovek je izmislio Boga jer mu je Bog potreban. Bog nije ništa
drugo do jedna vrsta idealnih želja koje čovek nosi u sebi. Čovek je Bog, sve je
u rukama čoveka. Čovek može rešiti svoje probleme." To je bila krilatica
prošloga veka. Na žalost prošli vek je prošao, došao je ovaj, došli smo blizu
kraja ovoga veka, a ljudi ipak shvataju da nije sve u rukama čoveka, da postoji
jedna praznina u ljudskoj duši koju niko i ništa osim Boga ne može
nadopuniti.
Ja
bih vam večeras zato spomenuo četiri klasična argumenta koje su filozofi i
teolozi naveli u toku istorije filozofije i teologije u prilog činjenice da
postoji Bog. I onda, u drugom delu, mi ćemo govoriti o biblijskom shvatanju.
Prvi argument koji su filozofi naveli u prilog činjenice da postoji Bog je
takozvani kosmološki argument. On dolazi od grčke reči "ho kosmos" što znači
"svet" ili "svemir". Ovaj argumenat se bazira na tzv. uzročno‑posledičnom redu
stvari ili logici. Dakle ovaj osnovni argument glasi ovako: sve što postoji ima
uzrok svoga postojanja. Strano je ljudskoj logici da postoji neka realnost koja
je jednostavno nastala sama od sebe. Naime, ljudsko iskustvo ne poznaje
činjenicu da ni iz čega može postati nešto. Dakle, sve što postoji mora imati
uzrok svoga postojanja. Čini mi se da je možda u istoriji filozofije francuski
filozof Volter to izrazio izvanredno. On je kazao ovako: "Zamislite da se šetate
obalom mora. Odjednom, tu na obali mora, vi vidite sat. Šta bi bila vaša prva
misao? Da li bi vaša prva misao bila: kamenčići su se kretali u moru i usled
kretanja kamenčića stvorio se čitav mehanizam i eto stvorio se sat, čak i
narukvica koju možete staviti na ruku. Da li biste to pomislili?", kaže Volter.
"Svakako da ne. Kazali biste: 'Sat je ovde na obali mora, neko je izgubio sat.'
Dakle sat ima svoga vlasnika. Ne samo to. Ako postoji sat, on mora imati uzrok
svoga postojanja." Zato je Volter kazao: "Sat postoji, dakle mora postojati i
satar, sajdžija." Drugim rečima, svet postoji, kosmos postoji, kosmos nije mogao
nastati sam od sebe, on mora imati uzrok svoga postojanja. Svet postoji, dakle
mora postojati i Stvoritelj sveta. To je vrlo jednostavno rečeno, uprošćeno,
ovaj kosmološki argument na osnovu koga su filozofi pokušali da dokažu Božje
postojanje. Dakle, postoji Bog, postoji Stvoritelj, neko ko je načinio svet i
svemir, postoji Stvoritelj kosmosa. Međutim, ovde postoji jedan problem logike.
Svet postoji, dakle mora postojati Stvoritelj. Sat postoji, dakle mora postojati
satar. Međutim, problem je kod uzroka samog Boga. Ako postoji svet, Bog postoji,
ali ko je stvorio Boga? To je pitanje koje su filozofi takođe postavljali u vezi
sa kosmološkim argumentom. Jedan francuski filozof koji se zvao Renuvije bavio
se punih deset godina ovim problemom logike kosmološkog argumenta. On je kazao
ovako: "Zamislite jedan lanac". Svakako sledimo istu logiku. "Zamislite da je
uzrok jedne alke druga alka." Sve što postoji ima uzrok svoga postojanja.
Renuvije je kazao: "Zamislite da ovaj lanac ide u beskonačnost." I ovde postoji
jedan Renuvijeov argument, pokušajte da shvatite, koji je, čini mi se, vrlo
dobar. "Ako lanac ide u beskonačnost, onda ne postoji prvi uzrok svih uzroka."
Zašto ne postoji? Jer lanac ide u beskokačnost. Ako ne postoji prvi uzrok, onda
ne možemo objasniti ni postojanje svih drugih entiteta u svemiru. "Zato", kazao
je Renuvije, "mi moramo logike radi pretpostaviti da postoji prvi uzrok, kao što
je to Aristotel kazao, da je to prvi uzrok svih uzroka, bez uzroka." I zato
danas u filozofiji postoji sledeća postavka: u svetu postoje dve vrste entiteta.
Prva vrsta entiteta su takozvani "neophodni entiteti". To su entiteti koji svoje
postojanje ne duguju nikome. Ustvari to je samo jedan entitet. Da bismo razumeli
sve druge entitete, da bismo razumeli postojanje biljaka, životinja, čoveka i
tako dalje, svemira, planeta, mi moramo pretpostaviti da postoji prvi uzrok svih
uzroka bez uzroka, dakle da postoji jedan neophodni entitet, a da su svi drugi
entiteti u svemiru prouzrokovani entiteti. Oni dakle svoje postojanje duguju
ovom prvom uzroku svih uzroka bez uzroka. To je dakle kosmološki argumenat, ja
ću ga rezimirati: svet postoji, dakle svet ima uzrok svoga postojanja, sve što
postoji na ovom svetu nije moglo postati ni iz čega. Mi ne poznajemo realnost da
je nešto postalo ni iz čega, postoje ljudi, postoje biljke, postoji svemir i
zato mi pretpostavljamo da mora postojati Bog koji je neophodni entitet.Idemo na
drugi argument koji bih ja spomenuo ovde. To je takozvani "teleološki argument".
Potiče takođe od grčke reči "ho teleos". Inače Novi Zavet je pisan na grčkom
jeziku. Reč "teleos" znači "cilj, svršetak, svrsishodnost", a može označavati i
harmoniju. Drugim rečima, mi ne samo da možemo zaključiti da postoji Bog koji je
stvorio neku vrstu nedefinisane realnosti, nego Bog postoji, i taj Bog je uzrok
jedne harmonične realnosti, realnosti koja u sebi ima sklad, harmoniju, koja u
sebi ima svršenost. To je reč koja se koristi u filozofiji. Dakle, svršenost, mi
svuda oko sebe vidimo čuda. Ne samo da postoji Bog, nego taj Bog je stvorio
entitete u svemiru koji su nam srodni; mi Ga razumemo. Posmatrajući prirodu mi
Ga možemo razumeti, tog Boga koji je sve to stvorio ili biće koje je sve to
stvorilo. Zato teleološki argument govori da u prirodi postoji svršenost,
harmonija, postoje čuda svuda oko nas. Spomenuću neke stvari kada je u pitanju
ovaj teleološki argument. Na primer: šta je ta nevidljiva supstanca, zvana
vazduh, koju mi udišemo svaki dan? Znate da je vazduh najvećim delom načinjen od
azota (nitrogena) i kiseonika, i da su ovi elementi pomešani sa drugim
supstancama kao što su ugljendioksid i argon. Postoji neverovatna harmonija u
sastavu vazduha, na primer: mi bismo disali ređe i ne tako duboko kada bi
procenat kiseonika u vazduhu bio 50% umesto sadašnjih 21%. Ali kada bi to bio
slučaj, Zemlja i vazduh, kažu stručnjaci, bi postali upaljač. Svaka pa i
najmanja vatra gorela bi eksplozivno i nekontrolisano. Munje bi spalile čitave
šume i verovatno da u kratkom vremenskom periodu ne bi bilo ni jedne. A sa
manjim procentom kiseonika kamperi bi imali problema da zapale vatru, kaže jedan
stručnjak, kao hladnog ili vlažnog jutra. Dakle, sam vazduh, sastav vazduha je
čudo za sebe. Mi udišemo vazduh, često bez da razmišljamo o tome. Međutim
postoji jedan sklad u tom vazduhu. Kako je on načinjen? Ili možemo govoriti o
mnogim drugim realnostima. Postoji dakle "teleos", postoji svršenost, harmonija.
Čudo je vazduh, ja bih kazao. Ja bih govorio o drugoj jednoj realnosti. Na
primer, ljudsko uvo. Kada ja govorim, ja ne proizvodim, kažu stručnjaci, glas
ili buku, već određene talase koji tačno odzvanjaju na jednom instrumentu koji
se nalazu u uhu. Naime, klaviri koje mi imamo imaju oko 80 dirki. Međutim u
unutrašnjem uhu, smešten u vrlo malom prostoru, nalazi se "klavir" koji ima na
sebi oko 6000 dirki, i koji proizvodi sve tonove, polutonove i sve što se nalazi
između tonova i polutonova. Ovaj instrument se naziva "Kortijev instrument". Da
li je ovo proizvod slučaja? Vernik koji posmatra ova čuda ne može reći da je ovo
proizvod slučaja i da Bog nije uzrok ovoga. Ili npr. bubrezi. U toku 24 sata
kroz bubrege srednje veličine prođe oko 190 litara krvi. U svakoj ćeliji
bubrega, koje su nevidljive golim okom, odvijaju se najkomplikovaniji
biološko‑hemijski procesi čišćenja krvi od toksina. Da bi se takva laboratorija
stvorila izvan ljudskog organizma, vi znate koliko bi trebalo prostora. Čudo!
Jedno od velikih čuda. Ili npr. da govorimo o ljudskom mozgu, što smatram da je
najveće čudo. Ja nisam biolog i najrađe ne govorim o tome, ali samo da bih vam
dao ideju. Recimo, stručnjaci kažu da ljudski mozak ima negde oko deset
milijardi ćelija. Svaka ćelija mozga je povezana sa drugim ćelijama sa oko deset
hiljada do sto hiljada veza. Kako je to moguće da tako složeni sistem postoji u
čoveku? To je zaista za mene kao čoveka čudo. Ja u tome vidim sklad, harmoniju,
"teleos" dakle. I to mi govori da to nije moglo postati ili nastati samo od
sebe.
Postoji dakle uzrok svih uzroka, bez uzroka. Postoji jedno inteligentno
biće u svemiru, koje je jednostavno uzrok ili Stvoritelj ljudi, pa i svih drugih
entiteta u svemiru. Vi znate da je opšteprihvaćena teorija koju smo mi učili na
ovim prostorima teorija evolucije. Danas u svetu teorija evolucije sve više gubi
svoje pristalice, premda ih ima još veliki broj. U Americi je teorija evolucije
prisutna u školama, kao i u drugim zemljama. Na moju veliku radost, danas
postoji veliki broj naučnika koji sve više i više prihvataju alternativu koja se
zove kreacionizam ili ideju da je Bog Stvoritelj sveta. Kada je u pitanju
teorija o evoluciji, vi znate da ona ima više formi ili sličnih teorija. Ona
najpoznatija glasi da je došlo do one velike eksplozije, velikog praska posle
koga su se stvorile planete. Jedna od tih planeta je i naša Zemlja gde je usled
rotacije došlo do stvaranja prvobitnog okeana. Tu u prvobitnom okeanu postojali
su određeni elemeti, i onda su munje delovale, stvorene su prve aminokiseline,
stvoren je prvi jednoćelijski organizam i tako su stvoreni i sve složeniji
organizmi. To je najpoznatija teorija koju mi na ovim prostorima prihvatamo, i
koja je dijametralno suprotna onome što piše u Bibliji.
Možda
da spomenem jedan argument koji meni izgleda logičan, a taj argument je sledeći:
teorija evolucije biblijski ne stoji i neprihvatljiva je. Postoji čitav niz
kritika koji je upućen teoriji evolucije. Ono što je meni najzanimljivije je
npr.: od psa je, navodno, nastao konj u svom evolutivnom razvoju. Ono što je
činjenica jeste da pas nije mogao trenutno postati konj, dakle morali su
postojati mnogi međuoblici koji su na osnovu Darvinove teorije bili slabi i
jednostavno nisu uspeli da prežive evolutivni put, a ovi jači kao što su pas i
konj su ostali da postoje. Međutim, danas u svetu nauke, bar u literaturi koju
sam ja čitao, zna se sa sigurnošću da ne postoje ove karike. Naime u fosilima, u
ostacima, mi bismo morali da pronađemo masu fosilnih ostataka. Na žalost ne
postoje međuoblici. Postoji pas i postoji konj. E sad, evolucionisti će reći:
"Ne, ne, postoji, postoji ona ptica arheopteriks, postoje ljudi koji su karika
između čovekolikog majmuna i čoveka", pa će reći da postoji neandertalac,
austrolopitekus, kromanjonac i drugi oblici. Na veliku moju radost danas, čitao
sam nekoliko stručnih analiza u kojima se jasno kaže da ovi oblici nisu
međuoblici između čovekolikog majmuna i čoveka, nego su to ili životinje ili
degenerisani ljudi. Danas se u dobrom delu naučnog sveta smatra da jednostavno
ne postoje međuoblici. U engleskoj literaturi se ovaj problem naziva "missing
link" tj. "nedostajuća karika". Postoji mnoštvo vrsta, ali jednostavno nema
međuoblika. Ako je teorija evolucije tačna, moralo bi da postoji mnoštvo
međuoblika između pojedinih vrsta. Vi znate da se ukrštanjem dveju vrsta dobija
hibrid, ali ne možete dalje razmnožavati tu novu vrstu.
Ja
imam podatak koji sam pročitao da je Isak Njutn imao minijaturu našeg sunčevog
sistema na radnom stolu. U centru je bilo sunce sa svim planetama koje se kreću
oko njega. Jedan naučnik je ušao u Njutnovu radnu sobu i uzviknuo: "Kako je ovo
složen sistem, ko je ovo načinio?" "Niko!", odgovorio je Njutn čoveku koji je
bio nevernik. "Zašto me praviš ludim, ovo je neko morao da načini i bio je
genije!" Njutn je odgovorio: "Ova stvar je sićušna imitacija jednog ogromnog
sistema čije zakone Vi i ja poznajemo. Ja Vas ne mogu ubediti da je ovo samo
igračka bez tvorca, a ipak Vi verujete da je veliki original bez Tvorca." Dakle,
teleološki argument je da postoji sklad, postoje čuda, postoji harmonija,
postoji dakle veliki Tvorac.
Ja ne
znam koliko je ovo tačno, ali pročitaću vam i ovaj podatak. Jedan autor kaže da
je iz vrlo poverljivih izvora saznao da se Darvin vratio veri u Boga u koga je
verovao u svojoj mladosti. Naime, izvesna gospođa Houp ga je jednog dana
posetila, jednog poslepodneva u Engleskoj. Bio je već nekoliko meseci prikovan
za krevet. Sedeći na krevetu u rukama je imao otvorenu Bibliju. "Šta čitaš?" ‑
pitala je gospođa Houp. "Carsku knjigu, ja je tako zovem, zaista je to velika
knjiga!", odgovorio je Darvin. Zatim je gospođa Houp spomenula stvaranje i prvu
glavu Prve knjige Mojsijeve. Darvin je izgledao uznemiren i sa agonijom na licu
je kazao: "Bio je to mladi čovek sa neoformljenim idejama. Ja sam
pretpostavljao, čudio se, predlagao, i na moje iznenađenje ove ideje su postale
kao požar. Ljudi su od njih stvorili religiju!" Zatim je dodao: "Ja imam
letnjikovac u vrtu. Želim da sutra popodne govoriš ljudima." "O čemu?", pitala
je gospođa Houp. "O Isusu Hristu!", odgovorio je Darvin, "i o Njegovom spasenju.
Nije li to najbolja tema? Zatim želim da pevaš himne sa njima. Ako se okupite u
3 sata, moj prozor će biti otvoren i ja ću vam se pridružiti", i tako dalje.
Koliko je ovo tačno treba potvrditi istorijski, međutim činjenica je da se i sam
Darvin pitao i pretpostavljao.
Idemo
dalje. Dakle, prvi argument je kosmološki: svet postoji, dakle on mora imati
uzrok svoga postojanja. Drugi argument je teleološki, ne samo da postoji svet,
ne samo da postoje entiteti u svemiru, nego mi u tim entitetima vidimo čuda,
čuda koja prevazilaze moć našeg shvatanja, čuda koja bi morala da naše misli
dovedu do stanja u kome ćemo znati da postoji veliki Stvoritelj. Sledeći
argument koji susrećemo u filozofiji i teologiji jeste takozvani "ontološki
argument". On dolazi takođe od grčke reči "ho ontos" što znači "biće". Ovaj
argument dugujemo svetom Anselmu koji je živeo negde u 12. veku, međutim kasnije
ga je upotpunio i razradio, ja bih kazao, Rene Dekart, veliki francuski
matematičar. Rene Dekart je bio vrlo slabog zdravlja, predavao je u Parizu
filozofiju, čovek koji je putovao dosta, pri kraju života je bio na dvoru
švedske kraljice, gde joj je držao časove filozofije i razgovarao sa njom. Ali
on je celog svog života tragao za nekim temeljem, kao i Tolstoj, nečim na šta će
moći da stane, da se osloni u svom životu, nečim u šta će moći da veruje, nečim
za šta će znati da je istina. I posle dugog traganja, sećate se da je uzviknuo
jednoga dana: "Mislim, dakle postojim!" ili "... jesam!" Kakve veze ima ovaj
argument sa Božjim postojanjem? Dekart je kazao: "Ja sam, ja postojim, zato što
mislim, razmišljam. Samom logikom ja zaključujem da postojim, kao ljudsko biće,
kao određeni entitet u svemiru. Ali na osnovu svoga postojanja, ja zaključujem
da mora postojati jedno drugo Biće. Zašto? Jer ja nisam, ja nisam potpun", kaže
Dekart. "Ja u svom biću osećam žeđ i potrebu za nekim drugim Bićem, ja postojim,
ali ja postojim kao nepotpuno biće. Moje biće teži jednom drugom Biću koje bi
moralo biti apsolut svih kvaliteta i vrednosti, koje bi ustvari bilo apsolutno
biće." To drugo biće je Dekart nazvao Bogom. Dekart je toliko verovao u Boga da
je smatrao da se Bog i Božje postojanje može dokazati i matematičkim putem. Vi
znate da su pre Renea Dekarta postojala dva filozofska pravca. U Engleskoj su
bili takozvani empiristi na čelu sa Dejvidom Hjumom, mi ćemo ga spominjati više
u vezi sa Hristovim vaskresenjem. Empiristi su smatrali da ono što čovek zna
dolazi putem empirije, iskustva. Dakle to je tzv. problem epistemologije. Kako
znamo ono što znamo? Gde su granice znanja? Lok je smatrao da se dete rađa kao
čisti list papira, dakle sve saznaje putem empirije. "Sve što znam, znam putem
iskustva." Dakle, empirija je uzrok ljudskoga znanja. Rene Dekart će reći:
"Istina je, određena znanja mi stičemo empirijom ili vaspitanjem, ali u čoveku
postoje tzv. urođene ideje, koje čovek nikad nije mogao naučiti iskustvom ili
empirijom." Koje su te ideje? Npr., on je kazao: "Ideja o večnosti. Čovek nikada
nije video večnost, nikada nije živeo sa večnim čovekom, nikada nije živeo u
večnom stanju, a ipak nosi u svom srcu ideju o večnosti." Ideja pravde, o tome
možemo isto govoriti. Čovek umire i veruje da će pravda biti zadovoljena. Otkud
ta želja za apsolutnom pravdom? Tako ovde možemo govoriti o "analogiji entis"
ili analogiji dva bića, analogiji ljudskoga bića i Božjega bića. Čovek teži
Bogu. Moderni psihoanalitičari kao što je Frojd govorili su o neurozi čoveka,
čovek se oseća neugodno, on bi želeo da promeni posao, da promeni ženu, da
promeni mesto gde živi, da ide negde, da traži samoga sebe, da pronađe mir u
svom srcu. Čovek teži jednom drugom biću i nije svestan da ustvari teži Bogu.
Drugim rečima, čovek je na osnovu Renea Dekarta i ontološkog argumenta nepotpuno
biće bez Boga. Jedino u Bogu može pronaći mir i potpunost svoga
bića.
Postoji i četvrti argumenat. Taj argument dugujemo Emanuelu Kantu. To je
takozvani "moralni argument". Vi koji ste učili filozofiju poznajete ga. Emanuel
Kant je voleo da kaže: "Kad se čovek nalazi u dilemi šta da uradi ..." Svaki dan
smo u dilemi šta da učinimo. Takozvane etičke dileme. Emanuel Kant je ovako
kazao: "Kada se nalaziš u dilemi da učiniš nešto ili da ne učiniš, načini takav
izbor da taj tvoj izbor može postati univerzalni izbor svih ljudi. Tvoj
konkretni izbor sada i ovde, da može da postane univerzalni izbor svih ljudi".
Šta to znači? Ako postoje univerzalni izbori, onda postoji i univerzalno biće.
Postoji dakle Bog. Kantovo najpoznatije delo je "Kritika čistoga uma". On je
odbacio kritiku čistoga uma i prihvatio kritiku praktičnog uma. Bog postoji jer
je čoveku potreban Bog u praktičnom životu. Možemo o tome svakako govoriti i na
drugi način. Evo, to su ta četiri argumenta: kosmološki, teleološki, ontološki i
moralni argument.
Dozvolite da Vam kažem šta Biblija kaže o Bogu. Biblija jednostavno nigde
na svojim stranicama ne pokušava da na ovakav način potvrdi činjenicu da postoji
Bog. Biblija jednostavno polazi od činjenice da Bog postoji. Za biblijske pisce,
proroke dakle, koji su pisali Bibliju, Bog postoji. On jeste. Istina je da se u
Bibliji spominje jedna grupa ljudi koju Biblija naziva "bezbožnici" ili
"bezumnici". Međutim i ova kategorija ljudi nisu ljudi koji ne znaju da postoji
Bog. To su ljudi koji znaju da postoji Bog, ali to su ljudi koji snagom svoje
volje ne žele da veruju da postoji Bog. I zato psalmista kaže: "Reče bezumnik u
srcu svojemu: 'Nema Boga!'" (Psalam 14,1)
Dakle, Biblija polazi od činjenice da Bog postoji. Biblija govori o više
načina kako se Bog otkriva čoveku. Ja bih vam citirao jedan od najpoznatijih
tekstova, koji je zapisan u Psalmima Davidovim u 19. glavi. Pazite kako je
psalmista David, jedan od najpoznatijih jevrejskih careva svih vremena, shvatao
kako se Bog otkriva čoveku. Naime, na osnovu Biblije, Bog ne sedi tamo negde
skrštenih ruku, Bog se otkriva u životu ljudi, Bog se meša u ljudsku istoriju,
Bog deluje u ljudskoj istoriji. Psalam 19. kaže ovako: "Nebesa kazuju slavu
Božiju, i dela ruku njegovijeh glasi svod nebeski. Dan danu dokazuje, i noć noći
javlja. Nema jezika, niti ima govora, gde se ne bi čuo glas njihov. Po svoj
zemlji ide kazivanje njihovo, i reči njihove na kraj vasiljene. Suncu je
postavio stan na njima; i ono izlazi kao ženik iz ložnice svoje, kao junak
veselo teče putem." Možda se prvi put susrećete sa ovim tekstom. Tekst uprošćeno
govori o sledećem: nebo, tj. svemir, govori o Bogu, prosto viče, kaže psalmista.
"Nebesa kazuju slavu Božiju, i djela ruku njegovijeh oglašuje svod nebeski." I
psalmista kaže: "Dan danu dokazuje, i noć noći javlja." Drugim rečima, svaki
novi dan i svaka nova noć je čudo Božije. Zašto bi morao da dođe novi dan i nova
noć? Psalmista kaže: svaki novi dan i svaka nova noć dokazuje da postoji Bog, da
postoji uzrok svih uzroka bez uzroka, da postoji neko ko je inteligentni
Stvoritelj. Dan danu dokazuje i noć noći javlja. Suncu je postavio stan. I sunce
je čudo za sebe. Psalmista poetskim rečnikom kaže ono: "kao junak veselo teče
putem". Drugim rečima Biblija govori o tome da se Bog otkriva ljudima kroz
prirodu, ono o čemu smo mi govorili, kad smo govorili o teleološkom argumentu, u
čudima prirode, u promeni dana i noći, u biljnom, u životinjskom svetu, u
planetama, u svemiru i tako dalje. Ja sam zaboravio da kažem kada sam govorio o
ontološkom argumentu da postoje i komarci. Recimo, Zenon Kosidovski kaže: "U
redu, vi hrišćani tvrdite da postoji sklad. Postoji sklad, slažem se, ali
postoje i komarci! Ko je stvorio komarce?" Istina je da postoje i komarci.
Biblija odgovara i na to pitanje, ali ja se nadam u narednim predavanjima da
ćemo odgovoriti na to pitanje. Ja vam mogu reći, dok sam još pre desetak godina
radio u Beogradu, da su neki ljudi sa kojima sam imao priliku da proučavam
Bibliju donosili čitav niz knjiga Zenona Kosidovskog da potvrde kako ne postoji
Bog. Danas, na moju veliku radost, Zenon Kosidovski je postao hrišćanin. Dakle,
svaki novi dan i svaka nova noć dokazuju, kaže psalmista, priroda
dokazuje.
Dozvolite da vam citiram drugi tekst koji takođe govori da se Bog otkriva
čoveku kroz prirodu. Rimljanima poslanica, 1. glava, 19. i 20. stih. Tekst kaže:
"Jer što se može doznati za Boga poznato je njima, jer im je Bog javio. Jer što
se na njemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na
stvorenjima, i njegova večna sila i božanstvo, da nemaju izgovora." Dozvolite da
rezimiram tekst. Apostol Pavle u svojoj Poslanici Rimljanima, koja je njegovo
najvažnije delo, kaže: "Svi ljudi mogu znati da postoji Bog, i svi su krivi ako
se ne potrude da Ga upoznaju." Zašto? "Jer im se svima javio!", kaže Pavle. Kako
im se javio? Prvi način je onaj o kome smo govorili. Pavle kaže: "Što se ne može
videti", drugim rečima, što ne možete direktno znati o Bogu, "možete znati i
videti na Njegovim stvorenjima, Njegovu večnu silu i božanstvo. Niko nema
izgovor", kaže Pavle. Ni jedan čovek koji se rađa i dolazi na ovaj svet ne može
reći: "Ja nisam mogao saznati da postoji Bog." Jer svaki čovek koji razmišlja,
kao Tolstoj, o kome smo čitali, mora doći do toga... Dakle, na osnovu Biblije,
Bog se čoveku otkriva putem prirode.
Postoji još jedan način otkrivenja; čitajmo Rimljanima poslanicu, 2.
glavu, 14. i 15. stih: "Jer kad neznabošci, ne imajući zakona, sami od sebe čine
što je po zakonu, oni zakona ne imajući sami su sebi zakon; oni dokazuju da je
ono zapisano u srcima njihovim što se čini po zakonu, budući da im savest
svedoči, i misli među sobom tuže se ili pravdaju." Dakle, Biblija govori da
postoji nešto što govori o Bogu izvan čoveka, to je priroda, ali postoji nešto i
u samom čoveku, u biću ljudskom, što govori čoveku o Bogu. To je ljudska savest.
Možemo puno govoriti o savesti. Na primer vi znate da su marksisti govorili da
je savest nešto što je natureno, ili Frojd je to isto govorio. Međutim, na
osnovu Biblije, savest je nešto što je Bog stavio u čoveka, da putem savesti
govori čoveku. Ako uradite nešto što je loše, vrlo brzo ćete osetiti da vas
savest grize. Savest vas kori. Ko je ta savest? Kao da postojite vi i postoji ta
savest. Međutim, ako konstantno kršite glas savesti, šta će se dogoditi sa
savešću? Oslabiće njena moć. Mi u narodu kažemo "otupela mu je savest". Dakle,
ako stalno kršimo glas svoje savesti, postoji velika mogućnost da savest više ne
igra svoju ulogu koju Bog želi da igra, da putem nje možemo znati šta je dobro,
a šta je zlo.
Treći
način kako se Bog otkriva čoveku jeste Sveto Pismo ili Biblija. O tome ćemo
govoriti u narednom predavanju. I četvrti način, najpotpuniji način kako se Bog
otkriva čoveku, to je Isus Hristos, o kome ćemo tri ili četiri predavanja
govoriti, o različitim aspektima te sjajne ličnosti. Kada budete o Hristu
čitali, ja verujem da nećete ostati ravnodušni.
Pre nego što završim, da vam ispričam ono o čemu piše Ciceron, rimski istoričar. Naime, on piše o jednom robu koji je ceo svoj život proveo u jednom mračnom zatvoru. Vi znate da su rimski zatvori često bili kopani u zemlji, i ovaj rob je proveo ceo svoj život u jednom takvom mračnom zatvoru. Jedini znak na osnovu koga je mogao znati da li je dan ili noć bio je jedan zrak svetlosti koji je prolazio kroz pukotinu jednoga zida. I godinama je ovaj rob znao o danu ili noći samo na osnovu ovog zraka svetlosti. I Ciceron piše da se on prosto sprijateljio sa ovim zrakom svetlosti. Jednoga dana zatvorske vlasti su odlučile da sruše taj zid. Ciceron piše da je rob bio jako uznemiren jer je smatrao da će se sad odvojiti od svog dugogodišnjeg prijatelja. I Ciceron kaže: "A rob nije znao da će rušenjem ovog zida ugledati čitavu svetlost dana." Dragi moji prijatelji, ako postoje zidovi, ako znate možda samo malo o Bogu, dopustite da se čitanjem Biblije sruše svi ti zidovi koji odvajaju sve vas od Boga. I u narednim predavanjima pokušajmo da Ga upoznamo na jedan potpuniji način. On će osmisliti naš život. On će nam pomoći da živimo jednim srećnijim životom, naši brakovi mogu postati drugačiji, uravnoteženiji. Sam naš život će dobiti drugačiji smisao. Božja prisutnost u životu čoveka znači život. Odsutnost Božja, na osnovu Biblije, znači smrt za čoveka.